Strategija deinstitucionalizacije i razvoja usluga socijalne zaštite u zajednici za period 2022–2026. godine

Na osnovu člana 38. stav 1. Zakona o planskom sistemu Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 30/18),

Vlada donosi

STRATEGIJU

deinstitucionalizacije i razvoja usluga socijalne zaštite u zajednici za period 2022–2026. godine

"Službeni glasnik RS", broj 12 od 1. februara 2022.

1. UVOD

Pravni osnov za donošenje Strategije deinstitucionalizacije i razvoja usluga socijalne zaštite u zajednici za period 2022–2026. godine nalazi se u odredbi člana 38. stav 1. Zakona o planskom sistemu Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 30/18), kojim je propisano da dokument javnih politika na republičkom nivou usvaja Vlada, osim ako je drugačije propisano posebnim zakonom.

U skladu sa Akcionim planom za Poglavlje 19 – socijalna politika i zapošljavanje, koji je Vlada usvojila maja 2020. godine, planirano je donošenje Strategije deinstitucionalizacije i razvoja usluga u zajednici za period od 2019. do 2025. godine i Akcionog plana za sprovođenje Strategije, kao strateškog dokumenta, pre pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji. Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja je nadležno za donošenje ovog strateškog dokumenta.

Rešenjem Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja br. 119-01-137/2021-09 od 14. aprila 2021. godine, obrazovana je radna grupa za izradu Predloga strategije deinstitucionalizacije i razvoja usluga socijalne zaštite u zajednici za period 2021–2026. godine. Radnu grupu čine predstavnici Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Ministarstva za brigu o porodici i demografiju, Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, Komore socijalne zaštite, Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu i Pokrajinskog zavoda za socijalnu zaštitu, Stalne konferencije gradova i opština, Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, predstavnike pružalaca usluga socijalne zaštite.

Strategija deinstitucionalizacije i razvoja usluga socijalne zaštite u zajednici u sistemu socijalne zaštite (u daljem tekstu: Strategija) je usaglašen sistem mera, uslova i instrumenata javne politike koje Republika Srbija treba da sprovede kako bi se sprečila institucionalizacija, odnosno smanjio broj građana koji koriste usluge domskog smeštaja. Strategija treba da omogući razvoj usluga socijalne zaštite u zajednici, što će doprineti da korisnici sistema socijalne zaštite kojima je potrebna intenzivnija podrška većinu svojih potreba zadovoljavaju u prirodnom okruženju. Primarno je usmerena ka osobama sa intelektualnim i mentalnim teškoćama koje su u najvećem riziku od institucionalizacije i socijalnog isključivanja.

Reforma sistema socijalne zaštite u Republici Srbiji započeta je 2003. godine. Rezultirala je donošenjem Zakona o socijalnoj zaštiti („Službeni glasnik RS”, broj 24/11) i brojnih podzakonskih akata, koji su za cilj imali da doprinesu uspostavljanju sistema, zasnovanog na razvoju usluga u zajednici, kontinuiranom unapređenju kvaliteta, permanentnom usavršavanju zaposlenih, pluralizmu pružaoca usluga.

Zahtevi za sprovođenje procesa deinstitucionalizacije proizilaze iz različitih strateških i normativnih akata, a pre svega obaveza nastalih usvajanjem Zakona o potvrđivanju Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom1, koji za cilj ima „unapređivanje, zaštitu i osiguravanje punog i jednakog uživanja svih ljudskih prava i osnovnih sloboda osoba sa invaliditetom, uključujući i pravo na život u zajednici”2. U skladu sa tim, Vlada Republike Srbije se u Akcionom planu za pregovaračko Poglavlje 23, odeljak „Osnovna prava”, obavezala da će da usvoji Strategiju deinstitucionalizacije.

Iako je Republika Srbija formalno opredeljenja za uspostavljanje procesa deinstitucionalizacije, u praksi su postignuti određeni rezultati kada je u pitanju korisnička grupa deca i mladi a kada je reč o osobama sa intelektualnim i mentalnim teškoćama nisu postignuti značajni rezultati. Njihov broj u ustanovama za smeštaj godinama je praktično nepromenjen, izlazak iz ustanova je retka pojava, pojedine usluge u zajednici koje podržavaju ostanak u prirodnom okruženju nedovoljno su razvijene.

Deinstitucionalizaciju treba razlikovati od transformacije rezidencijalnih ustanova, kao procesa usmerenog ka reformisanju njihovog mandata, odnosno usluga koje pružaju. U tom smislu, deinstitucionalizacija je širi pojam čiji je krajnji cilj uspostavljanje sistema koji pruža mogućnosti, podržavajući osobe sa invaliditetom u ostvarivanju i održavanju optimalnog nivoa samostalnosti i društvenog učešća, uzimajući u obzir lične činioce, okruženje i očekivanja3.

Osnovni cilj Strategije je ostvarivanje prava na život u zajednici korisnika socijalne zaštite kroz procese deinstitucionalizacije i socijalne inkluzije. Ovaj cilj će se ostvariti kroz set posebnih ciljeva i aktivnosti koje će kroz razvoj usluga u zajednici, obezbeđivanje stabilnih izvora finansiranja i uslova za integraciju, prevenirati smeštaj korisnika u institucije, odnosno njihov povratak u lokalne zajednice.

––––––––

1 „Službeni glasnik Republike Srbije – Međunarodni ugovori”, broj 42/09

2 Član 1. Zakona o potvrđivanju Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom

3 European Expert Group on the Transition from Institutional to Community-based Care, Common European Guidelines on the Transition from Institutional to Community-based Care. Brussels, 2012, dostupno na: www.deinstutuionalisationguide.eu

2. PLANSKA DOKUMENTA I PRAVNI OKVIR RELEVANTNI ZA STRATEGIJU

2.1. Nacionalni planski dokumenti

Brojna su strateška dokumenta Vlade u različitim oblastima koja ukazuju na neophodnost deinstitucionalizacije u sistemu socijalne zaštite, a posebno se izdvajaju:

1) Akcioni plan za Poglavlje 23, odeljak „Osnovna prava”;4

2) Program reformi politike zapošljavanja i socijalne politike u procesu pristupanja Evropskoj uniji (2016–2017) i izveštaj o njegovoj primeni;5

3) Strategija razvoja socijalne zaštite;6

4) Strategija unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji za period od 2020. do 2024. godine7 i pripadajući Akcioni plan;

5) Strategija razvoja zaštite mentalnog zdravlja;8

6) Program o zaštiti mentalnog zdravlja u Republici Srbiji za period 2019–2026. godine;9

7) Strategija prevencije i zaštite od diskriminacije10 i Akcioni plan za primenu Strategije prevencije i zaštite od diskriminacije za period od 2014. do 2018. godine.

8) Strategija za prevenciju i zaštitu dece od nasilja za period od 2020. do 2023. godine11

U navedenim dokumentima određeni su ciljevi i propisane mere i aktivnosti koje su usmerene na razvoj usluga u zajednici i sprečavanje institucionalizacije.

Akcionim planom za Poglavlje 23, u odeljku Osnovna prava, predviđa se primena načela nediskriminacije osetljivih društvenih grupa (3.4.). Kao jedna od aktivnosti u realizaciji ovog načela, propisuje se kontinuirana aktivnost razvoja kapaciteta pružalaca usluga socijalne zaštite u skladu sa procesima deinstitucionalizacije i decentralizacije sistema, kroz organizovanje obuka za zaposlene i pružanje psihosocijalne podrške za društvenu reintegraciju.

U Programu reformi politike zapošljavanja i socijalne politike u procesu pristupanja Evropskoj uniji (2016–2017) i izveštaju o njegovoj primeni, poseban odeljak se posvećuje deinstitucionalizaciji. Kao Cilj 3 navodi se – Povećanje podrške (prirodnoj) porodici u riziku, nastavak procesa deinstitucionalizacije i razvoj usluga u zajednici, dok je u Cilju 4 naglašeno unapređenje sistema dugotrajne nege. Za razvoj usluga socijalne zaštite u zajednici i sprečavanje deinstitucionalizacije relevantni su i ciljevi 5 i 6 Programa kojima se predviđa unapređenje kvaliteta usluga, jačanje kontrolnih i regulatornih mehanizama, monitoringa i evaluacije (Cilj 5), kao i povezivanje centara za socijalni rad sa institucijama koje obezbeđuju usluge iz oblasti zdravstvene zaštite, obrazovanja i zapošljavanja, policijom, pravosudnim organima, organizacijama civilnog društva koje zastupaju pojedine društveno osetljive grupe, Crvenim krstom, lokalnim samoupravama (Cilj 6).

Strategija razvoja socijalne zaštite kao poseban cilj propisuje razvijanje mreže usluga u zajednici, čime će se omogućiti da građani većinu svojih potreba zadovoljavaju u lokalnoj zajednici.

Strategija unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji za period 2020. do 2024. godine kao neke od svojih posebnih ciljeva predviđa povećanu društvenu inkluziju osoba sa invaliditetom i prava osoba sa invaliditetom na poslovnu sposobnost i porodični život na ravnopravnoj osnovi sa drugima, te efikasnu zaštitu od diskriminacije, nasilja i zlostavljanja. Kao jednu od mera koja doprinosi realizaciji prvog posebnog cilja (povećana društvena inkluzija osoba sa invaliditetom), Strategija predviđa: poboljšanje kvaliteta života osoba sa invaliditetom i usvajanje programa deinstitucionalizacije uz obezbeđivanje adekvatne podrške za život u zajednici i porodici, uključujući i razvoj usluga podrške za samostalni život u zajednici. Kao pokazatelje rezultata Strategija navodi: broj usluga podrške za samostalan život u zajednici i život u porodici, kao i broj osoba sa invaliditetom kojima je obezbeđeno pristupačno socijalno stanovanje. Akcionim planom koji prati Strategiju se ova posebna mera razlaže na aktivnosti kojima se predviđa postizanje cilja.

Strategija razvoja zaštite mentalnog zdravlja i Program o zaštiti mentalnog zdravlja u Republici Srbiji za period 2019–2026. godine kao jedan od principa ističu zdravstvenu zaštitu u zajednici.

Strategija prevencije i zaštite od diskriminacije i prateći Akcioni plan u odeljku koji uređuje položaj osoba sa invaliditetom propisuje opšti i posebne ciljeve usmerene na promenu javnih politika u određenim oblastima koje mogu da budu „izvor diskriminacije”, naročito u oblastima rada, zapošljavanja i stručnog osposobljavanja, ličnog statusa i porodičnog života, socijalne i zdravstvene zaštite, pružanju usluga, korišćenju javnih površina, afirmisanju učešća osoba sa invaliditetom u političkom i javnom životu, kao i pristupu pravdi osoba sa invaliditetom.

––––––––

4 Akcioni plan za Poglavlje 23, odeljak „Osnovna prava”, dostupno na: https://www.mpravde.gov.rs/files/Akcioni%20plan%20PG%2023%20Treci%20nacrt-%20Konacna%20verzija1.pdf. Deinstitucionalizacija se razmatra i u Nacrtu revidiranog Akcionog plana za Poglavlje 23, u odeljku „Osnovna prava”, dostupno na: https://www.mpravde.gov.rs/tekst/22159/prvi-nacrt-revidiranog-akcionog-plana-za-poglavlje-23.php

5 http://socijalnoukljucivanje.gov.rs/sr/%D1%83%D1%81%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%BD-%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B0%D1%98-%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%B0-%D1%80/

6 „Službeni glasnik RS”, broj 108/05

7 „Službeni glasnik RS”, broj 44/20

8 „Službeni glasnik RS”, broj 8/07

9 „Službeni glasnik RS”, broj 84/19

10 „Službeni glasnik RS”, broj 60/13

11 „Službeni glasnik RS”, broj 30/18

2.2. Međunarodni i nacionalni pravni okvir

Najvažniji dokument za razvoj usluga socijalne zaštite u zajednici je Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom Ujedinjenih nacija i njen Opcioni protokol, odobreni na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija 2006. godine. Stupila je na snagu 2008. godine, a za zemlje članice je pravno obavezujuća nakon potvrđivanja.12 Konvencija uređuje prava osoba sa invaliditetom, a za procese deinstitucionalizacije naročito je značajan član 19 koji definiše nezavisan život i uključivanje u zajednicu. Komitet za prava osoba sa invaliditetom dao je izvorno tumačenje sadržine člana 19 Konvencije Opštim komentarom broj 5.

Evropski sistem zaštite ljudskih prava uključuje veliki broj komponenti (obavezujućih i neobavezujućih akata i mehanizama) bitnih za ostvarivanje prava na život i integraciju u zajednicu: Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda Saveta Evrope13, te telo za nadzor njenog sprovođenja – Evropski sud za ljudska prava14; Konvenciju za prevenciju torture i neljudskog i degradirajućeg postupanja i kažnjavanja15; Evropsku socijalnu povelju16 – u oblasti stanovanja, zdravlja, obrazovanja, zapošljavanja, socijalne i pravne zaštite, slobodnog kretanja osoba i nediskriminacije, te mehanizme za nadzor (Preporuka 10 (2004) Komiteta ministara Saveta Evrope državama članicama o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva osoba sa mentalnim smetnjama i eksplanatorni memorandum17; Preporuka 1235 (1994) Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o psihijatriji i ljudskim pravima18; Preporuka (83) 2 Komiteta ministara Saveta Evrope državama članicama u vezi sa pravnom zaštitom osoba sa mentalnim smetnjama, koje su nedobrovoljno smeštene u ustanove kao pacijenti19); Povelja Evropske unije o osnovnim pravima20, Helsinška deklaracija o mentalnom zdravlju za Evropu21, Zajedničke evropske smernice za prelaz s institucionalne nege na usluge podrške za život u zajednici Evropske ekspertske grupe za prelazak sa institucionalne na negu zasnovanu u zajednici.22

Za oblast deinstitucionalizacije su posredno i neposredno relevantni zakoni i podzakonski akti doneti u okviru različitih sektora: socijalnog, zdravstvenog, pravosuđa, i drugih.

Zakoni značajni za pitanja deinstitucionalizacije su:

1) Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom;23

2) Zakon o socijalnoj zaštiti;24

3) Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom;25

4) Zakon o vanparničnom postupku;26

5) Porodični zakon;27

6) Zakon o zabrani diskriminacije;28

7) Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom;29

8) Zakon o igrama na sreću;30

9) Zakon o zdravstvenoj zaštiti;31

10) Zakon o zdravstvenom osiguranju;32

11) Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama;33

12) Zakon o stanovanju i održavanju zgrada;34

13) Zakon o javnoj svojini.

Navedeni zakoni praćeni su podzakonskim aktima koji su na posredan ili neposredan način relevantni za pitanja deinstitucionalizacije.

Pored toga, 2020. godine je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja donelo Akcioni plan za poglavlje 19 – socijalna politika i zapošljavanje.35

––––––––

12 Skupština Republike Srbije je Konvenciju i Opcioni protokol potvrdila 2009. godine („Službeni glasnik RS”, broj 42/09)

13 https://www.echr.coe.int/Documents/Convention_ENG.pdf

14 https://europa.eu/european-union/about-eu/institutions-bodies/court-justice_en

15 https://rm.coe.int/16806dbaa3

16 https://rm.coe.int/168007cf93

17 https://www.coe.int/t/dg3/healthbioethic/Activities/08_Psychiatry_and_human_rights_en/Rec(2004)10%20EM%20E.pdf

18 http://semantic pace.net/tools/pdf.aspx?doc=aHR0cDovL2Fzc2VtYmx5LmNvZS5pbnQvbncveG1sL1hSZWYvWĐILURXLWV4dHIuYXNwP2ZpbGVpZD0xNTI2OSZsYW5nPUVO&xsl=aHR0cDovL3NlbWFudGljcGFjZS5uZXQvWHNsdC9QZGYvWFJlZi1XRC1BVC1YTUwyUERGLnhzbA==&xsltparams=ZmlsZWlkPTE1MjY5

19 https://search.coe.int/cm/Pages/result_details.aspx?ObjectId=09000016804fe027

20 http://ravnopravnost.gov.rs/wpcontent/uploads/2012/11/images_files_Povelja%20Evropske%20unije%20o%20osnovnim%20pravima.pdf

21 https://npm.rs/attachments/Helsinska%20deklaracija%20o%20mentalnom%20zdravlju%20za%20Evropu.pdf

22 https://deinstitutionalisationdotcom.files.wordpress.com/2017/07/guidelines-final-english.pdf

23 „Službeni glasnik RS”, broj 42/09

24 „Službeni glasnik RS”, broj 24/11

25 „Službeni glasnik RS”, br. 36/09 i 32/13

26 „Službeni glasnik SRS”, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS”, br. 46/95, 18/05, 85/12, 45/13, 55/14, 6/15 i 106/15

27 „Službeni glasnik RS”, br. 18/05, 72/11 i 6/15

28 „Službeni glasnik RS”, broj 22/09

29 „Službeni glasnik RS”, br. 33/06 i 13/16

30 „Službeni glasnik RS”, broj 18/20

31 „Službeni glasnik RS”, broj 25/19

32 „Službeni glasnik RS”, broj 25/19

33 „Službeni glasnik RS”, br. 45/13

34 „Službeni glasnik RS”, br. 104/16 i 9/20

35 https://www.minrzs.gov.rs/sr/dokumenti/ostalo/sektor-za-medjunarodnu-saradnju-evropske-integracije-i-projekte/akcioni-plan-za-poglavlje-19-socijalna-politika-i-zaposljavanje

2.3. Propisi koje treba doneti odnosno izmeniti, revidirati i dodatno razviti standarde kvaliteta brige i podrške kako bi se realizovale mere javne politike

Nacionalni pravni propisi, kao i međunarodna regulativa potvrđena od strane Republike Srbije, čine bogat pravni okvir za realizaciju mera javne politike u ovoj oblasti. Ipak, da bi sve mere bile sistematski i dosledno sprovedene potrebne su izmene i dopune već postojeće regulative i to: Zakona o socijalnoj zaštiti; Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom; Zakona o vanparničnom postupku; Strategije razvoja socijalne zaštite; Porodičnog zakona i Uredbe o mreži ustanova socijalne zaštite.

Nakon izmena i dopuna navedenih akata, biće potrebna njihova razrada kroz podzakonsku regulativu.

U cilju realizacije mera javne politike takođe je potrebno doneti Zakon o socijalnom preduzetništvu.

3. OPIS POSTOJEĆEG STANJA

Deinstitucionalizacija je proces koji treba da omogući pre svega osobama sa invaliditetom da svakodnevne potrebe zadovoljavaju u vlastitim lokalnim zajednicama, uz svu neophodnu pomoć i podršku. Sa stanovišta socijalne zaštite proces je usmeren ka prevenciji smeštaja u institucije i povratku korisnika iz ustanova za smeštaj u prirodno okruženje, što se ostvaruje kroz razvoj usluga u zajednici, održivo finansiranje, poštovanje prava korisnika na vlastiti izbor i učešće u procesima donošenja odluka.

U tom smislu, osnovni pokazatelji uspešnosti procesa deinstitucionalizacije u sistemu socijalne zaštite su:

– broj korisnika u ustanovama za smeštaj;

– broj usvojenih planova transformacije ustanova za smeštaj;

– broj korisnika koji su izašli iz ustanova za smeštaj;

– broj ustanova koje su, pored usluga smeštaja, licencirane i za druge usluge socijalne zaštite;

– broj usluga socijalne zaštite u zajednici koje podržavaju ostanak u prirodnom okruženju;

– broj korisnika usluga socijalne zaštite u zajednici;

– izdvajanja iz lokalnih budžeta za razvoj usluga socijalne zaštite u zajednici;

– izdvajanja iz republičkog budžeta za procese transformacije ustanova za smeštaj;

– broj korisnika koji su delimično i potpuno lišeni poslovne sposobnosti;

– broj korisnika kojima je delimično ili potpuno vraćena poslovna sposobnost;

Aktuelno, broj korisnika u ustanovama za smeštaj osoba sa intelektualnim i mentalnim teškoćama se ne menja, planski pristup njihovoj transformaciji nije uspostavljen, usluge u zajednici su nedovoljno i neravnomerno razvijene uz konstantne probleme finansijske održivosti, izdvajanja iz lokalnih budžeta za razvoj usluga u zajednici su nedovoljna, povećava se broj osoba potpuno ili delimično lišenih poslovne sposobnosti.

3.1. Analiza ostvarenih rezultata sprovođenja prethodnog dokumenta javne politike, odnosno propisa

Strategija deinstitucionalizacije u socijalnoj zaštiti se prvi put donosi. Strategija razvoja socijalne zaštite usvojena 2005. godine, prestala je da važi. U skladu sa članom 32. Zakona o planskom sistemu, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja je 2018. godine pokrenulo proces izrade nove Strategije socijalne zaštite u Republici Srbiji, koja još uvek nije usvojena.

U Strategiji razvoja socijalne zaštite iz 2005. godine, eksplicitno se ne pominje deinstitucionalizacija, ali su definisani ciljevi i aktivnosti koji su od značaja za ovaj proces. Tako se jedan od pojedinačnih ciljeva sastojao u obezbeđenju teritorijalno i funkcionalno dostupnih usluga, posebno onih koje podržavaju život u zajednici. Takođe, apostrofirane su neophodnosti reforme usluga smeštaja, koje treba da se odvijaju u dva pravca:

– preispitivanja postojeće mreže svih oblika smeštaja, uz prioritetan razvoj porodičnog smeštaja;

– preispitivanja vrste i kvaliteta usluga smeštaja koje se aktuelno pružaju u sistemu socijalne zaštite.

U tom kontekstu navedene su mere i aktivnosti koje se sastoje iz: donošenja srednjoročnih planova transformacije ustanova, donošenja posebnih planova transformacija za svaku ustanovu, prilagođavanja postojeće mreže transformaciji ustanova i uvođenja novih usluga socijalne zaštite u okviru postojećih institucija i službi socijalne zaštite, i u zajednici.

Odlukom o mreži ustanova iz 2010. godine36 postavljene su osnove za pokretanje procesa transformacije ustanova za decu. U ustanovama za decu bez roditeljskog staranja, pored smeštajnih, predviđeni su i kapaciteti za tzv. „dodatne usluge”. Time su ove ustanove formalno ušle u proces transformacije, koji je trebalo da rezultira njihovim prestrukturiranjem, u smislu da pored smeštaja pružaju i druge usluge. Narednom Uredbom iz 2012. godine37 nekadašnji domovi za decu i mlade sa intelektualnim teškoćama (Veternik, Stamnica, Sremčica), kroz posebne radne jedinice pretvoreni su i u ustanove za odrasla lica sa smetnjama u razvoju. Na taj način, zapravo je verifikovana situacija u praksi, s obzirom na to da su u njima većinski korisnici odrasla lica. Veoma ograničene mogućnosti napuštanja ustanova uslovile su da se promeni korisnička grupa odrastanjem korisnika, prerastanjem u korisničku grupu odraslih. Tako odrasli čine 72% korisnika ustanove „Dr Nikola Šumenković” u Stamnici, 56% korisnika u Veterniku i 45% korisnika u Sremčici.38 Istovremeno, domovi u Negotinu, Aleksincu, Banji Koviljači i Nišu, prerasli su u male domske zajednice. U ovim ustanovama smanjenje broja korisnika nije dovelo do promene broja zaposlenih, što je uzrokovalo finansiranja tzv. „praznih kapaciteta”. Time su sačuvana radna mesta, ali je cena usluga značajno porasla. Istraživanje sprovedeno 2016. godine pokazalo je da ukoliko se godišnja izdvajanja iz republičkog budžeta podele sa 12 meseci i brojem dece na smeštaju u Domu Banja Koviljača, mesečni troškovi za jednog korisnika iznose 115.380 dinara.39 Slična situacija je identifikovana i u drugim ustanovama, u kojima je došlo do smanjivanja i finansiranja praznih kapaciteta. Važeća Uredba iz 2013. godine40 suštinski je zadržala rešenja iz prethodne.

UNICEF je u saradnji sa ministarstvom nadležnim za socijalnu zaštitu realizovao više projekata koji su za cilj imali deinstucionalizaciju ustanova za decu. Predviđali su zabrane prijema dece i transformacije ustanova u centre za decu i porodicu, organizovane na regionalnom nivou, koji bi pored usluga smeštaja manjih kapaciteta za I i II stepen podrške, obezbeđivali usluge porodičnog saradnika i predah smeštaja. Bilo je predviđeno da se centri za decu i porodicu osnuju do kraja 2019. godine. Urađeni su i detaljni planovi, koji su obuhvatali finansijske troškove transformacije pojedinih domova.41

Pored izlaska korisnika iz ustanova, kao i zabrane novih prijema, projekti koje je realizovao UNICEF u partnerstvu sa ministarstvom nadležnim za socijalnu zaštitu i Humanitarnom organizacijom „Dečije srce”, obuhvatale su aktivnosti jačanja profesionalnih kapaciteta za rad sa decom sa smetnjama u razvoju, pripreme korisnika za izlazak iz institucije i prihvat dece koja izlaze iz ustanova. Fokus je bio na razvoju specijalizovanog hraniteljstva, te je jedan broj dece upućen na korišćenje ovog oblika porodičnog smeštaja. Ipak, nakon završetka projekta značajan broj dece koji je bio izmešten iz ustanova, ponovo je institucionalizovan.

Uredbom o mreži ustanova socijalne zaštite nije predviđena transformacija ustanova u kojima su smeštena odrasla lica sa intelektualnim i mentalnim teškoćama.

Aktivnosti usmerene ka uspostavljanju procesa deinstitucionalizacije, ministarstvo nadležno za poslove socijalne zaštite, uglavnom je projektno realizovalo u saradnji sa Kancelarijom Evropske Unije i UNICEF-om.

Projekat „Podrška deinstitucionalizaciji i socijalnoj inkluziji osoba sa mentalnim invaliditetom i problemima mentalnog zdravlja” (IPA 2011), vrednosti 5,17 miliona evra, poznat pod nazivom „Otvoreni zagrljaj”, prevashodno je bio usmeren ka deinstitucionalizaciji ustanova za smeštaj odraslih lica sa intelektualnim i mentalnim teškoćama. Razvoj usluga u zajednici, pre svih stanovanje uz podršku, omogućio je da 154 korisnika napusti institucije. Većina ustanova uključenih u projekat, izradila je planove transformacije, po kojima bi pored usluga smeštaja, trebalo da obezbeđuju i uslugu stanovanje uz podršku. Zamisao je bila da se iskoriste kadrovski kapaciteti, te da postojeće ustanove postanu regionalni centri za pružanje usluge stanovanje uz podršku. Prema ovim planovima u periodu od pet do deset godina došlo bi do značajnog smanjivanja broja korisnika, a u nekim slučajevima i do ukidanja ustanova za smeštaj. Izostanak stabilnih izvora finansiranja i pre svega sistemske i praktične opredeljenosti za procese transformacije, doveli su do toga da se većina korisnika vrati u ustanove iz kojih su izašli, a da institucije i dalje funkcionišu na nepromenjen način, sa konstantnim brojem korisnika.

Sledeći projekat, finansiran iz nacionalnog programa IPA 2012 za Republiku Srbiju, „Podrška socijalnoj inkluziji najugroženijih grupa, uključujući Rome, kroz raznovrsnije socijalne usluge u zajednici”, vrednosti 6,5 miliona evra, trebalo je da doprinese daljem razvoju procesa deinstitucionalizacije, pre svega kroz razvoj usluga koje podržavaju ostanak u prirodnom okruženju. Zbog sadržinske sličnosti sa prethodnim, kolokvijalno je nazivan „Otvoreni zagrljaj II”. Zahvaljujući ovom projektu još jedan broj korisnika je kroz razvoj usluge stanovanja uz podršku napustio domski smeštaj. Međutim, iz istih, već navedenih razloga, većina se vratila u ustanovu.

Usled izostanka planskog i sistemskog pristupa ideje o transformaciji do današnjih dana nisu razrađene. Izostanak osmišljene deinstitucionalizacije uz odsustvo usluga socijalne zaštite u zajednici, uslovio je da ustanove postaju trajno mesto života za većinu korisnika. Namena kapaciteta za dodatne usluge nije razrađena. Nejasno je kako se računa popunjenost dodatnih kapaciteta i koje su to usluge koje se pružaju u okviru ovih kapaciteta, imajući u vidu da Uredba o mreži ustanova socijalne zaštite načelno propisuje da ustanove mogu obavljati drugu vrstu delatnosti saglasnu osnovnoj delatnosti, uz prethodno pribavljenu saglasnost Ministarstva nadležnog za socijalnu zaštitu, odnosno nadležnog pokrajinskog organa. Imajući sve izneto u vidu, zaključak je da se procesi deinstitucionalizacije nisu odvijali u željenom pravcu, može se osnovano tvrditi da je aktuelna slična situaciji od pre pet godina.

––––––––

36 Odluka o mreži ustanova za smeštaj korisnika socijalne zaštite, „Službeni glasnik RS”, broj 98/10

37 Uredba o mreži ustanova socijalne zaštite, „Službeni glasnik RS”, broj 16 od 7. marta 2012.

38 Milanović M., Brkić M., Izveštaj o transformaciji pet ustanova za decu i mlade, Ideas, 2016.

39 Milanović M., Brkić M., Izveštaj o transformaciji pet ustanova za decu i mlade, Ideas, 2016.

40 Uredba o mreži ustanova socijalne zaštite, „Službeni glasnik RS”, broj 12/13

41 Videti detaljnije: Milanović M., Brkić M., Izveštaj o transformaciji pet ustanova za decu i mlade, Ideas, 2016.

3.2. Uporedna međunarodna praksa

Iako postoji nesumnjiva potreba za univerzalnim pristupom visokokvalitetnoj i pristupačnoj dugotrajnoj nezi, kroz pružanje usluga socijalne zaštite u zajednici, u mnogim zemljama sistem podrške i zaštite osoba sa invaliditetom sprovodi se u institucionalnom okruženju.

Analiza koja je obuhvatila države članice Evropske unije i Republiku Tursku pokazala je da u ovim zemljama preko 1,2 miliona dece i odraslih sa intelektualnim i mentalnim teškoćama živi u rezidencijalnim ustanovama.42 Ova studija je takođe ukazala da su podaci koje države imaju o broju osoba koje su smeštene unutar ustanova nekompletni, te se može pretpostaviti da je ukupan broj osoba još veći. Institucionalni smeštaj je značajno prisutniji u zemljama centralne i istočne Evrope.43

Ad hoc ekspertska grupa Evropske komisije je 2009. godine izradila Izveštaj za tranziciju od institucionalne ka zaštiti u zajednici (Report of the Ad Hoc Expert Group on the Transition from Institutional to Community-based Care). Evropska ekspertska grupa za tranziciju od institucija ka uslugama u zajednici, 2012. godine formulisala je Zajednički evropski vodič za implementaciju i podršku održivog procesa tranzicije. Iste godine izradila je i „Priručnik o korišćenju sredstava Evropske unije za prelazak sa institucionalne na negu u zajednici” (Toolkit on the Use of European Union Funds for the Transition from Institutional to Community-based Care). U njima su definisani osnovni principi i koraci koji treba da dovedu do uspešnog procesa deinstitucionalizacije.

Većina evropskih zemalja započela je ove procese, koji se odvijaju sa manje ili više uspeha.

Proces deinstitucionalizacije u Mađarskoj je pokrenut 2012. godine. Sredstva u visini od oko 250 miliona evra obezbeđena su iz strukturnih fondova Evropske unije.44 Međutim, sprovođenje reforme kritikovano je od strane mađarskih i međunarodnih nevladinih organizacija, zbog toga što su se objekti u kojima su smeštane osobe sa intelektualnim i mentalnim teškoćama, nalazili na vrlo udaljenim i izolovanim lokacijama u odnosu na gradove. Takođe, ukazano je na tendencije da se korisnici smeštaju u nove objekte u okviru samih ustanova, tako da je do 2013. godine oko 10% svih postelja bilo u „malim domskim zajednicama”.45 Na ovaj način poboljšani su samo uslovi smeštaja, dok suštinska deinstitucionalizacija u smislu uključivanja u život u zajednici nije učinjena. Komitet za prava osoba sa invaliditetom kritikovao je ovo rešenje kao ozbiljno i sistematsko kršenje prava iz Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom.

U Bugarskoj intenzivniji procesi započinju 2007. godine. Formiran je čitav niz „centara za porodični smeštaj” i „malih domskih zajednica” koje su predstavljale alternativu smeštaju korisnika u institucijama. Međutim, način pružanja usluga je u velikoj meri ostao nepromenjen. Osoblje je i dalje donosilo odluke koje se tiču korisnika bez njihovog učešća u postupku donošenja, korisnici nisu bili upoznati za procenama njihovih potreba, individualnim planovima, bivali su lišavani ličnih dokumenata. Kako se navodi u jednom istraživanju, ključna promena je da su „velike institucije u malom selu pretvorene u male ustanove u velikom gradu”.46 Komitet za prava osoba sa invaliditetom kritikovao je ovo rešenje kao ozbiljno i sistematsko kršenje prava iz Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom.

Od osamdesetih godina prošlog veka u Saveznoj Republici Nemačkoj se mnogo više insistira na pravima osoba sa intelektualnim i mentalnim teškoćama i kvalitetu usluge koja im se pruža, što je bio dodatni razlog ubrzanog razvoja usluga u zajednici. Ovo je, zajedno sa sve većim troškovima pružanja socijalne zaštite u ustanovama, dovelo do toga da je 1994. godine ustanovljeno osiguranje za dugotrajnu negu koje je teret troškova pružanja usluga usmerilo sa pokrajina, gradova i opština na posebno osiguranje, što je bio značajan podsticaj daljem razvoju lokalnih usluga i uspostavljanja sistema sa korisnikom u centru.

Glavni pokretač procesa deinstitucionalizacije u Republici Italiji bio je zakon iz 1978. godine kojim je bilo predviđeno zatvaranje psihijatrijskih bolnica i izgradnja nove mreže pružanja usluga u zajednici. Zabrana novih prijema je dovela do drastičnog smanjenja broja postelja. Poslednjih 15.000 korisnika/pacijenata je napustilo psihijatrijske bolnice 1992. godine. Međutim, uspešnost procesa deinstitucionalizacije značajno varira u odnosu na regione i stepene privredne razvijenosti:

– u gradovima male i srednje veličine na severu i u centru Republike Italije sprovodi se puna implementacija reformi;

– u velikim gradovima uočljiv je razvoj usluga u zajednici, ali su i dalje prisutne velike institucije;

– na jugu Republike Italije nema značajnijih promena, sa vrlo ograničenim dometima reforme47.

––––––––

42 Mansell J., Knapp M., Beadle-Brown J. and Beecham J. (2007) Deinstitutionalisation and community living – outcomes and costs: report of a European Study. Volume 2: Main Report. Canterbury: Tizard Centre, University of Kent

43 Mladenov, T., 2018. Disability and Postsocialism. London: Routledge, p 38.

44 Kormany, M., 2018. A Kivaltasi Program Minosegi Garanciaja a Nemzetkozi Egyuttmukodes [International Cooperation Is the Guarantee of the Quality of Deinstitutionalisation]. 1224 Budapest: Hungarian Government

http://www.kormany.hu/hu/emberi-eroforrasok-miniszteriuma/szocialis-ugyekert-es-tarsadalmi-felzarkozasert-felelos-allamtitkarsag/hirek/a-kivaltasi-program-minosegi-garanciaja-a-nemzetkozi-egyuttmukodes

45 KSH 2015. 2011. Evi Nepszamlalas – 17. A Fogyatekossaggal Elok Helyzetees Szocialis Ellatasuk./Population Census 2011 – Vol. 17. Persons with disabilities and social services. Budapest: Kozponti Statisztikai Hivatal

46 Deneva, N. and Petrov, R. 2016. ‘Zhivot na Volya Ili po Chuzhda Volya! Politikata na t. nar. „Deinstitutsionalizatsiya” (DI) v Balgariya i Posleditsite za Pravoto na Nezaisim Zhivot na Horata s Uvvrezhdaniya, Koito sa Obekt na Tazi Politika’[Living Free or under Control! the Policy of the so-Called „Deinstitutionalisation” (DI) in Bulgaria and the Consequences for the Right to Live Independently of People with Disabilities Targeted by This Policy]. Online publication. Sofia: Center for Independent Living. Available online at: http://cil.bg/userfiles/nabliudatelnitsa/Report-DI-Final.pdf

47 Picardi A., Rucci P., de Girolamo G., Santone G., Borsett G., Morosini P. The quality of life of the mentally ill living in residential facilities. European Archives of Psychiatry and Clinical Neuroscience 2006; 20: 1-10.

3.3. Analiza problema

3.3.1. Nerazvijenost i neravnomerna teritorijalna raspoređenost usluga socijalne zaštite u zajednici

U nadležnosti jedinica lokalne samouprave su sledeće usluge socijalne zaštite:

– dnevne usluge u zajednici;

– usluge podrške za samostalan život, pri čemu je usluga stanovanja uz podršku osoba sa invaliditetom u ingerenciji onih jedinica lokalne samouprave čiji je stepen razvijenosti iznad republičkog proseka;

– savetodavno-terapijske i socijalno-edukativne usluge, osim savetovanja i obuke hranitelja i usvojitelja;

– usluga smeštaja u prihvatilište, kao i druge usluge od interesa za lokalne samouprave.

S obzirom na činjenicu da Zakon o socijalnoj zaštiti ne prepoznaje usluge ličnog pratioca i predah smeštaja, nije ni normativno određeno ko ih finansira. U praksi se obezbeđuju iz projektnih aktivnosti i budžeta JLS. Pravilnikom o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite48 usluga socijalne zaštite lični pratilac deteta svrstana je u grupu dnevnih usluga u zajednici, a usluga predah smeštaj u usluge smeštaja.

U Republici Srbiji postoji 145 lokalnih samouprava. U većini se pruža barem jedna od usluga socijalne zaštite.

Tabela 1. Rasprostranjenost usluga socijalne zaštite u nadležnosti JLS49

2012.

2015.

2018.

Pružaju

usluge

Ne pružaju usluge

Pružaju

usluge

Ne pružaju usluge

Pružaju

Usluge

Ne pružaju usluge

138

7

133

12

137

8

U 92% do 95% lokalnih samouprava pruža se neka od usluga socijalne zaštite. Konstantno su prisutne i one u kojima se ne obezbeđuje nijedna od usluga propisanih Zakonom. Podaci iz istraživanja ukazuju na problem održivosti usluga. Dok u 2012. godini nijedna usluga nije evidentirana u opštinama Bogatić, Lajkovac, Ljig, Lučani i Mionica, u 2018. godini identična situacija je prisutna u Bosilegradu, Gadžinom Hanu, Odžacima, Požegi, Svrljigu, Trgovištu, Ubu i Žitorađi.50 Očigledno da je reč pre svega o malim i nedovoljno razvijenim opštinama.

––––––––

48 „Službeni glasnik RS”, br. 42/13, 89/18 i 73/19

49 Matković, G., Stranjaković, M., Mapiranje usluga socijalne zaštite u nadležnosti jedinica lokalnih samouprava u Republici Srbiji, Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlada, 2018.

50 Isto, 2018.

Dnevne usluge u zajednici

Dnevne usluge u zajednici najzastupljenija su grupa usluga socijalne zaštite koje obezbeđuju jedinice lokalne samouprave.

Pomoć u kući za odrasle i starije prisutna je u oko 85% lokalnih samouprava. Međutim, pojedina istraživanja pokazuju da se u 2018. godini kontinuirano obezbeđivala svih 12 meseci u samo 51% od ukupnog broja opština i gradova, koji izveštavaju o postojanju ove usluge51. Od šest do osam meseci pružala se u 39% jedinica lokalne samouprave, a manje od šest meseci u 9,8%. Navedeni podaci ukazuju da principi dostupnosti i kontinuiranosti nisu ispunjeni u oko 50% lokalnih samouprava, što upućuje na zaključak da pomoć u kući, iako najrazvijenija, u mnogim opštinama i gradovima nije stabilna i permanentno održiva usluga socijalne zaštite. Samim tim, rizik od institucionalizacije se povećava. Ipak, ukupan broj korisnika u 2018. godini u odnosu na 2012. godinu povećan je sa 16.004 na 16.678 korisnika.

Ostale usluge iz ove grupe beleže konstantan pad rasprostranjenosti, osim dnevnog boravka za odrasle osobe sa invaliditetom, gde je udeo činio 14% u 2015. i 2018. godini. Iz ove grupe najzastupljenija je usluga dnevnog boravka za decu i mlade sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, koja je u 2013. godini pružana u 71, a 2018. godine u 64 jedinice lokalne samouprave52. Uglavnom je na raspolaganju korisnicima iz urbanih i razvijenih područja i karakteriše je neravnomerna regionalna prisutnost. Tako je na teritoriji Istočne Srbije evidentirana samo u Boru i Kladovu. Iako nosi naziv „za decu i mlade”, istovremeno je koristi oko 36% osoba starijih od 26 godina. Dostupna je najvećem broju korisnika svih 12 meseci, pri čemu polovinu njih čine žitelji Beograda i Novog Sada.

Prema raspoloživim podacima, od usluga koje su postojale i 2012. godine, u 2018. godini jedino je povećan broj korisnika usluge pomoć u kući za starija lica (4,2%) dok je broj korisnika svih ostalih usluga smanjen u rasponu od 21% za dnevne boravke za decu sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom do preko 85% za dnevne boravke za decu u sukobu sa zakonom53.

––––––––

51 Isto, 2018.

52 Baza podataka usluga socijalne zaštite u nadležnosti JLS za 2012, 2015. i 2018. godinu

53 Matković, G., Stranjaković, M., isto.

Usluge podrške za samostalni život

Ove usluge su veoma važne za procese deinstitucionalizacije, jer sa jedne strane obezbeđuju uključivanje osoba sa invaliditetom u obrazovne, radne i druge procese u zajednici, a sa druge pružaju pomoć i podršku u stanovanju, zadovoljavanju svakodnevnih potreba i vođenju što samostalnijeg života.

Tabela 2. Razvijenost usluga podrške za samostalni život54

2013.

2015.

2018.

Usluge podrške za samostalni život

Broj JLS

Udeo (%)

Broj JLS

Udeo (%)

Broj JLS

Udeo (%)

Personalna asistencija

16

11

17

12

17

12

Lični pratilac55

-

-

30

21

76

52

Stanovanje uz podršku za mlade

15

10

18

12

14

10

Stanovanje uz podršku za OSI

5

3

13

9

6

5

Lični pratilac deteta je usluga socijalne zaštite koja se u poslednjih pet godina najviše razvijala. Do 2013. godine nije bila prepoznata, da bi se pet godina kasnije obezbeđivala u 76 lokalnih samouprava. Međutim, kao i druge, nije podjednako dostupna i razvijena u svim delovima Republike Srbije. U Istočnom delu Republike Srbije praktično ne postoji, sa izuzetkom Bora i Boljevca, kao i u manjim opštinama u zapadnom delu zemlje (Ljig, Mali Zvornik, Mionica, Ljubovija i dr.). U 18 jedinica lokalnih samouprava dostupna je tokom 12 meseci, u 43 od šest do 11 meseci, a u 15 manje od šest meseci. Korisnici usluge uglavnom su s urbanog područja (84%), pri čemu Beograd i Novi Sad učestvuju u ukupnom broju sa 37%56. U 2015. godini ovu uslugu koristilo je 709, a u 2018. godini 1762 dece, što predstavlja povećanje za 248%.

Rasprostranjenost usluge personalne asistencije se praktično ne menja od 2013. godine, razvijena je u oko 12% lokalnih samouprava, sa neznatnim povećanjem obuhvata korisnike, od 196 u 2012. godini do 223 u 2018. godini.

Usluga socijalne zaštite stanovanje uz podršku za osobe sa invaliditetom skoro i da ne postoji. U 2015. godini broj jedinica lokalne samouprave koje pružaju navedenu uslugu povećao se sa 5 na 13, pre svega kao direktan rezultat projekta „Otvoreni zagrljaj”. Sa njegovim okončanjem, koje nije praćeno obezbeđivanjem finansijskih sredstava bilo iz republičkog ili budžeta jedinica lokalne samouprave, rasprostranjenost ove usluge se u 2018. godini praktično prepolovila57. Posledica toga je da se većina korisnika vratila u ustanove. U Beogradu su 24 osobe koristile uslugu stanovanja uz podršku od 2004. godine, da bi nakon 14 godina (2018. godine) usluga prestala da se finansira, a skoro polovina od tog broja bila je primorana da se ponovo vrati u institucije, gde se i danas nalaze.

Sve navedeno objašnjava zašto je u 2015. godini broj korisnika bio 145, u 2018. godini – 107, da bi se prema poslednjim dostupnim podacima, u 2019. godini smanjio za čak 396% i iznosi 27 korisnika58.

Usluga socijalne zaštite stanovanje uz podršku za mlade takođe beleži pad u odnosu na posmatrane godine. U 2012. godini postojala je navedena usluga u 15 jedinica lokalne samouprave, u 2015. godini u 18, a 2018. godine u 14 opština i gradova za ukupno 50 korisnika, odnosno 17 manje nego u 2015. godini. U Novom Sadu je evidentiran 21 (42%) korisnik, dok većina ostalih opština izveštava da uslugu pružaju za jednog do dvoje korisnika. Čak je i u Beogradu kao najrazvijenijoj lokalnoj samoupravi uslugu koristilo samo četvoro mladih.59

Ukupno posmatrano, usluge podrške za samostalni život u 2018. godini bile su dostupne za 2.142 korisnika, uključujući i uslugu ličnog pratioca deteta, koja u ukupnoj strukturi učestvuje sa 82%.

––––––––

54 Baza podataka usluga socijalne zaštite u nadležnosti JLS za 2012, 2015. i 2018.

55 Kao što je ranije navedeno, Zakon o socijalnoj zaštiti ne prepoznaje uslugu ličnog pratioca, već Pravilnik o bližim uslovima i standardima koji ih svrstava u dnevne usluge u zajednici. Smatramo da po svom karakteru i sadržaju više ne pripadaju ovoj grupi usluga.

56 Baza podataka usluga socijalne zaštite u nadležnosti jedinica lokalne samouprave za 2018.

57 I zvanične podatke treba uzimati sa rezervom, jer je usled nemogućnosti finansiranja, usluga prestala da se pruža u Aleksincu

58 Republički zavod za socijalnu zaštitu, Punoletni u sistemu socijalne zaštite 2019, Beograd, jul 2020.

59 Baza podataka usluga socijalne zaštite u nadležnosti jedinica lokalne samouprave za 2018.

Savetodavno terapijske i socijalno edukativne usluge

Reč je o vrlo širokoj grupi usluga, usmerenih ka pružanju pomoći i podrške porodicama i pojedincima u prevazilaženju kriznih situacija i sticanju znanja i veština za samostalni život. Zbog svoje heterogenosti, za većinu nisu definisani osnovni standardi. Sa stanovišta procesa deinstitucionalizacije posebno su važne usluge savetovališta i porodičnog saradnika.

Usluga savetovališta sprovodi se u 25% opština i gradova u Republici Srbiji. Jedna je od retkih koja beleži porast u odnosu na 2013. godinu, i to za 1,7 puta. Sredstva iz namenskih transfera su tome najviše doprinela, s obzirom na to da se sedam od ukupno osam usluga razvijenih u 2018. godini finansiralo iz ovog izvora. Međutim, prema dostupnim podacima, broj korisnika se smanjio sa 2.500 u 2012. godini na 1.239 u 2018. godini60.

Usluga socijalne zaštite porodični saradnik nije normativno definisana u sistemu socijalne zaštite. Prepoznata i inicirana pre svega od strane UNICEF-a, finansirana je i pilotirana kroz projekte uglavnom u većim gradovima. Zahvaljujući dobrim rezultatima, kao i činjenici da u Republici Srbiji nisu razvijene tzv. „usluge na terenu” (outreach services), već par godina unazad planira se i njihovo zakonsko definisanje. U saradnji sa nadležnim ministarstvom realizovani su projekti, bazirani na studijama izvodljivosti, koji su za cilj imali da rezultiraju transformacijom pojedinih ustanova za decu bez roditeljskog staranja u regionalne centre za decu i porodicu, u kojima bi se, pored ove, obezbeđivale i druge usluge. Utvrđen je i rok, koji je bio kraj 2019. godine61. S obzirom na to da planirano nije realizovano, sa završetkom projektnih aktivnosti usluga se postepeno gasila. Opstala je samo u najvećim gradovima (Beograd, Kragujevac, Niš i Novi Sad), pri čemu se u Beogradu u 2018. godini i dalje finansirala iz donatorskih sredstava, dok su se u ostala tri grada sredstva obezbeđivala iz lokalnih budžeta. Imajući izneto u vidu, jasno je zašto je ova usluga doživela najveći pad u obuhvatu korisnika, sa 1.152 u 2015. godini na 387 u 2018. godini62.

Istaknut je značaj usluge socijalne zaštite predah smeštaj za procese deinstucionalizacije. Kao i usluga lični pratilac deteta, nije definisana u Zakonu o socijalnoj zaštiti, ali je standardizovana kroz Pravilnik o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite. Iz tih razloga, i ona se primarno razvijala kroz projekte, ali nije zaživela na isti način kao usluga lični pratilac deteta. U tom smislu, više deli sudbinu usluge porodičnog saradnika. Prema raspoloživim podacima u 2012. godini je postojala u 11 JLS, u 2015. godini u 9, a u 2018. godini u 6 JLS. Sledstveno tome, došlo je do pada u obuhvatu korisnika sa 345 u 2012. godini na 85 u 2018. godini63. Na sajtu ministarstva nadležnog za poslove socijalne zaštite64 ne postoje podaci o licenciranim pružaocima ove usluge te se postavlja pitanje ko je i na koji način obezbeđuje.

Sve navedeno ukazuje da usluge socijalne zaštite u zajednici ne prate potrebe korisnika, s obzirom na to da nisu u dovoljnoj meri razvijene, niti su ravnomerno zastupljene na teritoriji Republike Srbije. Upoređujući prethodne godine, može se konstatovati da je situacija čak i nešto nepovoljnija. Većina usluga beleži manji ili veći, ali konstantan pad rasprostranjenosti. Pojedine usluge, koje su posebno važne za procese deinstucionalizacije, kao što je stanovanje uz podršku za osobe sa invaliditetom, postepeno nestaju.

Razlog tome pre svega treba tražiti u nestabilnim izvorima finansiranja, ali i nedovoljnom razumevanju lokalnih samouprava za neophodnost razvoja usluga socijalne zaštite. Njihova nedovoljna razvijenost po broju, sadržaju, obuhvatu korisnika i teritoriji, osnovni je razlog konstantno visokog broja korisnika domskog smeštaja za osobe sa invaliditetom, posebno lica sa intelektualnim i mentalnim teškoćama. Ukoliko se ne uspostavi organizovan i teritorijalno uravnotežen i finansijski održiv sistem razvoja usluga u zajednici, pritisak na ustanove za smeštaj biće još izraženiji što je u suprotnosti sa procesima deinstitucionalizacije i Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom.

––––––––

60 Baza podataka usluga socijalne zaštite u nadležnosti jedinica lokalne samouprave za 2012 i 2018.

61 Videti opširnije: Milanović M., Brkić M., Izveštaj o transformaciji pet ustanova za decu i mlade, Ideas, 2016.

62 Baza podataka usluga socijalne zaštite u nadležnosti JLS za 2015. i 2018.

63 Baza podataka usluga socijalne zaštite u nadležnosti JLS za 2012, 2015. i 2018.

64 Dostupno na: https://www.minrzs.gov.rs/sr/dokumenti/predlozi-i-nacrti/sektor-za-brigu-o-porodici-i-socijalnu-zastitu/usluge-socijalne, pristupljeno 10. novembar 2019. godine

3.3.2. Popunjenost smeštajnih kapaciteta i ograničene mogućnosti za povratak u lokalnu samoupravu

Institucije su nekada smatrane najboljim načinom zbrinjavanja dece koja se nalaze u rizičnim situacijama i odraslih sa različitim potrebama za podrškom. Dokazano je, međutim, da zbrinjavanje u instituciji daje lošije rezultate u smislu kvaliteta života, nego usluge socijalne zaštite u zajednici, te da često rezultira socijalnom isključenošću i segregacijom.

Smatra se da institucionalno zbrinjavanje ima sledeće karakteristike:

1) korisnici su izolovani od šire zajednice, prisiljeni da žive zajedno;

2) nemaju dovoljno kontrole nad sopstvenim životima i nad odlukama koje ih se tiču;

3) potrebe same organizacije imaju prednost nad ličnim potrebama korisnika.65

––––––––

65 Zajedničke evropske smernice o tranziciji iz institucionalnog zbrinjavanja u zbrinjavanje u zajednici, European Expert Group on the Transition from Institutional to Community-based Care, November 2012, Belgium, ISBN 978-86-7728-197-7, str. 12

Ustanove za smeštaj odraslih i starijih sa invaliditetom

Prema Uredbi o mreži ustanova socijalne zaštite66, u Republici Srbiji postoji 16 ustanova za smeštaj odraslih lica sa telesnim, intelektualnim i mentalnim teškoćama.

Propisani kapacitet domskog smeštaja je 4.339 i ne menja se od 2012. godine. Popunjenost kapaciteta na dan 31. decembra iz godine u godinu je visoka i iznosi između 93% i 95%67. U toku svake od posmatranih godina, broj korisnika na smeštaju premašuje propisani kapacitet, a broj novoprimljenih se kreće između 5% i 7%, što ukazuje na veoma nisku fluktuaciju. Prethodnih godina liste čekanja na smeštaj bile su na nivou oko 300, što je više od propisanog kapaciteta mnogih ustanova. Prema podacima nadležnog ministarstva u 2020. godini povećane su liste čekanja na oko 550, što je posledica epidemije COVID-19 i prijema korisnika na smeštaj po posebnim epidemiološkim uslovima. Sa prestankom epidemije, za očekivati je smanjenje broja lica na listama čekanja i vraćanje na prethodni nivo.

U ustanovama za odrasle sa telesnim, intelektualnim i mentalnim teškoćama u 2018. godini bilo je zaposleno 1.516 radnika na neodređeno vreme ili kroz druge forme radnog angažovanja. To je povećanje u odnosu na 2016. godinu, kada je bilo radno angažovano 1.360 osoba.

U ukupnoj strukturi dominiraju zdravstveni radnici i pružaoci nege sa 41% zaposlenih, tehnički radnici (spremačice, kuvari, itd.) sa oko 39%, dok je samo oko 6% stručnih radnika. Direktno iz budžeta Republike Srbije finansira se 40% zaposlenih, iz cene usluge smeštaja takođe oko 40%, dok Republički fond za zdravstveno osiguranje finansira oko 18% zdravstvenih radnika68.

––––––––

66 „Službeni glasnik RS”, br. 16/12 i 12/13

67 Republički zavod za socijalnu zaštitu, Izveštaj o radu ustanova socijalne zaštite za odrasle i starije sa mentalnim, intelektualnim, telesnim ili senzornim teškoćama, Beograd, septembar 2019.

68 Republički zavod za socijalnu zaštitu, Izveštaj o radu ustanova socijalne zaštite za odrasle i starije sa mentalnim, intelektualnim, telesnim ili senzornim teškoćama, Beograd, septembar 2019.

Status korisnika

Položaj korisnika u sistemu socijalne zaštite generalno je pasivan, a posebno u ustanovama za domski smeštaj. Oni deklarativno imaju pravo na učešće i odlučivanje u svim fazama stručnih postupaka, ali se u praksi to retko dešava. Razlozi se pre svega pronalaze u dominantno medicinsko-paternalističkom pristupu, kao i karakteristikama domskog smeštaja, koji neminovno utiče na ograničavanje ljudskih prava. Korisnici retko učestvuju u ličnom planiranju, sloboda izbora im je veoma ograničena, u ustanovama su prinuđeni da postupaju u skladu sa uspostavljenom dnevnom rutinom, mnogima je oduzeta poslovna sposobnost, te i formalno ne mogu da učestvuju u procesima donošenja odluka i preuzimanja odgovornosti.

U starosnoj strukturi osoba sa intelektualnim i mentalnim teškoćama dominiraju odrasli korisnici (26–65 godina), sa 81, 2%, oko 16% je starijih od 65 godina, 2,8% je mladih (18–25 godina) i evidentirano je dvoje dece, što je značajno smanjenje s obzirom na to da je 2014. godine bilo 18, a u 2015. godini šestoro dece.

Dužina boravka u ustanovi pokazatelj je (ne)pokretljivosti ove korisničke grupe i istovremeno ukazuje na razvijenost usluga u zajednici, odnosno rezultate procesa deinstitucionalizacije. Oko polovine korisnika je u ustanovi duže od 11 godina, a 28% preko 20 godina69. Ovi trendovi su godinama praktično nepromenjeni, s obzirom na to da je 2012. godine 27,15% korisnika u ustanovi boravilo između 11 i 19 godina, a 20 i više godina 20.50% korisnika.70 Zapravo, za skoro 8% povećao se broj onih koji borave preko 20 godina, što nedvosmisleno ukazuje da je za većinu ustanova krajnje i jedino odredište. Imajući u vidu ove podatke, i ne čudi što 89% korisnika nema kontakte sa srodnicima ili održava retke i nepredvidive kontakte sa njima. Samo 6% redovno odlazi u posetu porodici, dok se 5% najmanje jednom mesečno viđa sa srodnicima u ustanovi.71

Izlazak iz institucije svih ovih godina veoma je retka pojava. U 2018. godini svega 3% korisnika je izašlo iz ustanove, pošto su se vratili u biološku ili srodničku porodicu, dok je 1% samovoljno napustio instituciju. Gotovo identični rezultati prisutni su od 2010. godine kada je Republički zavod za socijalnu zaštitu podneo prvi Izveštaj o radu ustanova za korisnike sa telesnim, intelektualnim i mentalnim teškoćama. Čak je 2010. godine 6% korisnika izašlo iz ustanove na način da su se vratili u biološku ili srodničku porodicu, dok je 2018. godine procenat dva puta niži. Smrt korisnika dominantno je najzastupljeniji razlog prestanka smeštaja i konstantno se kreće na nivou od oko 85%.

Imajući u vidu podatke o dužini boravka u ustanovi i razlozima izlaska, jasno je zašto je oko 82% korisnika sa teritorije druge opštine, a ne sa one u kojoj se ustanova nalazi, što je dodatni problem ukoliko se planira da napuste ustanovu i nastane se na teritoriji opštine u kojoj se ustanova nalazi.

Činjenica da je većina korisnika lišena poslovne sposobnosti, u značajnoj meri otežava njihovu integraciju u zajednicu. U 2018. godini 73% korisnika ustanova za smeštaj osoba sa intelektualnim i mentalnim teškoćama bilo je lišeno poslovne sposobnosti. U 41% slučajeva staratelj je bio stručni radnik centra za socijalni rad, a u preostalim srodnik ili druga bliska osoba72. Ova situacija je konstantna svih godina, te se skoro po pravilu osobe sa mentalnim i intelektualnim teškoćama lišavaju poslovne sposobnosti. Na taj način se obezbeđuju i formalni uslovi za smeštaj, jer dobrovoljnost, odnosno izjava o volji korisnika nije potrebna.

Prema Pravilniku o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite, svi pružaoci usluga u obavezi su da odrede stepen podrške korisnicima i vrste potrebne pomoći, u odnosu na:

1) sposobnost neposredne brige o sebi;

2) učestvovanje u aktivnostima života u zajednici73.

Pravilnik razlikuje četiri nivoa podrške:

– Podrška I stepena – znači da korisnik nije sposoban da se samostalno brine o sebi i uključi u aktivnosti dnevnog života u zajednici, zbog čega mu je potrebno fizičko prisustvo i kontinuirana pomoć drugog lica,

– Podrška II stepena – znači da korisnik može da brine o sebi i da se uključi u aktivnosti dnevnog života u zajednici uz fizičko prisustvo i pomoć drugog lica,

– Podrška III stepena – znači da korisnik može da brine o sebi i da se uključi u aktivnosti dnevnog života u zajednici, ali mu je usled nedovoljno razvijenih znanja i veština potreban nadzor i podrška drugog lica,

– Podrška IV stepena – znači da korisnik samostalno, odnosno uz podsećanje, može da obavlja sve životne aktivnosti.74

U skladu sa ovim određenjem, korisnici sa procenjenim IV i III stepenom poseduju potencijale za samostalni život, pri čemu prvima nije potrebna značajnija podrška, a drugima u vidu povremenog nadzora. Osobe na II stepenu takođe poseduju potencijale za brigu o sebi i uključivanje u aktivnosti dnevnog života u zajednici, uz povremeno fizičko prisustvo i pomoć drugog lica. Jedino osobe na prvom stepenu predstavljaju „klasične korisnike” domskog smeštaja, jer im je neophodna kontinuirana nega i pomoć drugog lica, usled nemogućnosti da samostalno brinu o sebi. Ipak, treba naglasiti da sve osobe bez obzira na stepen potrebne podrške imaju pravo na samostalni život u zajednici, uz odgovarajući nivo podrške.

Nalazi jednog istraživanja75 pokazuju da je u mnogim ustanovama u značajnoj meri, od 16% do 65% prisutan broj korisnika sa III i IV stepenom, dakle onih koji bi bez većih poteškoća i uz odgovarajuću podršku mogli da vode samostalan život u zajednici. Srednja vrednost korisnika sa III i IV stepenom u deset ustanova za odrasla lica sa intelektualnim i mentalnim teškoćama je 36,7%, što bi u odnosu na njihov propisani kapacitet (3.778), značilo da bi oko 1.380 korisnika moglo uz odgovarajući sistem podrške da napusti instituciju i živi u zajednici. Prema nalazima ovog istraživanja u pojedinim institucijama taj procenat bi iznosio i preko 50%, što je od izuzetnog značaja za određivanje prioriteta u procesima transformacije.

Svi navedeni podaci ukazuju da ne postoji jasan strateški pravac deinstitucionalizacije odraslih osoba sa intelektualnim i mentalnim teškoćama. Situacija je godinama praktično nepromenjena, broj korisnika je konstantan, sa tendencijom povećanja dužine boravka u ustanovi. Za mnoge je institucija krajnje odredište iz kojeg je smrt najdominantniji oblik prestanka smeštaja, iako nalazi pojedinih istraživanja pokazuju značajno prisustvo korisnika koji bi bez većih teškoća mogli da napuste ustanovu i nastave život u zajednici. Individualizovani pristupi u planiranju praktično ne postoje, sve se svodi na dnevne rutine, karakteristične za kolektivne smeštaje. Nedostatak usluga koje podržavaju izlazak iz institucije, pre svih stanovanja uz podršku, utiču da normativno naglašena privremenost domskog smeštaja, nema potkrepljenja u praksi.

Liste čekanja na smeštaj, koje se konstantno kreću na nivou od oko 250, ukazuju da će potrebe za ovim vrstama ustanova biti još izraženije, ukoliko se ne uspostavi jasan i održiv sistem deinstucionalizacije, baziran na širokom spektru usluga u zajednici.

––––––––

69 Republički zavod za socijalnu zaštitu, Izveštaj o radu ustanova socijalne zaštite za odrasle i starije sa mentalnim, intelektualnim, telesnim ili senzornim teškoćama, Beograd, septembar 2019, str. 14

70 Republički zavod za socijalnu zaštitu, Sintetizovani izveštaj o radu ustanova socijalne zaštite za odrasle i starije sa mentalnim, intelektualnim, telesnim ili senzornim teškoćama, Beograd, jun 2013.

71 Republički zavod za socijalnu zaštitu, Izveštaj o radu ustanova socijalne zaštite za odrasle i starije sa mentalnim, intelektualnim, telesnim ili senzornim teškoćama, Beograd, septembar 2019, str. 16.

72 Republički zavod za socijalnu zaštitu, isto, str. 16

73 „Službeni glasnik RS”, član 14, br. 42/13, 89/18 i 73/19

74 Isto, član 15

75 Petković G., Analiza usklađenosti cena usluga domskog smeštaja sa potrebama korisnika sa intelektualnim i mentalnim poteškoćama, Master rad, Fakultet političkih nauka, Beograd, 2020.

Ustanove za smeštaj dece i mladih

Aktuelno, u Republici Srbiji funkcioniše 18 ustanova za smeštaj dece i mladih: deset ustanova za smeštaj dece i mladih bez roditeljskog staranja, pet ustanova za smeštaj dece i mladih sa smetnjama u razvoju tri ustanove za smeštaj dece i mladih sa problemima u ponašanju. Ukupan smeštajni kapacitet za decu i mlade iznosi 1.656 mesta.

Prema Uredbi o mreži ustanova socijalne zaštite76 broj ustanova koje su namenjene za smeštaj dece i mladih je 21, i to:

– 13 je namenjeno smeštaju dece i mladih bez roditeljskog staranja;

– pet je namenjeno kako smeštaju dece i mladih sa smetnjama u razvoju, tako i odraslih korisnika sa intelektualnim i mentalnim teškoćama;

– tri ustanove za smeštaj korisnika u sukobu sa roditeljima, starateljima i zajednicom.

Prema važećoj Uredbi o mreži ustanova, ne postoji ustanova koja je isključivo namenjena deci i mladima sa smetnjama u razvoju, s obzirom na to da su kao korisničke grupe navedena „deca i mladi bez roditeljskog staranja i deca i mladi sa smetnjama u razvoju”.

Od 18 ustanova za smeštaj dece i mladih bez roditeljskog staranja i dece i mladih sa smetnjama u razvoju, pet ustanova ima više radnih jedinica i to:

– Ustanova za decu i mlade Savski venac, Beograd (Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Beogradu), koji ima osam radnih jedinica (dva stacionara, pet domova i jednu jedinicu za intenzivnu podršku);

– Sremčica, Veternik, Stamnica, Kolevka – koje imaju radne jedinice za mlade i odrasle i starije.

Prema Uredbi o mreži ustanova, ukupan kapacitet ustanova za decu i mlade sa smetnjama i decu i mlade bez roditeljskog staranja iznosi 2.448 korisnika, od toga je:

– 1.392 mesta namenjena za smeštaj dece i mladih (što čini 62,2%)

– 246 mesta namenjenih za smeštaj dece, mladih i odraslih (11%)

– 600 mesta namenjenih za smeštaj odraslih korisnika (26,8%)

Istraživanje koje je sprovedeno 2016. godine, pokazalo je da se samo dve trećine smeštajnih kapaciteta koji se u sistemu vode kao resursi za decu i mlade (prazni smeštajni kapaciteti), zaista i planiraju za njih.77

U istom istraživanju se navodi da je struktura ustanova takva da većina ne ispunjava standarde po pitanju kapaciteta ustanove. Samo jedna ustanova (Radna jedinica „Dragutin Filipović Jusa”, koja deluje u okviru Ustanove za decu i mlade Beograd) ima predviđen smeštajni kapacitet za 12 i manje korisnika, 28,4% ustanova ima smeštajni kapacitet od 13–50 dece, a najveći broj ustanova – 71% ima više od 50 korisnika. Ovakva struktura ustanova može da predstavlja rizik za kvalitet pruženih usluga.78

Prema podacima iz 2013. godine, popunjenost kapaciteta ustanova za decu i mlade je iznosio 88,8%, ali samo 37,6% tih kapaciteta je korišćen za smeštaj dece i mladih, dok se ostatak koristio za smeštaj odraslih. Ovakve nalaze možemo da tumačimo i činjenicom da se kapaciteti tri najveće ustanove – ustanova u Stamnici, Sremčici i Veterniku, koji čine više od polovine raspoloživih mesta, dominantno koriste za smeštaj odraslih osoba.79

––––––––

76 „Službeni glasnik RS”, br. 16/12 i 12/13

77 Milanović M., Brkić M., Izveštaj o transformaciji pet ustanova za decu i mlade, Ideas, 2016.

78 Milanović M., Brkić M., Izveštaj o transformaciji pet ustanova za decu i mlade, Ideas, 2016.

79 Ibid.

Struktura korisnika ustanova za smeštaj dece i mladih

Korisnici domskog smeštaja i smeštaja u male domske zajednice najčešće su deca bez roditeljskog staranja i deca sa smetnjama u razvoju, čiji položaj je naročito ugrožen sa više aspekata. Prema odredbama Zakona o socijalnoj zaštiti, deca i mladi sa smetnjama u razvoju mogu da budu korisnici usluga socijalne zaštite, ukoliko imaju smetnje u razvoju (telesne, intelektualne, mentalne, senzorne, govorno-jezičke, socio-emocionalne, višestruke), a njihova potreba za negom i brigom prevazilazi mogućnosti porodice.80

Iako demografski podaci ukazuju na pad nataliteta i manji udeo dece u opštoj populaciji, broj dece koji koristi usluge sistema socijalne zaštite beleži konstantan rast od 2014. godine. Udeo dece korisnika sistema socijalne zaštite u opštoj populaciji dece u Republici Srbiji iznosi 16,4%, što znači da je svako šesto dete korisnik sistema socijalne zaštite.81

Republika Srbija je imala značajne rezultate kada je reč o smanjenju broja dece i mladih koji su smešteni u ustanove socijalne zaštite, što je pratio povećan broj dece u hraniteljskim porodicama. Prema nekim istraživanjima u periodu od 2000. do 2011. godine, ukupan broj dece i mladih u ustanovama socijalne zaštite je smanjen za 48%.82

Ipak, prema podacima Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, tokom 2018. godine evidentirano je 1.035 dece novih korisnika usluga smeštaja (domskog i porodičnog), s tim što je većina korisnika kratkotrajno koristila uslugu domskog smeštaja do prelaska na porodični smeštaj. U periodu od samo dve godine broj novih korisnika porodičnog smeštaja smanjio za 11,2%, dok je broj korisnika domskog smeštaja porastao za 22,8%83. Prema istom izvoru, stopa dece na smeštaju (domskom i porodičnom) na kraju 2019. godine iznosi 494,5 i u odnosu na 2010. godinu povećana je za 14,9%.84 Treba istaći da kretanje stope dece na domskom smeštaju u desetogodišnjem periodu beleži trend smanjenja od 42,5%, što Republiku Srbiju svrstava u zemlje sa najnižom stopom dece na rezidencijalnom smeštaju u Evropi.85

Tokom 2018. godine, zabeležen je prekid domskog smeštaja za 152 dece, pri čemu je i dalje veći broj prijema od otpusta. Zabrinjava podatak da je najčešći razlog prekida u 2018. godini bio premeštaj u drugu ustanovu (25,58%) što je samo promena institucije. Kod 20,93% stvoreni su uslovi za povratak u biološku ili srodničku porodicu, u hraniteljsku je izmešteno 17,44%, usvojeno je 11,62%, u istom procentu je smrt razlog za prestanak smeštaja, dok je kod samo 3,48% prestala potreba za smeštajem zbog osamostaljivanja korisnika.86

Najveći broj dece i mladih sa smetnjama u razvoju, i to naročito onih sa težim, teškim i višestrukim smetnjama, nalazi se na smeštaju u velikim rezidencijalnim ustanovama, a dobar deo i u ustanovama ili radnim jedinicama za odrasle, gde su uslovi smeštaja i kvalitet usluge na nivou koji nije zadovoljavajući.87 U okviru sistema socijalne zaštite, usluge namenjene deci sa intelektualnim i mentalnim teškoćama se pružaju najčešće u okviru sledećih ustanova: Veternik, Sremčica, Stamnica i Kolevka u Subotici. Čak 88% korisnika u ovim u ustanovama je smešteno u sobe sa pet i više kreveta, sa veoma oskudnom organizacijom okupacione terapije, stimulativnih programa, edukativnih i praktičnih sadržaja.88

Nesumnjivo je da su deca i mladi sa invaliditetom u nepovoljnijem položaju u odnosu na decu bez roditeljskog staranja. U proteklih nekoliko godina značajno je smanjen broj smeštaja dece bez roditeljskog staranja usled razvoja hraniteljstva, dok su slobodni kapaciteti korišćeni za smeštaj dece sa smetnjama u razvoju. Usled toga, njihova zastupljenost u nekadašnjim domovima za decu bez roditeljskog staranja iznosi 58,3%.

––––––––

80 Član 41. Zakona o socijalnoj zaštiti

81 Deca u sistemu socijalne zaštite, Republični zavod za socijalnu zaštitu, Beograd, septembar 2019.

82 Analiza prakse socijalne zaštite u radu sa porodicama dece sa smetnjama u razvoju, Udruženje stručnih radnika socijalne zaštite Srbije, Beograd

83 Isto.

84 Deca u sistemu socijalne zaštite, Republički zavod za socijalnu zaštitu, jul 2020.

85 United Nations Children’s Fund Regional Office for Central and Eastern Europe and Commonwealth of Independent States, Keeping Families Together: Making social protection more effective for children, Insights Issue 1/2012 on Social Protection, UNICEF, Geneva, 2012, p. 1.

86 Isto.

87 Analiza prakse socijalne zaštite u radu sa porodicama dece sa smetnjama u razvoju, Udruženje stručnih radnika socijalne zaštite Srbije, Beograd

88 Isto.

Porodični smeštaj

Ukoliko se potrebe korisnika ne mogu adekvatno zadovoljiti u primarnoj porodici, smeštaj u drugu porodicu je najbolje alternativno rešenje, jer se sprečava odlazak u instituciju.

Grafikon 1 – Deca korisnici domskog i porodičnog smeštaja (2011–2018. god.)89

Prema podacima Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, tokom 2018. godine, evidentirano je 1.035 dece novih korisnika usluga smeštaja (domskog i porodičnog). U periodu od dve godine, broj novih korisnika porodičnog smeštaja smanjio za 11,2%, dok je broj korisnika domskog smeštaja porastao za 22,8%90. Prema istom izvoru stopa dece na smeštaju (domskom i porodičnom) na kraju 2019. godine iznosi 494,5 i u odnosu na 2010. godinu povećana je za 14,9%.91 Međutim, potrebno je istaći da kretanje stope dece na domskom smeštaju u desetogodišnjem periodu beleži trend smanjenja od 42,5%, što Republiku Srbiju svrstava u zemlje najnižom stopom dece na rezidencijalnom smeštaju u Evropi92

Zahvaljujući razvoju tzv. standardnog hraniteljstva značajno je smanjen broj korisnika u ustanovama za decu bez roditeljskog staranja. Prema podacima Izveštaja Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, u 2019. godini je bilo 5350 dece korisnika porodičnog smeštaja93. Sa druge strane, tzv. specijalizovano hraniteljstvo, iako normativno prepoznato, nije u značajnijoj meri zaživelo, usled čega su deca i mladi sa smetnjama u razvoju, u većem riziku od institucionalizacije. Prema podacima ministarstva nadležnog za socijalnu zaštitu u 2020. godini ovaj oblik smeštaja koristilo je 347 dece do 18 godina i 126 mladih (od 18–26 godina).

Porodični smeštaj odraslih i starijih normativno je prepoznat Zakonom o socijalnoj zaštiti u smislu oblika smeštaja i definisanjem vrsta smeštaja u drugu porodicu, ali još uvek ne postoje standardi za ovu vrstu smeštaja. I pored nedostatka podzakonskih akata koji bi bliže uređivali ovu vrstu smeštaja, ona je u praksi zastupljena na određenom nivou. Podaci ministarstva nadležnog za socijalnu zaštitu ukazuju da je ovaj oblik smeštaja u 2020. godini koristilo 910 odraslih i starijih.

Nepotpuna normativna određenost porodičnog smeštaja i nedovoljna razvijenost specijalizovanog hraniteljstva za decu i mlade, umanjuju spektar usluga koje se pružaju u prirodnom okruženju, te povećavaju rizik od institucionalizacije.

––––––––

89 Deca u sistemu socijalne zaštite, Republični zavod za socijalnu zaštitu, septembar 2019. godine

90 Isto.

91 Deca u sistemu socijalne zaštite, Republični zavod za socijalnu zaštitu, jul 2020. godine

92 United Nations Children’s Fund Regional Office for Central and Eastern Europe and Commonwealth of Independent States, Keeping Families Together: Making social protection more effective for children, Insights Issue 1/2012 on Social Protection, UNICEF, Geneva, 2012, p. 1.

93 Republički zavod za socijalnu zaštitu. Deca korisnici sistema socijalne zaštite za 2019.godinu http://www.zavodsz.gov.rs/media/2000/deca-u-sistemu-socijalne-zastite-2019.pdf

3.3.3. Sistem finansiranja

Prava i usluge socijalne zaštite finansiraju se iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine, odnosno jedinica lokalne samouprave.

Finansiranje usluga na lokalnom nivou

Lokalne samouprave su 2018. godine za pružanje usluga socijalne zaštite u njihovoj nadležnosti izdvojile 3,65 milijardi dinara. Najviše izdvaja grad Beograd, 1,26 milijardi dinara ili 34,5% ukupnih rashoda svih lokalnih samouprava94.

U 2018. godini u osam opština nije finansirana nijedna usluga socijalne zaštite. Ovi podaci ne koreliraju u potpunosti sa stepenom razvijenosti opština, te je od osam opština koje nisu izdvajale sredstva za usluge socijalne zaštite pet nerazvijeno (pripada grupi devastiranih i opštinama iz IV grupe najmanje razvijenih opština), dok se preostale tri ne nalaze u ovoj grupi. Samim tim očigledno je da stepen razvijenosti nije jedini faktor koji opredeljuje rukovodstvo lokalne samouprave da li će finansirati neku uslugu iz oblasti socijalne zaštite. Kod opština koje izdvajaju vrlo skromna sredstva za ove namene ističe se opština Beočin koja spada u grupu najrazvijenijih opština. U proseku, za usluge socijalne zaštite na lokalnom nivou lokalne samouprave izdvajaju 454 dinara godišnje. U 2018. godini osam opština (njih 5,5%) nije izdvajalo sredstva za usluge, 91 (62,75%) je po stanovniku izdvajalo manje od proseka, njih 35 (24,14%) je izdvajalo između proseka od 454 dinara i dvostruko većeg iznosa od 910 dinara i konačno njih 11 (7,58%) je izdvajalo više od dvostrukog iznosa.

Značajno je reći da je od ukupnih sredstava koje su u lokalnim samoupravama utrošena za pružanje usluga socijalne zaštite, u njihovoj nadležnosti iz budžeta lokalnih samouprava izdvojeno 2,8 milijardi (od ukupno izdvojenih 3,65 milijardi dinara), što čini 76,5%. Budžet Republike Srbije učestvovao je sa 17,7%, od toga namenski transferi sa 17,1%. Donacije čine 2,8% ukupnih sredstava, učešće korisnika u ceni usluge 2,2%, a ostali izvori iznose 0,8% od ukupnih sredstava. Bez namenskih sredstava broj usluga pruženih na lokalnom nivou bio bi značajno manji.

S druge strane, veliki broj lokalnih samouprava se oslonio na sredstva koja se dobijaju iz namenskih transfera, smanjujući izdvajanja za ovu namenu iz lokalnih budžeta. U tom smislu, svaka peta lokalna samouprava koja je dobila sredstva iz namenskih transfera nije izdvojila sredstva ili je izdvojila izuzetno nizak iznos. Među njima se nalaze i gradovi kao što su Loznica, Zaječar i Kraljevo. U 40 lokalnih samouprava sredstva iz namenskih sredstava činila su manje od polovine ukupnih sredstava za socijalnu zaštitu, kod 42 namenska sredstva su iznosila 50 do 89% ukupnih sredstava, dok je kod 23 taj procenat preko 90%.

Rashodi za tri najrazvijenije usluge socijalne zaštite na lokalnom nivou – (1) pomoć u kući za odrasle i starije; (2) dnevni boravak za decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom i (3) lični pratilac deteta u 2018. godini su učestvovali sa 75% u ukupnim rashodima za usluge socijalne zaštite.

Kada se posmatraju rashodi po grupama usluga, rashodi za dnevne usluge u zajednici su u 2018. godini iznosili blizu tri milijarde dinara (2.966.718.799 dinara), od čega najviše za pomoć u kući za odrasle i starije – 1,255 milijardi dinara.

U pružanju ovih vrsta usluga značajno je i učešće namenskih sredstava koje kod usluge pomoć u kući za odrasle i starije iznosi 25%, a za decu i mlade 32%. Kod dnevnog boravka za odrasle OSI iznosi 21%, a kod usluge lični pratilac detata učešće namenskih sredstava iznosi 24%.

Ukupni rashodi za usluge podrške za samostalni život su u 2018. godini iznosili samo 168 miliona dinara.

Rashodi lokalnih samouprava za savetodavno-terapijske i socijalno-edukativne usluge socijalne zaštite su u 2018. godini iznosili nešto manje od 103 miliona dinara.

Osnovni problem kod finansiranja usluga socijalne zaštite na lokalnim nivou je pre svega vrlo neravnomerno finansiranje koje nije uvek u vezi ni sa stepenom razvoja opštine ni ukupnim iznosom budžeta lokalne samouprave, već pre svega sa postavljanjem prioriteta rukovodstva lokalne samouprave, gde vrlo često rashodi za socijalnu zaštitu ne oslikavaju realnu potrebu stanovništva za uslugama. Situacija bi bila dodatno pogoršana kada ne bi postojali namenski transferi iz budžeta Republike Srbije. Dokle god se ne sprovedu značajnije promene u finansiranju usluga na lokalnom nivou, neće biti značajnijeg stimulisanja razvoja usluga.

––––––––

94 Matković G., Stranjaković M., Mapiranje usluga socijalne zaštite i materijalne podrške u nadležnosti lokalnih samouprava u Republici Srbiji, Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije, Beograd, 2020.

Finansiranje ustanova za smeštaj lica sa telesnim, intelektualnim i mentalnim teškoćama

Način formiranja cene usluga domskog smeštaja je određen pre 28 godina, kada je donet Pravilnik o kriterijumima i merilima za utvrđivanje cena usluga u ustanovama socijalne zaštite za smeštaj korisnika u centrima za socijalni rad kada obezbeđuju smeštaj korisnika i o utvrđivanju cena programa rada centara za socijalni rad. Od tada je Pravilnik više puta menjan, poslednji put 2011. godine. Sada nosi naziv Pravilnik o kriterijumima i merilima za utvrđivanje cena usluga u oblasti socijalne zaštite koje finansira Republika.95 Njime su praktično utvrđeni kriterijumi i merila prilikom formiranja cene usluga u organizacijama i ustanovama socijalne zaštite koje pružaju usluge smeštaja korisnika. Prema Pravilniku, cena usluge uključuje sledeće troškove: (1) materijalne troškove – koji se obračunavaju prema najpovoljnijoj tržišnoj ceni po jedinici troška; (2) amortizaciju – koja se utvrđuje shodno zakonskim propisima, a obračunava se po minimalnim zakonskim stopama; (3) tekuće i investiciono održavanje – odnosi se na održavanje objekta i opreme i obračunava se na osnovu drugih elemenata koji čine cenu usluge, a čini 4% ukupne cene; (4) nematerijalne troškove – obračunavaju se shodno visini potrebnih troškova ustanove, a po najpovoljnijim tržišnim cenama, prema potrošnji iz prethodne godine; (5) zarade i ostala primanja zaposlenih u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom; (6) zakonske obaveze. Cena usluge računa se po korisniku, a shodno uslovima smeštaja, i to tako što se utvrđuje osnovna cena usluge po korisniku, a potom se ista uvećava za deo kapaciteta visokog ili višeg standarda ustanove u iznosu od 20 do 50%. Pored toga Pravilnik prepoznaje i mogućnost utvrđivanja cene za nepotpune kapacitete: „u novoosnovanoj ustanovi, ustanovi u kojoj je izvršeno proširenje kapaciteta i ustanovi koja je ukinuta, u visini 60% od utvrđene najniže cene usluga, i to najduže šest meseci od dana početka rada ustanove, proširenja kapaciteta, odnosno od dana donošenja odluke o ukidanju ustanove, odnosno „u domu za decu i omladinu ometanu u razvoju i zavodu za odrasla lica ometanu u mentalnom razvoju i duševno obolela lica, u procesu transformacije ovih ustanova i smanjenja broja korisnika u odnosu na ukupni smeštajni kapacitet, u visini 60% od utvrđene najniže cene usluga”96.

Pravilnik o kriterijumima i merilima za utvrđivanje cene usluga u oblasti socijalne zaštite koje finansira Republika Srbija, doneo je ministar nadležan za socijalnu zaštitu na osnovu ovlašćenja starog zakona – Zakona o obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana, a koji je 2011. godine, donošenjem novog zakona – Zakona o socijalnoj zaštiti stavljen van snage. Zakon o socijalnoj zaštiti ne daje ovlašćenje ministru nadležnom za socijalnu zaštitu da propiše kriterijumima i merilima za utvrđivanje cene usluga u oblasti socijalne zaštite koje finansira Republika Srbija, već utvrđuje da metodologiju formiranja cena usluga socijalne zaštite koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije propisuje Vlada, a u skladu sa tom propisanom metodologijom cenu navedenih usluga određuje ministar nadležan za socijalnu zaštitu.Kako još uvek nije Vlada podzakonskim aktom propisala metodologiju formiranja cena usluga socijalne zaštite koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije u praksi se primenjuju cene usluga u oblasti socijalne zaštite koje finansira Republika Srbija utvrđene rešenjem ministra nadležnog za socijalnu zaštitu u skladu sa Pravilnik o kriterijumima i merilima za utvrđivanje cene usluga u oblasti socijalne zaštite koje finansira Republika Srbija. Navedeni pravilnik propisuje šta čini cenu usluge u ustanovi za smeštaj korisnika i namenu sredstava. Pravilnik precizno propisuje kako se utvrđuju i obračunavaju materijalni troškovi, amortizacija, deo sredstava u ceni usluge namenjen za tekuće i investiciono održavanje objekta i opreme, nematerijalni troškovi, kao i po kom osnovu tako utvrđena cena može da se uveća (za kapacitete visokog standarda). Navedeni pravilnik je faktički u suprotnosti sa Zakonom o socijalnoj zaštiti i ne daje pravni osnov da se cena usluga u oblasti socijalne zaštite utvrđuje i obračunava u skladu sa tim zakonom.

Zaposleni u navedenim ustanovama socijalne zaštite finansiraju se iz različitih izvora: iz budžeta Republike, iz budžeta lokalne samouprave, iz cene smeštaja, Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i sopstvenih prihoda.

Broj radnika u ustanovama socijalne zaštite koje pružaju uslugu domskog smeštaja, čiji je osnivač Republika, odnosno autonomna pokrajina, utvrđen je rešenjima Ministarstva o utvrđivanju broja radnika koja su doneta za svaku ustanovu, u skladu sa normativima i standardima koji su doneti na osnovu starog zakona – Zakona o obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana, a prema kapacitetima iz mreže ustanova socijalne zaštite za smeštaj korisnika čiji je osnivač Republika, odnosno autonomna pokrajina, i to broj radnika na direktnom finansiranju iz budžeta Republike (na poslovima socijalnog rada) i broj radnika koji se finansiraju iz cene smeštaja (drugi radnici).

S obzirom na to da cene smeštaja ustanove za smeštaj korisnika nisu ekonomske ustanove su zapošljavale mnogo manji broj izvršilaca koji se finansiraju iz cene nego što je utvrđeno rešenjima Ministarstva, jer nisu mogli da ih plaćaju, iz razloga što ustanova iz cene namiruje i druge troškove i zakonske obaveze.

Kako je u decembru 2013. godine, započeo proces racionalizacije zaposlenih u javnom sektoru broj zaposlenih u ustanovama socijalne zaštite koje pružaju uslugu domskog smeštaja, čiji je osnivač Republika Srbija, odnosno autonomna pokrajina se stalno smanjivao i nije bilo moguće primeniti važeće normative i standarde.

Učešće budžeta Republike Srbije u finansiranju zaposlenih čije se plate finansiraju iz cene smeštaja promeljiva je kategorija iz razloga što u ceni smeštaja učestvuje korisnik sa svim svojim primanjima i prihodima, srodnici koji su u zakonskoj obavezi da izdržavaju korisnika i druga lica, a razliku do pune cene smeštaja snosi budžet Republike Srbije i zavisi od mogućnosti i visine učešća u ceni smeštaja korisnika i lica koja su u zakonskoj obavezi da ih izdržavaju. Što je njihovo učešće u ceni veće, manje je učešće budžeta Republike Srbije.

Svaka promena u visini prihoda i primanja korisnika i srodnika, odnosno lica koja su u zakonskoj obavezi da ga izdržavaju, od uticaja je na visinu učešća budžeta Reublike Srbije u ceni smeštaja, odnosno u finansiranju zaposlenih čije se plate finansiraju iz cene smeštaja.

Ako korisnik i srodnici učestvuju u ceni smeštaja 100% u tom slučaju budžet ne učestvuje u ceni smeštaja, a time ne finansira ni zaposlene koji se finansiraju iz cene smeštaja.

Ukoliko korisnik nema prihode i imovinu niti srodnika koji su u obavezi da ga izdržavaju budžet Republike Srbije učestvuje 100% u ceni smeštaja i finansiranju zaposlenih koji se finansiraju iz cene smeštaja.

Kako je od slučaja do slučaja učešće budžeta različito (100%, 50%, 30%..... itd.), u proseku budžet Republike Srbije u finansiranju zaposlenih koji se finansiraju iz cene smeštaja u svim ustanovama socijalne zaštite učestvuje sa 50%.

U oblasti socijalne zaštite postoji specifičan položaj zdravstvenih radnika – stručnih saradnika koji su zaposleni u ustanovama socijalne zaštite u odnosu na ostale zaposlene, u pogledu finansiranja njihovih plata. Sredstva za isplatu plata zaposlenih u socijalnoj zaštiti, osim plata zdravstvenih radnika, planiraju se i obezbeđuju iz budžeta Republike Srbije, dok se sredstva za plate zaposlenih zdravstvenih radnika u ustanovama socijalne zaštite, planiraju i isplaćuju od strane Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.

Republički fond za zdravstveno osiguranje sa svakom ustanovom za smeštaj korisnika zaključuje svake godine ugovor o prenosu, tj. visini sredstava za isplatu plata i naknadu za sanitetski materijal zaposlenih zdravstvenih radnika koji obavljaju zdravstvenu zaštitu u ustanovama socijalne zaštite za smeštaj korisnika, bez mogućnosti ustanova socijalne zaštite da utiču na visinu tih sredstava i pored toga što su potrebe ustanova znatno veće.

Grafikon 2

Određeni broj ustanova socijalne zaštite koje pružaju uslugu domskog smeštaja imaju sopstvene ekonomije i radionice za rad pod posebnim uslovima gde su radno angažovani korisnici, zavisno od njihove preostale sposobnosti, a u okviru radno okupacione terapije.

Uglavnom su to ustanove socijalne zaštite koje pružaju uslugu domskog smeštaja odraslim i starijim licima sa mentalnim i intelektualnim teškoćama, kao i licima sa teškoćama u komunikaciji.

Određeni broj ustanova socijalne zaštite za smeštaj korisnika daju u zakup jednokratno, odnosno privremeno poslovni prostor trećim licima (za različite stručne i druge skupove, proslave i manifestacije, za sportske aktivnosti i dr.), pod uslovom da korišćenje predmetnog prostora za navedenu namenu ne remeti organizaciju života, zadovoljavanje potreba i interesa korisnika ustanove socijalne zaštite koja pruža uslugu domskog smeštaja i da značajnije ne utiče na ostvarivanje osnovne funkcije ustanove, uz prethodno pribavljenu saglasnost Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije.

Zakon o zaposlenima u javnim službama („Službeni glasnik RS”, br. 113/17, 95/18, 86/19 i 157/20), koji je stupio je na snagu 25. decembra 2017. godine, a počinje da se primenjuje od 1. januara 2022. godine, uređuje uvećanje plate iz sopstvenih prihoda, na taj način što propisuje da zaposlenom u visokoobrazovnoj i naučnoj ustanovi i ustanovi kulture, odnosno drugoj ustanovi koja, pored sredstava za plate koja obezbeđuje osnivač ili koja se obezbeđuju iz sredstava doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, ostvaruje i sopstvene prihode u skladu sa zakonom, može da se uvećava osnovna plata srazmerno učešću troškova rada zaposlenog u sticanju sopstvenih prihoda.

Elementi za utvrđivanje učešća troškova rada zaposlenog u sticanju sopstvenih prihoda uređuju se opštim aktom.

Aktuelno, udeo sredstava za uvećanje plata zaposlenih, iz sopstvenih prihoda ustanove uređuje se u skladu sa članom 12. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS”, br. 34/01, 62/06, 116/08, 92/11, 99/11, 10/13, 55/13, 99/14, 21/16 – dr. zakon i 113/17 – dr. zakon), prema kome uvećanje osnovne plate po zaposlenom ne može biti veće od 30%, osim za zaposlene u viskoškolskim ustanovama koje samostalno raspolažu sopstvenim prihodima u skladu sa zakonom kojim se uređuje visoko obrazovanje, odnosno za zaposlene u zdravstvenim ustanovama koje ostvaruju sopstvene prihode iz dopunskog rada i pružanjem drugih usluga u skladu sa zakonom.

Navedeni zakon sadrži pravni osnov da i ustanove socijalne zaštite mogu da stiču sopstvene prihode i da udeo tih sredstava mogu koristiti za uvećanje plate zaposlenim u ustanovama socijalne zaštite na osnovu kriterijuma propisanih zakonom kojim se uređuje rad javne službe, odnosno posebnim zakonom koji uređuje oblast socijalne zaštite.

Nijedan propis u oblasti socijalne zaštite ne reguliše bliže sopstvene prihode javnih službi u resoru socijalne zaštite.

Zakon o socijalnoj zaštiti propisuje da ustanove i drugi pružaoci usluga socijalne zaštite, uz prethodno pribavljenu saglasnost osnivača, mogu obavljati i drugu vrstu delatnosti saglasnu osnovnoj delatnosti i raspolagati prihodima, u skladu sa zakonom.

Navedene odredbe ne definišu bliže koje su to druge vrste delatnosti saglasne osnovnoj delatnosti.

Sredstva za obezbeđivanje usluga socijalne zaštite mogu se pribavljati i putem donacija, kao i ustupanjem imovine, osnivanjem zadužbina i fondacija, u skladu sa zakonom.

Zakonom o socijalnoj zaštiti je propisano da se imovina namenjena socijalnoj zaštiti može koristiti isključivo za obezbeđenje usluga socijalne zaštite.

Nepostojanje merila za sticanje sopstvenih prihoda, odnosno jasno definisanih merila prouzrokuje trošenje sopstvenih prihoda bez kriterijuma, što stvara rizik da se sopstveni prihodi koriste na način koji ne doprinosi pružanju kvalitetnijih usluga u socijalnoj zaštiti.

Sem same ustanove niko ne prati raspodelu sopstvenih prihoda, niti je to regulisano propisima u oblasti socijalni zaštite.

Ministarstvo ne raspolaže podacima o sopstvenim prihodima ustanova socijalne zaštite i njihovom trošenju. Kako Ministarstvo ne raspolaže i ne kontroliše podatke o sopstvenim prihodima ustanova socijalne zaštite, ne može da oceni stvarnu opravdanost zahteva ustanova socijalne zaštite kao indirektnih korisnika za sredstvima iz budžeta.

Propisi u oblasti socijalni zaštite bliže ne regulišu kriterijume uvećanja plata iz sopstvenih prihoda niti finansiranje iz budžeta ustanova koje ostvaruju sopstvene prihode, niti sticanje sopstvenih prihoda utiče na finansiranje iz budžeta.

Posebnim kolektivnim ugovorom za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji („Službeni glasnik RS”, br. 29/19 i 60/20) propisano je da ustanove socijalne zaštite i pružaoci usluga socijalne zaštite, uz prethodno pribavljanju saglasnost osnivača, mogu obavljati i drugu vrstu delatnosti saglasno osnovnoj delatnosti i raspolagati prihodima, u skladu sa zakonom.

Tako stečena sredstva ustanove socijalne zaštite i pružaoci usluga socijalne zaštite mogu koristiti za unapređenja kvaliteta rada ustanove i njenih korisnika, a radi zadovoljenja dodatnih potreba korisnika, kao i poboljšanja materijalnog i socijalnog položaja zaposlenih i to ako zaposleni: zbog potreba korisnika, pored poslova na kojima je angažovan, radi i poslove koji nisu u opisu njegovog radnog mesta, vrši dužnost neposrednog staratelja korisnika, pored svojih poslova obavlja i poslove privremeno odsutnog zaposlenog.

Raspodela navedenih sredstava vršiće se na osnovu odluke poslodavca, u skladu sa opštim aktom, najviše u visini od 25% mesečno od prosečne bruto zarade u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike.

Ustanove socijalne zaštite koje pružaju uslugu domskog smeštaja koje imaju sopstvene ekonomije i radionice za rad pod posebnim uslovima, gde su radno angažovani korisnici, zavisno od njihove preostale sposobnosti, a u okviru radno okupacione terapije, kao i zaposleni, kroz vršenje svojih redovnih radnih obaveza i kroz organizovanje radnih akcija u okviru ili van radnog vremena, internim, odnosno opštim aktom uređuju sopstvene prihode koje ustanove ostvaruju mimo budžetskih prihoda.

U skladu sa statutom, odnosno opštim aktom ustanove, ostvarena sredstva koja imaju karakter sopstvenih prihoda smatraju se: ostvarena ušteda zbog smanjenja nabavke životnih namirnica, ostvarena ušteda tekućeg održavanja i prodaja ostvarene proizvodnje i usluga trećim licima.

U skladu sa opštim aktom ustanove ostvareni prihodi putem sopstvene proizvodnje mogu se trošiti za:

– unapređenje životnog standarda korisnika kroz dodeljivanje novčanih nagrada korisnicima za angažovanje, organizovanje izleta, letovanja, kampovanja, organizovanje kvalitetne ishrane korisnika, nabavku lične opreme, odeće i drugih ličnih predmeta po želji korisnika,

– tekuće održavanje i nabavku opreme,

– unapređenje standarda zaposlenih kroz unapređenje uslova rada i uvećanje zarade zaposlenih,

– angažovanje radnika za potrebe procesa rada po osnovu ugovora o radu, ugovora o delu ili ugovora o povremenim i privremenim poslovima, u skladu sa Zakonom o radu.

Zakon o radu („Službeni glasnik RS”, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – US, 113/17 i 95/18 – autentično tumačenje), kao ni Zakon o socijalnoj zaštiti („Službeni glasnik RS”, broj 24/11), ne uređuje radno-pravni status korisnika ustanova socijalne zaštite koje pružaju uslugu domskog smeštaja, prema njihovoj preostaloj sposobnosti, a koji se ne mogu zaposliti ili održati zaposlenje ni pod opštim ni pod posebnim uslovima.

Zakonom o socijalnoj zaštiti propisano je da usluge usmerene na unapređenje radnih sposobnosti, odnosno na radno angažovanje osoba sa invaliditetom koje su korisnici usluga socijalne zaštite pružaju se i u ustanovama socijalne zaštite i u radnim centrima, u skladu sa zakonom kojim se uređuje profesionalna rehabilitacija i zapošljavanje osoba sa invaliditetom.

Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom („Službeni glasnik RS”, broj 36/09), utvrđeno je da se u radnom centru može na osnovu ugovora sa ustanovom socijalne zaštite za smeštaj korisnika i uz saglasnost staratelja obezbediti radno angažovanje korisnika smeštaja-osoba sa invaliditetom koje se ne mogu zaposliti ili održati zaposlenje ni pod opštim ni pod posebnim uslovima, odnosno čiji je radni učinak manji od jedne trećine radnog učinka zaposlenog na uobičajenom radnom mestu, kao dugotrajan oblik profesionalne rehabilitacije, u skladu sa psihičkim i fizičkim sposobnostima i željama osobe sa invaliditetom i mogućnostima radnog centra.

U navedenom zakonu propisano je da za vreme radnog angažovanja u radnom centru osoba sa invaliditetom ostvaruje pravo na novčanu pomoć.

Navedenim zakonom je utvrđeno da se radno angažovanje kao radno terapijska aktivnost osoba sa invaliditetom može obezbediti i u ustanovi socijalne zaštite za smeštaj korisnika i kod poslodavca posredstvom radnog centra, pod uslovima i na način koji propisuje ministar nadležan za poslove socijalne politike.

Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom propisano je da nezaposlena osoba sa invaliditetom za vreme trajanja profesionalne rehabilitacije ne zasniva radni odnos, ali da nezaposlena osoba sa invaliditetom koja je uključena u mere i aktivnosti profesionalne rehabilitacije ima pravo na novčanu pomoć za vreme trajanja programa, i to:

1) za troškove prevoza za sebe i pratioca, ukoliko je potreban, u visini neoporezovanog iznosa, u skladu sa zakonom;

2) u visini od 20% od minimalne zarade utvrđene u skladu sa propisima o radu mesečno, za vreme trajanja profesionalne rehabilitacije, ako se profesionalna rehabilitacija izvodi u trajanju od najmanje 100 časova i ako osoba sa invaliditetom nije korisnik novčane naknade na osnovu nezaposlenosti, u skladu sa zakonom.

O pravima iz ovog člana odlučuje organizacija nadležna za poslove zapošljavanja, u skladu sa zakonom kojim se uređuju poslovi zapošljavanja.

Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom propisano je da se profesionalna rehabilitacija osoba sa invaliditetom sprovodi primenom mera i aktivnosti koje obuhvataju:

1) karijerno vođenje, profesionalno informisanje, savetovanje i individualni plan zapošljavanja;

2) radno osposobljavanje, dokvalifikaciju, prekvalifikaciju i programe za sticanje, održavanje i unapređivanje radnih i radno-socijalnih veština i sposobnosti;

3) pojedinačne i grupne, opšte i prilagođene programe za unapređenje radno-socijalne integracije;

4) razvoj motivacije, tehničku pomoć, stručnu podršku, praćenje i procenu rezultata profesionalne rehabilitacije;

5) individualni savetodavni rad, koji uključuje pomoć u prihvatanju sopstvene invalidnosti sa stanovišta mogućnosti uključivanja u rad i pojedine mere profesionalne rehabilitacije;

6) edukaciju i trening seminare za poslodavce, stručna lica za radno osposobljavanje i profesionalnu rehabilitaciju osoba sa invaliditetom i druga lica;

7) predloge i obuku za primenu adekvatnih tehničkih i tehnoloških rešenja u cilju podizanja efikasnosti osobe sa invaliditetom u učenju i radu, kao i službe podrške;

8) druge aktivnosti.

Bliže uslove, kriterijume i standarde za sprovođenje mera i aktivnosti profesionalne rehabilitacije sporazumno propisuju ministar nadležan za poslove zapošljavanja, ministar nadležan za poslove zdravlja i ministar nadležan za poslove obrazovanja.

Navedenim zakonom je utvrđeno da radni centar mogu da osnuju Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, kao i organizacije osoba sa invaliditetom ili organizacije njihovih zakonskih zastupnika.

Navedeni zakon propisuje da prostorno tehničke uslove, stručnu osposobljenost zaposlenih i druge uslove za rad radnog centra propisuje ministar nadležan za poslove zapošljavanja i poslove socijalne politike.

Kako ministar nadležan za poslove socijalne politike i za poslove zapošljavanja nije još uvek propisao uslove i način radnog angažovanja kao radno terapijsku aktivnost osoba sa invaliditetom u ustanovi socijalne zaštite za smeštaj korisnika i kod poslodavca posredstvom radnog centra i prostorno tehničke uslove, stručnu osposobljenost zaposlenih i druge uslove za rad radnog centra, postavlja se pitanje sadašnjeg radno-pravnog statusa korisnika u ustanovama socijalne zaštite koje pružaju uslugu domskog smeštaja, jer važeći propisi bliže ne uređuju radno angažovanje korisnika ustanove socijalne zaštite koji u okviru radno okupacione terapije, zavisno od njihove preostale sposobnosti, učestvuju u sticanju sopstvenih prihoda ustanove.

Praksa pokazuje da radno angažovanje korisnika u ustanovi socijalne zaštite koje pružaju uslugu domskog smeštaja nije organizovano u skladu sa odredbama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, pre svega zbog nedostajućih podzakonskih akata u socijalnoj zaštiti, čijim donošenjem bi došlo do potpune implementacije zakonskih rešenja u ovoj materiji.

S druge strane, radno angažovanje korisnika u ustanovi socijalne zaštite kroz radno okupacionu terapiju na ekonomiji i kroz formiranje radionica za rad pod posebnim uslovima, zavisno od njihove preostale sposobnosti, potreba, interesovanja i zdravstvenog stanja, pod stalnim stručnim nadzorom, uz doslednu primenu standarda bezbednosti i zdravlja na radu, u ograničenom vremenskom okviru, podstiče najveći nivo njihovog psihofizičkog i socijalnog funkcionisanja, jačanje kapaciteta njihove samostalnosti i jačanju psihofizičkih sposobnosti, što je u skladu sa najboljim interesom korisnika, jednim od osnovnih načela socijalne zaštite.

Značaj sopstvenih prihoda ustanova socijalne zaštite se ogleda u ekonomskoj fleksibilnosti ustanove, unapređenju životnog standarda korisnika, unapređenju životnih i radnih uslova korisnika i zaposlenih.

Prema dosadašnjem uvidu sopstveni prihodi u ustanovama socijalne zaštite se uglavnom koriste na način koji doprinosi pružanju kvalitetnijih usluga, mada nema potpuno pouzdanih podataka.

Uspostavljanjem jasnih kriterijuma Ministarstvo bi bilo u mogućnosti da dođe do podataka o ostvarenim i utrošenim sopstvenim prihodima ustanova socijalne zaštite.

Uloga Ministarstva je i da oceni svrsishodnost raspolaganja sopstvenim prihodima indirektnih korisnika budžeta - ustanova socijalne zaštite.

Da bi se navedeni prihodi ustanova socijalne zaštite zadržali, odnosno dobili karakter sopstvenih prihoda, potrebno je propisati jasne kriterijume i merila posebnim zakonom koji uređuje oblast socijalne zaštite za njihovo sticanje i raspolaganje.

U toku je postupak izrade Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti. Predmet razmatranja, odnosno izmena i dopuna su i odredbe kojima je propisano da ustanove i drugi pružaoci usluga socijalne zaštite, uz prethodno pribavljenu saglasnost osnivača, mogu obavljati i drugu vrstu delatnosti saglasnu osnovnoj delatnosti i raspolagati prihodima, u skladu sa zakonom.

Zakonskim uređenjem ove materije, uspostavljanjem jasnih kriterijuma (kvalitativni i kvantitativni) i merila za sticanje i raspolaganje sopstvenim prihodima ustanove socijalne zaštite će dobiti pravnu sigurnosti, a rizik da se sopstveni prihodi koriste na način koji ne doprinosi pružanju kvalitetnijih usluga u delatnosti socijalne zaštite svesti će se na minimum.

Same ustanove ostvaruju najveći deo prihoda po osnovu cene usluge smeštaja korisnika, zatim po osnovu cene socijalnog rada po korisniku i po osnovu cene usluge zdravstvene zaštite koja se pruža korisnicima. Značajan izvor prihoda kod dela ustanova su sopstvena sredstva koja ustanove ostvaruju od prodaje roba i usluga, iz sopstvene proizvodnje, dok se manji deo sredstava ostvaruje i na osnovu cene usluga pruženih izbeglim licima, kapitalnih ulaganja, donacija i poklona.

Kada se posmatraju prosečni rashodi po jednom licu, nezavisno od stepena funkcionalne efikasnosti, dolazimo do toga da se po jednom korisniku u svim ustanovama za odrasle sa telesnim, intelektualnim i mentalnim teškoćama mesečno izdvaja 40.442 dinara. Ovi rashodi se na mesečnom nivou razlikuju od ustanove do ustanove.

Grafikon 397

––––––––

95 Pravilnik o kriterijumima i merilima za utvrđivanje cene usluga u oblasti socijalne zaštite koje finansira Republika Srbija („Službeni glasnik RS”, br. 15/92; 100/93; 12/94; 51/97; 70/03; 99/04; 100/04; 25/05; 77/05 i 8/11)

96 Pravilnik o kriterijumima i merilima za utvrđivanje cene usluga u oblasti socijalne zaštite koje finansira Republika Srbija, član 1–3 („Službeni glasnik RS”, br. 15/92; 100/93; 12/94; 51/97; 70/03; 99/04; 100/04; 25/05; 77/05 i 8/11)

97 Petković G., Analiza usklađenosti cena usluga domskog smeštaja sa potrebama korisnika sa intelektualnim i mentalnim poteškoćama, Master rad, Fakultet političkih nauka, Beograd, 2020.

3.3.4. Poštovanje prava korisnika na učestvovanje u procesima donošenja odluka

Zakonom o socijalnoj zaštiti, definisana su osnovna načela rada sa svim korisničkim grupama: načelo poštovanja integriteta i dostojanstva, zabrane diskriminacije, poštovanja najboljeg interesa korisnika, najmanje restriktivnog okruženja prilikom pružanja usluga, načelo efikasnosti, blagovremenosti i celovitosti. Korisnici takođe imaju i prava na: informisanost, učešće u donošenju odluka, na slobodan izbor usluga, na privatnost i na pritužbu.98 Nabrojana prava predstavljaju temelj za ostvarivanje pune participacije korisnika u sistemu socijalne zaštite, bilo da je reč i korišćenju usluga ili prilikom procesnih radnji, kao što su lišenje poslovne sposobnosti, produženje roditeljskog prava, stavljanje pod starateljstvo i dr.

Participacija podrazumeva kontinuiranu uključenost korisnika tokom celog procesa rada sa njim i njegovom porodicom i počinje od uspostavljanja prvog kontakta.99 Ona ne podrazumeva samo konsultacije, već i učešće u procesima procene potreba i problema, kao i planiranja daljeg rada i aktivnosti i mera koje treba preduzeti.

Jedan od osnovnih principa vezanih za deinstitucionalizaciju je odlučivanje uz učešće osobe sa invaliditetom i uz podršku drugih bliskih lica, odnosno njihova participacija u odlučivanju, umesto zamenskog odlučivanja, odnosno odlučivanja preko zakonskog zastupnika/staratelja. I Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom u članu 12. govori o „pravnom kapacitetu”, što je širi pojam od poslovne sposobnosti. Poslovna sposobnost je sposobnost za rasuđivanje, koju treba poštovati i nastojati da se ona realizuje na svaki mogući način, pa i kroz postupke vezane za poslovnu sposobnost.

Nacionalna zakonska regulativa ukazuje na to da je u postupcima vezanim za poslovnu sposobnost potrebno da sud ispita da li je punoletno lice prema stepenu sposobnosti za normalno rasuđivanje u stanju da se samo brine o svojim pravima i interesima. Na osnovu svih izvedenih dokaza sud donosi odluku o lišenju poslovne sposobnosti. Kao što je već pomenuto, pored psihijatrijske ekspertize, sud ima mogućnost da izvede i druge dokaze o sposobnosti korisnika da donosi odluke, odnosno učestvuje u donošenju odluka. Sudovi, međutim, nedovoljno koriste mogućnost izvođenja drugih dokaza. Korišćenje samo obaveznog dokaza – psihijatrijskog veštačenja ukazuje na to da se sudovi drže tzv. „medicinskog”, a ne „socijalnog” modela sposobnosti. U tom smislu je potrebno da postoji kontinuirana edukacija sudija na temu „socijalnog” modela sposobnosti.

Pored sudova, u postupcima vezanim za poslovnu sposobnost relevantan akter su centri za socijalni rad. Prema istraživanju koje su 2019. godine sproveli Komora socijalne zaštite i Institut društvenih nauka, stručni radnici u centrima za socijalni rad pokazuju svest o potrebi procene korisnika i prema „socijalnom modelu”. Ipak, izostaje inicijativa centra za socijalni rad, kao organa starateljstva da pokreće postupke ponovne procene, što zbog nedostatka znanja da se na ovakav način zastupaju najbolji interesi korisnika, što zbog nedostatka vremena usled opterećenosti poslom, ali i stavova da je za to potrebno pozitivno mišljenje veštaka psihijatra. U pojedinim centrima postoji zabluda o tome da postupak treba obustaviti, ako sudski veštaci psihijatri konstatuju da nije došlo do promene u psihičkom stanju koja bi bila značajna za vraćanje poslovne sposobnosti, odnosno da postupak ne treba ni pokretati ako ordinirajući psihijatri ne daju u izveštajima predlog i izjašnjenje u pogledu pokretanja postupka ponovne procene. Ovo ukazuje na potrebu kontinuirane edukacije stručnih radnika u socijalnoj zaštiti o pravnim mehanizmima procene poslovne sposobnosti, kao i o dokaznim sredstvima koja se u postupcima mogu koristiti (bez ograničavanja samo na sredstva koja su obavezna, kao što je psihijatrijsko veštačenje).100

Kada je reč o postupcima lišenja poslovne sposobnosti, kao i produženja roditeljskog prava, u skladu sa Zakonom o vanparničnom postupku i Porodičnim zakonom, participacija podrazumeva informisanje korisnika o pokretanju postupka, a zatim i uključivanje u donošenje odluka u centru za socijalni rad i saslušanje u sudskom postupku. Uzimanje mišljenja od korisnika podrazumeva nekoliko preduslova: da korisnik bude informisan o svim bitnim činjenicama za postupke koji se pokreću, koje uključuje i činjenicu o načinu pokretanja postupka, fazama, dužini postupka trajanja, ishodima postupka; neophodno je korisnika informisati o mogućim alternativama za prevladavanje stanja u kojem se nalazi; kao i o postupcima žalbe u svim fazama rada. Na ovaj način se poštuje i Preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope koja obavezuje da punoletna osoba mora da bude obaveštena o svim postupcima koje se vode u vezi s njom.

Istraživanje koje je tokom 2019. godine sprovela Inicijativa za prava osoba za mentalnim invaliditetom – MDRI-S, ukazuje da centri za socijalni rad u nedovoljnoj meri uključuju korisnike u postupke koji se odnose na njihovu poslovnu sposobnost. Osobe sa intelektualnim i mentalnim teškoćama su „obojene” svojim dijagnozama, brojem hospitalizacija, uzimanjem terapije, rešenjima komisija za kategorizaciju, a sve manje se u procenama stručnih radnika prepoznaju snage korisnika, u čemu su dobri, šta to mogu da urade, koji su njihovi kvaliteti, a gotovo da nema podataka o uključivanju korisnika101.

Navedene analize upućuju na to da, i pored pozitivnih pomaka do kojih je u Republici Srbiji došlo u pogledu pravne regulative koja uređuje postupke lišenja poslovne sposobnosti, njena primena u praksi ne ide u prilog zaštite najboljih interesa lica koja su potpuno ili delimično lišena poslovne sposobnosti. Razloge za ovakvu situaciju možemo da tražimo prvenstveno u nedostatku sistemskih rešenja, u smislu usaglašavanja postupanja svih aktera u proceduri – sudova, organa starateljstva, zdravstvenih ustanova i lekara veštaka, do srodnika i socijalne sredine u kojoj osobe, koje su lišene poslovne sposobnosti žive.102

––––––––

98 Čl. 34–39. Zakona o socijalnoj zaštiti

99 Beker Kosana, Perić Sandra, Stefanović Lazar. Smernice za centre za socijalni rad, Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S; Beograd, 2020.

100 Sjeničić, M., Perić, S., Marčetić, D. (2020). Politika pravosudnog sistema i sistema socijalne zaštite prema pitanju poslovne sposobnosti – Prikaz istraživanja na teritoriji grada Beograda. Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu. 88 LIX, str. 148

101 Plazanić, Lj., Istraživački nalazi o praksama centara za socijalni rad u vezi sa lišavanjem poslovne sposobnosti, MDRI-S, Beograd, 2020.

102 Sjeničić, M., Perić, S., Maričić D., (2020). Politika pravosudnog sistema i sistema socijalne zaštite prema pitanju poslovne sposobnosti – Prikaz istraživanja na teritoriji Grada Brograda, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu, 88 LIX, str. 153

Saglasnost korisnika

Pored nedovoljne participacije korisnika u smislu procene, planiranja i procesa donošenja odluka, u praksi nije redak slučaj da se korisnici smeštaju u ustanove socijalne, pa i u ustanove zdravstvene zaštite, bez saglasnosti o boravku u ustanovi.

Odredbe Zakona o socijalnoj zaštiti koje se odnose na pravo na slobodan izbor usluga i pravo na učešće u donošenju odluka primenjuju se i na usluge domskog smeštaja.103 Ipak, Zakonom je prepoznata i specifična pozicija lica lišenih poslovne sposobnosti koja, pored dece, jedina nemaju mogućnost neposrednog ugovaranja usluga. U ovim slučajevima, smeštaj u ustanovu je jedino moguć na osnovu uputa centara za socijalni rad, uz saglasnost staratelja. Bez obzira na pravni status, poštujući princip participacije, korisnik treba da se saglasi sa svojim smeštajem, odnosno korišćenjem usluge, u meri u kojoj je to moguće u skladu sa identifikovanim potencijalima.

Korisnici su najčešće nedovoljno informisani o svojim pravima prilikom smeštaja u ustanove socijalne zaštite, uslovima života, ali i mogućnosti za napuštanje smeštaja – „povlačenje saglasnosti o smeštaju”. U istraživanju koje je 2019. godine sprovela Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom – MDRI-S, navodi se i praksa centara za socijalni rad, na osnovu dopisa ministarstva nadležnog za socijalnu zaštitu od pre desetak godina, da se pokrenu postupci lišenja poslovne sposobnosti za sva lica koja se nalaze u ustanovama, a koja se dobrovoljno nisu saglasila sa smeštajem. Ovaj način rešavanja problema izostanka saglasnosti svakako nije u skladu sa diskursom ljudskih prava.

Pored participacije u donošenju odluka koje se odnose na donošenje odluke o smeštaju, od velikog je značaja i participacija korisnika u okviru same ustanove. I pored toga što normativni okvir insistira da se usluge pružaju na individualizovan način, jedna od osnovnih karakteristika života u instituciji je da korisnici u instituciji žive u „socijalnoj izolaciji, nestimulativnom okruženju i gube kontrolu nad svakodnevnim životom”.104 U institucijama, život je oblikovan strogim režimom i rasporedom aktivnosti, a od svih se očekuje da bez ikakvih negodovanja prate dnevni ritam – raspored ustajanja, spavanja, obroka, aktivnosti, slobodnog vremena i dr. Korisnici često opisuju ovakav oblik života kao „kontrola”, „poštovanje pravila”, „disciplina”.105 Organizacija života u institucijama ne obezbeđuje poštovanje lične autonomije korisnika u svim aspektima svakodnevnog života.

––––––––

103 Čl. 35. i 36. Zakona o socijalnoj zaštiti

104 Ćirić Milovanović, D., Marković, M., Tortura i zlostavljanje u kontekstu osoba sa invaliditetom. Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom, MDRI-S, 2013.

105 Janjić, B., Ćirić Milovanović, D., Ovde i zidovi imaju uši. Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom, Beograd, 2017.

4. PRINCIPI DELOVANJA

Da bi se ispunili ciljevi Strategije neophodno je da svi akteri, u okviru svojih nadležnosti, poštuju i realizuju osnovne principe na kojima počiva.

Strategija se zasniva na sledećim načelima i postulatima:

– poštovanju prava na život u zajednici korisnika sistema socijalne zaštite;

– poštovanju prava na participaciju i donošenje odluka u svim fazama stručnih postupka;

– poštovanju prava na jednak pristup uslugama;

– pružanju usluga u najmanje restriktivnom okruženju;

– poštovanju različitosti kao izraza raznovrsnosti ljudskog roda;

– ravnopravnosti, nediskriminaciji, jednakim mogućnostima i inkluzivnoj jednakosti;

– kontinuiranom prikupljanju statističkih podataka, analizi i evaluaciji postignutih rezultata radi kreiranja novih mera i aktivnosti, u skladu sa potrebama korisnika sistema socijalne zaštite;

– konstantnom informisanju i podizanju nivoa svesti društva o značaju i neophodnosti primene procesa deinstitucionalizacije.

Principi iz stava 2. ove tačke su vodilja u realizaciji Strategije, njenih ciljeva, mera i aktivnosti.

4.1. Vizija

Društvo u kojem će svi živeti u lokalnoj samoupravi i zadovoljavati potrebe u prirodnom okruženju.

4.2. Promena koja će se ostvariti sprovođenjem Strategije

Ostvarenjem planiranih strateških ciljeva, mera i aktivnosti unaprediće se položaj korisnika sistema socijalne zaštite, pre svih lica sa intelektualnim, mentalnim teškoćama i fizičkim invaliditetom.

Stvoriće se osnovni uslovi za poštovanje prava na život u zajednici, učešće u procesima donošenja odluka, korišćenje usluga u najmanje restriktivnom okruženju i punu uključenost u svakodnevne životne aktivnosti.

Radi poboljšanja sveukupnog položaja korisnika sistema socijalne zaštite, posebno lica sa intelektualnim i mentalnim teškoćama i telesnim i senzornim invaliditetom, potrebno je da nadležne institucije i učesnici u sprovođenju u potpunosti učestvuju u realizaciji ciljeva Strategije.

1. Zainteresovane strane za izradu i sprovođenje Strategije su ministarstvo nadležno za poslove socijalne zaštite, organizacije i pružaoci usluga socijalne zaštite, jedinice lokalne samouprave, organizacije osoba sa invaliditetom i udruženja koja se bave unapređenjem položaja vulnerabilnih društvenih grupa, kao i same osobe sa invaliditetom koje žive u ustanovama i u zajednici i njihove porodice.

5. CILJEVI I MERE STRATEGIJE

5.1. Opšti cilj

Opšti cilj Strategije je ostvarivanje ljudskih prava na život u zajednici korisnika socijalne zaštite kroz procese deinstitucionalizacije i socijalne inkluzije.

5.2. Posebni ciljevi, mere i analiza njihovih efekata

Da bi se postigao opšti cilj Strategije, definisano je pet posebnih ciljeva:

1) Uspostavljanje normativnih i finansijskih pretpostavki za sprovođenje i održivost procesa deinstitucionalizacije,

2) Teritorijalno usklađen i održiv razvoj usluga u zajednici,

3) Transformacija ustanova socijalne zaštite za smeštaj u pružaoce usluga u zajednici,

4) Osnaživanje korisnika za procese deinstitucionalizacije i uključivanje u zajednicu,

5) Osnaživanje profesionalaca za sprovođenje i zagovaranje procesa deinstitucionalizacije.

Za svaki poseban cilj definisane su mere i ključni pokazatelji realizacije cilja, odnosno konkretnih mera.

Procena potrebnih finansijskih sredstava neophodnih za sprovođenje mere i izvori finansiranja biće utvrđeni u akcionom planu za primenu Strategije.

Prvi posebni cilj: Uspostavljanje normativnih i finansijskih pretpostavki za sprovođenje i održivost procesa deinstitucionalizacije

U proteklom periodu učinjeni su značajni napori da se stvore normativne, delimično i finansijske pretpostavke za razvoj usluga socijalne zaštite u zajednici i sprovođenje procesa deinstucionalizacije. Međutim, neka dokumenta, kao što je to slučaj sa Strategijom razvoja socijalne zaštite, su usled protoka vremena prestala da važe, pojedine norme su prepoznate (kao što je slučaj sa podzakonskim aktom o metodologiji za cenu usluga socijalne zaštite) ali nisu zaživele u praksi, druge nisu u potpunosti razrađene (kao što je Uredba o namenskim transferima), što stvara probleme u praksi, nedostaju jasni indikatori monitoringa i evaluacije za određene mere i mehanizme koji treba da pospeše razvoj usluga u zajednici i procese deinstitucionalizacije.

Realizacijom seta komplementarnih aktivnosti uspostaviće se osnovne normativne pretpostavke za sprovođenje planskog, sistematskog i održivog procesa deinstitucionalizacije u socijalnoj zaštiti.

Pokazatelj ishoda

Početna vrednost

Ciljana vrednost

Izvori verifikacije

Izrađen Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti u delu vršenja nadzora nad stručnim radom

Aktuelni zakon ne definiše postupak nadzora nad stručnim radom pružaoca usluga.

U prvoj godini primene Strategije izrađen Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti

Utvrđen Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti

Izrađen Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti u delu redefinisanja uslova smeštaja za decu sa invaliditetom

Aktuelni zakon definiše da se domski smeštaj ne može obezbeđivati deci mlađoj od tri godina, sem u izuzetno opravdanim slučajevima uz saglasnost ministarstva nadležnog za socijalnu zaštitu

U prvoj godini primene Strategije izrađen Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti

Utvrđen Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti

Donet je odgovarajući propis koji reguliše standarde i način osnivanja i funkcionisanja radnih centara

Nisu definisani bliži uslovi za njihovo osnivanje.

Osnovana su minimalno tri radna centra u periodu primene Strategije

Odluke nadležnog ministarstva o licenciranim pružaocima usluge

Izrađen Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom

Aktuelni Zakon ne definiše osnovne funkcije i tipove preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom,

U četvrtoj godini primene Strategije izrađen Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom

Utvrđen Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom

Izrađen Nacrt zakona o socijalnom preduzetništvu

Ne postoji Zakon o socijalnom preduzetništvu.

U trećoj godini primene Strategije izrađen Nacrt zakona o socijalnom preduzetništvu.

U poslednjoj godini primeni Strategije osnovana su minimalno dna socijalna preduzeća

Registar licenciranih pružaoca usluga

Definisane su osnovne pretpostavke za uvođenje osiguranja za dugotrajnu negu

Ne postoji studija izvodljivosti.

U toku sprovođenja Strategije izrađena je studija izvodljivosti

Usvojena studija izvodljivosti od ministarstva nadležnog za socijalna pitanja i drugih relevantnih aktera

U prvoj godini primene Strategije izrađen Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti kojim se bliže uređuje smeštaj dece u ustanovama.

Mere koje doprinose ostvarenju prvog posebnog cilja su:

1. Definisanje i sprovođenje postupka vršenja nadzora nad stručnim radom pružalaca usluga socijalne zaštite

Opis i efekti mere: Zakon o socijalnoj zaštiti definiše da ministarstvo nadležno za socijalna pitanja vrši nadzor nad stručnim radom centra za socijalni rad i ustanova čiji je osnivač Republika Srbija ili Autonomna pokrajina. Odredbama nije utvrđeno ko i na koji način vrši nadzor nad pružaocima usluga u zajednici, odnosno u situacijama kada osnivač nije Republika Srbija ili Autonomna pokrajina.

Izostanak odgovarajućih odredaba za posledicu ima da se nedovoljno kontroliše kvalitet stručnog rada, a time i ispunjenost funkcionalnih standarda, koji su uslov za licenciranje pružaoca usluga. Njihova ispunjenost u postupku licenciranja formalno se utvrđuje, dok izostaju odgovarajući kontrolni mehanizmi u procesu pružanja usluga.

Jasnim definisanjem postupka za vršenja nadzora nad svim pružaocima usluga, nezavisno od osnivača, unapređuje se kvalitet usluga i stručnog rada, odnosno poštovanje prava na jednak pristup uslugama, kao jednom od osnovnih principa na kojima počiva Strategija.

Pored definisanja nadzora, u okviru izmena Zakona o socijalnoj zaštiti, naročitu pažnju je potrebno posvetiti izmenama u pogledu korisničkih grupa kojima su pojedine usluge namenjene.

Takođe, potrebno je unapređivati saradnju sa Zaštitnikom građana kao nezavisnim državnim organom i kontrolnim mehanizmom, koji kroz Nacionalni mehanizam za prevenciju torture, sprovodi aktivnosti su usmerene ka unapređenju usluga socijalne zaštite i zaštite prava korisnika.

Institucija nadležna za sprovođenje mere: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Institucije učesnici u sprovođenju mere: Zaštitnik građana, udruženja osoba sa invaliditetom, zavodi za socijalnu zaštitu, Komora socijalne zaštite, profesionalna udruženja i asocijacije, kao i ostali državni organi u skladu sa svojim ovlašćenjima.

Pokazatelji rezultata:

– U prvoj godini sačinjeni planovi redovnih nadzora nad svim ustanovama za smeštaj u transformaciji;

– Za vreme važenja strategije izvršen nadzor nad stručnim radom svih pružaoca usluga koji podržavaju deinstitucionalizaciju.

2. Redefinisati uslove za ostvarivanje prava na domski smeštaj i ograničiti se maksimalno trajanje domskog smeštaja za decu sa invaliditetom

Opis i efekat mere: Izmenama Zakona o socijalnoj zaštiti potrebno je predvideti da se domski smeštaj ne može obezbeđivati deci mlađoj od sedam godina, sem uz posebnu saglasnost. Takođe, neophodno je definisati maksimalno trajanje institucionalnog smeštaja za decu, koji se može produžiti samo u izuzetnim slučajevima kada nije moguće obezbediti povratak deteta u biološku porodicu, smeštaj u hraniteljsku porodicu, usvojenje ili neki drugi manji restruktivan oblik zaštite.

Institucija nadležna za sprovođenje mere: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju.

Institucije uključene u: centri za socijalni rad, pružaoci usluga smeštaja, organizacije osoba sa invaliditetom i organizacije civilnog društva.

Pokazatelji rezultata:

– Donošenje izmena i dopuna Zakona o socijalnoj zaštiti u delu redefinisanja uslova smeštaja za decu sa invaliditetom

3. Definisanje bližih uslova i kriterijuma za osnivanje i funkcionisanje radnih centara

Opis i efekti mere: Zakonom o socijalnoj zaštiti utvrđeno je postojanje radnih centara u kojima bi se odvijalo radno angažovanje osoba sa invaliditetom koje su korisnici usluga socijalne zaštite. Međutim, jedanaest godina od donošenja Zakona, nisu definisani bliži uslovi za njihovo osnivanje, tako da ta norma nije zaživela u praksi. Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, utvrđeno je da prostorno-tehničke uslove, stručnu osposobljenost zaposlenih i druge uslove za rad radnog centra propisuje ministar nadležan za poslove socijalne zaštite.

Definisanjem bližih uslova i kriterijuma za osnivanje radnih centara, stvoriće se uslovi za radno angažovanje osoba sa invaliditetom korisnika socijalne zaštite, čime se podstiče njihova integracija u zajednicu i održivost procesa deinstitucionalizacije.

Institucija nadležna za sprovođenje mere: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Institucije učesnici u sprovođenju mere: Udruženja osoba sa invaliditetom, zavodi za socijalnu zaštitu, Komora socijalne zaštite, profesionalna udruženja, organizacije civilnog društva, asocijacije i osobe sa invaliditetom.

Pokazatelji rezultata:

– Izvršena analiza uslova i načina za osnivanje radnih centara;

– Formirana radna grupa za izradu odgovarajućeg pravnog akta.

4. Potpunije definisanje statusa preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom i položaja stručnih radnika u preduzećima

Opis i efekti mere: Preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom jedan su od primarnih oblika radnog angažovanja ove ciljne grupe. U registru privrednih subjekata, prepoznata osnovna delatnost im je socijalni rad bez smeštaja. U praksi, njihov status nije u potpunosti jasan, te ni među zaposlenima, niti donosiocima odluka ne postoji saglasnost da li je primarna socijalna ili ekonomska funkcija. Ova dilema doprinosi tome da nisu jasno utvrđeni ni zahtevi koji se postavljaju pred stručne radnike u pogledu kvalifikacija, delokruga posla, procedura u radu, evidencije i kontinuiranog usavršavanja. Većinu zaposlenih osoba sa invaliditetom čine lica koja se radno angažuju pod opštim uslovima za koje ne postoje veće prepreke da se uključe u otvoreno tržište rada.

Kroz konsultativni proces, ovom merom definisaće se status preduzeća i stručnih radnika, kao i ostale izmene i dopune Zakona, koje doprinose većoj zapošljivosti osoba sa invaliditetom u skladu sa radnim kapacitetima.

Stvaranjem različitih mogućnosti za zapošljavanje, u skladu sa očuvanim radnim potencijalima, podstiče se integracija osoba sa invaliditetom i održivost procesa deinstitucionalizacije.

Institucija nadležna za sprovođenje mere: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Institucije učesnici u sprovođenju mere: Preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju, udruženja osoba sa invaliditetom i organizacije civilnog društva, zavodi za socijalnu zaštitu, profesionalna udruženja i asocijacije, Ministarstvo privrede, Privredna komora Srbije.

Pokazatelji rezultata:

– Identifikovani su najproduktivniji modeli zapošljavanja;

– Utvrđeni su standardi rada stručnih radnika,

5. Podsticanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom i drugih osetljivih grupa

Opis i efekti mere: U mnogim zemljama socijalna preduzeća su osnovni oblik zapošljavanja osoba sa invaliditetom i drugih vulnerabilnih grupa. Ministarstvo nadležno za poslove socijalne zaštite pre nekoliko godina izradilo je Nacrt zakona, koji je nakon javne rasprave povučen iz dalje procedure.

Donošenjem Zakona obezbediće se regulatorni uslovi za osnivanje socijalnih preduzeća i socijalnih zadruga, što će doprineti povećanom zapošljavanju osoba sa invaliditetom i drugih osetljivih grupa, njihovoj integraciji u zajednicu, a time i smanjenju rizika od institucionalizacije.

Institucija nadležna za sprovođenje mere: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Institucije učesnici u sprovođenju mere: Ministarstvo privrede, Privredna komora, udruženja osoba sa invaliditetom, osobe sa invaliditetom, organizacije civilnog društva, zavodi za socijalnu zaštitu, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i organizacije civilnog društva.

Pokazatelji rezultata:

– Izvršena je komparativna analiza oblika socijalnih preduzeća;

– Identifikovani su modeli socijalnih preduzeća koji se mogu razviti u Republici Srbiji.

6. Uspostavljanje mehanizama monitoringa trošenja namenskih transfera za razvoj usluga u zajednici i transformaciju ustanova

Opis i efekat mere: Zakonom o socijalnoj zaštiti, a kasnije i Uredbom Vlade, regulisana je upotreba namenskih transfera za razvoj usluga u zajednici. Oni u poslednjih nekoliko godina čine do 20% sredstava za finansiranje usluga socijalne zaštite na lokalnom nivou. Pa ipak, opredeljena sredstva nisu doprinela planskom razvoju usluga socijalne zaštite, već su postala samo jedna od alternativnih vidova finansiranja uglavnom već postojećih usluga. Obim sredstava se povećao, ali je obim usluga ostao nepromenjen, čak se i smanjio.

Usluge finansirane putem namenskih transfera najčešće su stihijski i neplanski razvijane. Izostala je odgovarajuća analiza potreba stanovništva za konkretnim uslugama. Dešavalo se da su finansirane i one koje nisu iz oblasti socijalne zaštite (predškolskog obrazovanja na primer) ili prava za koja nije predviđeno da se obezbeđuju na ovaj način (npr. jednokratne novčane pomoći).

U skladu sa Zakonom i Uredbom, deo ovih sredstava je trebalo da bude usmeren ka transformaciji ustanova, ali to se nije dogodilo.

Kontrolni mehanizmi za namenske transfere nisu razvijeni. U ugovorima koje lokalne samouprave potpisuju sa ministarstvom nadležnog za socijalnu zaštitu, samo se navodi osnov na osnovu kojeg se izdvajaju sredstva. Narativni i finansijski izveštaji su tipski i ne ukazuju na različitosti lokalnih samouprava. Ne objašnjavaju se razlozi zbog kojih su konkretne usluge identifikovane kao prioritetne, ne sadrže podatke o obuhvatu korisnika, načinu organizovanja usluge, procene zadovoljstva korisnika, opise angažovanog kadra, održivosti i sl. Bilo je primera da pojedine lokalne samouprave nisu podnosile izveštaje o utrošku sredstva, ali nijedna nije snosila posledice, a razlog se može tražiti i u činjenici da ih na to ne obavezuje ugovor koji zaključuju sa ministarstvom nadležnog za socijalnu zaštitu.

Sve navedeno ukazuje na neminovnost redefinisanja postojećeg načina primene namenskih transfera, njihovu veću povezanost sa potrebama lokalnog stanovništva, ali i kreiranjem kontrolnih mehanizmima za sprovođenje postupka.

Institucija nadležna za sprovođenje mere: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja

Institucije učesnici u sprovođenju mere: jedinice lokalne samouprave, centri za socijalni rad, zavodi za socijalnu zaštitu, osobe sa invaliditetom, udruženja osoba sa invaliditetom i organizacije civilnog društva.

Pokazatelji rezultata:

– Telo za upravljanje procesom deinstitucionalizacije pri resornom Ministarstvu je sačinilo plan razvoja usluga socijalne zaštite u odnosu na odluku o transformaciji ustanova;

– Izrađen je detaljan i obavezujući način izveštavanja jedinice lokalne samouprave ministarstvu nadležnom o korišćenju namenskih sredstava;

– Ojačani su kapaciteti jedinica lokalnih samouprava za primenu namenskih transfera, procenu potreba stanovništva i izveštavanje;

– Lokalne samouprave uz podnošenje zahteva za dodelu sredstava dostavljaju i obrazloženje o potrebi za svakom uslugom;

– U svim lokalnim samoupravama u kojima se nalaze ustanove u procesu transformacije, iz namenskih transfera se finansira usluga stanovanja uz podršku za osobe sa invaliditetom sa najmanje deset korisnika;

– Ugovori o dodeli namenskih sredstava specifikuju usluge za koje se sredstva opredeljuju;

– Uvedena je procedura internog, kao i nezavisnog eksternog monitoringa i evaluacije.

7. Stvaranje preduslova za stabilno finansiranje usluga socijalne zaštite

Opis i efekti mere: Postoji nejednak pristup u korišćenju usluga u zajednici u zavisnosti od teritorije na kojoj građani žive. Osnovni razlog se pronalazi u finansijskim sredstvima koje se izdvajaju za ove namene. Dugoročno rešenje koje će značajno uticati na razvoj čitavog spektra usluga socijalne zaštite jeste uvođenje posebnog osiguranja za dugotrajnu negu, kao četvrte vrste obaveznog, socijalnog osiguranja (pored penzijsko-invalidskog osiguranja, zdravstvenog osiguranja i osiguranja za slučaj nezaposlenosti) čime bi se obezbedio permanentan i održiv razvoj usluga socijalne zaštite kroz kontinuirano finansiranje. Razvoj ovakvog osiguranja bi u velikoj meri rasteretio budžet Republike Srbije i budžete jedinica lokalne samouprave. Uvođenje ove vrste osiguranja bi imalo značajne efekte na sistem javnih finansija, te je neophodno pokrenuti izradu studije opravdanosti njegovog uvođenja u cilju procene ovih efekata sa jedne strane, ali i procene uticaja na povećanje dostupnosti usluga socijalne zaštite i njegovog uticaja na druge sisteme. Na ovaj način bi se obezbedilo i uvođenje principa „novac prati korisnika” čime bi se stvorile mogućnosti transparentnog finansiranja usmerenog na postizanje najboljih ishoda.

Institucija nadležna za sprovođenje mere: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja

Institucije učesnici u sprovođenju mere: Ministarstvo finansija, Ministarstvo zdravlja

Pokazatelji rezultata:

– Izvršena je komparativna analiza modela posebnog osiguranja za dugotrajnu negu;

– Identifikovani su mogući modeli posebnog osiguranja za dugotrajnu negu u Republici Srbiji sa preporukama za donošenje narednih odluka.

Drugi posebni cilj: Teritorijalno usklađen razvoj i održivost usluga socijalne zaštite u zajednici

Ovaj posebni cilj realizovaće se kroz set aktivnosti i mera koje će doprineti planskom i održivom razvoju usluga socijalne zaštite u zajednici na celokupnoj teritoriji Republike Srbije, u skladu sa identifikovanim potrebama građana. Na taj način stvoriće se uslovi za potpuniju primenu jednog od osnovnih načela, sadržanog i u Zakonu o socijalnoj zaštiti, po kojem se usluge socijalne zaštite prvenstveno pružaju u neposrednom i najmanje restriktivnom okruženju, pri čemu prednost imaju one koje omogućavaju ostanak korisnika u zajednici.

Pokazatelj ishoda

Početna vrednost

Ciljana vrednost

Izvori verifikacije

Jedinice lokalne samouprave će u svojim planovima razvoja usluga socijalne zaštite u zajednici u skladu sa Krovnim planom transformacije Ministarstva nadležnog za poslove socijalne zaštite i realnim potrebama stanovnika za uslugama (navedeno u pokazatelju 1.) navesti i finansijski plan izdvajanja iz budžeta jedinice lokalne samouprave za razvoj usluga u zajednici.

0 jedinica lokalne samouprave

Sve jedinice lokalne samouprave

Planovi razvoja lokalnih samouprava

U svim jedinicama lokalne samouprave izdvajanja iz budžeta za razvoj usluga u zajednici povećana su od 5 do 10% u odnosu na prvu, odnosno završnu godinu primene Strategije.

Vrednost izdvajanja iz budžeta svake lokalne samouprave za razvoj usluga u zajednici

Vrednost izdvajanja iz budžeta svake lokalne samouprave za razvoj usluga u zajednici povećan za 5% do 10%

Budžeti lokalnih samouprava i završni računi lokalnih samouprava

Do kraja primene Strategije jedinice lokalne samouprave su obezbedile dostupnost usluga socijalne zaštite na osnovu procenjenih potreba građana i u skladu sa Krovnim planom transformacije

Nema podataka

Obezbeđena dostupnost usluga socijalne zaštite na osnovu procenjenih potreba građana u svim lokalnim samoupravama

Izveštaj Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu

Doneti su standardi za porodični smeštaj odraslih i specijalizovano, urgentno i povremeno hraniteljstvo

Nema standarda

Propis Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja kojim se utvrđuju standardi

„Službeni glasnik RS”

Broj dece korisnika specijalizovanog hraniteljstva povećan je za minimalno 15% u periodu primene Strategije.

347

400

Izveštaj Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu

Broj odraslih korisnika specijalizovanog porodičnog smeštaja povećan je za minimalno 200% u periodu primene Strategije

910

2.730

Izveštaj Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu

Broj korisnika urgentnog i povremenog hraniteljstva je povećan za minimalno 200%.

Nema podataka

Uvećanje broja korisnika za 200% u odnosu početnu vrednost koja će biti utvrđena pre početka sprovođenja Strategije

Izveštaj Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu

Broj korisnika usluge socijalne zaštite stanovanje uz podršku za decu i mlade povećao se za minimalno 300% u periodu primene Strategije.

50

150

Izveštaj Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu

Broj korisnika usluge socijalne zaštite stanovanje uz podršku ѕa osobe sa invaliditetom povećao se za minimalno 300% u periodu primene Strategije.

27

81

Izveštaj Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu

Broj korisnika usluge socijalne zaštite lični pratilac deteta je povećan za minimalno 30% u periodu primene Strategije

1762

2291

Izveštaj Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu

Broj korisnika usluge socijalne zaštite personalni asistent je povećan za minimalno 30% u periodu primene Strategije

223

290

Izveštaj Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu

Mere koje doprinose ostvarenju drugog posebnog cilja su:

1. Uspostavljanje planskog i održivog pristupa u razvoju usluga u zajednici

Opis i efekti mere: Ovom merom se obezbeđuje kontinuiran i osmišljen razvoj usluga socijalne zaštite koje podržavaju život u zajednici na celokupnoj teritoriji Republike Srbije. Razvijena mreža usluga socijalne zaštite u zajednici sprečava institucionalizaciju i omogućava ostvarivanje prava osoba sa invaliditetom na život u prirodnom okruženju. Razvijena mreža usluga koje intenzivno podržavaju porodicu prevenira izdvajanje dece iz bioloških porodica i sprečava institucionalizaciju. Mera će uticati na nadležne institucije da shvate značaj socijalne funkcije lokalne zajednice, te da u skladu sa identifikovanim potrebama građana, na stabilan i održiv način pristupaju razvoju usluga socijalne zaštite u zajednici.

Institucija nadležna za sprovođenje mere: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja

Institucije učesnici u sprovođenju mere: Ministarstvo zdravlja, jedinice lokalne samouprave, centri za socijalni rad, Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, Stalna konferencija gradova i opština, zavodi za socijalnu zaštitu

Pokazatelji rezultata:

– Identifikovane potrebe za nedostajućim i nedovoljno razvijenim uslugama socijalne zaštite u zajednici na teritoriji svih jedinica lokalne samouprave,

– Donet Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga u zajednici,

– Broj usvojenih lokalnih strateških planova za razvoj usluga socijalne zaštite,

– Povećana izdvajanja u finansijskim planovima jedinica lokalne samouprave za razvoj i održivost usluga socijalne zaštite u zajednici.

2. Povećanje dostupnosti usluga socijalne zaštite u zajednici

Opis i efekti mere: Zakon o socijalnoj zaštiti definiše dostupnost usluga kao jedno od osnovnih načela. Realizacijom ove mere obezbeđuje se fizička, geografska i ekonomska dostupnost usluga socijalne zaštite u lokalnoj samoupravi. Time se svim građanima Republike Srbije, bez obzira na kojoj teritoriji žive, obezbeđuje jednak pristup uslugama, čime se sprečava rizik od institucionalizacije. Pluralizam pružalaca usluga, uz osnaživanje organizacija koje predstavljaju korisnike usluga, preduslov je i garant dostupnosti i kvaliteta usluga socijalne zaštite po meri korisnika

Institucija nadležna za sprovođenje mere: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja

Institucije učesnici u sprovođenju mere: Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, Stalna konferencija gradova i opština, zavodi za socijalnu zaštitu, Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, jedinice lokalne samouprave, pružaoci usluga u zajednici, centri za socijalni rad.

Pokazatelji rezultata:

– Broj novoosnovanih usluga socijalne zaštite u zajednici u Republici Srbiji;

– Broj novosnovanih usluga socijalne zaštite u zajednici u jedinicama lokalne samouprave u kojima je identifikovan njihov nedostatak ili nedovoljna razvijenost;

– Povećanje obuhvata korisnika usluga socijalne zaštite u zajednici, posebno u ruralnim sredinama;

– Smanjenje broja osoba na listama čekanja i skraćenje vremena za početak korišćenja usluga.

3. Razvoj specijalizovanog, povremenog i urgentnog hraniteljstva za decu i porodičnog smeštaja za odrasle

Opis i efekti mere: Porodični smeštaj za decu i mlade – hraniteljstvo predstavlja alternativu porodičnom životu i funkcionisanju. Zahvaljujući razvoju tzv. standardnog hraniteljstva značajno je smanjen broj korisnika u ustanovama za smeštaj dece i mladih bez roditeljskog staranja. Specijalizovani, povremeni i urgentni oblik porodičnog smeštaja, iako normativno prepoznat, nije u značajnijoj meri zaživeo, usled čega su deca i mladi sa smetnjama u razvoju, u većem riziku od institucionalizacije. Aktuelno zakonodavstvo dostupnost ovog oblika zaštite isključivo vezuje za decu, ne i za odrasla i starija lica, iako u praksi postoje sporadični primeri porodičnog smeštaja za odrasle. Realizacijom ove mere povećao bi se broj specijalizovanih hraniteljskih porodica i stvorili bi se uslovi da korisnici ovog oblika smeštaja budu odrasla i starija lica. Krajnji efekat bi bio povećanje mogućnosti za pružanje usluga u tzv. „otvorenoj sredini”, što bi smanjilo rizik od institualizacije osoba sa smetnjama u razvoju.

Institucija nadležna za sprovođenje mere: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja

Institucije učesnici u sprovođenju mere: zavodi za socijalnu zaštitu, centri za porodični smeštaj i usvojenje, centri za socijalni rad, organizacije civilnog društva

Pokazatelji rezultata:

– Povećanje broja porodica koje pružaju uslugu specijalizovanog hraniteljstva;

– Povećanje broja porodica koje pružaju uslugu povremenog i urgentnog hraniteljstva;

– Broj dece koja se nalaze na smeštaju u hraniteljskoj ili drugoj porodici;

– Broj dece sa smetnjama u razvoju, korisnika specijalizovanog hraniteljstva;

– Broj dece sa smetnjama koji koriste uslugu povremenog i urgentnog hraniteljstva;

– Donet je Pravilnik o porodičnom smeštaju odraslih;

– Donet Pravilnik o izmenama Pravilnika o hraniteljstvu;

– Broj porodica koje obezbeđuju uslugu specijalizovanog porodičnog smeštaja;

– Broj porodica koje obezbeđuju uslugu povremenog i urgentnog porodičnog smeštaja;

– Broj porodica koje obezbeđuju porodični smeštaj odraslim i starijima;

– Broj odraslih i starijih korisnika na porodičnom smeštaju.

4. Razvijanje stanovanja uz podršku za različite korisničke grupe u skladu sa procenjenim potrebama korisnika

Opis i efekti mere: Stanovanje uz podršku jedna je od najznačajnijih usluga socijalne zaštite za uspešnost procesa deinstitucionalizacije, s obzirom na to da se s jedne strane sprečava, dok sa druge omogućava izlazak iz institucije. Svi dostupni podaci ukazuju da je usluga aktuelno manje razvijena, nego što je to bilo pre nekoliko godina. Razlozi se mogu pronaći u nestabilnim izvorima finansiranja i standardima usluga koji nisu u skladu sa procenjenim stepenom podrške.

Primenom ove mere stvorili bi se uslovi za njeno adekvatnije normativno regulisanje, što bi obezbedilo stabilnije izvore finansiranja, različite oblike stanovanja uz podršku u skladu sa procenjenim potrebama korisnika i mogućnosti da se kroz korišćenje adekvatnog pravnog okvira, nepokretnosti stave u funkciju usluge stanovanje uz podršku. Na ovaj način doprinelo bi se razvoju usluge, što bi kao efekat imalo povećanje broja korisnika koji napuštaju usluge domskog smeštaja, odnosno smanjenje zahteva za smeštaj u institucije.

Institucija nadležna za sprovođenje mere: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, jedinice lokalne samouprave

Institucije učesnici u sprovođenju mere: centri za socijalni rad, zavodi za socijalnu zaštitu, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, pružaoci usluga stanovanje uz podršku, Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu i Stalna konferencija građana i opština

Pokazatelji rezultata:

– Broj odluka jedinica lokalne samouprave i realizovanih usluga stambene podrške za namene stanovanja uz podršku za osobe sa invaliditetom, u skladu sa Zakonom o stanovanju i održavanju zgrada, u svrhu realizacije usluge stanovanja uz podršku;

– Broj donetih odluka jedinica lokalne samouprave o opredeljivanju određenog broja objekata za socijalno stanovanje lica sa intelektualnim i mentalnim smetnjama;

– Obezbeđena ravnomerna teritorijalna zastupljenost usluge stanovanje uz podršku;

– Broj korisnika stanovanja uz podršku za decu i mlade;

– Broj korisnika stanovanja uz podršku za osobe sa invaliditetom;

– Broj osoba koje su napustile domski smeštaj i koriste uslugu socijalne zaštite stanovanje uz podršku;

– Broj licenciranih pružalaca usluge stanovanja uz podršku.

Treći posebni cilj: Transformacija ustanova za smeštaj u pružaoce usluga u zajednici

Transformacija ustanova za smeštaj neotuđivi je i sastavni deo procesa deinstitucionalizacije. Neophodnost njenom pristupanju prepoznata je u Strategiji razvoja socijalne zaštite 2005–2009. i brojnim projektima. Izostanak organizovanog i sistemskog pristupa uslovio je da transformacija ustanova bude samo načelno opredeljenje, bez konkretnih rezultata.

Transformacija rezidencijalnih ustanova označava proces usmeren ka reformisanju njihovog mandata, odnosno usluga koje pružaju, što treba da rezultira smanjenju broja korisnika na smeštaju i povećanju onih koji koriste usluge socijalne zaštite u zajednici. Primenom predviđenih mera omogućiće se reorganizacija postojećih ustanova za smeštaj osoba sa invaliditetom, na način da obezbeđuju širi spektar usluga, posebno onih koji podržavaju život u zajednici. Efekat se ogleda u smanjenju broja korisnika rezidencijalnog smeštaja i potpunijem ostvarivanju prava na život u zajednici, uz racionalno i ekonomično korišćenje postojećih kadrovskih i infrastrukturnih resursa.

Pokazatelj ishoda

Početna vrednost

Ciljana vrednost

Izvori verifikacije

Obezbeđena su novčana sredstva za prvu fazu procesa transformacije, koja se podudara sa periodom primene Strategije.

Nisu definisana

Utvrđena su i obezbeđena novčana sredstva u skladu sa Krovnim planom transformacije

Budžet Ministarstva nadležnog za socijalnu zaštitu

Broj korisnika u ustanovama za smeštaj lica sa intelektualnim i mentalnim teškoćama smanjen je za 15%

5791

4922

Izveštaj nadležnog ministarstva

Izveštaj zavoda za socijalnu zaštitu

Ustanove koje su Krovnim planom predviđene za transformaciju u prvoj fazi, licencirane su za pružanje minimalno jedne usluge socijalne zaštite koja podržava život u zajednici

0

20

Registar licenciranih pružaoca usluga

Uredba o mreži ustanova socijalne zaštite

Zabrana prijema korisnika u ustanovama koje su u procesu transformacije

0

Krovnim planom nadležnog Ministarstva utvrdiće se zabrana prijema u konkretnim ustanovama

Odluka nadležnog ministarstva

Formirana su minimalno tri centra za decu, mlade i porodicu

0

3

Uredba o mreži ustanova socijalne zaštite

Mere koje doprinose ostvarenju trećeg posebnog cilja.

1. Uspostavljanje sistema upravljanja procesom transformacije

Opis i efekti mere: Izostanak planskog i organizovanog pristupa jedan je od osnovnih razloga zašto su procesi transformacije samo načelno prepoznati. Kroz uspostavljanje mehanizama za upravljanje ovim procesom, obezbedila bi se neophodna finansijska sredstva, razvili logički i oročeni postupci, definisali indikatori monitoringa i evaluacije, što će rezultirati postepenom transformacijom ustanova za smeštaj osoba sa invaliditetom.

Institucija nadležna za sprovođenje mere: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja

Institucije učesnici u sprovođenju mere: ustanove za domski smeštaj korisnika, zavodi za socijalnu zaštitu, jedinice lokalne samouprave, osobe sa invaliditetom, udruženja osoba sa invaliditetom i organizacije civilnog društva.

Pokazatelji rezultata:

– Formirano je telo na nivou nadležnog ministarstva koga čine: predstavnici resornog ministarstva, pokrajinskog sekretarijata nadležnog za socijalnu zaštitu, predstavnika lokalnih samouprava, zavoda za socijalnu zaštitu i predstavnika udruženja koji predstavljaju korisnike, eksperata iz oblasti deinstitucionalizacije, sa mandatom upravljanja procesom deinstitucionalizacije;

– Izrađen je Krovni plan transformacije u kojem su identifikovani oblici, sadržaji i intenzitet transformacije svih ustanova za smeštaj osoba sa intelektualnim i teškoćama u komunikaciji i ustanova za decu i mlade;

– Identifikovana su i obezbeđena finansijska sredstva za svaku ustanovu, u skladu sa pojedinačnim planovima transformacije;

– U skladu sa Krovnim planom nadležnog ministarstva i individualnim planovima transformacije ustanova, identifikovane su prioritetne usluge socijalne zaštite u zajednici za korisnike koji napuštaju smeštaj i obezbeđena sredstva za njihovu realizaciju.

2. Izrada planova transformacije

Opis i efekti mere: Izrada posebnih planova transformacije za svaku od ustanova preduslov je uspešnosti celokupnog procesa. U saradnji sa ministarstvom nadležnim za poslove socijalne zaštite i jedinicama lokalne samouprave na čijim teritorijama se nalaze, ustanove treba da definišu ciljeve i dinamiku usluga koje planiraju da pružaju, načine efikasnog i ekonomičnog korišćenja kadrovskih i infrastrukturnih resursa, neophodna finansijska sredstva za sprovođenje prve faze transformacije. Time bi se stvorili uslovi za sprovođenje sistemskog i organizovanog procesa transformacije, uz jasne indikatore monitoringa i evaluacije, što će rezultirati postepenim smanjivanjem broja korisnika u ustanovama, a povećanjem onih koji koriste usluge podrške za samostalni život. Transformacija ustanova za smeštaj u pružaoce usluga u zajednici neće ugroziti načelo pluralizma pružalaca usluga i jačanje kapaciteta organizacija koje predstavljaju korisnike za pružanje usluga socijalne zaštite.

Institucija nadležna za sprovođenje mere: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Institucije učesnici u sprovođenju mere: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Zavodi za socijalnu zaštitu, jedinice lokalne samouprave

Pokazatelji rezultata:

– Formirani su interni timovi za transformaciju u ustanovama za smeštaj korisnika sa intelektualnim i mentalnim teškoćama i ustanovama za decu i mlade;

– Izrađeni su pojedinačni planovi transformacije ustanova;

– Planovi su usvojeni od strane nadležnog ministarstva i verifikovani su kroz donošenje nove Uredbe o mreži ustanova socijalne zaštite;

– Smanjenje broja korisnika usluga domskog smeštaja;

– Svaka ustanova u transformaciji licencirana je za pružanje najmanje jedne usluge socijalne zaštite koja podržava samostalni život u zajednici.

3. Formiranje centara za decu, mlade i porodicu

Opis i efekti mere: Ministarstvo nadležno za poslove socijalne zaštite načelno je opredeljeno za formiranje teritorijalno dostupnih centara za decu, mlade i porodicu. Oni bi nastali kao rezultat transformacije pojedinih ustanova za decu i mlade bez roditeljskog staranja i pored usluge smeštaja u male domske zajednice, pružali bi usluge intenzivne podrške porodici. Prema projektima koji su realizovani u saradnji sa ministarstvom nadležnim za socijalnu zaštitu bilo je predviđeno osnivanje sedam centara. Uz definisanje jasnog mandata i načina finansiranja, oni bi obezbedili pružanje nedostajućih usluga na terenu (outreach), kao što je npr. porodični saradnik i omogućili bi da se racionalno i efikasno koriste raspoloživi resursi na regionalnom nivou. Razvoj direktnih usluga za podršku porodici, uz korišćenje drugih usluga u zajednici, značajno umanjuje rizike od institucionalizacije.

Institucija nadležna za sprovođenje mere: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Institucije učesnici u sprovođenju mere: Ustanove za smeštaj dece bez roditeljskog staranja, Zavodi za socijalnu zaštitu, jedinice lokalne samouprave

Pokazatelji rezultata:

– Donet zakon o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti kojim su jasno definisane nadležnosti centara za decu i porodicu i izvori finansiranja;

– Definisani su i usvojeni standardi za pružanje usluga intenzivne podrške porodici i deci;

– Identifikovane su ustanove koje će prerasti u centre za decu, mlade i porodicu;

– Formirani su interni timovi za transformaciju ustanova za decu i mlade;

– Izrađeni su i usvojeni planovi transformacije izabranih ustanova u centre za decu, mlade i porodicu.

Četvrti posebni cilj: Osnaživanje korisnika za procese deinstitucionalizacije i uključivanje u zajednicu

Jedan od osnovnih ciljeva socijalne zaštite je pomoć i podrška korisnicima u razvijanju veština za vođenje što samostalnijeg svakodnevnog života. Uključivanje korisnika u postupke procene i planiranja predstavlja ostvarenje njihovih prava na participaciju i donošenje odluka, samostalno ili uz podršku. Činjenica da su mnogi, posebno u ustanovama za smeštaj, lišeni poslovne sposobnosti, onemogućava ih da učestvuju u ovim procesima. Ne postoji izveštavanje ni evidencija o redovnom iniciranju i ishodima postupaka za ponovnu procenu poslovne sposobnosti pred vanparničnim sudovima. Individualizovano planiranje u skladu sa identifikovanim funkcionalnim sposobnostima od izuzetnog je značaja za razvoj veština i znanja koje omogućavaju što samostalnije uključivanje u život zajednice.

Ovaj posebni cilj realizovaće se kroz set aktivnosti i mera koje će doprineti osnaživanju korisnika i razvoju životnih veština u skladu sa funkcionalnim sposobnostima, kako bi se uključili u svakodnevne aktivnosti u zajednici.

Pokazatelj ishoda

Početna vrednost

Ciljana vrednost

Izvori verifikacije

U postupke procene i planiranja uključeni svi korisnici, uz realizaciju prava na donošenje odluka, samostalno ili uz podršku

Postupci procene i planiranja ne uvažavaju u potpunosti prava korisnika na participaciju u procesima donošenja odluka.

U prvoj godini sprovođenja Strategije deinstitucionalizacije, sačinjeni individualni planovi za sve korisnike, uz njihovu aktivnu participaciju

Izveštaji pružalaca usluga i centara za socijalni rad

Pokrenuti postupci za ponovnu procenu poslovne sposobnosti za sva lica lišena poslovne sposobnosti za koja u poslednje tri godine nisu pokrenuti postupci.

Nisu pokrenuti postupci za ponovnu procenu poslovne sposobnosti za sva lica lišena poslovne sposobnosti u poslednje tri godine.

U prvoj godini sprovođenja Strategije pokrenuti postupci za ponovnu procenu poslovne sposobnosti za sva lica lišena poslovne sposobnosti, za koja u poslednje tri godine, do usvajanja Strategije nisu pokrenuti postupci.

Izveštaji Centara za socijalni rad

Godišnji izveštaj Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu o punoletnim korisnicima

Uspostavljen je mehanizam izveštavanja Ministarstva o pokretanju postupka vraćanja poslovne sposobnosti, od strane centara za socijalni rad.

Ne postoji mehanizam izveštavanja Ministarstva o pokretanju postupaka za ponovnu procenu poslovne sposobnosti, od strane centara za socijalni rad

Centri za socijalni rad izveštavaju nadležno ministarstvo o pokrenutim postupcima u skladu sa usvojnom procedurom za izveštavanje.

Instrukcija ministarstva nadležnog za poslove porodično-pravne zaštite

Povećan broj osoba kojima je u potpunosti ili delimično vraćena poslovna sposobnost.

Prema Izveštaju Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu o punoletnim korisnicima za 2019. godinu, u toku 2019. godine pokrenuto je 35 predloga za vraćanje poslovne sposobnosti, dok je sud u 27 slučajeva doneo pravosnažnu odluku o vraćanju poslovne sposobnosti.

U prvoj godini sprovođenja Strategije broj osoba kojima je u potpunosti ili delimično vraćena poslovna sposobnost je povećan za 20%.

Izveštaji CSR.

Izveštaj Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu o punoletnim korisnicima sistema socijalne zaštite.

Uspostavljen mehanizam izveštavanja Ministarstva o broju osoba kojima je u potpunosti ili delimično vraćena poslovna sposobnost

Ne postoji redovno godišnje izveštavanje o broju osoba kojima je u potpunosti ili delimično vraćena poslovna sposobnost.

U prvoj godini sprovođenja Strategije uspostavljen mehanizam izveštavanja Ministarstva o broju osoba kojima je u potpunosti ili delimično vraćena poslovna sposobnost

Instrukcija ministarstva nadležnog za poslove porodično-pravne zaštite

Za osobe koje su u dužem vremenskom periodu smeštene u ustanove, do kraja primene Strategije, pokrenuti postupci ponovne procene poslovne sposobnosti prema mestu boravišta.

Aktuelni Zakon o vanparničnom postupku omogućuje pokretanje postupaka vezanih za poslovnu sposobnost prema mestu prebivališta korisnika usluga.

Do kraja primene Strategije pokrenuti postupci ponovne procene poslovne sposobnosti prema mestu boravišta, u skladu sa dinamikom određenom članom 42. stav 3. Zakona o vanparničnom postupku

„Službeni glasnik Republike Srbije”

Izveštaji Centara za socijalni rad

Usvojene izmene Porodičnog zakona po pitanju ukidanja mogućnosti potpunog lišenja poslovne sposobnosti i produženja roditeljskog staranja po osnovu invaliditeta

Aktuelni Porodični zakon propisuje mogućnost potpunog lišenja poslovne sposobnosti i produženja roditeljskog staranja po osnovu invaliditeta

Do kraja primene Strategije, usvojene izmene Porodičnog zakona po pitanju ukidanja mogućnosti potpunog lišenja poslovne sposobnosti i produženja roditeljskog staranja po osnovu invaliditeta

„Službeni glasnik Republike Srbije”

Mere koje doprinose ostvarenju posebnog cilja su:

1. Individualizovano planiranje u skladu sa funkcionalnom efikasnošću korisnika i resursima na različitim nivoima

Opis i efekti mere: Individualni planovi korisnika, kod većine pružalaca usluga nisu u dovoljnoj meri personalizovani. U njima se uobičajeno ne prepoznaju lične, porodične i snage lokalne zajednice, interesovanja, funkcionalna efikasnost korisnika, sposobnost da odlučuje samostalno ili uz podršku. Očekivani ishodi nedovoljno su konkretizovani, bez jasnih indikatora postignuća.

Primenom ove mere svi pružaoci usluga biće u obavezi da, u skladu sa procenama i identifikovanim stepenom podrške, planiraju koje konkretne veštine i znanja neophodne za vođenje što samostalnijeg života će razvijati kod korisnika, sa jasno definisanim indikatorima postignuća. Na taj način će se kod korisnika kontinuirano razvijati i održavati usvojena znanja i veštine, što je od suštinskog značaja za život u zajednici i napuštanje institucionalnog smeštaja.

Institucija nadležna za sprovođenje mere: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja

Institucije učesnici u sprovođenju mere: Pružaoci usluga socijalne zaštite, centri za socijalni rad, Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju

Pokazatelji rezultata:

– U prvoj godini primene Strategije procenjen stepen funkcionalne efikasnosti svih korisnika;

– U prvoj godini primene Strategije sačinjeni individualni planovi za sve korisnike, uz njihovu participaciju, sa jasnim ciljevima i pokazateljima za razvijanje znanja i veština korisnika za vođenje što samostalnijeg života;

– U drugoj godini primene Strategije evaluirani individualni planovi za sve korisnike.

2. Holistička procena poslovne sposobnosti osoba lišenih ili delimično lišenih poslovne sposobnosti u skladu sa funkcionalnom efikasnosti korisnika

Opis i efekti mere: Lišavanjem poslovne sposobnosti korisnici se isključuju iz procesa donošenja odluka, što otežava procese deinstitucionalizacije.

Postupak za ponovnu procenu poslovne sposobnosti se obavezno pokreće u periodu ne dužem od tri godine u skladu sa Zakonom o vanparničnom postupku. Isti Zakon propisuje i izvođenje obaveznog dokaza veštačenja dva veštaka psihijatrijske struke, te je u skladu sa tim neophodno obezbediti sredstva za veštačenje.

Pored obaveznog, Zakon predviđa mogućnost i izvođenja drugih dokaza u postupku ponovne procene poslovne sposobnosti. Da bi se sa „medicinskog”, prešlo na „socijalni model” procene, ministarstvo nadležno za poslove porodično-pravne zaštite, treba da izda obaveznu instrukciju kojima će centri za socijalni rad i druge ustanove socijalne zaštite u svakom postupku predlagati izvođenje dokaza kojima se utvrđuje funkcionalna sposobnost korisnika, kao što su: saslušanje stručnih radnika u socijalnoj zaštiti o sposobnostima lica, uvid u izveštaje o funkcionisanju korisnika usluge u zajednici (dnevni boravak, personalni asistent, pomoć u kući, i slično), uvid u izveštaje iz ustanove socijalne zaštite u kojoj je korisnik smešten, uzimanje izjava srodnika i drugih osoba značajnih za korisnika, uvid u rezultate testova, skala procene i drugih mernih instrumenata koji ukazuju na funkcionalne sposobnosti korisnika, odnosno u skladu sa socijalnim modelom invalidnosti koji podrazumeva procene prepreka u okruženju koje treba otkloniti i podrške koju treba obezbediti kako bi osoba mogla da donosi odluke i živi u zajednici uz obaveznu participaciju.

Realizacijom ove mere koja treba da doprinese vraćanju potpune ili delimične poslovne sposobnosti korisnicima, uspostavljaju se osnovne pretpostavke za aktivno uključivanje korisnika u zajednicu, za samostalan, odnosno život uz odgovarajuću podršku.

Institucija nadležna za sprovođenje mere: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja

Institucije učesnici u sprovođenju mere: sudovi, Centri za socijalni rad, Ministarstvo pravde, Ministarstvo finansija, Ministarstvo nadležno za poslove porodično-pravne zaštite, ustanove socijalne zaštite.

Pokazatelji rezultata:

– Broj postupaka za ponovnu procenu poslovne sposobnosti koji su pokrenuli centri za socijalni rad;

– Obezbeđena su sredstva za postupke ponovne procene poslovne sposobnosti korisnika u skladu sa Zakonom o vanparničnom postupku;

– Od strane ministarstva nadležnog za poslove porodično-pravne zaštite izdata je obavezna instrukcija centrima za socijalni rad i drugim ustanovama socijalne zaštite da u postupcima utvrđivanja poslovne sposobnosti predlažu dokazna sredstva kojima se utvrđuju sposobnosti korisnika, te da o rezultatima postupaka na godišnjem nivou obaveštavaju ministarstvo nadležno za poslove porodično-pravne zaštite;

– U prvoj godini sprovođenja Strategije 100 % povećan broj sudskih odluka u postupcima ponovne procene poslovne sposobnosti, koje se oslanjaju i na druga dokazna sredstva, osim izvođenja dokaza psihijatrijskog veštačenja.

3. Stvaranje uslova za ekonomičnije i efikasnije pokretanje postupka procene poslovne sposobnosti

Opis i efekti mere: Prema važećem Zakonu o vanparničnom postupku o svim statusnim stvarima odlučuju sudovi prema mestu prebivališta lica u čijem se interesu postupak vodi. S obzirom na to da se većina korisnika domskog smeštaja nalazi van mesta prebivališta, sprovođenje postupka vraćanja poslovne sposobnosti je složeno i neekonomično. Iniciranjem izmene Zakona, kojom bi se postupak u određenim i opravdanim razlozima pokretao i prema mestu boravišta, učinio bi čitav proces efikasnijim i ekonomičnijim i doprineo bi integraciji korisnika u zajednicu u kojoj faktički i žive.

Institucija nadležna za sprovođenje mere: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja

Institucije učesnici u sprovođenju mere: Ministarstvo pravde, ministarstvo nadležno za poslove porodično-pravne zaštite

Pokazatelji rezultata:

– Do kraja treće godine primene Strategije, stupile su na snagu izmene Zakona o vanparničnom postupku, kojima je omogućeno pokretanje postupka procene poslovne sposobnosti i prema mestu boravišta.

Peti poseban cilj: Osnaživanje profesionalaca i drugih aktera za sprovođenje i zagovaranje procesa deinstitucionalizacije

Jedan od najvažnijih preduslova za sprovođenje procesa deinstitucionalizacije jeste osnaživanje profesionalaca u sistemu socijalne zaštite kroz niz kontinuiranih edukacija i drugih aktivnosti usmerenih ka sticanju specifičnih znanja i veština potrebnih za sprovođenje ovih aktivnosti. Pored toga, potrebno je i zagovaranje sprovođenja ovog procesa usmerenog ka podizanju svesti o njegovom značaju kako stručne, tako i opšte javnosti.

Pokazatelj ishoda

Početna vrednost

Ciljana vrednost

Izvori verifikacije

U prvoj godini primene strategije izvršena je procene potreba stručnih radnika za obukama.

Ne postoji podatak o potrebi za obukama stručnih radnika u oblasti deinstitucionalizacije.

Utvrđene su potrebe stručnih radnika za obukama koje unapređuju njihova znanja i veštine za procese deinstitucionalizacije

– Izveštaj objavljen na zvaničnom sajtu ministarstva nadležnog za socijalnu zaštitu, zavoda za socijalnu zaštitu i Komore socijalne zaštite.

U prvoj godini sprovođenja Strategije mapirani su postojeći akreditovani programi namenjeni jačanju kapaciteta zaposlenih za sprovođenje procesa deinstitucionalizacije, izrađeni su novi programi obuke.

Uvidom u Registar akreditovanih programa obuke postoji 20 obuka za pokretanje usluga u zajednici, dok je samo jedna obuka koja ima za cilj direktno jačanje kapaciteta profesionalaca za procese deinstitucionalizacije. Obuke koje jačaju kapacitete u oblasti pokretanja postupaka vraćanja poslovne sposobnosti i zastupanja interesa korisnika ne postoje.

Izrađeni programi obuke za stručne radnike i stručne saradnike u ustanovama, centrima za socijalni rad i pružaocima usluga koji imaju za cilj jačaju kapacitete zaposlenih za sprovođenje procesa deinstitucionalizacije, razvoj usluga u zajednici i regulisanje pravnog statusa korisnika.

– Registar akreditovanih programa obuke.

– Izveštaj Komore socijalne zaštite

– Izveštaj ministarstva nadležnog za socijalnu zaštitu

Sačinjen je plan sprovođenja obuke za stručne radnike i druge aktere u oblasti deinstitucionalizacije.

Ne postoji plan stručnog usavršavanja stručnih radnika i saradnika u oblasti deinsticiunalizacije.

Izrađen je plan jačanja kapaciteta stručnih i drugih radnika zaposlenih u sistemu socijalne zaštite, za sprovođenje procesa deinstitucionalizacije.

Plan stručnog usavršavanja zaposlenih je objavljen na zvaničnoj internet stranici ministarstva nadležnog za socijalnu zaštitu, zavoda za socijalnu zaštitu i Komore socijalne zaštite.

– Godišnji izveštaj o radu Ministarstva

U drugoj i trećoj godini sprovođenja Strategije sprovedene su obuke u skladu sa usvojenim planom obuka

Nema definisane vrednosti

Svi stručni radnici su prošli minimum jedan akreditovan program obuke iz oblasti deinstitucionalizacije

– Izveštaj Komore socijalne zaštite

– Izveštaj zavoda za socijalnu zaštitu

U prvoj i četvrtoj godini sprovođenja Strategije sprovedeno je istraživanje o stavovima stručnjaka i javnog mnjenja o pravima osoba sa intelektualnim, mentalnim teškoćama i fizičkim invaliditetom na život u zajednici.

Ne postoji istraživanje i stavovima stručnjaka i javnom mnjenja o pravima osoba sa intelektualnim i mentalnim teškoćama.

Stručni radnici i opšta javnost pokazuju veće znanje o pravima osoba sa intelektualnim i mentalnim teškoćama u četvrtoj godini primene strategije u odnosu na prvu godinu.

– Objavljen izveštaj o istraživanjima na zvaničnim internet prezentacijama Ministarstva nadležnog za socijalnu zaštitu i Komore socijalne zaštite.

– Konferencija za predstavljanje rezultata opštoj i stručnoj javnosti.

Sprovode se aktivnosti aktivnosti koje za cilj imaju afirmaciju procesa deinstitucionalizacije i zaštitu prava korisnika na život u zajednici.

Ne postoje osmišljene i planirane aktivnosti u cilju promocije značaja deinstitucionalizacije i prava na život u zajednici.

Avi akteri u sistemu socijalne zaštite sprovode aktivnosti u skladu sa dinamikom definisanom Komunikacionom strategijom.

– Zvanična internet prezentacija ministarstva nadležnog za socijalnu zaštitu

1. Jačanje profesionalnih kapaciteta zaposlenih u sistemu socijalne zaštite za sprovođenje postupka deinstitucionalizacije

Opis i efekti mere: Procesi deinstitucionalizacije zahtevaju specifična znanja stručnih radnika, ali i drugih aktera koji se odnose na procene fokusirane na snage korisnika, antidskriminativne i antipotčinjavajuće perspektive, lično planiranje, identifikovanje potreba za uslugama socijalne zaštite u zajednici, procene efekata realizovanih usluga i sl. Fokus je potrebno usmeriti i na prepoznavanje i odgovarajući odgovor na sve oblike diskriminacije i nasilja u institucijama i prilikom pružanja usluga u zajednici, uzimajući u obzir i rodnu dimenziju nasilja. Takođe, značajne snage usmeriti na unapređenje etičkih kompetencija zaposlenih u radu sa osobama sa invaliditetom.

Na osnovu procene edukativnih potreba zaposlenih u direktnom radu sa korisnicima i drugih aktera, izradiće se i realizovati program i plan obuka.

Realizacijom ove mere jačaju se kompetencije stručnih radnika i drugih aktera, što je jedan od osnovnih uslova za uspešnost procesa deinstitucionalizacije.

Institucija nadležna za sprovođenje mere: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja

Institucije učesnici u sprovođenju mera: Komora socijalne zaštite, zavodi za socijalnu zaštitu, ustanove za smeštaj, centri za socijalni rad, pružaoci usluga, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog.

Pokazatelji rezultata:

– U prvoj godini primene Strategije izrađena je procena potreba za obukama;

– U prvoj godini primene Strategije izrađen je plan i program obuka;

– Zaposleni u direktnom radu sa korisnicima u ustanovama socijalne zaštite, stručni radnici u centrima za socijalni rad i drugi akteri, završili su odgovarajuće obuke u skladu sa planom, do kraja treće godine sprovođenja Strategije.

2. Ispiitivanje stavova stručne i opšte populacije o pravima osoba sa mentalnim invaliditetom na život u zajednici

Opis i efekti mere: Značajan faktor uspešnog sprovođenja procesa deinstitucionalizacije jeste i razumevanje i podrška ovom procesu od strane stručne i opšte javnosti. Bilo bi sprovedeno kvalitativno i kvantitativno istraživanje koje bi za cilj imalo da ispita znanja i stavove stručne javnosti i stavove opšte javnosti o ovom procesu. Istraživanje bi predstavljalo osnovu za izradu Komunikacione strategije i biće sprovedeno u prvoj i u četvrtoj godini sprovođenja Strategije kako bi se ispitale promene u znanju i stavovima kao rezultat realizovanih akreditovanih programa obuka i sprovođenja promotivnih aktivnosti definisanih Komunikacionom strategijom.

Komunikaciona strategija nije dokument koji ima pravnu prirodu, već predstavlja dogovor i konsenzus između različitih aktera sistema o sprovođenju zajedničkih, sinhronizovanih i multisektorskih aktivnosti.

Institucija nadležna za sprovođenje mere: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja

Institucije učesnici u provođenju mera: Komora socijalne zaštite, zavodi za socijalnu zaštitu.

Pokazatelji rezultata:

– Sprovedeno istraživanje stavova stručne i opšte javnosti u prvoj godini sprovođenja Strategije;

– Sprovedeno istraživanje stavova stručne i opšte javnosti u četvrtoj godini sprovođenja Strategije;

– Postoje pozitivne promene u stavovima stručne i opšte javnosti između prvog i drugog istraživanja.

3. Podizanje svesti opšte i stručne javnosti o značaju sprovođenja procesa deinstitucionalizacije i ostvarivanje prava na život u zajednici za sve građane.

Opis i efekti mere: Podrška stručne i opšte javnosti procesu deinstitucionalizacije, transformacije ustanova, razvoju usluga u zajednici i ostvarivanje prava na život u zajednici za sve građane je od izuzetnog značaja za njeno sprovođenje deinstitucionalizacije. Komunikaciona strategija bi predstavljala osnov za sprovođenje niza aktivnosti koje za cilj imaju promenu stavova i obezbeđivanje podrške sprovođenju procesa.

Institucija nadležna za sprovođenje mere: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja

Institucije učesnici u provođenju mera: Komora socijalne zaštite i druga profesionalna udruženja, zavodi za socijalnu zaštitu, udruženja osoba sa invaliditetom, centri za socijalni rad, ustanove socijalne zaštite, korisnici.

Pokazatelji rezultata:

– Izrađena Komunikaciona strategija za promovisanje deinstitucionalizacije za jasnim planom implementacije;

– Sprovedene su aktivnosti definisane Komunikacionom strategijom na način i dinamikom koja je definisana u planu implementacije Komunikacione strategije.

6. MEHANIZAM ZA SPROVOĐENJE MERA I NAČIN IZVEŠTAVANJA O REZULTATIMA SPROVOĐENJA

6.1. Institucionalni okvir i plan za praćenje sprovođenja, vrednovanje učinaka i izveštavanje

Institucionalni okvir, uz navođenje institucije odgovorne za praćenje sprovođenja Strategije, biće dat u Akcionom planu za njeno sprovođenje.

Neophodno je ulagati napore u realizaciju postojećeg pravnog okvira ali i izmene postojećih propisa i donošenje novih, u cilju omogućavanja nastavka procesa deinstitucionalizacije i razvoja usluga socijalne zaštite u zajednici koje predstavljaju podršku za život pojedinaca u prirodnom okruženju. Organi i institucije, čija je nadležnost za ostvarenje konkretnih mera u procesu deinstitucionalizacije i razvoju usluga u zajednici, predstavljaju institucionalni okvir za realizaciju Strategije.

U tekstu Strategije, naglašena je obaveza kontinuiranog uključivanja različitih aktera, što će biti definisano Akcionim planom.

Institucije nosioci aktivnosti razmenjivaće informacije sa institucijama koje su uključene u realizaciju aktivnosti i organizacijama civilnog društva o realizovanim aktivnostima, programima i projektima koji doprinose realizaciji mera predviđenih ovom strategijom i pratećim akcionim planovima.

Svi organi, odnosno institucije koje su prepoznate kao partneri u sprovođenju imaju obavezu da pismeno izveštavaju Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja na godišnjem nivou o sprovođenju mera i aktivnosti.

Prilikom realizovanja aktivnosti i sačinjavanja izveštaja, pored postignutih rezultata, posebnu pažnju potrebno je posvetiti obezbeđivanju finansijske podrške od strane Evropske unije i mogućnosti koje su na raspolaganju od strane pojedinih zemalja kroz realizaciju konkretnih projekata.

Pitanje deinstitucionalizacije, socijalne integrisanosti osoba sa mentalnim i intelektualnom smetnjama u lokalnu samoupravu kao i razvoj usluga socijalne zaštite, potrebno je i ispitati i u okviru statističkih istraživanja koja sprovodi Republički zavod za statistiku, kao što su popisi stanovništva, anketa o prihodima i uslovima života i druga istraživanja, a rezultate redovno obrađivati i objavljivati. Ti podaci se mogu na najbolji način koristiti za poređenje dispariteta između osoba sa mentalnim i intelektualnom teškoćama i populacije u celini, kao i za definisanje indikatora koji se odnose na osobe sa mentalnim i intelektualnom teškoćama u svim oblastima delovanja, a posebno u oblastima od ključnog uticaja na njihov položaj u društvu što su život u porodici, zapošljavanje i smanjenje siromaštva, što može biti i osnov za reviziju pojedinih mera ili kreiranje drugih sa neposrednim uticajem na realizaciju opšteg cilja ove strategije.

Izveštaj o rezultatima u dostizanju utvrđenih ciljeva Strategije biće pripremljen na osnovu Eh-rost analiza efekata, a finalni izveštaj biće podnet Vladi na usvajanje nakon isteka važenja Strategije.

U skladu sa rokovima utvrđenim Zakonom o planskom sistemu („Službeni glasnik RS”, broj 30/18), o sprovođenju Strategije biće izveštavana Vlada.

6.2. Konsultacije

U toku pripreme Strategije, sprovođene su konsultacije sa predstavnicima državnih organa i ustanova, organizacijama civilnog društva i drugim relevantnim socijalnim akterima.

Konsultacije su organizovane u saradnji Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Konsultacije su održane u formi osam fokus grupa sa stručnim radnicima, stručnim saradnicima i saradnicima u: Ustanovi za odrasle i starije Aleksinac, Radna jedinica Tešica, Aleksinac, Ustanovi za odrasle i starije Novi Bečej, Ustanovi za decu i mlade Savski Venac, Beograd, Ustanovi za odrasle i starije „Zemun”, Zemun, Beograd, Ustanova za odrasle i starije, Blace, Ustanovi za decu i mlade, Sremska Kamenica, Novi Sad.

Održane su četiri fokus grupe sa predstavnicima nevladinog sektora, licenciranim pružaocima usluga: pomoć u kući, stanovanje uz podršku za osobe sa mentalnim smetnjama i intelektualnim teškoćama, dnevni boravak za lica sa mentalnim smetnjama i intelektualnim teškoćama, lični pratilac deteta.

Takođe, održane su tri fokus grupe sa stručnim radnicima centara za socijalni rad.

6.3. Procena finansijskih sredstava potrebnih za sprovođenje Strategije i analiza finansijskih efekata

Predviđeno je da se finansiranje mera i aktivnosti vrši iz sredstava budžeta Republike Srbije, budžeta teritorijalne autonomije i budžeta jedinica lokalnih samouprava, u zavisnosti od toga ko je nosilac konkretnih aktivnosti, kao i iz poklona, donacija, legata, kredita i iz drugih izvora.

Finansijski okvir za realizaciju predviđenih mera i aktivnosti dat je u slučajevima kada se radi o vremenski tačno opredeljenim aktivnostima i kada one nemaju trajan, odnosno kontinuirani karakter, kao i u slučajevima kada je Budžetom Republike Srbije predviđeno izdvajanje za pojedine namene u narednom periodu. U drugim slučajevima finansijski okvir će biti sagledan kroz dostavljanje predviđenih izveštaja koji će, između ostalog, sadržati i deo koji se odnosi na utrošena sredstva po pojedinim namenama, kako bi se videlo na koji način, odnosno, sa kojim sredstvima su se postigli rezultati. Takođe, predviđene aktivnosti mogu da se sprovode bez potrebe obezbeđivanja dodatnih sredstava u odnosu na već obezbeđena budžetska sredstva, pogotovo kada se govori o aktivnostima koje spadaju u redovne poslove pojedinih organa – normativni, statistički, analitički, inspekcijski i slični poslovi.

Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2022. godinu („Službeni glasnik RS”, broj 110/21) obezbeđena su za 2022. godinu i planirana za 2023. godinu sredstva Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja na sledećim pozicijama:

U Razdelu 30, Program 0802 – Uređenje sistema rada i radno-pravnih odnosa, Programska aktivnost 0013 – Zapošljavanje i socijalne inovacije EASI, gde se radi o programu za zapošljavanje i socijalne inovacije (EASI) koji je glavni program EU u oblasti rada, zapošljavanja i socijalne politike koji je otvoren i za države kandidate za članstvo u EU. Program sadrži tri komponente: progres, EURES i mikrofinansiranje i socijalno preduzetništvo. Komponenta Progres će podržavati projekte kojima se obezbeđuje veća usklađenost i bolja primena politika za koje je nadležna Evropska unija i to: zapošljavanje, socijalna zaštita i socijalno uključivanje i uslovi rada. Mikrofinansiranje i socijalno preduzetništvo je komponenta koja ima za cilj da poveća dostupnost mikrofinansiranja osetljivim grupama i mikro preduzećima i poveća pristup finansijskim izvorima za socijalna preduzeća. Sporazum o bespovratnim sredstvima za akciju sa više korisnika broj VS/2017/0349 između Evropske komisije i Evropskog centra za socijalnu politiku i istraživanje i partnerskog sporazuma između Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i ostalih aktera za finansiranje projekta. Sporazum o bespovratnim sredstvima za akciju sa više korisnika broj VS/2017/0441 između Evropske komisije i Pokrajine Milano i partnerskog sporazuma između Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i ostalih aktera za finansiranje projekta, Sporazum o dodeli bespovratnih sredstava za akciju sa više korisnika broj VS/2018/0382 između Evropske komisije i Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, za šta je predviđen novčani iznos od 33.500.000 dinara za 2022. godinu i 33.500.000 dinara za 2023. godinu.

Cilj 1: Unapređenje politike zapošljavanja i promovisanja socijalne inkluzije i socijalnih inovacija

Naziv indikatora

Jedinica mere

Bazna godina

Bazna vrednost

Ciljna vrednost u 2022. god.

Ciljna vrednost u 2023. god.

1. Broj projekata finansiranih iz programa EASI

Komentar: Broj projekata finansiranih iz programa EASI

Izvor verifikacije: Izveštaj EK

broj

2018

4

0

0

2. Plaćanje godišnje kontribucije za učešće u Programu

Komentar: Plaćanje godišnje kontribucije za učešće u Programu

Izvor verifikacije: Izveštaj EK

broj

2015

1

1

1

U okviru Razdela 30, Program 0803 – Aktivna politika zapošljavanja, obuhvaćene su aktivnosti za rešavanje viška zaposlenih u subjektima privatizacije i preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom. Cilj programa je rešavanje radno-pravnog statusa zaposlenih u preduzećima koja se nalaze u postupku privatizacije i konačnog rešavanja statusa preduzeća.

Rešavanje radno-pravnog statusa viška zaposlenih

Naziv indikatora

Jedinica mere

Bazna godina

Bazna vrednost

Ciljna vrednost u 2022. god.

Ciljna vrednost u 2023. god.

1. Broj viškova kojima je rešen radno-pravni status

Komentar: Broj viškova kojima je rešen radno pravni status

Izvor verifikacije: Izveštaj o realizaciji Programa rasporeda i korišćenja sredstava Tranzicionog fonda

broj

2019

519

300

300

U okviru Razdela 30, Program 0803 – Aktivna politika zapošljavanja, Programska aktivnost 0004 – Podrška preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju osoba sa invaliditetom gde se kroz ovu programsku aktivnost pruža podrška preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje OSI obezbeđivanjem sredstava za subvencije zarada za zaposlene osobe sa invaliditetom i sredstva za poboljšanje uslova rada u ovim preduzećima sa ciljem jačanja kapaciteta za sprovođenje profesionalne rehabilitacije, zapošljavanje i održanje zaposlenja osoba sa invaliditetom, koja se zapošljavaju pod opštim i posebnim uslovima. Trenutno posluje 57 preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, sa važećom dozvolom za rad koja zapošljavaju oko 1.150 osoba sa invaliditetom za koje se na mesečnom nivou obezbeđuju sredstava za isplatu subvencija zarada za zaposlene osobe sa invaliditetom, gde je predviđen novčani iznos od 625.000.000 dinara za 2022. godinu i 625.000.000 dinara za 2023. godinu.

U okviru Razdela 30, Program 0803 – Aktivna politika zapošljavanja, programska aktivnost 0005 – Podsticanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom putem Nacionalne službe za zapošljavanje, realizuju se mere aktivne politike zapošljavanja za OSI kojima se stiču znanja, veštine i kompentencije radi podizanja zapošljivosti, zapošljavanja OSI i poboljšanja njihovog položaja na tržištu rada. Nacionalna služba za zapošljavanje sprovodi mere aktivne politike zapošljavanja i podstiče podjednako uključivanje nezaposlenih osoba – muškaraca i žena u mere radi povećanja jednakih mogućnosti za zapošljavanje, gde je predviđen novčani iznos od 550.000.000 dinara za 2022. godinu i 550.000.000 dinara za 2023. godinu.

Cilj 1: Podsticanje zapošljavanja nezaposlenih osoba sa invaliditetom u mere aktivne politike zapošljavanja

Naziv indikatora

Jedinica mere

Bazna godina

Bazna vrednost

Ciljna vrednost u 2022. god.

Ciljna vrednost u 2023. god.

1. Broj nezaposlenih osoba sa invaliditetom uključenih u mere aktivne politike zapošljavanja i aktivnosti profesionalne rehabilitacije nezaposlenih osoba sa invaliditetom

Komentar: Broj nezaposlenih osoba sa invaliditetom uključenih u mere aktivne politike zapošljavanja

Izvor verifikacije: Izveštaj o verifikaciji NAPZ-a

broj

2019

8.899(4.121 žena i 4.778 muškaraca)

8.400(4.200 žena i 4.200 muškaraca)

8.400(4.200 žena i 4.200 muškaraca

U okviru Razdela 30, Program 0902 – Socijalna zaštita, Programska aktivnost 0003 – Prava korisnika socijalne zaštite gde se finansiraju utvrđena prava na novčanu socijalnu pomoć, dodatak za negu drugog lica i uvećani dodatak na posebnu novčanu naknadu, na pomoć za osposobljavanje za rad gde je predviđen novčani iznos od 25.512.028.000 dinara za 2022. godinu i 28.538.396.000 dinara za 2023. godinu.

Unapređen socio-materijalni položaj ugroženih pojedinaca i porodica i lica sa funkcionalnim teškoćama.

Naziv indikatora

Jedinica mere

Bazna godina

Bazna vrednost

Ciljna vrednost u 2022. god.

Ciljna vrednost u 2023. god.

1. Broj lica korisnika prava na dodatak za pomoć i negu drugog lica i prava na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica

Komentar: Broj lica korisnika prava na dodatak za pomoć i negu drugog lica i prava na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica

Izvor verifikacije: Izveštaj o radu ministarstva

broj

2019

52029

53500

53500

2. Prosečan broj porodica koje koriste pravo na novčanu socijalnu pomoć

Komentar: Prosečan broj porodica koje koriste pravo na novčanu socijalnu pomoć

Izvor verifikacije: Izveštaj o radu ministarstva

broj

2019

99837

100000

100000

U okviru Razdela 30, Program 0902 – Socijalna zaštita, Programska aktivnost 0004 – Podrška udruženjima i lokalnim zajednicama gde se finansiraju udruženja i lokalne zajednice koje obuhvataju afirmaciju različitih aktivnosti u cilju unapređenja socijalne zaštite u zajednici, predviđen je novčani iznos od 500.000.000 dinara za 2022. godinu i 500.000.000 dinara za 2023. godinu.

Unapređenje socijalne zaštite i smanjenje posledica siromaštva kroz podršku lokalnim samoupravama

Naziv indikatora

Jedinica mere

Bazna godina

Bazna vrednost

Ciljna vrednost u 2022. god.

Ciljna vrednost u 2023. god.

1. Procenat lokalnih samouprava koje su zaključile ugovore o dodeli sredstava namenjenim razvoju usluga u zajednici radi smanjenja socijalne isključenosti

Komentar: % lokalnih samouprava koje su zaključile ugovore o dodeli sredstava namenjenim razvoju usluga u zajednici radi smanjenja socijalne isključenosti

Izvor verifikacije: Izveštaj o radu ministarstva

procenat

2019

87,8

87

87

2. Procenat lokalnih samouprava koje su ispunile formalne i druge uslove iz smernica i u skladu sa prioritetima konkursa za razvoj usluga u zajednici

Komentar: % lokalnih samouprava koje su ispunile formalne i druge uslove iz smernica i u skladu sa prioritetima konkursa za razvoj usluga u zajednici

Izvor verifikacije: Izveštaj o radu ministarstva

procenat

2019

87,8

87

87

U okviru Razdela 30, Program 0902 – Socijalna zaštita, Programska aktivnost 0005 – Obavljanje delatnosti ustanova socijalne zaštite, gde je programska aktivnost usmerena na obavljanje poverenih poslova u centrima za socijalni rad i pružanje usluga socijalne zaštite u ustanovama čiji je osnivač Republika i ustanova za smeštaj čiji je osnivač AP Vojvodina. Ova programska aktivnost odnosi se na ukupno 209 ustanova socijalne zaštite, gde je predviđen novčani iznos od 8.718.839.000 za 2022. godinu i 7.863.312.000 dinara za 2023. godinu.

Redovno obavljanje poslova javnih ovlašćenja

Naziv indikatora

Jedinica mere

Bazna godina

Bazna vrednost

Ciljna vrednost u 2022. god.

Ciljna vrednost u 2023. god.

1. Broj zaposlenih u centrima za socijalni rad i centrima za porodični smeštaj i usvojenje koji obavljaju poslove javnih ovlašćenja, a koji su stekli licencu za obavljanje stručnih poslova

Komentar: Broj zaposlenih u centrima za socijalni rad i centrima za porodični smeštaj i usvojenje koji obavljaju poslove javnih ovlašćenja, a koji su završili odgovarajući akreditovani program obuke i stekli licencu za rad

Izvor verifikacije: Izveštaj o radu za ministarstvo

broj

2019

1833

1833

1833

2. Procenat centara za socijalni rad i centara za porodični smeštaj i usvojenje koji obavljaju poslove javnih ovlašćenja u skladu sa propisanim normativima i standardima u odnosu na ukupan broj CSR i CPSU

Komentar: % centara za socijalni rad i centara za porodični smeštaj i usvojenje koji obavljaju poslove javnih ovlašćenja u skladu sa propisanim normativima i standardima u odnosu na ukupan broj CSR i CPSU

Izvor verifikacije: Izveštaj o radu ministarstva

procenat

2019

100

100

100

Obezbeđivanje materijalno tehničkih uslova i dostizanje standarda za pružanje usluga socijalne zaštite

Naziv indikatora

Jedinica mere

Bazna godina

Bazna vrednost

Ciljna vrednost u 2022. god.

Ciljna vrednost u 2023. god.

1. Procenat ustanova socijalne zaštite kojima su obezbeđena sredstva za investiciono i tekuće održavanje zgrada i objekata u odnosu na ukupan broj ustanova socijalne zaštite

Komentar: % ustanova socijalne zaštite kojima su obezbeđena sredstva za investiciono i tekuće održavanje zgrada i objekata u odnosu na ukupan broj ustanova socijalne zaštite

Izvor verifikacije: Izveštaj o radu za ministarstvo

procenat

2019

9,1

13

13

2. Procenat ustanova socijalne zaštite kojima su obezbeđena sredstva za kapitalna ulaganja u zgrade i objekte u odnosu na ukupan broj ustanova socijalne zaštite

Komentar: % ustanova socijalne zaštite kojima su obezbeđena sredstva za kapitalna ulaganja u zgrade i objekte u odnosu na ukupan broj ustanova socijalne zaštite

Izvor verifikacije: Izveštaj o radu ministarstva

procenat

2019

5,7

11

11

U okviru Razdela 30, Program 0902 – Socijalna zaštita, Programska aktivnost 0013 – Podrška radu hranitelja, finansira se smeštaj u hraniteljske porodice po osnovu naknade za izdržavanje korisnika i naknade za rad hranitelja, gde je predviđen novčani iznos od 4.861.921.000 dinara za 2022. godinu i 4.611.921.000 dinara za 2023. godinu.

Obezbeđivanje vaninstitucionalnog smeštaja građanima bez adekvatnog porodičnog i roditeljskog staranja

Naziv indikatora

Jedinica mere

Bazna godina

Bazna vrednost

Ciljna vrednost u 2022. god.

Ciljna vrednost u 2023. god.

1. Broj lica na porodičnom smeštaju

Komentar: Broj lica na porodičnom smeštaju

Izvor verifikacije: Izveštaj o radu ministarstva

broj

2019

8140

8140

8140

2. Broj porodica koje pružaju uslugu porodičnog smeštaja

Komentar: Broj porodica koje pružaju uslugu porodičnog smeštaja

Izvor verifikacije: Izveštaj o radu za ministarstvo

broj

2019

4820

4800

4800

U okviru Razdela 30, Program 0902 – Socijalna zaštita, Programska aktivnost 0015 – Podrška radu ustanova socijalne zaštite koja je usmerena, pre svega na investiciona ulaganja u objekte i opremu u ustanovama, kao i obezbeđivanje nedostajućih sredstava ustanovama socijale zaštite u cilju nesmetanog obavljanja delatnosti u slučajevima kada se pojave problemi u izmirivanju obaveza po osnovu troškova komunalnih usluga i energenata, vanredni i povremeni troškovi na osnovu sudskih i administrativnih postupaka, odluka sudova ili nadležnih državnih organa, u sprovođenju reformskih projekata i u postupku transformacije ustanova i dr., gde je predviđen novčani iznos od 1.267.559.000 dinara za 2022. godinu i 1.396.559.000 dinara za 2023. godinu.

Održavanje likvidnosti ustanova u tekućem i investicionom poslovanju

Naziv indikatora

Jedinica mere

Bazna godina

Bazna vrednost

Ciljna vrednost u 2022. god.

Ciljna vrednost u 2023. god.

1. Broj ustanova socijalne zaštite kojima su obezbeđena sredstva za investiciono održavanje zgrada i objekata

Komentar: Broj ustanova socijalne zaštite kojima su obezbeđena sredstva za investiciono održavanje zgrada i objekata

Izvor verifikacije: Izveštaj o radu ministarstva

broj

2019

15

20

20

2. Procenat ustanova socijalne zaštite kojima su obezbeđena nedostajuća sredstva za održavanje likvidnosti u poslovanju

Komentar: % ustanova socijalne zaštite kojima su obezbeđena nedostajuća sredstva za održavanje likvidnosti u poslovanju

Izvor verifikacije: Izveštaj o radu ministarstva

procenat

2019

14

14

14

Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2022. godinu i usvojenim planom za naredne dve godine, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja koristi obezbeđena sredstva u okviru Razdela 30, Program 0902 – Socijalna zaštita, Projekat 7085 – IPA 2020 – Modernizacija sistema socijalne zaštite gde je predviđena modernizacija sistema socijalne zaštite za procenu i predviđanje potreba najugroženijih i unapređenje njihovog blagovremenog pristupa kvalitetnim, održivim i pristupačnim uslugama u zajednici, gde je predviđen novčani iznos od 289.500.000 dinara za 2022. godinu.

Cilj 1: Modernizacija sistema socijalne zaštite za procenu i predviđanje potreba najugroženijih i unapređenje njihovog blagovremenog pristupa kvalitetnim, održivim i pristupačnim uslugama u zajednici

Naziv indikatora

Jedinica mere

Bazna godina

Bazna vrednost

Ciljna vrednost u 2022. god.

Ciljna vrednost u 2023. god.

Ciljna vrednost u 2024. god.

1. Broj jedinica lokalnih samouprava koje su korisnici podrške u formi opštinskih paketa podrške za rukovođenje merama socijalne politike na lokalu

Komentar: Modernizacija sistema socijalne zaštite za procenu i predviđanje potreba najugroženijih i unapređenje njihovog blagovremenog pristupa kvalitetnim, održivim i pristupačnim uslugama u zajednici

Izvor verifikacije: Izveštaj o radu ministarstva

broj

2019

0

20

20

Za realizaciju planiranih mera i aktivnosti od strane institucija koje su nadležne za sprovođenje mera i aktivnosti obezbeđena su sredstva za 2022. godinu, a za naredne godine u okviru limita koje odredi Ministarstvo finansija.

Ostali nosioci aktivnosti, imajući u vidu da se u najvećem broju aktivnosti radi o redovnim poslovima pojedinih državnih organa i organa teritorijalne autonomije i jedinica lokalne samouprave, u okviru obezbeđenih sredstava, takođe raspolažu sa određenim iznosom sredstava, a potrebno je naglasiti činjenicu da će se aktivnosti na godišnjem nivou sprovoditi u okviru finansijskih mogućnosti svakog organa odnosno organizacije pojedinačno.

Istovremeno, planirano je da se u svim oblastima i aktivnostima koji podržavaju deinstitucionalizaciju i razvoj usluga u zajednici, obezbede dodatna sredstava za realizaciju mera, u smislu pronalaženja donatora i kreiranje programa i projekata koji će u narednom periodu omogućiti unapređenje položaja osoba sa intelektualnim i mentalnim teškoćama, odnosno, apliciranje za sredstva iz IPA i drugih fondova.

6.4. Akcioni plan

Akcioni plan za sprovođenje Strategije za period 2022. do 2023. godine biće izrađen u roku od 90 dana od dana njenog objavljivanja.

7. ZAVRŠNE ODREDBE

Ovu strategiju objaviti na internet stranici Vlade, na portalu e-Uprave i na internet stranici Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kao predlagača, u roku od sedam radnih dana od dana usvajanja.

Ovu strategiju objaviti u ,,Službenom glasniku Republike Srbije”.

05 broj 56-12291/2021

U Beogradu, 20. januara 2022. godine

Vlada

Predsednik,

Ana Brnabić, s.r.