Заштита људских права и права припадника националних мањина
55 чланова. Пречишћен текст, последња измена Сл. гласник РС 13/2016 · историја измена.
Овим законом уређује се општи режим забране дискриминације по основу инвалидности, посебни случајеви дискриминације особа са инвалидитетом, поступак заштите особа изложених дискриминацији и мере које се предузимају ради подстицања равноправности и социјалне укључености особа са инвалидитетом.
(1) Овај закон заснива се на начелима:
(2) 1. забране дискриминације особа са инвалидитетом;
(3) 2. поштовања људских права и достојанства особа са инвалидитетом;
(4) 3. укључености особа са инвалидитетом у све сфере друштвеног живота на равноправној основи;
(5) 4. укључености особа са инвалидитетом у све процесе у којима се одлучује о њиховим правима и обавезама;
(6) 5. једнаких права и обавеза.
(1) У овом закону:
(2) 1. израз „особе са инвалидитетом” означава особе са урођеном или стеченом физичком, сензорном, интелектуалном или емоционалном онеспособљеношћу које услед друштвених или других препрека немају могућности или имају ограничене могућности да се укључе у активности друштва на истом нивоу са другима, без обзира на то да ли могу да остварују поменуте активности уз употребу техничких помагала или служби подршке;
(3) 2. изрази „дискриминација” и „дискриминаторско поступање” означавају свако прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства) у односу на лица или групе, као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а које се заснива на инвалидности или разлозима у вези са њом;
(4) 3. израз „орган јавне власти” означава државни орган, орган територијалне аутономије, орган локалне самоуправе, организацију којој је поверено вршење јавних овлашћења, као и правно лице које оснива или финансира у целини, односно у претежном делу, Република, територијална аутономија или локална самоуправа.
Органи јавне власти дужни су да особама са инвалидитетом обезбеде уживање права и слобода без дискриминације.
Забрањено је вршење права утврђених овим законом противно циљу у коме су призната или са намером да се повреде или ограниче права других или да се изазову озбиљне последице по безбедност земље, јавни поредак и морал.
(1) Облици дискриминације су непосредна и посредна дискриминација, као и повреда начела једнаких права и обавеза.
(2) Непосредна дискриминација постоји ако се лица или група (у даљем тексту: дискриминисани), у истој или сличној ситуацији, било којим актом или радњом, стављају или су стављени у неповољнији положај или би могли бити стављени у неповољнији положај због његове, односно њихове инвалидности.
(3) Посредна дискриминација постоји ако се дискриминисани, због његове инвалидности, ставља у неповољнији положај доношењем акта или предузимањем радње која је привидно заснована на начелу једнакости и недискриминације, осим ако је тај акт или радња оправдана законитим циљем, а средства за постизање тог циља су примерена и нужна.
(4) Дискриминација постоји и у случају:
(5) 1. ако се према дискриминисаном поступа горе него што се поступа или би се поступало према другоме, искључиво или углавном због тога што је дискриминисани тражио, односно намерава да тражи правну заштиту од дискриминације или због тога што је понудио или намерава да понуди доказе о дискриминаторском поступању;
(6) 2. ако се према дискриминисаном очигледно понижавајуће поступа, искључиво или углавном због његове инвалидности.
(5) Дискриминацијом се сматра и позивање и навођење на дискриминацију и помагање у дискриминаторском поступању.
(1) Повреда начела једнаких права и обавеза постоји:
(2) 1. ако се дискриминисаном искључиво или углавном због његове инвалидности неоправдано ускраћују права и слободе, односно намећу обавезе, које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи;
(3) 2. ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани;
(4) 3. ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује.
(1) Не сматрају се повредом начела једнаких права и обавеза нити дискриминацијом:
(2) 1. одредбе закона, прописа, као ни одлуке или посебне мере донете у циљу побољшања положаја особа са инвалидитетом, чланова њихових породица и удружења особа са инвалидитетом, којима се пружа посебна подршка, неопходна за уживање и остваривање њихових права под истим условима под којима их уживају и остварују други;
(3) 2. доношење, односно задржавање постојећих аката и мера чији је циљ отклањање или поправљање неповољног положаја особа са инвалидитетом којима се пружа посебна подршка.
(1) Посебно је забрањено и кажњиво:
(2) 1. изазивање и подстицање неравноправности или нетрпељивости према особама са инвалидитетом;
(3) 2. пропагирање или смишљено вршење дискриминације од стране органа јавне власти у поступку пред тим органом, путем јавних гласила, у политичком животу, приликом пружања јавних услуга, у области радних односа, образовања, културе, спорта и сл.
Забрањено је исписивање и истицање на јавним местима и ширење на други начин порука и симбола којима се позива на дискриминаторско поступање према особама са инвалидитетом.
(1) Орган јавне власти не сме својом радњом или пропуштањем вршити дискриминацију особа са инвалидитетом.
(2) Дискриминација особа са инвалидитетом од стране органа јавне власти обухвата:
(3) 1. ускраћивање права особи са инвалидитетом, ако се ово право у истим околностима признаје особама без инвалидитета;
(4) 2. постављање посебних услова за остваривање права особи са инвалидитетом, осим ако такве услове не оправдавају разлози опште, личне и имовинске безбедности, које орган јавне власти мора посебно назначити;
(5) 3. ускраћивање права у оквиру дискреционог овлашћења, ако је до ускраћивања дошло због инвалидности подносиоца захтева;
(6) 4. вођење поступка остваривања права особа са инвалидитетом на начин који фактички онемогућује или знатно отежава остварење права.
(3) Посебно тежак облик дискриминације због инвалидности јесте узнемиравање, вређање и омаловажавање особа са инвалидитетом од стране носилаца јавних функција и лица запослених у органима јавне власти у току поступка остваривања права особа са инвалидитетом, због њене инвалидности.
(1) Забрањена је дискриминација због инвалидности у удружењима.
(2) Дискриминација због инвалидности у удружењима обухвата:
(3) 1. одбијање захтева за учлањење у удружење особи са инвалидитетом због њене инвалидности;
(4) 2. постављање посебних услова за учлањење особа са инвалидитетом у удружење;
(5) 3. ускраћивање права особи са инвалидитетом да бира и буде бирана у органе управљања удружења;
(6) 4. постављање посебних услова за избор особа са инвалидитетом у органе управљања удружења.
(3) Дискриминацијом због инвалидности не сматра се оснивање или деловање удружења особа са инвалидитетом и других облика њиховог самоорганизовања.
(1) Забрањена је дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама.
(2) Под услугом, у смислу овог закона, сматра се свака услуга коју, уз накнаду или без ње, правно или физичко лице пружа у оквиру своје делатности, односно трајног занимања.
(3) Под објектима у јавној употреби, у смислу овог закона, сматрају се: објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма или објекти који се користе за заштиту животне средине, заштиту од елементарних непогода и слично.
(4) Под јавним површинама, у смислу овог закона, сматрају се: паркови, зелене површине, тргови, улице, пешачки прелази и друге јавне саобраћајнице и слично.
(5) Дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности услуга нарочито обухвата:
(6) 1. одбијање пружања услуга особи са инвалидитетом, осим ако би пружање услуге угрозило живот или здравље особе са инвалидитетом или другог лица;
(7) 2. пружање услуге особи са инвалидитетом под другачијим и неповољнијим условима од оних под којима се услуга пружа другим корисницима, осим ако би пружање услуге под редовним условима угрозило живот или здравље особе са инвалидитетом или другог лица;
(8) 3. одбијање да се изврши техничка адаптација објекта неопходна да би се услуга пружила кориснику са инвалидитетом.
(1) Дискриминацијом у смислу члана 13. овог закона не сматра се:
(2) 1. повећање цене услуге сразмерно повећаним трошковима, непосредно проистеклим из пружања услуге кориснику са инвалидитетом;
(3) 2. пружање услуга везаних за специфичне потребе неких корисника са инвалидитетом, или за специфичан начин задовољавања њихових општих потреба;
(4) 3. активност везана за отклањање постојећих и спречавање нових видова дискриминације због инвалидности.
Посебно тежак облик дискриминације због инвалидности јесте узнемиравање, вређање и омаловажавање особа са инвалидитетом – корисника услуге због њене инвалидности, када те радње врши лице које непосредно пружа услугу или њему надређено лице.
(1) Власник објекта у јавној употреби, као и јавно предузеће надлежно за одржавање јавних површина, дужни су да обезбеде приступ објекту у јавној употреби, односно јавној површини свим особама са инвалидитетом, без обзира на врсту и степен њихове инвалидности.
(2) Обавезу из става 1. овог члана има и друго лице на које је пренето право коришћења, осим ако је са власником, односно надлежним органом уговорило другачије.
(3) Власник објекта у јавној употреби дужан је да изврши адаптацију објекта у циљу задовољавања услова за испуњавање обавезе из става 1. овог члана.
(4) Орган надлежан за издавање употребне дозволе за објекте у јавној употреби издаће ову дозволу ако је испуњен услов из става 1. овог члана.
(1) Посебно тежак случај дискриминације због инвалидности јесте свака дискриминација особа са инвалидитетом приликом пружања здравствених услуга.
(2) Дискриминацијом особа са инвалидитетом приликом пружања здравствених услуга сматра се:
(3) 1. одбијање да се пружи здравствена услуга особи са инвалидитетом због њене инвалидности;
(4) 2. постављање посебних услова за пружање здравствених услуга особама са инвалидитетом ако ти услови нису оправдани медицинским разлозима;
(5) 3. одбијање постављања дијагнозе и ускраћивање одговарајућих информација о тренутном здравственом стању, предузетим или намераваним мерама лечења и рехабилитације особи са инвалидитетом због њене инвалидности;
(6) 4. свако узнемиравање, вређање или омаловажавање особе са инвалидитетом у току боравка у здравственој установи због њене инвалидности.
(1) Забрањена је дискриминација због инвалидности на свим нивоима васпитања и образовања.
(2) Дискриминација из става 1. овог члана обухвата:
(3) 1. ускраћивање пријема детета предшколског узраста, ученика, односно студента са инвалидитетом у васпитну односно образовну установу која одговара његовом претходно стеченом знању, односно образовним могућностима;
(4) 2. искључење из васпитне, односно образовне установе коју већ похађа дете предшколског узраста, ученик, односно студент са инвалидитетом из разлога везаних за његову инвалидност;
(5) 3. постављање неинвалидности као посебног услова за пријем у васпитну односно образовну установу, укључујући подношење уверења о здравственом стању и претходну проверу психофизичких способности, осим ако је тај услов утврђен у складу са прописима којима се уређује област образовања.
(1) Дискриминацијом у образовању због инвалидности не сматра се:
(2) 1. провера посебних склоности деце предшколског узраста, ученика и студената, односно кандидата за упис у васпитну односно образовну установу према одређеном наставном предмету или групи предмета, њихових уметничких склоности или облика посебне даровитости;
(3) 2. организација посебних облика наставе, односно васпитања за ученике, односно децу предшколског узраста, који због недовољних интелектуалних способности не могу да прате редовне наставне садржаје, као и упућивање ученика, односно деце предшколског узраста у те облике наставе, односно васпитања, ако се уписивање врши на основу акта надлежног органа којим је утврђена потреба за таквим обликом образовања ученика, односно детета предшколског узраста.
Посебно тежак облик дискриминације због инвалидности јесте узнемиравање, вређање и омаловажавање инвалидног детета предшколског узраста, ученика, односно студента због његове инвалидности, када те радње врши васпитач, наставник или друго лице запослено у васпитној, односно образовној установи.
(1) Забрањено је вршити дискриминацију због инвалидности у запошљавању и остваривању права из радног односа према:
(2) 1. особи са инвалидитетом која тражи запослење;
(3) 2. пратиоцу особе са инвалидитетом који тражи запослење;
(4) 3. запосленој особи са инвалидитетом;
(5) 4. запосленом пратиоцу особе са инвалидитетом.
(2) Под особом која тражи запослење, у смислу овог закона, сматра се особа уредно пријављена служби надлежној за запошљавање у складу са законом којим се уређује запошљавање.
(3) Под пратиоцем особе са инвалидитетом, у смислу овог закона, сматра се свако лице, без обзира на сродство, које живи у заједничком домаћинству са особом са инвалидитетом и трајно јој помаже у задовољавању свакодневних животних потреба без новчане или друге материјалне накнаде.
(1) Дискриминацијом због инвалидности у запошљавању сматра се:
(2) 1. непримање у радни однос особе са инвалидитетом или пратиоца особе са инвалидитетом због инвалидности, односно због својства пратиоца особе са инвалидитетом;
(3) 2. постављање посебних здравствених услова за пријем у радни однос особе са инвалидитетом, осим ако су посебни здравствени услови за обављање одређених послова утврђени у складу са законом;
(4) 3. претходна провера психофизичких способности које нису у непосредној вези са пословима за које се заснива радни однос;
(5) 4. одбијање да се изврши техничка адаптација радног места која омогућује ефикасан рад особе са инвалидитетом, ако трошкови адаптације не падају на терет послодавца или нису несразмерни у односу на добит коју послодавац остварује запошљавањем особе са инвалидитетом.
(1) Дискриминацијом због инвалидности у запошљавању не сматра се:
(2) 1. избор кандидата без инвалидитета који је показао најбољи резултат на претходној провери психофизичких способности непосредно везаних за захтеве радног места;
(3) 2. предузимање подстицајних мера за брже запошљавање особа са инвалидитетом у складу са законом којим се уређује запошљавање особа са инвалидитетом.
(1) Дискриминацијом због инвалидности у остваривању права из радног односа сматра се:
(2) 1. одређивање мање зараде због инвалидности запосленог, независно од радног учинка;
(3) 2. постављање посебних услова рада запосленом са инвалидитетом, ако ти услови непосредно не проистичу из захтева радног места;
(4) 3. постављање посебних услова запосленом са инвалидитетом за коришћење других права из радног односа која припадају сваком запосленом.
Дискриминацијом због инвалидности у остваривању права из радног односа не сматра се награђивање запосленог према радном учинку.
Посебно тежак облик дискриминације због инвалидности јесте узнемиравање, вређање и омаловажавање запосленог са инвалидитетом од стране послодавца, односно непосредно надређеног лица у радном процесу, због његове инвалидности.
(1) Забрањено је вршити дискриминацију због инвалидности у превозу у свим гранама саобраћаја.
(2) Дискриминацијом из става 1. овог члана сматра се:
(3) 1. одбијање да се превезе путник са инвалидитетом;
(4) 2. одбијање посаде превозног средства да пружи физичку помоћ путнику са инвалидитетом ако без такве помоћи путник са инвалидитетом не може да користи превозничку услугу и ако се пружањем помоћи не угрожава безбедност саобраћаја;
(5) 3. утврђивање неповољнијих услова превоза за путнике са инвалидитетом, нарочито услова плаћања, осим у мери у којој су ти услови оправдани техничким захтевима или неопходним повећаним трошковима превоза путника са инвалидитетом.
(1) Дискриминацијом због инвалидности у превозу не сматра се:
(2) 1. организовање превоза путника са инвалидитетом превозним средствима прилагођеним потребама тих путника;
(3) 2. организовање превоза путника са инвалидитетом уз повластице за превоз тих путника.
Посебно тежак облик дискриминације због инвалидности представља узнемиравање, вређање и омаловажавање путника са инвалидитетом у току путовања од стране посаде превозног средства, због његове инвалидности.
(1) Забрањена је свака дискриминација у остваривању права из брачних и породичних односа због инвалидности.
(2) Дискриминацијом из става 1. овог члана сматра се:
(3) 1. ускраћивање права на брак особама са инвалидитетом;
(4) 2. постављање посебних услова за склапање брака особа са инвалидитетом;
(5) 3. постављање посебних услова особама са инвалидитетом за вршење родитељског права.
(3) Дискриминацијом у вези са брачним и породичним односима због инвалидности не сматра се ускраћивање или ограничавање права које је у складу са законом којим се уређују брачни и породични односи.
Забрањен је сваки облик дискриминације удружења особа са инвалидитетом.
Јединице локалне самоуправе дужне су да подстичу оснивање служби подршке за особе са инвалидитетом, ради повећавања нивоа самосталности особа са инвалидитетом у свакодневном животу и ради остваривања њихових права.
Јединице локалне самоуправе дужне су да предузму мере с циљем да се физичка средина, зграде, јавне површине и превоз учине приступачним особама са инвалидитетом.
(1) Органи јавне власти дужни су да предузму мере за обезбеђење равноправности особа са инвалидитетом у поступцима пред тим органима.
(2) Органи јавне власти дужни су да у поступцима пред тим органима, поред потписивања исправа на начин уређен посебним прописом, особи са инвалидитетом која има трајне последице телесног или сензорног оштећења или болести омогуће потписивање исправа уз помоћ печата који садржи податке о личном идентитету или уз помоћ печата са угравираним потписом.
(3) Исправе које представљају форму уговора или неког другог правног посла не могу се потписивати у складу са ставом 2. овог члана, већ у складу са прописима који уређују оверу потписа и потврђивање исправе.
Измењен: Сл. гласник РС 13/2016
Правна и физичка лица из члана 13. овог закона дужна су да особи са инвалидитетом која има трајне последице телесног или сензорног оштећења или болести омогуће коришћење услуга потписивањем, када је то потребно, уз помоћ печата који садржи податке о личном идентитету или уз помоћ печата са угравираним потписом.
Измењен: Сл. гласник РС 13/2016
(1) Органи државне управе, територијалне аутономије и локалне самоуправе надлежни за послове културе и медија дужни су да предузму мере, с циљем да се особама са инвалидитетом учине приступачним информације и комуникације путем употребе одговарајућих технологија.
(2) Мером из става 1. овог члана сматра се нарочито дневно саопштавање информација намењених и особама са инвалидитетом одговарајућом технологијом симултаног писаног текста.
Органи државне управе, територијалне аутономије и локалне самоуправе надлежни за послове васпитања и образовања дужни су да предузму мере, с циљем да васпитање и образовање особа са инвалидитетом постане интегрални део општег система васпитања и образовања.
Јединице локалне самоуправе дужне су да предузму мере ради обезбеђивања равноправног учешћа особа са инвалидитетом у културном, спортском и верском животу заједнице.
Сви органи државне управе, територијалне аутономије и локалне самоуправе дужни су да предузимају активности с циљем стварања једнаких могућности за особе са инвалидитетом и да у тим активностима обезбеде учешће особа са инвалидитетом и њихових удружења.
Одредбама овог дела закона уређује се посебни парнични поступак за заштиту од дискриминације због инвалидности.
На поступак суда који је у вези са заштитом од дискриминације због инвалидности примењују се одредбе закона којим се уређује парнични поступак, ако овим законом није другачије одређено.
У спору за заштиту од дискриминације због инвалидности месно је надлежан, поред суда опште месне надлежности, и суд на чијем подручју има пребивалиште, односно боравиште особа са инвалидитетом према којој је дискриминација извршена.
(1) Поступак у спору за заштиту од дискриминације због инвалидности покреће се тужбом.
(2) Тужбу за заштиту од дискриминације због инвалидности могу поднети особа са инвалидитетом према којој је дискриминација извршена и њен законски заступник.
(3) Тужбу за заштиту од дискриминације може поднети и пратилац особе са инвалидитетом у случају да је према њему извршена дискриминација у смислу чл. 21. и 22. овог закона.
(1) Тужбом из члана 42. овог закона може се тражити:
(2) 1. забрана извршења радње од које прети дискриминација, забрана даљег вршења радње дискриминације, односно забрана понављања радње дискриминације;
(3) 2. извршење радње ради уклањања последица дискриминаторског поступања;
(4) 3. утврђење да је тужени према тужиоцу дискриминаторски поступао;
(5) 4. накнада материјалне и нематеријалне штете.
У спору за заштиту од дискриминације због инвалидности ревизија је увек дозвољена.
(1) Особа из члана 42. ст. 2. и 3. овог закона може уз тужбу за заштиту од дискриминације због инвалидности, у току судског поступка, као и по окончању судског поступка, све док извршење не буде спроведено, захтевати да суд привременом мером забрани дискриминаторско поступање да би се отклонила опасност од насиља или већа ненадокнадива штета.
(2) У предлогу за издавање привремене мере предлагач мора учинити вероватним да је мера потребна да би се отклонила опасност од насиља због дискриминаторског поступања, спречила употреба силе или настанак ненадокнадиве штете.
(3) О предлогу за издавање привремене мере суд је дужан да одлучи у року од 48 сати од дана када је предлог примљен у суду.
(1) Новчаном казном од 10.000 до 100.000 динара казниће се за прекршај удружење ако:
(2) 1. одбије особи са инвалидитетом захтев за учлањење у удружење због њене инвалидности (члан 12. став 2. тачка 1);
(3) 2. постави посебне услове за учлањење особи са инвалидитетом у удружење (члан 12. став 2. тачка 2);
(4) 3. ускрати права учлањеној особи са инвалидитетом да бира и буде бирана у органе управљања удружења, односно постави посебне услове за избор особе са инвалидитетом у органе управљања удружења (члан 12. став 2. тач. 3. и 4).
(5) Новчаном казном од 5.000 до 50.000 динара казниће се за прекршај из става 1. овог члана и одговорно лице у удружењу.
(1) Новчаном казном од 10.000 до 100.000 динара казниће се за прекршај правно лице ако:
(2) 1. одбије да пружи услугу особи са инвалидитетом, осим ако би пружање услуге угрозило живот или здравље особе са инвалидитетом или другог лица (члан 13. став 5. тачка 1);
(3) 2. пружи услугу особи са инвалидитетом под неповољнијим условима од оних под којима се услуга пружа другим корисницима, осим ако би пружање услуге под редовним условима угрозило живот или здравље особе са инвалидитетом или другог лица (члан 13. став 5. тачка 2).
(4) Новчаном казном од 5.000 до 50.000 динара казниће се за прекршај из става 1. овог члана и одговорно лице у правном лицу.
(5) Новчаном казном од 5.000 до 50.000 динара казниће се за прекршај из става 1. овог члана физичко лице.
(1) Новчаном казном од 10.000 до 100.000 динара казниће се за прекршај правно лице ако поставља посебне услове за пружање здравствених услуга особама са инвалидитетом у случајевима када ти услови нису оправдани медицинским разлозима (члан 17. став 2. тачка 2).
(2) Новчаном казном од 5.000 до 50.000 динара казниће се за прекршај из става 1. овог члана и одговорно лице у правном лицу.
(1) Новчаном казном од 10.000 до 100.000 динара казниће се за прекршај правно лице ако:
(2) 1. ускрати пријем детету предшколског узраста, ученику односно студенту са инвалидитетом у васпитну, односно образовну установу која одговара његовом претходно стеченом знању, односно образовним могућностима (члан 18. став 2. тачка 1);
(3) 2. искључи из васпитне, односно образовне установе коју похађа дете предшколског узраста, ученика односно студента са инвалидитетом из разлога везаних за његову инвалидност (члан 18. став 2. тачка 2).
(4) Новчаном казном од 5.000 до 50.000 динара казниће се за прекршај из става 1. овог члана и одговорно лице у правном лицу.
Новчаном казном од 10.000 до 50.000 динара казниће се за прекршај наставник, васпитач или друго лице запослено у образовној, односно васпитној установи које стално или учестано узнемирава, вређа и омаловажава ученика, студента односно дете предшколског узраста због његове инвалидности (члан 20).
(1) Новчаном казном од 25.000 до 500.000 динара казниће се за прекршај правно лице – превозник ако одбије да превезе особу са инвалидитетом (члан 27. став 2. тачка 1).
(2) Новчаном казном од 5.000 до 50.000 динара казниће се за прекршај из става 1. овог члана и одговорно лице у правном лицу.
(3) Новчаном казном од 10.000 до 250.000 динара казниће се за прекршај из става 1. овог члана предузетник.
(4) Новчаном казном од 5.000 до 50.000 динара казниће се за прекршај из става 1. овог члана возно особље.
Новчаном казном од 5.000 до 50.000 динара казниће се за прекршај возно особље које стално или учестано узнемирава, вређа и омаловажава путника са инвалидитетом у току путовања због његове инвалидности (члан 29).
(1) Новчаном казном од 10.000 до 100.000 динара казниће се за прекршај правно лице ако одбије да омогући коришћење услуга потписивањем уз помоћ печата који садржи податке о личном идентитету или уз помоћ печата са угравираним потписом особи са инвалидитетом која има трајне последице телесног или сензорног оштећења или болести (члан 34а).
(2) Новчаном казном од 5.000 до 50.000 динара казниће се за прекршај из става 1. овог члана и одговорно лице у правном лицу.
Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије”, а одредбе чл. 32. и 33. примењиваће се од 1. јануара 2007. године.
Измењен: Сл. гласник РС 13/2016
Поступци у којима је Уставни суд оцењивао да ли су одредбе овог закона у складу са Уставом.
Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом („Службени гласник РС“, број 33/06), члан 19. тачка 2.
дискриминација деце са интелектуалним сметњама
Решење о одбацивању иницијативе · текст одлуке на сајту суда
Сл. гласник РС 13/2016
Сл. гласник РС 33/2006
Извор: Правно-информациони систем Републике Србије, редакцијски пречишћен текст. Важи само текст објављен у „Службеном гласнику Републике Србије“.