Члан 1 Предмет
Овим законом уређује се арбитражно решавање спорова (у даљем тексту: арбитража) без страног елемента (у даљем тексту: унутрашња арбитража) и спорова са страним елементом (у даљем тексту: међународна арбитража).
Поступци у области грађанског права, управни и остали поступци
70 чланова. Пречишћен текст, последња измена Сл. гласник РС 46/2006.
Овим законом уређује се арбитражно решавање спорова (у даљем тексту: арбитража) без страног елемента (у даљем тексту: унутрашња арбитража) и спорова са страним елементом (у даљем тексту: међународна арбитража).
(1) Одредбе овог закона примењују се на арбитражу и арбитражни поступак када је место арбитраже на територији Републике Србије (у даљем тексту: Република).
(2) Странке могу друкчије да предвиде када је у питању међународна арбитража.
(3) Одредбе овог закона, чију примену странке не могу искључити, морају се поштовати када је место арбитраже у Републици.
(1) Међународна арбитража, у смислу овог закона, је она арбитража која за предмет има спорове из међународних пословних односа, а нарочито ако:
(2) а) арбитраже, ако је одређено у споразуму о арбитражи или на основу њега, или
(3) б) у коме треба да се изврши битан део обавеза из пословног односа или место са којим је предмет спора најуже повезан;
(4) Ако једна од страна нема пословно седиште, за ту страну узима се у обзир редовно боравиште.
(1) Спор може да се решава путем арбитраже само на основу споразума странака.
(2) Спор за који је уговорена арбитража решава арбитражни суд, који чине арбитри.
(1) Арбитража се може уговорити за решавање имовинског спора о правима којима странке слободно располажу, осим спорова за које је одређена искључива надлежност суда.
(2) Свако физичко и правно лице може да уговори арбитражу, укључујући и државу, њене органе, установе и предузећа у којима она има својинско учешће.
(3) Арбитражу може да уговори свако ко, у складу са одредбама закона који уређује парнични поступак, има способност да буде странка у поступку.
(1) Арбитражно решавање спора организује стална арбитражна институција, у складу са својим правилима и овим законом, када је то предвиђено споразумом странака.
(2) Сталне арбитражне институције могу да оснују привредне коморе, професионална и струковна удружења, удружења грађана у складу са њиховим оснивачким актом и овим законом, ако је то у сагласности са њиховом делатношћу.
(3) Странке могу да се споразумеју о ад хоц арбитражи, која се организује у складу са споразумом странака и овим законом.
Државни суд (у даљем тексту: суд) може, у вези арбитраже, да предузима само оне радње које су изричито одређене овим законом.
Примена овог закона не утиче на примену ратификованог међународног уговора.
(1) Споразумом о арбитражи странке поверавају арбитражном суду на решавање своје будуће спорове или спорове настале из одређеног правног односа.
(2) Споразум о арбитражи за решавање будућих спорова може бити садржан у одредби уговора (у даљем тексту: арбитражна клаузула) или у посебном уговору.
(1) Споразум о арбитражи ништав је ако:
(2) Споразум о арбитражи не производи дејства у односу на решавање спора који није подобан за арбитражу.
Споразум о арбитражи може се закључити и ако је настали спор већ изнет на решавање суду.
(1) Споразум о арбитражи мора да се закључи у писменој форми.
(2) Споразум о арбитражи је закључен у писменој форми ако је садржан у исправама које су странке потписале.
(3) Сматра се да је споразум о арбитражи у писменој форми ако је закључен разменом порука путем средстава комуникације, која омогућавају писмени доказ о споразуму странака, без обзира да ли су те поруке странке потписале.
(4) Споразум о арбитражи сматра се закљученим и ако се странке у писменом уговору позову на друго писмено које садржи споразум о арбитражи (општи услови за закључење правног посла, текст другог уговора и сл.) ако је циљ тог позивања да споразум о арбитражи постане саставни део уговора.
(5) Сматра се да постоји споразум о арбитражи и ако тужилац писменим путем покрене арбитражни спор, а тужени изричито прихвати арбитражу и с тим се сагласи у писменој форми или у изјави на записнику на рочишту, као и ако узме учешће у арбитражном поступку и до упуштања у расправљање о предмету спора не истакне приговор да не постоји споразум о арбитражи, односно не оспори надлежност арбитражног суда.
(1) Споразум о арбитражи остаје на снази и у случају уступања (цесије) уговора или потраживања, осим ако није друкчије уговорено.
(2) Споразум о арбитражи остаје на снази у случају суброгације, осим ако није друкчије уговорено.
(3) Одредбе ст. 1. и 2. овог члана примењују се и у другим случајевима преноса потраживања, осим ако није друкчије уговорено.
Суд коме је поднета тужба у ствари која је предмет споразума о арбитражи оглашава се ненадлежним и одбацује тужбу по приговору странке који мора да буде поднет пре упуштања у расправљање о предмету спора, осим ако утврди да је споразум о арбитражи очигледно ништав, да је без дејства или да га није могуће извршити.
(1) Пре покретања арбитражног поступка или у току поступка, свака странка може да поднесе суду захтев за доношење привремених мера, а суд може да одреди такве мере.
(2) Одредба става 1. овог члана примењује се и када се споразум о арбитражи односи на арбитражу чије је место у другој држави.
(1) Број арбитара арбитражног суда одређују странке.
(2) Арбитражни суд сачињавају један арбитар (арбитар појединац) или три, односно више арбитара (арбитражно веће). Ако је споразумом о арбитражи предвиђено више арбитара, њихов број мора да буде непаран.
(3) Ако странке не одреде број арбитара, њихов број одређује лице или институција које су странке споразумом одредиле (у даљем тексту: орган именовања) а ако органа именовања нема или то не учини, број арбитара одређује надлежни суд.
(4) Ако арбитражу организује стална арбитражна институција, она врши функцију органа именовања.
(1) Странке се могу споразумети о поступку именовања арбитара, а ако то споразумом није предвиђено арбитри се именују у складу са овим законом.
(2) Ако спор треба да реши арбитар појединац, њега споразумно именују странке у року од 30 дана од дана када једна странка позове другу странку да заједнички именују арбитра. Ако таквог споразума нема, именовање врши орган именовања, а ако тог органа нема или то не учини, именовање врши надлежни суд.
(3) Ако спор решавају три арбитра, свака странка именује једног арбитра у року од 30 дана од дана када је друга странка позове да то учини. Ако то позвана странка не учини, арбитра именује орган именовања који су странке одредиле, а ако тог органа нема или то не учини, именовање врши надлежни суд. Трећег арбитра, који председава арбитражним судом (у даљем тексту: председник или председник арбитражног суда), бирају именовани арбитри у року од 30 дана од дана њиховог именовања. Ако га не изаберу, именовање врши орган именовања, а ако тог органа нема или то не учини, именовање врши надлежни суд.
(4) Против одлуке суда којом се именује арбитар није дозвољена жалба.
(1) Странке сносе трошкове арбитраже.
(2) Износ трошкова из става 1. овог члана утврђује арбитражни суд.
(3) Странке су дужне да на захтев арбитражног суда унапред плате трошкове из става 1. овог члана.
(4) Стална арбитражна институција сама уређује трошкове арбитраже и тарифу тих трошкова.
(1) Арбитар може бити свако физичко лице које је пословно способно, без обзира на држављанство.
(2) Арбитар мора имати својства која су странке споразумом утврдиле.
(3) Арбитар мора бити непристрасан и независан у односу на странке и предмет спора.
(4) Арбитар не може бити лице које је осуђено на безусловну казну затвора, док трају последице осуде.
Арбитар даје писмену изјаву о прихватању дужности арбитра.
(1) Лице које је предложено за арбитра дужно је да, пре прихватања дужности арбитра, саопшти чињенице које могу оправдано изазвати сумњу у његову непристрасност или независност.
(2) Арбитар је дужан да, од дана када је именован, саопшти без одлагања чињенице из става 1. овог члана ако су наступиле после његовог именовања.
Арбитар је дужан да савесно и ефикасно обавља дужност арбитра.
Изузеће арбитра може се тражити само ако постоје чињенице које могу оправдано изазвати сумњу у његову непристрасност или независност или ако нема својства која су странке споразумом утврдиле.
(1) Ако се странке нису друкчије споразумеле, захтев за изузеће арбитра странка подноси у писменој форми у року од 15 дана од дана када је сазнала за именовање арбитра или за разлоге за изузеће.
(2) Странка која је сама или са противном странком именовала арбитра може захтевати његово изузеће само ако је разлог за изузеће настао или је странка за њега сазнала пошто је арбитар именован.
(3) Ако се странке нису друкчије споразумеле, о изузећу арбитра одлучује надлежни суд.
(4) Сматра се да су се странке које су организацију арбитраже повериле сталној арбитражној институцији споразумеле да се захтев за изузеће арбитра решава у складу са њеним правилима.
(5) Арбитражни суд може да настави арбитражни поступак и да донесе арбитражну одлуку иако је поступак изузећа у току.
(1) Арбитар може да се повуче са дужности писменом изјавом ако из оправданих разлога, укључујући и разлоге из члана 23. овог закона, није више у стању да обавља своју дужност.
(2) Странке се могу споразумети о опозиву арбитра ако он из стварних или правних разлога, укључујући и разлоге из члана 23. овог закона, није више у стању да обавља своју дужност или ако не извршава дужност у примереном року.
(3) Ако се арбитар повуче са дужности или се странка сагласи са опозивом арбитра, то не значи да се тиме признаје основаност разлога за престанак дужности арбитра.
(4) Ако се странке не споразумеју о опозиву арбитра, странка која сматра да арбитар није више у стању да обавља своју дужност или да не извршава дужност у примереном року, може да затражи од сталне арбитражне институције или, у случају ад хоц арбитраже, од надлежног суда, да донесе одлуку о престанку дужности арбитра.
(5) Против одлуке суда о престанку дужности арбитра није дозвољена жалба.
Ако арбитру престане дужност, именује се нови арбитар у складу са одредбама овог закона о именовању арбитра.
Надлежност арбитражног суда одређује се споразумом странака.
(1) Арбитражни суд може да одлучује о својој надлежности укључујући и одлучивање о приговору о постојању или пуноважности споразума о арбитражи.
(2) Ако је споразум о арбитражи закључен као арбитражна клаузула, она се, приликом одлучивања о приговору о постојању или пуноважности споразума о арбитражи, сматра независном од осталих одредаба уговора.
(3) Одлука арбитражног тела о проглашавању ништавим уговора који садржи арбитражну клаузулу, не повлачи ништавост те клаузуле.
(1) Приговор да арбитражни суд није надлежан (у даљем тексту: приговор ненадлежности) тужени мора да поднесе најкасније кад и одговор на тужбу.
(2) Право на подношење приговора ненадлежности тужени има и кад је именовао арбитра или је учествовао у његовом именовању.
(3) Приговор да арбитражни суд прекорачује границе својих овлашћења (у даљем тексту: приговор прекорачења овлашћења) странка мора да поднесе чим питање за које се тврди да прелази границе овлашћења арбитражног суда буде изнето у арбитражном поступку.
(4) Арбитражни суд може да дозволи да се приговори из ст. 1. до 3. овог члана поднесу и касније, ако оцени да је до закашњења дошло из оправданих разлога.
(1) О приговорима поднетим у складу са чл. 28. и 29. овог закона арбитражни суд може да одлучи као о претходном питању или одлуком о предмету спора.
(2) Ако арбитражни суд о приговорима одлучи као о претходном питању, свака странка може у року од 30 дана од дана достављања одлуке да захтева од суда одређеног законом да одлучи о том питању.
(3) Против одлуке суда из става 2. овог члана није дозвољена жалба.
(4) Арбитражни суд може наставити поступак и донети арбитражну одлуку за време док је у току поступак пред судом о приговорима из става 2. овог члана.
Ако се странке нису друкчије споразумеле, арбитражни суд може, на предлог једне странке, одредити привремену меру коју сматра потребном с обзиром на предмет спора, а може истовремено да одреди да противна странка положи одговарајуће обезбеђење.
(1) Странке су слободне да саме споразумно одреде правила поступка по којима ће арбитражни суд поступати или да упуте на одређена арбитражна правила, у складу са одредбама овог закона.
(2) Ако је арбитража међународна, странке се могу споразумети да се на арбитражни поступак примени страно право, у складу са одредбама овог закона.
(3) Ако странке споразумно не одреде правила арбитражног поступка, арбитражни суд може водити арбитражни поступак на начин који сматра целисходним, у складу са одредбама овог закона.
(4) Овлашћење арбитражног суда из става 3. овог члана обухвата и право да одлучује о допуштености, значају и доказној снази предложених и изведених доказа.
(1) У поступку пред арбитражним судом странке су равноправне.
(2) Арбитражни суд дужан је да свакој странци омогући да изнесе своје ставове и доказе, као и да се изјасни о радњама и предлозима противне странке.
(1) Странке могу споразумно да одреде место арбитраже.
(2) Ако странке нису споразумно одредиле место арбитраже, место арбитраже одређује арбитражни суд, водећи рачуна о околностима случаја које обухватају и погодност одређеног места за странке.
(3) Ако су се странке споразумеле да организацију арбитраже повере сталној арбитражној институцији, место арбитраже се одређује у складу са њеним правилима.
(4) Ако место арбитраже није одређено у складу са ст. 1. до 3. овог члана, сматра се да је место арбитраже место које је у арбитражној одлуци означено као место њеног доношења.
(5) Изузетно од одредаба ст. 1. до 4. овог члана, ако се странке нису друкчије споразумеле, арбитражни суд може да се састане у било ком месту које оцени прикладним, ради већања арбитара или ради саслушања сведока, вештака или странака, као и ради прегледа робе, других предмета или исправа.
(1) Странке могу споразумно да одреде језик или језике на којима ће се водити арбитражни поступак, а ако таквог споразума нема о томе ће одлучити арбитражни суд, водећи рачуна о месту арбитраже и језику које су странке користиле у свом правном односу.
(2) Сталне арбитражне институције својим правилима могу да уреде питање језика у арбитражном поступку.
(3) Језик арбитраже примењује се на све писмене изјаве странака, на усмену расправу, на арбитражне одлуке и друге акте арбитражног суда осим ако се странке друкчије споразумеју или ако у недостатку таквог споразума арбитражни суд није друкчије одлучио.
(4) Арбитражни суд може одредити да се уз писмене доказе приложи и превод на језик или језике које су странке споразумно одредиле или које је одредио арбитражни суд.
(5) До одређивања језика поступка, тужба, одговор на тужбу и други поднесци могу се поднети на језику уговора или на језику споразума о арбитражи или на српском језику.
(1) Ако се странке нису друкчије споразумеле, тужилац у тужби наводи чињенице на којима заснива своје захтеве, спорна питања и одређује тужбени захтев.
(2) Ако је тужилац поднео захтев за арбитражу пре подношења тужбе, тужба се подноси у року који су странке споразумно одредиле, а ако нису одредиле тај рок, онда у року који одреди арбитражни суд.
(3) Ако се странке нису друкчије споразумеле, у року који су странке споразумно одредиле или који је одредио арбитражни суд, тужени треба да одговори на тужбу и да се изјасни о захтевима, наводима и доказима тужбе.
(4) Странке могу у току поступка да измене или допуне тужбу, односно одговор на тужбу, осим ако се нису друкчије споразумеле или ако арбитражни суд, ради ефикасности поступка, не одлучи друкчије.
(1) Тужени може да поднесе противтужбу, ако се странке нису друкчије споразумеле.
(2) На противтужбу се примењују одредбе овог закона о тужби.
Ако се странке нису друкчије споразумеле, арбитражни поступак почиње:
(1) Ако се странке нису друкчије споразумеле, арбитражни суд одлучује да ли ће да одржи усмену расправу или ће да води поступак на основу исправа и других писмених докумената.
(2) Ако једна од странака затражи одржавање усмене расправе, арбитражни суд ће да одржи расправу осим ако странке нису споразумно искључиле усмену расправу.
(1) Странке морају благовремено бити обавештене о свакој усменој расправи, као и о сваком састанку арбитражног суда који се одржава ради прегледа робе, других ствари или исправа.
(2) Сви поднесци, исправе и информације које једна странка поднесе арбитражном суду достављају се другој странци.
(3) Странкама се доставља сваки извештај вештака или исправа која представља доказ.
(1) Ако се странке нису друкчије споразумеле, сматра се да је писмено примљено на дан када је лично предато примаоцу или на дан када је упућено на поштанску адресу примаоца.
(2) Поштанска адреса је адреса на којој прималац редовно прима пошту. Ако прималац није одредио другу адресу или ако друго не произлази из околности случаја, поштанском адресом сматра се адреса пословног седишта правног лица или његовог огранка, односно адреса редовног боравишта физичког лица или адреса наведена у споразуму о арбитражи.
(3) Ако се адреса из става 2. овог члана не може утврдити, сматра се да је писмено примљено ако је упућено на последњу познату поштанску адресу примаоца препорученом пошиљком или на други начин којим се обезбеђује писмени доказ о томе да је писмено упућено.
(4) Ако се странке нису друкчије споразумеле, сматра се да је писмено примљено оног дана када је предато, у складу са одредбама овог члана.
Ако се странке нису друкчије споразумеле и ако без навођења оправданих разлога:
Странка која, иако зна да нека одредба овог закона од чије примене странке могу да одустану није поштована или да неки услов који проистиче из споразума о арбитражи није поштован, настави да учествује у арбитражном поступку, а да без одлагања није ставила приговор или да није ставила приговор у предвиђеном року, губи право на приговор којим се позива на непоштовање те законске одредбе или тог услова.
(1) Сведоци се, по правилу, саслушавају на расправи.
(2) Сведоци могу да буду саслушани и ван расправе ако на то пристану и странке се томе не противе.
(3) Арбитражни суд може од сведока да тражи да у одређеном року одговоре на постављена питања, ако се странке томе не противе.
(4) Сведоци се саслушавају без полагања заклетве.
(5) Према сведоцима арбитражни суд не може да изриче процесне мере или казне.
(1) Ако се странке нису друкчије споразумеле, арбитражни суд може да:
(2) Ако се странке нису друкчије споразумеле, а то тражи једна странка или тако одреди арбитражни суд, вештак је дужан да, после подношења писменог или усменог налаза и мишљења, учествује у усменој расправи на којој странке могу да му постављају питања или на коју могу да доведу друге вештаке да са именованим вештаком расправљају спорна питања.
(3) Одредбе овог закона о изузећу арбитара сходно се примењују на изузеће вештака.
(1) Арбитражни суд може да затражи помоћ суда ради извођења доказа.
(2) Доказе изведене пред судом арбитражни суд цени као доказе које је сам извео.
(1) Арбитражни поступак окончава се доношењем коначне арбитражне одлуке.
(2) Арбитражни поступак може бити окончан ако:
(1) Арбитражни суд доноси одлуку о предмету спора којом решава о свим захтевима странака (коначна арбитражна одлука).
(2) Арбитражни суд може да донесе делимичну одлуку или међуодлуку.
(1) Арбитражни суд доноси одлуку применом права, односно правних правила, уговора и обичаја.
(2) Арбитражни суд може да донесе одлуку на основу правде и правичности (еџ аељуо ет боно, амиабле цомпоситион) само ако су се странке о томе изричито споразумеле.
(1) Арбитражни суд у међународној арбитражи одлуку доноси применом права или правних правила које су странке споразумно одредиле.
(2) Свако упућивање на право одређене државе тумачиће се као непосредно упућивање на материјално право те државе, а не на њене колизионе норме, осим ако нешто друго није изричито предвиђено споразумом странака.
(3) Ако странке нису одредиле меродавно право или правна правила, арбитражни суд у међународној арбитражи то право, односно правила одређује на основу колизионих правила које оцени прикладним.
(4) Арбитражни суд увек ће водити рачуна о одредбама уговора и обичајима.
(1) Арбитражна одлука доноси се у писменој форми и мора бити потписана од стране арбитара, односно арбитра.
(2) Арбитражно веће одлуку доноси после већања у коме морају да учествују сви арбитри, осим ако се странке нису друкчије споразумеле.
(3) Одлука арбитражног већа доноси се већином гласова арбитара, осим ако се странке нису друкчије споразумеле.
(4) Одлука арбитражног већа је пуноважна и ако је потпише већина арбитара и на одлуци утврди ускраћивање потписа.
Арбитар који није сагласан са изреком или образложењем одлуке може писмено да издвоји своје мишљење које се странкама доставља уз одлуку ако тај арбитар то затражи.
(1) Одлука садржи увод, изреку о предмету спора, трошкове арбитраже и образложење ако га странке споразумом нису искључиле.
(2) У одлуци морају да буду наведени датум и место њеног доношења.
(1) Ако се странке у току поступка поравнају о предмету спора, арбитражни суд ће на њихов захтев донети одлуку на основу поравнања, осим ако су дејства тог поравнања супротна јавном поретку.
(2) Арбитражна одлука на основу поравнања има снагу као свака друга арбитражна одлука, осим што не мора да садржи образложење.
(1) Стална арбитражна институција, која је организовала арбитражу, одлуку доставља странкама, у складу са својим правилима.
(2) У ад хоц арбитражи, арбитражни суд доставља одлуку странкама.
(3) Одлука из ст. 1. и 2. овог члана може се, на споразумни захтев странака, депоновати код суда места арбитраже.
(1) Арбитражни суд ће, на захтев сваке странке, да изврши језичке и техничке исправке у донетој одлуци или дати одређена тумачења те одлуке.
(2) Арбитражни суд ће, на захтев странке, донети допунску одлуку о захтевима изнетим у арбитражном поступку о којима није одлучио у арбитражној одлуци.
(3) Захтеве из ст. 1. и 2. овог члана странка мора да поднесе најкасније у року од 30 дана од дана пријема одлуке.
(4) Одлука о исправкама, тумачењима и допунама је саставни део одлуке на коју се односи.
(5) Достављање одлуке из става 4. овог члана врши се у складу са чланом 55. овог закона.
(1) Тужба за поништај може да се поднесе само против домаће арбитражне одлуке.
(2) Домаћа арбитражна одлука је одлука која је донета у унутрашњој или међународној арбитражи у Републици.
(3) За одлучивање о тужби за поништај месно је надлежан суд места арбитраже.
(1) Суд ће усвојити тужбени захтев за поништај само ако тужилац пружи доказе да:
(2) Поништај одлуке суд ће изрећи и ако утврди да:
(1) Тужба за поништај арбитражне одлуке може да се поднесе у року од три месеца од дана када је тужилац примио арбитражну одлуку.
(2) Ако је странка поднела захтев за исправку, тумачење или допуну одлуке, тужба за поништај може да се поднесе у року од три месеца од дана када је одлука о овим захтевима достављена странкама.
Суд пред којим је поднета тужба за поништај може да, на захтев странке, застане са поступком да би омогућио арбитражном суду да предузме радње које оцени као потребне да би се отклонили разлози за поништај.
На поступак по тужби за поништај арбитражне одлуке примењују се одредбе закона који уређује парнични поступак.
Странке не могу унапред да се одрекну права на тужбу за поништај арбитражне одлуке.
(1) Ако је суд поништио арбитражну одлуку из разлога који се не односе на постојање и пуноважност споразума о арбитражи у коме нису била наведена имена арбитара, тај споразум и даље обавезује странке, док се оне друкчије не споразумеју.
(2) Нови арбитражни поступак између истих странака и у вези са истом ствари може се водити само на основу новог споразума о арбитражи.
(3) Ако између странака постоји сумња о разлогу поништаја арбитражне одлуке, суд о томе може да одлучи на захтев странке.
(1) Домаћа арбитражна одлука има снагу домаће правноснажне судске одлуке и извршава се у складу са одредбама закона који уређује извршни поступак.
(2) Страна арбитражна одлука има снагу домаће правноснажне судске одлуке пошто је призна надлежни суд Републике.
(3) Страна арбитражна одлука је одлука коју је донео арбитражни суд чије је место ван Републике, као и одлука коју је донео арбитражни суд у Републици ако је на арбитражни поступак примењено страно право.
(1) О признању и извршењу стране арбитражне одлуке одлучује суд одређен законом, а месно је надлежан суд на чијем подручју треба спровести извршење.
(2) О признању стране арбитражне одлуке суд може да решава као о претходном питању у извршном поступку.
(3) Одредбе овог закона не искључују примену одредаба закона који уређује извршни поступак о надлежности за одлучивање о привременим мерама и њиховом извршењу.
(4) Поступак признања и извршења покреће се пред судом захтевом уз који странка прилаже:
(1) Признање и извршење стране арбитражне одлуке може се одбити, на захтев странке против које се оно тражи, само ако та странка поднесе доказ да:
(2) Надлежни суд ће одбити признање и извршење арбитражне одлуке ако утвди да:
(1) Суд пред којим се тражи признање и извршење стране арбитражне одлуке може да, ако оцени да је потребно, одложи доношење своје одлуке ако је покренут поступак за поништај или за обуставу извршења те одлуке у држави у којој је одлука донета или на основу чијег је права донета, до окончања тог поступка.
(2) Суд пред којим се тражи признање и извршење стране арбитражне одлуке може да, на захтев странке, услови доношење одлуке о одлагању поступка признања и извршења полагањем одговарајућег обезбеђења од стране противне странке.
(1) Одлука суда о признању и извршењу стране арбитражне одлуке мора бити образложена.
(2) Против одлуке из става 1. овог члана може се изјавити жалба у року од 30 дана од дана њеног достављања.
(3) Одредбе закона који уређује извршни поступак примењују се и на признање стране арбитражне одлуке, када је о признању одлучено као о претходном питању у извршном поступку.
(1) Даном ступања на снагу овог закона престају да важе одредбе тридесет и прве главе (чл. 468а–487) Закона о парничном поступку („Службени лист СФРЈ”, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и „Службени лист СРЈ”, бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02).
(2) Даном ступања на снагу овог закона престају да важе одредбе чл. 97–100. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља („Службени лист СФРЈ”, бр. 43/82, 72/82 и „Службени лист СРЈ”, број 46/96).
Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије”.
Сл. гласник РС 46/2006
Извор: Правно-информациони систем Републике Србије, редакцијски пречишћен текст. Важи само текст објављен у „Службеном гласнику Републике Србије“.