II Правни положај цркава и верских заједница
Члан 4 Субјекти верске слободе
Субјекти верске слободе у смислу овог закона су традиционалне цркве и верске заједнице, конфесионалне заједнице и друге верске организације (у даљем тексту: цркве и верске заједнице).
Члан 5 Слобода удруживања и окупљања
(1) Грађани имају слободу удруживања и јавног окупљања ради испољавања верских убеђења, у складу са Уставом и законом.
(2) Грађани имају слободу приступања црквама и верским заједницама, у складу са законом.
Члан 6 Аутономија цркава и верских заједница
(1) Цркве и верске заједнице су независне од државе и једнаке пред законом.
(2) Цркве и верске заједнице су слободне и аутономне у одређивању свог верског идентитета.
(3) Цркве и верске заједнице имају право да самостално уређују и спроводе свој поредак и организацију и да самостално обављају своје унутрашње и јавне послове.
Члан 7 Аутономна регулатива цркава и верских заједница
(1) Држава не може ометати примену аутономних прописа цркава и верских заједница.
(2) За извршење правоснажних одлука и пресуда које издају надлежни органи цркава и верских заједница држава пружа одговарајућу помоћ, на њихов захтев, у складу са законом.
Члан 8 Права свештеника, односно верских службеника
(1) Свештенике, односно верске службенике бирају и постављају цркве и верске заједнице, у складу са својим аутономним прописима.
(2) Вршење свештеничке, односно верске службе регулише се аутономним прописима цркава и верских заједница.
(3) Свештеници, односно верски службеници су слободни и независни у обављању богослужбене делатности која се врши у складу са законом и аутономним правом цркве или верске заједнице.
(4) Свештеници, односно верски службеници не могу бити позвани на одговорност пред државним органима за своје поступање при обављању богослужбене делатности која се врши у складу са ставом 3. овог члана.
(5) Свештеник, односно верски службеник има право да учествује у свим видовима јавног живота, осим ако је то забрањено унутрашњим правилима или појединачном одлуком цркве и верске заједнице која га поставља.
(6) Држава не може ограничавати грађанска или политичка права свештеника, односно верског службеника на основу његовог верског положаја или службе коју врши.
(7) Свештеник не може бити позван да сведочи о чињеницама и околностима које је сазнао приликом исповести.
(8) Ако надлежни државни орган лиши слободе свештеника, односно верског службеника, дужан је да о томе одмах обавести надлежни орган цркве, односно верске заједнице којој исти припада.
(9) Држава штити службену униформу и њене делове, као и обележја чина и достојанства свештених лица, односно верских службеника, у складу са законом и аутономним правом цркве или верске заједнице.
Члан 9 Правна способност цркава и верских заједница
(1) Цркве и верске заједнице које су регистроване у складу са овим законом имају својство правног лица.
(2) Организационе јединице и установе цркава и верских заједница могу стећи својство правног лица у складу са аутономним прописима цркве, односно верске заједнице, а на основу одлуке надлежног органа цркве и верске заједнице.
(3) Цркве и верске заједнице могу својим актима мењати и укидати своје организационе јединице, органе и установе које имају својство правног лица и захтевати њихово брисање из Регистра.
(4) Цркве и верске заједнице, као и њихове организационе јединице и установе са својством правног лица, у јавној употреби користе искључиво службени назив под којим су регистроване.
Члан 10 Традиционалне цркве и верске заједнице
(1) Традиционалне цркве су оне које у Србији имају вишевековни историјски континуитет и чији је правни субјективитет стечен на основу посебних закона, и то: Српска Православна Црква, Римокатоличка Црква, Словачка Евангеличка Црква а. в., Реформатска Хришћанска Црква и Евангеличка Хришћанска Црква а. в.
(2) Традиционалне верске заједнице су оне које у Србији имају вишевековни историјски континуитет и чији је правни субјективитет стечен на основу посебних закона, и то Исламска верска заједница и Јеврејска верска заједница.
Члан 11 Српска Православна Црква
(1) Српској Православној Цркви признаје се континуитет са правним субјективитетом стеченим на основу Начертанија о духовној власти (Одлука Народне Скупштине Књажевства Србског од 21. маја 1836. године) и Закона о Српској Православној Цркви („Службене новине Краљевине Југославије”, број 269/1929).
(2) Српска Православна Црква има изузетну историјску, државотворну и цивилизацијску улогу у обликовању, очувању и развијању идентитета српског народа.
Члан 12 Римокатоличка Црква
(1) Римокатоличкој Цркви се признаје континуитет са правним субјективитетом стеченим на основу Закона о конкордату између Краљевине Србије и Свете Столице (Одлука Народне скупштине Краљевине Србије од 26. јула 1914. године; „Српске новине”, број 199/1914).
(2) Словачка Евангеличка Црква а.в., Реформатска Хришћанска Црква, Евангеличка Хришћанска Црква а. в.
Словачкој Евангеличкој Цркви а.в., Реформатској Хришћанској Цркви и Евангеличкој Хришћанској цркви а. в. признаје се континуитет са правним субјективитетом стеченим на основу Закона о Евангеличко-хришћанским црквама и о Реформованој хришћанској цркви Краљевине Југославије („Службене новине Краљевине Југославије”, број 95/1930).
Члан 14 Јеврејска заједница
Јеврејској заједници се признаје континуитет са правним субјективитетом стеченим на основу Закона о верској заједници Јевреја у Краљевини Југославији („Службене новине Краљевине Југославије”, број 301/1929).
Члан 15 Исламска заједница
Исламској заједници се признаје континуитет са правним субјективитетом стеченим на основу Закона о исламској верској заједници Краљевине Југославије („Службене новине Краљевине Југославије”, број 29/1930).
Члан 16 Конфесионалне заједнице
Конфесионалне заједнице су све оне цркве и верске организације чији правни статус је био регулисан пријавом у складу са Законом о правном положају верских заједница („Службени лист ФНРЈ”, број 22/1953) и Законом о правном положају верских заједница („Службени гласник СРС”, број 44/1977).
Члан 17 Регистар цркава и верских заједница
Министарство надлежно за послове вера (у даљем тексту: Министарство) води Регистар цркава и верских заједница (у даљем тексту: Регистар).
Члан 18 Поступак регистрације верских организација
(1) За упис цркава и верских заједница у Регистар Министарству се подноси пријава која садржи:
- 1) назив цркве или верске заједнице;
- 2) адресу седишта цркве или верске заједнице;
- 3) име, презиме и својство лица овлашћеног да представља и заступа цркву или верску заједницу.
(2) Верске организације, осим оних из члана 10. овог закона, за упис у Регистар подносе Министарству захтев који садржи:
- 1) одлуку о оснивању верске организације са именима, презименима, бројевима идентификационих докумената и потписима оснивача од најмање 0,001% пунолетних држављана Републике Србије који имају пребивалиште у Републици Србији према последњем званичном попису становништва или страних држављана са сталним боравком на територији Републике Србије;
- 2) статут или други документ верске организације који садржи: опис организационе структуре, начин управљања, права и обавезе чланова, начин оснивања и гашења организационе јединице, списак организационих јединица са својством правног лица и друге податке од значаја за верску организацију;
- 3) приказ основа верског учења, верских обреда, верских циљева и основних активности верске организације;
- 4) податке о сталним изворима прихода верске организације.
Члан 19 Назив верске организације
У Регистар се не може уписати верска организација чији назив садржи назив или део назива који изражава идентитет цркве, верске заједнице или верске организације која је већ уписана у Регистар или која је раније поднела захтев за упис.
Члан 20 Решавање о захтеву за упис у Регистар
(1) О захтеву за упис у Регистар Министарство решава у року од 60 дана од дана пријема уредног захтева и потребне документације.
(2) Ако је захтев непотпун или је назив супротан члану 19. овог закона Министарство ће позвати подносиоца да захтев допуни или исправи у року од 30 дана. Ако захтев у наведеном року не буде допуњен или исправљен, Министарство ће одбацити захтев.
(3) Верска организација пријављена по прописима о удружењима која не поднесе захтев за упис у Регистар у року од једне године од дана ступања на снагу овог закона неће се сматрати верском организацијом у смислу овог закона.
(4) Министарство доноси решење о одбијању захтева за упис верске организације у Регистар ако су њени циљеви, учење, обреди или деловање супротни Уставу и јавном поретку или ако угрожавају живот, здравље, слободу и права других, права деце, право на лични и породични интегритет и право на имовину.
(5) При доношењу решења о захтеву за упис у Регистар Министарство узима у обзир и одлуке Европског суда за људска права, као и управне или судске одлуке у погледу регистрације или деловања одређене верске организације у једној или више држава чланица Европске уније.
(6) Уписом у Регистар верска организација стиче својство правног лица.
(7) Уколико Министарство не донесе решење у року из става 1. овог члана сматраће се да је одобрен упис верске организације у Регистар.
Члан 21 Садржина Регистра
(1) У Регистар се уписује: назив цркве, верске заједнице или верске организације; седиште и адреса; организациони облици и територијална организација; име и презиме, адреса и својство лица овлашћеног да представља и заступа цркву, верску заједницу или верску организацију; број и датум решења о упису; број и датум решења о брисању из претходног регистра правних лица, као и све промене уписаних података.
(2) У Регистар се уносе и подаци о верским школама, културним установама и удружењима, хуманитарним, добротворним и здравственим организацијама чији је оснивач црква, верска заједница или верска организација, као и подаци о привредној или другој делатности коју обавља црква, верска заједница или верска организација.
(3) О промени података који се уносе у Регистар црква, верска заједница или верска организација дужна је да обавести Министарство у року од 30 дана од њиховог наступања.
(4) Пропис којим се ближе уређује садржина и начин вођења Регистра доноси министар надлежан за послове вера.
Члан 22 Брисање из Регистра
Министарство доноси решење о брисању из Регистра:
- 1) ако црква, верска заједница или верска организација поднесе такав захтев;
- 2) ако наступе разлози због којих се одбија упис у Регистар;
- 3) ако је правоснажном судском пресудом установљено да верска организација остварује циљеве другачије од оних ради којих је основана.
Решење о упису, одбацивању захтева за упис, одбијању уписа или брисању из Регистра је коначно и против њега се може покренути управни спор.
Члан 24 Поступак са имовином
На имовину цркве, верске заједнице или верске организације која је брисана из Регистра сходно се примењују прописи о удружењима.
Надзор над спровођењем овог закона врши министарство надлежно за послове вера.
(1) Цркве и верске заједнице обезбеђују средства за обављање своје делатности од прихода из сопствене имовине, задужбина, легата и фондова, наслеђивања, поклона и прилога, других правних послова и делатности на непрофитним основама, у складу са законом.
(2) Цркве и верске заједнице самостално управљају својом имовином и новчаним средствима, у складу са сопственим аутономним прописима.
(3) Цркве и верске заједнице могу да обављају привредну или другу делатност на начин и у складу са прописима којима је уређено обављање тих делатности.
Члан 27 Заштита имовине
(1) Сакрална и културна баштина цркава и верских заједница, укључујући и непокретна културна добра, не може бити предмет принудног извршења или отуђења у поступку стечаја или принудног поравнања.
(2) До доношења прописа о враћању имовине цркава и верских заједница надлежни државни орган или орган локалне самоуправе може им на њихов захтев, у складу са законом, уступити на коришћење одузету имовину или њене делове.
Члан 28 Сарадња државе са црквама и верским заједницама
(1) Држава сарађује са црквама и верским заједницама ради унапређивања верске слободе и остваривања општег добра и заједничког интереса.
(2) Ради унапређивања верске слободе и сарадње са црквама и верским заједницама, у обостраном интересу, држава може да материјално помаже цркве и верске заједнице.
Члан 29 Социјална права свештеника, односно верских службеника
(1) Свештеници, односно верски службеници имају право на здравствено и пензијско и инвалидско осигурање, у складу са законом.
(2) Ради унапређивања верске слободе, у сагласности са црквама и верским заједницама, средства за здравствено и пензијско и инвалидско осигурање свештеника односно верских службеника могу се обезбедити у буџету Републике Србије, у складу са законом.
(3) Ако се у буџету Републике Србије обезбеде средства, Влада утврђује износе средстава за остваривање социјалних права свештеника односно верских службеника, равноправно и сразмерно броју верника појединих цркава и верских заједница, према последњем попису становништва у Републици, при чему се на цркве и верске заједнице са малим бројем верника може применити начело позитивне дискриминације.
(4) Цркве и верске заједнице могу оснивати самосталне фондове за социјално односно здравствено и пензијско и инвалидско осигурање својих свештеника односно верских службеника, у складу са својим аутономним прописима.
(5) Свештеник, односно верски службеник који је страни држављанин, врши трајну службу у складу са законом и аутономним правом цркве или верске заједнице и има стални боравак у Републици Србији, ужива сва права из овог члана, у складу са законом.
Члан 30 Пореске олакшице
(1) Приликом обављања делатности и обезбеђивања прихода у складу са овим законом цркве и верске заједнице могу бити потпуно или делимично ослобођене пореских и других обавеза, у складу са законима којима се уводи одговарајући јавни приход.
(2) Физичка и правна лица која дају прилоге и поклоне црквама и верским заједницама могу бити ослобођена одговарајућих пореских обавеза, у складу са законима којима се уводи одговарајући јавни приход.
III Делатност цркава и верских заједница
Члан 31 Богослужбени простор
(1) Цркве и верске заједнице обављају богослужење, верске обреде и остале верске делатности у храмовима, другим зградама и просторима у њиховом власништву или у изнајмљеним просторима.
(2) Богослужење, верски обреди и остале верске делатности могу се обављати и на јавним местима, односно отвореним просторима, као и на местима везаним за значајне историјске догађаје или личности, у складу са законом.
(3) Богослужбени простор и време су заштићени и неповредиви, у складу са Уставом и законом и аутономним правом цркава и верских заједница.
(4) Богослужење и верски обреди се могу обављати на захтев надлежног органа и у болницама, војним и полицијским објектима, заводима за извршење кривичних санкција и другим институцијама и објектима, а у школама, установама социјалне и дечје заштите само у пригодним приликама.
(5) Надлежни органи институција из става 4. овог члана дужни су да у складу са могућностима обезбеде вршење богослужења и верских обреда на захтев чланова тих институција или на захтев корисника њихових услуга.
(6) Цркве и верске заједнице, у договору са надлежним органом институције, одређују начин и услове под којима ће удовољити захтевима да се у њој повремено, стално или пригодно обављају богослужење и верски обреди.
(1) Цркве и верске заједнице могу самостално у складу са законом подизати храмове и друга здања за богослужбене потребе, као и парохијске домове, манастирске конаке, административноуправне зграде, школе, интернате и болнице (у даљем тексту: верски објекти).
(2) Цркве и верске заједнице могу градити и стамбене зграде, производне и друге објекте, у складу са законом.
(3) Надлежни орган јединице локалне самоуправе дужан је да приликом израде урбанистичких планова размотри исказане потребе цркава и верских заједница за изградњу верских објеката.
(4) Изградња, адаптација и реконструкција верских објеката може се изводити по доношењу одлуке цркве или верске заједнице, добијању потребних дозвола предвиђених законом и прописима који регулишу ову област, као и сагласности надлежног министарства и уз стручни надзор надлежног државног органа.
(5) Надлежни државни орган је дужан да поштује право цркве и верске заједнице да самостално организује и води радове и да утврђује намену, стил и опремање објекта, у складу са законом и аутономним прописима цркава и верских заједница.
(6) Надлежни државни орган и орган локалне самоуправе може да у буџету предвиди средства за изградњу, одржавање и обнову верских објеката, у складу са потребама и могућностима.
(7) У храмовима и другим здањима за богослужбене потребе који су у власништву цркве и верских заједница, као и земљишту на коме су изграђени ти објекти, може се вршити сахрањивање на основу одлуке надлежног органа цркве, односно верске заједнице.
Члан 33 Добротворна делатност
(1) Цркве и верске заједнице у оквиру своје социјалне и добротворне делатности могу оснивати одговарајуће установе и организације, у складу са законом.
(2) Социјална и добротворна делатност цркава и верских заједница је одвојена од њихове богослужбене делатности.
(3) Цркве и верске заједнице, као и установе и организације из става 1. овог члана, дужне су да у вршењу социјалне и добротворне делатности видно истакну свој пуни назив под којим су регистроване, а у случају установа и организација и пуни назив цркве или верске заједнице која је њихов оснивач.
Члан 34 Верске образовне установе
Цркве и верске заједнице могу оснивати установе ради образовања будућих свештеника односно верских службеника, унапређивања духовне и теолошке културе и других сродних циљева (у даљем тексту: верске образовне установе).
Члан 35 Оснивање образовних установа према општим прописима
Ради остваривања образовно-васпитног рада, односно обављања делатности високог образовања у свим образовно-научним, односно образовно-уметничким пољима, цркве и верске заједнице могу оснивати и предшколске установе, основне школе, гимназије, стручне и уметничке средње школе и високошколске установе у складу са законом.
Измењен: Сл. гласник РС 80/2026
Члан 35а Високошколске установе Српске Православне Цркве
(1) Имајући у виду историјску улогу Српске Православне Цркве у развоју образовања, науке, културе и очувању духовног и националног идентитета српског народа и Републике Србије, Српска Православна Црква оснива посебан универзитет, као високошколску установу која има посебан друштвени значај.
(2) Оснивач универзитета из става 1. овог члана заједно са Српском Православном Црквом може бити и правно, односно физичко лице, као и Република Србија, на основу одлуке Српске Православне Цркве и других оснивача.
(3) У случају из става 2. овог члана међусобна права и обавезе оснивача, оснивачки удели, начин финансирања и друга повезана питања уређују се уговором између оснивача. У случају када је један од оснивача Република Србија, уговор се потписује са Владом, уз прибављено мишљење министарства надлежног за високо образовање.
(4) Високошколска установа чији је оснивач Српска Православна Црква не доставља доказ о оснивачком капиталу или банкарској гаранцији уз захтев за почетну акредитацију, односно прву и сваку наредну акредитацију високошколске установе и студијских програма, односно за вршење уписа студената на акредитоване студијске програме.
(5) Универзитет из става 1. овог члана и високошколска установа чији су оснивачи Република Србија и Српска Православна Црква, односно чији је оснивач Српска Православна Црква, која је у саставу универзитета из става 1. овог члана, стичу средства за спровођење акредитованих студијских програма у оквиру своје делатности на основу уговора који високошколска установа закључује са Владом, по претходно прибављеном мишљењу министарства надлежног за високо образовање.
(6) Средства за финансирање установа из става 5. овог члана за све намене за које средства обезбеђује оснивач у складу са законом којим се уређује високо образовање, обезбеђују се у буџету Републике Србије.
(7) Влада доноси одлуку о броју студената за упис у прву годину акредитованог студијског програма који се финансира из буџета Републике Србије, за високошколску установу из става 5. овог члана, односно додатни број студената чије се студије финансирају из буџета Републике Србије за реализацију афирмативних мера.
(8) У наредним годинама студија број студената из става 7. овог члана високошколска установа може повећати за највише 20% у односу на претходну годину, у складу са одлуком надлежног органа високошколске установе.
(9) Студенти из ст. 7. и 8. овог члана имају иста права и обавезе као и студенти који се финансирају из буџета Републике Србије на високошколским установама чији је једини оснивач Република Србија, у складу са законом којим се уређује високо образовање и студентски стандард.
(10) У циљу обављања научноистраживачке делатности од општег интереса и комерцијализације резултата научноистраживачког или уметничкоистраживачког рада високошколска установа из става 5. овог члана може бити оснивач научноистраживачке организације, у складу са законом.
(11) Акредитована научноистраживачка организација из става 10. овог члана финансира се у складу са законом којим се уређује систем науке и истраживања.
(12) У циљу унапређења практичних вештина студената, реализације дуалног модела студија и развоја сарадње са привредом, високошколска установа из става 5. овог члана може да образује тренинг центар као посебну организациону јединицу.
(13) Одлуку о образовању тренинг центра доноси орган управљања високошколске установе из става 5. овог члана.
(14) Средства за образовање и рад тренинг центра обезбеђују се из буџета Републике Србије у оквиру средстава намењених за рад високошколске установе из става 5. овог члана, сопствених прихода високошколске установе која је образовала тренинг центар у смислу закона којим се уређује високо образовање, средстава оснивача високошколске установе, пројеката, донација и других извора у складу са законом.
(15) Посебан друштвени значај универзитета из става 1. овог члана не утиче на равноправан правни положај других цркава и верских заједница, нити доводи у питање њихово право да оснивају високошколске установе и остварују права у области образовања, науке и културе, у складу са законом.
Измењен: Сл. гласник РС 80/2026
Члан 36 Верске образовне установе у систему образовања
(1) Црква и верска заједница може покренути поступак верификације, односно акредитације верске образовне установе ради укључивања у систем образовања, у складу са прописима о образовању.
(2) Верске образовне установе које добију верификацију, односно акредитацију имају право на финансирање из буџета, сразмерно броју верника према последњем попису становништва у Републици.
(3) Ради унапређивања верске слободе и просвете, држава може пружати финансијску помоћ и верским образовним установама које нису укључене у систем образовања.
Члан 37 Аутономија верских образовних установа
(1) Верске образовне установе имају организациону и програмску аутономију.
(2) Црква и верска заједница самостално утврђује наставни план и програм, уџбенике и приручнике, поставља и разрешава наставно и остало особље и врши надзор над радом верске образовне установе.
(3) Верске образовне установе укључене у систем образовања дужне су да поштују услове и стандарде који важе у систему образовања, у складу са прописима о образовању.
Члан 38 Сведочанства и дипломе верских образовних установа
(1) Сведочанства и дипломе верификованих односно акредитованих верских образовних установа имају исто правно дејство као и одговарајућа сведочанства и дипломе стечене у државним образовним установама.
(2) Сведочанства и дипломе стечене у осталим верским образовним установама по спроведеном поступку утврђивања еквиваленције пред надлежним државним органом могу имати исто правно дејство као и одговарајућа сведочанства и дипломе стечене у државним образовним установама.
Члан 39 Социјална права ученика и студената верских образовних установа
Редовни ученици и студенти верских образовних установа имају право на здравствену и социјалну заштиту, ученички и студентски стандард и одлагање и цивилно служење војног рока, а њихови родитељи право на дечији додатак, под истим условима који важе за ученике и студенте државних образовних установа.
Члан 40 Верска настава у државним и приватним школама
Јемчи се право на верску наставу у државним и приватним основним и средњим школама, у складу са законом.
Члан 41 Носиоци културне и научне делатности
(1) Носиоци културне и научне делатности цркава и верских заједница су манастири, ризнице, музеји, архиви, научноистраживачке установе, библиотеке, специјализоване школе и установе, уметничке и конзерваторско-рестаураторске радионице, културно-уметничка друштва, хорови и друге установе и удружења.
(2) Верска здања и установе од изузетног историјског, националног и културног значаја уживају посебну заштиту, бригу и финансијску подршку државних органа и органа локалне самоуправе.
Члан 42 Заштита сакралног наслеђа и културних добара
(1) Цркве и верске заједнице могу оснивати стручне и научне установе за заштиту сакралног наслеђа у оквиру јединственог система заштите, у складу са законом.
(2) Верификоване установе из претходног става могу уживати финансијску подршку из буџета Републике Србије или буџета јединице локалне самоуправе.
(3) Ради обављања научноистраживачке делатности од општег интереса, цркве и верске заједнице, односно високошколске установе чији су оснивачи цркве и верске заједнице могу оснивати научноистраживачке организације у складу са законом.
Измењен: Сл. гласник РС 80/2026
Члан 43 Информативна и издавачка делатност
(1) Ради унапређивања верске слободе и слободе информисања цркве и верске заједнице имају право да у складу са Уставом и законом користе јавни радиодифузни сервис, као и да самостално остварују сопствену информативну и издавачку делатност.
(2) Цркве и верске заједнице дужне су да у својој информативној и издавачкој делатности видно наведу свој пуни назив.
(3) У обавештавању јавности о својим активностима цркве и верске заједнице су дужне да јасно наведу природу и садржај одређене активности.
Члан 44 Финансирање културних и научних установа и програма
(1) Ради унапређивања верске слободе и културе надлежни државни орган и орган локалне самоуправе може, у складу са могућностима, да обезбеђује дотације црквама и верским заједницама за њихове културне и научне установе и програме.
(2) Цркве и верске заједнице имају право да конкуришу за доделу средстава за реализацију културних и научних програма код надлежних државних органа и комисија под истим условима као и друга правна и физичка лица.