Strategija ljudskih resursa u pravosuđu za period 2022–2026. godine

Na osnovu člana 38. stav 1. Zakona o planskom sistemu Republike Srbije („Službeni glasnik RSˮ, broj 30/18),

Vlada donosi

STRATEGIJU

ljudskih resursa u pravosuđu za period 2022–2026. godine

"Službeni glasnik RS", broj 133 od 31. decembra 2021.

1. UVOD

Strategijom ljudskih resursa u pravosuđu za period 2022–2026. godina (u daljem tekstu: „Strategijaˮ) utvrđuju se ciljevi i mere koje je neophodno sprovesti u oblasti upravljanja ljudskim resursima u pravosuđu, a čije sprovođenje treba neposredno da rezultuje nepristrasnim i transparentnim postupkom odabira kadrova, efikasnim sistemom ocene radnog učinka, savremenim sistemom kontinuiranog stručnog osposobljavanja i usavršavanja, strateškog planiranja potreba za ljudskim resursima, kao i uspostavljanjem posebne funkcije upravljanja ljudskim resursima u pravosuđu, čiji bi zadatak bio da se stara o ispunjenju prethodno navedenih ciljeva.

Sastavni deo Strategije je i Akcioni plan koji bliže uređuje pitanja njene realizacije i koji je predstavljen u tački 12. ovog dokumenta (u daljem tekstu: „Akcioni planˮ). Imajući u vidu Nacrt akta o promeni Ustava Republike Srbije koji je pripremio Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo Narodne skupštine RS, čije se usvajanje i proglašenje očekuje od strane Narodne skupštine, mere u ovoj Strategiji, kao ni mere i prateće aktivnosti koje su predviđene Akcionim planom, ne obuhvataju nosioce pravosudnih funkcija.

1.1. Pravni osnov za donošenje Strategije

Članom 9. Zakona o ministarstvima uspostavljena je nadležnost Ministarstva pravde Republike Srbije, između ostalog, u oblasti organizacije i rada pravosudnih organa, stručnog usavršavanja nosilaca pravosudnih funkcija i pravosudnih profesija, statistiku i analitiku rada pravosudnih organa i pravosudnih profesija.

Strategija je izrađena u skladu sa članom 10. stav 2. tačka 1. Zakona o planskom sistemu, a u vezi sa čl. 11, 12, 13, 18. i 19. navedenog zakona, kao i članom 38. stav 1. Zakona o planskom sistemu, kojim je propisano da dokumente javnih politika (strategija je dokument javne politike u skladu sa navedenim zakonom) usvaja Vlada, osim ako je drugačije propisano posebnim zakonom.

Akcioni plan za Poglavlje 23 iz jula 2020. godine, pod tačkom 1.3.4.2, predviđa izradu i usvajanje strategije ljudskih resursa za pravosuđe.

Strategija razvoja pravosuđa za period 2020–2025. godine, („Službeni glasnik RS”, broj 101/20), u sekciji V.4. – Efikasnost pravosuđa, predviđa donošenje strategije ljudskih resursa kao važne karike u sveukupnoj reformi pravosuđa [citat] „Takođe, sveobuhvatna strategija kadrovskih resursa koja bi dovela do povećanja efikasnosti kroz bolju alokaciju ljudskih resursa u pravosuđu, te motivaciju zaposlenih kroz sistem nagrađivanja i napredovanja koji podstiče kvalitetan rad i ažurnost u rešavanju predmeta, još uvek nije usvojena, te je rad na njoj neophodno okončati u narednom periodu.ˮ [kraj citata]. Da bi se omogućila realizacija posebnog cilja 4 – unapređenje efikasnosti pravosuđa, kao jedna od ključnih mera predviđeno je i [citat] „Usvajanje i efikasna primena Strategije za upravljanje ljudskim resursima u cilju delotvornijeg/optimalnijeg planiranja, zapošljavanja, raspoređivanja, motivisanja i napredovanja u okviru pravosuđaˮ [kraj citata].

Veza ove Strategije sa pravnim okvirom za rad pravosuđa i glavnim dokumentima javne politike u pravosudnom sektoru detaljnije je objašnjena u tački 2 – Veza sa planskim dokumentima i pravnim okvirom.

Strategija je prva ove vrste u Republici Srbiji, odnosno pitanje organizacije i unapređenja ljudskih resursa u pravosuđu, do sada, nije bilo regulisano posebnim strateškim dokumentom, već isključivo kroz „krovnuˮ, nacionalnu strategiju reforme pravosuđa.

1.2. Razlozi za donošenje strategije

Analiza postojećeg stanja ljudskih resursa u pravosuđu1 pokazala je ključne probleme sa kojima se pravosuđe Republike Srbije u tom domenu suočava. Navedeni problemi su prikazani u narednoj tabeli, kako sledi:

Tabela 1 – Ključni problemi kao razlozi za donošenje Strategije

Br.

Opis problema

Manifestacija i postojeće posledice

Buduće posledice nerešavanja problema

1.

Nedostatak strateškog planiranja u upravljanju ljudskim resursima

– Nepostojanje usklađenosti prilikom procene potreba za stručnim i drugim kadrom, pa samim tim i njegov višak ili manjak, što za posledicu ima disproporciju između objektivnih potreba za kadrom (npr. u odnosu na ukupan broj i vrstu predmeta) i stvarnog broja i strukture kadra u okviru mreže pravosudnih organa.

– Strateško planiranje i ravnomerna opterećenost sudija i janih tužilaca zasnovana na broju i složenosti predmeta (ponderisanje predmeta) je u fazi razvoja.

– Rad sudijskih/tužilačkih pomoćnika utiče na rezultate rada nosilaca pravosudnih funkcija.

– Nedovoljni ukupni kapaciteti, odnosno konkretna radna mesta/jedinice za strateško planiranje i upravljački timovi u MP/VSS/DVT/PA, sudovima i javnim tužilaštvima, koji bi se bavili strateškim planiranjem obima posla i resursa u pravosuđu.

– Neodgovarajuća organizacija obuka i nepostojanje obuka za strateško planiranje za rukovodioce u Ministarstvu pravde Republike Srbije, Visokom savetu sudstva, Državnom veću tužilaca, sudovima i javnim tužilaštvima.

– Finansijska sredstva za prijem novih zaposlenih bila su odobravana, ali nisu realizovana zbog ograničenja zapošljavanja u javnom sektoru i neadekvatnih prostorno-tehničkih uslova za rad.

– Nepostojanje dovoljno razvijene procedure za finansijsko upravljanje i kontrolu (FUK).

– Neprestano slabljenje ljudskih resursa u pravosuđu, svih nivoa i kategorija, koja će u mnogome otežati ili čak onemogućiti sprovođenje daljih reformi u pravosuđu u okvirima ciljeva postavljenih „krovnomˮ Strategijom razvoja pravosuđa za period 2020–2025. godine.

– Nedostatak kvalitetnog kadra sudijskih/tužilačkih pomoćnika se odražava na efikasnost rada nosilasaca pravosudnih funkcija.

– Otežano ostvarivanja svrhe pravosuđa, kao osnovnog instrumenta zaštite prava i sloboda građana i urušavanje pravne sigurnosti.

– Usporavanje ili zastoj pregovaračkog procesa u Poglavlju 23 usled nemogućnosti nastavka reforme pravosuđa.

– Sveukupan i nepovratan gubitak poverenja građana u pravosudni sistem, njegovu dalju reformu i oporavak, koji bi bio baziran na savremenim osnovama i EU tekovinama.

2.

Podeljena nadležnost u upravljanju ljudskim resursima između Ministarstva pravde Republike Srbije s jedne i Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, s druge strane

– Neefikasno korišćenje postojećih ljudskih resursa.

– Nepostojanje standardizovanih opisa poslova u pravosuđu (katalog i klasifikacija radnih mesta sa jasno definisanim i jedinstveno opisanim radnim zadacima, potrebnim kompetencijama, itd).

– Odliv kadrova zbog neadekvatnih uslova za razvoj karijere i nagrađivanja prema učinku.

– Faktičko odlučivanje o broju osoblja sudova i javnih tužilaštva koje se bavi stručnim poslovima u vezi sa rešavanjem predmeta (sudijski i javnotužilački pomoćnici i pripravnici) kao i o broju sudskog/ tužilačkog osoblja koji se bave poslovima podrške sudskim/javnotužilačkim glavnim poslovima je u nadležnosti Ministarstva pravde Republike Srbije i Ministarstva finansija Republike Srbije.

– Nemogućnost uspostavljanja strateškog planiranja ljudskih resursa u pravosuđu i nastavka započetih razvojnih procesa, što će u krajnjem ishodu rezultovati nastupanjem posledica u tački 1 tabele.

3.

Parcijalna i nedovoljna primena ključnih elemenata za planiranje sudskog budžeta

– Neodgovarajuća saradnja u planiranju resursa i definisanju jedinstvenih programsko budžetskih elemenata za planiranje ukupno potrebnih resursa u pravosuđu po vrstama, broju i strukturi, koje se upravo na najosetljivijem segmentu pravosuđa – ljudskim resursima razdvaja u dva pravca i komplikuje. Nedostaje jedinstveno i usklađeno programsko planiranje svih, pa i budžetskih resursa pravosuđa, koje bi bilo zasnovano na planiranom učinku pravosuđa po obimu i strukturi (broj rešenih sudskih predmeta), kao osnovu za planiranje broja i strukture ljudskih resursa, za koje se obezbeđuju sredstva u pravosudnom budžetu.

– Nemogućnost usklađenog planiranja jedinstvenog obima i strukture ljudskih resursa potrebnih za efikasan rad pravosuđa.

4.

Neodgovarujaća usklađenost broja sudija sa obimom i strukturom njihovog radnog opterećenja

– U 2020. godini, u sudovima u Republici Srbiji, od ukupnog broja od 3.038 sudijskih mesta, popunjeno je 2.652, odnosno ukupno 386 sudijskih mesta je upražnjeno.

– Nepopunjenost sudijskih mesta prepoznata je kao jedan od razloga za dugo trajanje sudskih postupka.

– Problem nepopunjenosti sudijskog kadra negativno se odražava kako na broj i strukturu raspoloživog sudskog osoblja, tako i na dužinu trajanja postupaka.

– Postojeći sistem vrednovanja rada sudija ne prepoznaje povezanost ujednačenog opterećenja sudija u odnosu na složenost predmeta, stvaran utrošak vremena za rešavanje predmeta u zavisnosti od njihove složenosti, dodatna stručna usavršavanja i obuke.

– Nepostojanje sveobuhvatne analize potreba za obukom (TNA) i na njoj zasnovanih relevantnih sadržaja programa i planova obuka svih sudija.

– Nemogućnost sudova da rešavaju predmete u razumnom roku, kao i opadanje kvaliteta rada sudova, a time i sveukupno urušavanje poverenja javnosti u rad pravosuđa i ugleda sudova i sudijske funkcije.

5.

Neadekvatan status i položaj sudijskih pomoćnika

– Neadekvatan pravni okvir za status i položaj sudijskih pomoćnika, odnosno njihovo izjednačavanje u zvanjima sa državnim službenicima u državnoj upravi, uprkos tome što oni ne obavljaju poslove državne uprave, već specifične stručne poslove u vezi sa rešavanjem sudskih predmeta.

– Nepostojanje adekvatnog pravnog okvira koji bi omogućio izvesnost i stabilnost karijernog razvoja sudijskih pomoćnika u okvirima zakonom propisanih zvanja, sa realnom ocenom učinka, a time i mogućnosti za adekvatno napredovanje, materijalni položaj, nagrađivanje i stručno usavršavanje.

– Neusaglašenost merila za vrednovanje rada sudija i ocenu rada sudijskih pomoćnika.

– Odobren broj sudijskih pomoćnika u radnom odnosu ne odgovara stvarnim potrebama.

– Nedovoljan broj sudijskih pomoćnika prepoznat je kao jedan od razloga za dugo trajanje sudskih postupka, a posebno u osnovnim i višim sudovima.

– Postojeći sistem ocenjivanja rada sudijskih pomoćnika ne prepoznaje povezanost ujednačenog opterećenja predmetima različite složenosti, posebna znanja i veštine i ličnu inicijativu.

– Neadekvatna primena pravilnika o ocenivanju rada sudijskih pomoćnika.

– Smanjeno interesovanje za ovaj vid profesionalnog usmerenja od strane svršenih studenata prava (posebno onih sa odlikama i visokim prosekom na studijama).

– Nastavljen i izvesno značajno povećan odliv stručnog kadra.

– Nenadoknadiv gubitak kako sadašnjeg, tako i budućeg kadra ostavlja posledice na sveukupnan rad sudova.

6.

Nedostatak kapaciteta u javnim tužilaštvima

– U 2020. godini, u javnim tužilaštvima u Republici Srbiji, od ukupnog broja od 805 mesta zamenika javnih tužalaca, popunjena su 723, odnosno ukupno 82 mesta su upražnjena.

– U većini javnih tužilaštava (pri čemu je situacija po tom pitanju najteža u osnovnim) evidentna je nepopunjenost mesta na pozicijama zamenika javnog tužioca u odnosu na postojeću sistematizaciju; bez ulaženja u dublju analizu da li je potrebno postojeću sistematizaciju proširiti dodatnim brojem mesta na ovoj javnotužilačkoj funkciji, sama činjenica da ni već sistematizovana mesta godinama unazad nisu popunjena.

– Postojanje velike neujednačenosti u raspodeli predmeta koji jedan zamenik javnog tužioca obrađuje, a u okviru istih vrsta tužilaštava; ovo direktno utiče kako na sam učinak pojedinih zamenika javnog tužioca, tako i na kasniju ocenu radnog učinka koja se meri u odnosu na broj rešenih predmeta.

– Procena je da se efikasnost javnih tužilaštva i nadoknada postojećeg zaostatka u rešavanju predmeta teško može popraviti bez dodatnog broja tužilačkih pomoćnika, imajući u vidu i dalje veliki broj starih predmeta, nagomilanih pretežno uvođenjem tzv. „tužilačke istrageˮ 2013. godine.

– Navedena promena i povećan broj predmeta u radu su uzrokovali i kontinuiran nedostatak ostalog osoblja, najpre zapisničara, kao i drugih administrativnih pozicija koje su na direktan način uključene u rad sa predmetima.

– Trenutno ne postoji odgovarajuća medotologija kojom bi se merile realne potrebe za brojem i strukturom stručnog kadra u javnim tužilaštvima; samim tim Državno veće tužilaca ne može na realan način da sagleda stvarne potrebe za ljudskim resursima.

– Sadašnji postupak ocene radnog učinka je neadektavan, jer se bazira na odnosu stope dodeljenih i rešenih predmeta od strane konkretnog nosioca javnotužilačke funkcije, bez uzimanja u obzir drugih elemenata za ocenu; navedeni način ocenjivanja ne uzima u obzir realno stanje odnosno stopu efikasnosti i kvaliteta rada nosilaca javnotužilačke funkcije i u osnovi je nepravedan prema onim nosiocima javnotužilačke funkcije koji zbog neravnomerne raspodele predmeta, pa time i drastično većeg broja predmeta u radu, nemaju veliku stopu rešenih predmeta, iako brojčano gledano, imaju veći broj rešenih predmeta od svojih kolega.

– Postojeći pristup ne ističe u dovoljnoj meri povezanost između kvalitetne i kontinuirane obuke tužilaca i zamenika tužilaca i uspešnosti u brzom i kvalitetnom rešavanju predmeta.

– Preopterećenost javnih tužilaštava u kojima nisu popunjena mesta zamenika javnih tužilaca i sistematizovana radna mesta, posebno onih koja imaju veliki priliv predmeta.

– Smanjeno interesovanje za ovaj vid profesionalnog usmerenja od strane svršenih studenata prava (posebno onih sa odlikama i visokim prosekom na studijama).

– Otežano diferenciranje na osnovu vrednovanja rada zamenika javnih tužalaca.

7.

Neadekvatan status i položaj tužilačkih pomoćnika

– Neadekvatan pravni okvir za status i položaj tužilačkih pomoćnika, odnosno njihovo pravno izjednačavanje u zvanjima sa državnim službenicima u državnoj upravi, uprkos tome što oni ne obavljaju poslove državne uprave, već specifične stručne poslove u vezi sa rešavanjem tužilačkih predmeta.

– Broj postojećih tužilačkih pomoćnika uglavnom ne odgovara potrebnom broju, odnosno odnosom između broja tužilačkih pomoćnika i tužilaca, uz potrebu da se prilikom redefinisanja ovih kriterijuma uzmu u obzir potrebe različitih vrsta tužilaštava.

– Smanjeno interesovanje za ovaj vid profesionalnog usmerenja od strane svršenih studenata prava (posebno onih sa odlikama i visokim prosekom na studijama).

– Nastavljen i izvesno značajno povećan odliv stručnog kadra.

– Nenadoknadiv gubitak kako sadašnjeg, tako i budućeg kadra ostavlja posledice na sveukupnan rad javnih tužilaštava.

8.

Značajan nedostatak ljudskih resursa u Administrativnoj kancelariji Visokog saveta sudstva

– U 2020. godini, ovaj organ funkcioniše sa svega 60% kapaciteta, odnosno popunjenih radnih mesta koja su predviđena postojećom sistematizacijom radnih mesta

– Osim visokog procenta nepopunjenosti ukupnih ljudskih resursa, odnosno sistematizovanih radnih mesta (40%) , poseban problem je što u okviru nedostajućih resursa većinu (čak 4/5) čine upravo radna mesta opredeljena za stručne poslove, što dovodi u rizik izvršavanje ustavnih i zakonskih funkcija Visokog saveta sudstva.

– Neadekvatni prostorno-tehnički uslovi za rad.

– Postojeći sistem i sadržaj obuke zaposlenih u Administrativnoj kancelariji nisu zasnovani na analizi potreba za obukama i ne uzimaju dovoljno u obzir opis poslova i potrebne kompetencije.

– Visoki savet sudstva, zbog dugogodišnjeg i značajnog manjka kapaciteta, otežano i usporeno obavlja svoje Ustavom i zakonom zadate nadležnosti, kao i obaveze iz pregovaračkog Poglavlja 23.

– Dugotrajno nerešavanje ovog problema za posledicu može da ima nezainteresovanost kako postojećeg tako i budućeg stručnog kadra da na odgovarajući način i efikasno obavlja svoje radne zadatke.

9.

Nedostatak kapaciteta Državnog veća tužilaca

– U 2021. godini, ovaj organ funkcioniše sa svega 55% kapaciteta, odnosno popunjenih radnih mesta koja su predviđena postojećom sistematizacijom.

– Pored problema nepopunjenih radnih mesta, Državno veće tužilaca u 2021. godini u radnom odnosu ima 63 % (12) državnih službenika i čak 37% (7) nameštenika pa je poželjno preduzeti konkretne korake u smislu smanjenja broja nameštenika, odnosno povećanja broja državnih službenika.

– Dodatno, postoji problem nezainteresovanosti potencijalnih kandidata za rad i ovom organu pretežno zbog lošeg materijalnog položaja zaposlenih, što kreira i dodatan problem odlaska već postojećeg kadra.

– Pitanje obuka i stručnog usavršavanja, kao ključnog elementa za unapređenje rada Državnog veća tužilaca, je uređeno na način koji nedovoljno uzima u obzir specifičnosti ovog organa, dok kod zaposlenih, upravo zbog kontinuiranog nedostatka kadra i obavljanja dodatnog posla, može da se stvori demotivisanost za pohađanje obuka.

– Posledice se manifestuju u činjenici da Državno veće tužilaca, zbog kontinuiranog i značajnog manjka kapaciteta, otežano obavlja svoje Ustavom date nadležnosti i obaveze.

– Neadekvatni prostorno-tehnički uslovi za rad.

– Velika otežanost u radu Državnog veća tužilaca da obavlja svoje Ustavom utvrđene nadležnosti.

10.

Neodgovarajući infrastrukturni i IKT kapaciteti za rad sudova i javnih tužilaštava

– Problem u vezi sa odgovarajućim uslovima za rad postoje i dalje

– U nekim sudovima i tužilaštvima i dalje postoji problem u vezi sa odgovarajućim uslovima za rad, počevši od službenih prostorija/kancelarija u kojima borave i rade, preko odgovarajućih modernih IKT sistema (iako je primetan napredak u poslednje vreme u pogledu ulaganja), nerešenih imovinsko-pravnih odnosa, itd, što sve skupa negativno utiče na učinak zaposlenih koji rade u tako neadekvatnim uslovima, a posledično i na sveukupan kvalitet usluga koje pravosuđe pruža svojim građanima.

– Nedekvatni uslovi za rad utiču na ukupni kvalitet rada i imaju uticaj na odliv kadrova iz pravosuđa, nezainteresovanost kandidata za rad i razvoj karijere u okviru pravosudnog sistema.

Imajući u vidu sistemski karakter i težinu gore opisanih problema, kao i gotovo izvesne posledice u slučaju status quo, apsolutno je neophodno i jedino moguće navedene probleme rešavati preduzimanjem širokog spektra međusobno povezanih mera i aktivnosti u dužem vremenskom periodu, koji, ni u kom slučaju, ne može biti kraći od pet (5) kalendarskih godina. Stoga je potrebno utvrditi celovit strateški pravac delovanja u oblasti ljudskih resursa u pravosuđu, koji će u svemu biti komplementaran strateškom pravcu koji je zacrtan Strategijom razvoja pravosuđa za period 2020–2025, kao „krovnimˮ strateškim dokumentom.

Petogodišnji vremenski period za sprovođenje Strategije je određen na osnovu sagledavanja svake od mera i aktivnosti koje su neophodne i, kao takve, predviđene za ostvarenje posebnih ciljeva Strategije2 što, između ostalog, uključuje i sprovođenje različitih vrsta analiza čiji će rezultati za posledicu imati odgovarajuću promenu postojećeg pravnog okvira, uključujući i očekivane ustavne promene u sektoru pravosuđa, kao i prateće promene zakona i podzakonskih akata.

Imajući u vidu da je u pitanju strateški dokument koji se zasniva na Strategiji razvoja pravosuđa 2020–2025. godine, i dopunjuje ga u delu koji se tiče „ljudskog faktoraˮ,3 period važenja Strategije se uglavnom podudara sa periodom Strategije razvoja pravosuđa 2020–2025. godine.

Usvajanje Strategije je, takođe, predviđeno Akcionim planom za Poglavlje 23, koji, u tački 1.3.4.2 i 1.3.4.3. predviđa finalizaciju i uvajanje srednjoročne strategije ljudskih resursa za pravosuđe koja će, između ostalog, obuhvatiti sledeća pitanja: broj i strukturu nosilaca pravosudnih funkcija; status, broj i strukturu sudijskih saradnika i javnotužilačkih pomoćnika; upravljanje, broj i profesionalnu strukturu administrativnog osoblja u pravosuđu.

Imajući u vidu jasnu nadležnost u predmetnoj oblasti, inicijativu za izradu i usvajanje Strategije je preuzelo Ministarstvo pravde Republike Srbije.

Rešenjem Ministarstva pravde Republike Srbije, broj 119-00058/2019-06, od 29. maja 2019. godine, koje je doneto na osnovu ovlašćenja ministra pravde iz člana 23. stav 2. Zakona o državnoj upravi i Uredbe o načelima za unutrašnje uređenje i sistematizaciju radnih mesta u ministarstvima, posebnim organizacijama i službama Vlade, osnovana je Radna grupa za izradu srednjoročne Strategije ljudskih resursa za pravosuđe, sastavljena od predstavnika Ministarstva pravde Republike Srbije, Pravosudne akademije, Visokog saveta sudstva, Državnog veća tužioca, Višeg suda u Beogradu, Višeg javnog tužilaštva u Beogradu i Prekršajnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: „Radna grupaˮ).4 Radna grupa, u procesu izrade Strategije, razmatra prikupljene analize, predloge i sugestije domaćih i inostranih aktera.

––––––––––––––

1 Videti tačku 3 – Opis postojećeg stanja

2 Za detalje, videti tačku 6 – Posebni ciljevi

3 Za detalje, videti tačku 2.1.1 – Strategija razvoja pravosuđa za period 2020–2025. godina

4 Stručnu i administrativnu podršku Radnoj grupi pruža EU IPA 2016 Projekat „Podrška Visokom savetu sudstva”, koji finansira Evropska unija, a sprovodi Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju GIZ. U okviru tog Projekta su izrađeni Strategija ljudskih resursa 2020–2025. i Akcioni plan za njenu implementaciju i pružena je potrebna podrška za organizovanje procesa javne rasprave i javnih konsultacija.

1.3. Institucije uključene u izradu Strategije

Institucije Republike Srbije koje su bile uključene u izradu Strategije su, kako sledi:

– Ministarstvo pravde Republike Srbije (u daljem tekstu: „Ministarstvo pravdeˮ),

– Visoki savet sudstva,

– Državno veće tužilaca,

– Vrhovni kasacioni sud,

– Republičko javno tužilaštvo,

– Pravosudna akademija.

Organizaciono-tehnički poslovi oko izrade Strategije su povereni Radnoj grupi za izradu Strategije, kako je navedeno u tački 1.1 – Pravni osnov za Strategiju dokumenta.

1.4. Ciljna grupa Strategije

Kategorije ljudskih resursa koje su obuhvaćene Strategijom su:

– nosioci pravosudnih funkcija u Republici Srbiji – sudije i tužioci,

– zaposleni u sudovima i tužilaštvima,

– zaposleni u Visokom savetu sudstva i

– zaposleni u Državnom veću tužilaca.

2. VEZA SA PLANSKIM DOKUMENTIMA I PRAVNIM OKVIROM

U skladu sa članom 12. Zakona o planskom sistemu, ova strategija je kvalifikovana kao sektorska i nacionalna strategija, te je stoga njena izrada vršena u skladu sa članom 23.5 navedenog zakona i ona je usklađena sa drugim strategijama, kao i sa zakonodavnim okvirom Republike Srbije.

––––––––––––––

5 Član 23. (Usklađenost planskih dokumenata): (1) Prilikom izrade i usvajanja planskih dokumenata vodi se računa o njihovoj usklađenosti sa Ustavom, potvrđenim međunarodnim ugovorima, zakonom i obavezama preuzetim u procesu EU integracija. (2) Plan razvoja i Prostorni plan Republike Srbije moraju biti međusobno usklađeni. (3) Prilikom izrade svih drugih planskih dokumenata vodi se računa o njihovoj usklađenosti sa Planom razvoja, Prostornim planom Republike Srbije, Investicionim planom i drugim planskim dokumentima višeg i jednakog značaja.

2.1. Veza sa dokumentima javne politike u sektoru pravosuđa

2.1.1. Strategija razvoja pravosuđa za period 2020–2025. godine

U pitanju je sektorska strategija koja predstavlja jedan od osnova za donošenje Strategije. Predmetna strategija predstavlja „krovniˮ planski dokument za celokupnu oblast pravosuđa u Republici Srbiji, i iz njenog domena proizlaze i osnovni postulati i ciljevi Strategije. Bez sveobuhvatnog razvoja pravosuđa, kao celine, čemu u najvećoj meri treba da doprinese realizacija Strategije razvoja pravosuđa za period 2020–2025. godine, razvoj i unapređenje ljudskih resursa u samom pravosuđu ne mogu dati značajnije rezultate. S druge strane, sveobuhvatan razvoj pravosuđa bi u velikoj meri bio sputan ukoliko se, upravo kroz poseban strateški dokument, ne bi paralelno vodilo računa o osnovi svakog pravosudnog sistema – ljudima koji u njemu rade i čine njegovo funkcionisanje mogućim.

Imajući u vidu da ljudski resursi i njihovo konstantno unapređenje čine srž svakog sistema, realizacijom mera Strategije bi trebalo da se, na posredan način, dodatno potpomogne ostvarenje ciljeva „krovnogˮ dokumenta javne politike u sektoru pravosuđa – Strategije razvoja pravosuđa za period 2020–2025. godine, koji se odnose na: nezavisnost i samostalnost pravosuđa, nepristrasnost i odgovornost pravosuđa, njegovu stručnost i efikasnost, uspostavljanje e-pravosuđa, kao i ostvarivanje transparentnosti u njegovom radu. Upravo iz tog razloga, Strategija se oslanja na prethodno navedeni strateški dokument, na način da su svi ciljevi i mere koje vode ka njihovom ostvarivanju, u direktnoj vezi sa ciljevima koji su postavljeni u Strategiji razvoja pravosuđa za period 2020–2025. godine.

Na koji način upravljanje ljudskim resursima u pravosuđu doprinosi ostvarenju ciljeva Strategije razvoja pravosuđa za period 2020–2025. godine, može se videti upravo analizom njenih ciljeva.

Naime, jedan od osnovnih ciljeva Strategije razvoja pravosuđa za period 2020–2025. godine je jačanje nezavisnosti i samostalnosti pravosuđa što će se, između ostalog, postići, jasnim, nepristrasnim i unapred određenim kriterijumima za proceduru predlaganja, izbora, napredovanja, premeštaja i prestanka funkcije nosilaca pravosudnih funkcija. Da bi se to postiglo, neophodno je uspostaviti jedinstveni sistem upravljanja ljudskim resursima, koji će obezbediti jasne opise poslova u pravosuđu i sprovoditi nepristrasan i transparentan proces angažovanja, vrednovanja (ocene učinka), odabira, napredovanja i prestanka radnog angažmana u pravosuđu.

Strategija razvoja pravosuđa za period 2020–2025. godine dalje predviđa kao jedan od ključnih ciljeva unapređenje nepristrasnosti i odgovornosti pravosuđa što, između ostalog, znači i da se svakom pojedincu obezbedi pristup pravdi pod jednakim uslovima, bez diskriminacije po bilo kom osnovu, sa jednakim mogućnostima da zaštiti i ostvari svoja prava i interese. S tim u vezi, da bi pravosuđe, odnosno nosioci pravosudnih funkcija i zaposleni u pravosuđu, obezbedili poštovanje prava građana, principi jednakih šansi treba najpre da budu primenjeni na njih. Upravljanje ljudskim resursima, na način kako je predviđeno Strategijom, podržava ostvarenje navedenog cilja upravo omogućavanjem da se princip jednakih šansi uspostavi i primeni unutar samog pravosuđa.

Nadalje, Strategijom razvoja pravosuđa za period 2020–2025. godine je, kao jedan od ciljeva, predviđeno unapređenje stručnosti pravosuđa, tako da se na sveobuhvatan i organizovan način sprovodi stručno usavršavanje nosilaca pravosudnih funkcija, obuka sudijskih i tužilačkih pomoćnika i pripravnika, zaposlenih u pravosuđu kao i predstavnika drugih pravosudnih profesija (javni beležnici, javni izvršitelji i medijatori). Upravo u ovom domenu, efikasno upravljanje ljudskim resursima treba da obezbedi sistemsku povezanost između: sveobuhvatne temeljne analize potreba za obukama, koja ima u vidu kompetencije i opis poslova svakog radnog mesta, organizovanih obuka odnosno stručnog usavršavanja i sveukupnog karijernog razvoja, s jedne, i procene ostvarenog radnog učinka, s druge strane.

Unapređenje efikasnosti pravosuđa je sledeći ključni cilj Strategije razvoja pravosuđa za period 2020–2025. godine i podrazumeva, pre svega, delotvorno upravljanje pravosudnim sistemom i racionalno korišćenje resursa. Strategija će potpomoći realizaciju navedenog cilja tako što će se uspostaviti strateško planiranje potreba za ljudskim resursima u odnosu na procenjeni obima posla, što će rezultovati izradom godišnjeg plana zapošljavanja, sa procenjenim budžetom neophodnim za njegovu realizaciju.

Strategijom razvoja pravosuđa za period 2020–2025. godine je predviđen i razvoj e-pravosuđa, odnosno dalje unapređenje mehanizama koji na efikasni način omogućavaju da se delotvorno upravlja pravosudnim sistemom i racionalno koriste resursi. Bez uspešno organizovane funkcije upravljanja ljudskim resursima u pravosuđu koja bi, između ostalog, uskladila opise poslova na način da u sebi obavezno uključe i odgovarajuća IT znanja (e-kompetencije) i uključila sticanje i dalje usavršavanje IT znanja u kurikulum budućih obuka za nosioce pravosudnih funkcija i zaposlene u pravosuđu, postizanje zacrtanog cilja bi bilo teško ostvarljivo.

Na posletku, unapređenje transparentnosti i dostupnosti pravosuđa, kao jedan od ciljeva Strategije razvoja pravosuđa za period 2020–2025. godine, jasno pretpostavlja dalje unapređenje dostupnosti pravosudnih institucija, kvalitativnih i kvantitativnih podataka o njihovom svakodnevnom radu, što podrazumeva i dostupnost informacija o planiranju i sprovođenju reforme pravosudnog sistema. Strategija ima za zadatak da navedeni cilj potpomogne tako što će se njenom realizacijom, između ostalog, stvoriti uslovi da svi opisi poslova (radnih mesta) u pravosudnom sistemu reflektuju značaj transparentnosti, kvaliteta podataka koje zaposleni u svakodnevnom radu prikupljaju, obrađuju i razmenjuju, kao i sprovođenju analiza i redovnom izveštavanju, što će sve biti uokvireno kroz godišnji plan obuka zaposlenih u pravosuđu.

2.1.2. Akcioni plan za Poglavlje 23 (Pravosuđe)

U kontekstu procesa pristupanja Srbije EU, Akcioni plan za Poglavlje 23 iz jula 2020. godine (u daljem tekstu: „AP 23ˮ) predstavlja krovni strateški dokument Republike Srbije za oblast pravosuđa, sa kojim treba da budu usklađeni svi ostali dokumenti javnih politika, uključujući i Strategiju. Kako je i navedeno u uvodnom delu AP 23, na taj način će sve javne politike u ovoj oblasti biti precizno definisane, a sprovođenje, koordinacija, rokovi i finansiranje reformi značajno unapređeni.

Kao jedan od elemenata buduće reforme pravosuđa, AP 23 na direktan način predviđa izradu, usvajanje i sprovođenje strategije ljudskih resursa za pravosuđe. Naime, prelaznim merilom 1.3.4. AP 23, predviđeno je „usvajanje i sprovođenje strategije ljudskih resursa za pravosuđe, koja će rezultovati u merljivom napretku u raspodeli obima posla, kao i unapređenju efikasnosti i učinkovitosti pravosudnog sistema.ˮ

Sadržinski posmatrano, buduća strategija treba da obuhvati sledeća pitanja: broj i strukturu nosilaca pravosudnih funkcija, zatim status, broj i strukturu sudijskih saradnika i javnotužilačkih pomoćnika, kao i upravljanje, broj i profesionalnu strukturu administrativnog osoblja u pravosuđu. Takođe, navedenim dokumentom se predviđa i (a) usvajanje pravilnika koji će da utvrdi kriterijume za utvrđivanje potrebnog broja nosilaca pravosudnih funkcija, a uzimajući u obzir uslove rada, broj predmeta u radu, strukturu i složenost predmeta, zatim (a) usvajanje pravilnika koji će da utvrdi kriterijume za utvrđivanje potrebnog broja sudijskih i javnotužilačkih pomoćnika, kao i (v) usvajanje pravilnika koji će da utvrdi kriterijume za utvrđivanje potrebnog broja i profesionalne strukture administrativnog osoblja u pravosuđu.

Kao nosioci aktivnosti na izradi strategije, predviđene su tri ključne institucije, i to: Visoki savet sudstva, Državno veće tužilaca i Ministarstvo pravde. Navedene institucije su ujedno i institucije kojima je data ključna uloga, kako u procesu izrade same Strategije, tako i u njenoj realizaciji, odnosno praćenju realizacije svih mera i aktivnosti koje su predviđene Strategijom.

Rok koji je u AP 23 predviđen za pripremu i usvajanje srednjoročne strategije ljudskih resursa za pravosuđe je 2. kvartal 2022. godine.

2.2. Veza za pravnim okvirom za rad pravosuđa

2.2.1. Ustav Republike Srbije

Kao najviši pravni akt u zemlji, od materije koja je značajna za Strategiju, Ustav reguliše nekoliko ključnih kategorija.

Najpre, Ustav nalaže da sudska vlast u Republici Srbiji pripada sudovima opšte i posebne nadležnosti, pri čemu se osnivanje, organizacija, nadležnost, uređenje i sastav sudova uređuju zakonom. Ne mogu se osnivati privremeni, preki ili vanredni sudovi6. Vrhovni kasacioni sud je najviši sud u Republici Srbiji sa sedištem u Beogradu. Predsednika Vrhovnog kasacionog suda, na predlog Visokog saveta sudstva, po pribavljenom mišljenju opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda i nadležnog odbora Narodne skupštine, bira Narodna skupština na period od pet godina i ne može biti ponovo biran7.

Ustavom se utvrđuje stalnost sudijske funkcije, uz izuzetak da se lice koje se prvi put bira za sudiju, bira na tri (3) godine8. Kada je o izboru sudija reč, Ustav reguliše da Narodna skupština, na predlog Visokog saveta sudstva, bira za sudiju lice koje se prvi put bira na sudijsku funkciju. Mandat sudiji koji je prvi put izabran na sudijsku funkciju traje tri godine. Visoki savet sudstva, u skladu sa zakonom, bira sudije za trajno obavljanje sudijske funkcije, u istom ili drugom sudu. Visoki savet sudstva odlučuje i o izboru sudija koji su na stalnoj sudijskoj funkciji u drugi ili viši sud9. Po pitanju prestanka sudijske funkcije, Ustav propisuje da sudiji prestaje sudijska funkcija na njegov zahtev, nastupanjem zakonom propisanih uslova ili razrešenjem iz zakonom predviđenih razloga, kao i ako ne bude izabran na stalnu funkciju, pri čemu odluku o prestanku sudijske funkcije donosi Visoki savet sudstva10. Ustavom je uspostavljena i nezavisnost sudije, na način da je sudija u vršenju sudijske funkcije nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu11. Svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije je zabranjen. Ustav propisuje i nepremestivost sudije kao posebnu kategoriju, propisujući da sudija ima pravo da vrši sudijsku funkciju u sudu za koji je izabran i samo uz svoju saglasnost može biti premešten ili upućen u drugi sud. U slučaju ukidanja suda ili pretežnog dela nadležnosti suda za koji je izabran, sudija izuzetno može bez svoje saglasnosti biti trajno premešten ili upućen u drugi sud, u skladu sa zakonom12.

Nadalje, Ustav uspostavlja Visoki savet sudstva kao ustavnu kategoriju, propisujući njegov položaj, kao nezavisnog i samostalnog organa, zatim sastav i broj članova, kao i nadležnost da bira i razrešava sudije, u skladu sa Ustavom i zakonom, predlaže Narodnoj skupštini izbor sudija prilikom prvog izbora na sudijsku funkciju, predlaže Narodnoj skupštini izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda i predsednika sudova, u skladu sa Ustavom i zakonom, učestvuje u postupku za prestanak funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda i predsednika sudova, na način predviđen Ustavom i zakonom, kao i da vrši i druge poslove određene zakonom13.

Ustav je bitan za Strategiju iz razloga što uređuje i javno tužilaštvo, pa tako propisuje da je javno tužilaštvo samostalan državni organ koji goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela i preduzima mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti14. Takođe, reguliše položaj Republičkog javnog tužioca15, kao i javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, njihov izbor i mandat16, zatim odgovornost17, kao i uslove za prestanak funkcije18.

Slično kao i kod Visokog saveta sudstva, Ustav uređuje i položaj Državnog veća tužilaca, propisujući njegov položaj, kao samostalnog organa koji obezbeđuje i garantuje samostalnost javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca u skladu sa Ustavom, zatim sastav i broj članova, kao i nadležnost da predlaže Narodnoj skupštini kandidate za prvi izbor za zamenika javnog tužioca, bira zamenike javnih tužilaca za trajno obavljanje funkcije zamenika javnog tužioca, bira zamenike javnih tužilaca koji su na stalnoj funkciji za zamenike javnog tužioca u drugom javnom tužilaštvu, odlučuje u postupku za prestanak funkcije zamenika javnih tužilaca, na način predviđen Ustavom i zakonom, vrši i druge poslove određene zakonom19.

––––––––––––––

6 Videti član 143. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 98/06).

7 Videti član 144. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 98/06).

8 Videti član 146. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 98/06).

9 Videti član 147. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 98/06).

10 Videti član 148. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 98/06).

11 Videti član 149. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 98/06).

12 Videti član 150. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 98/06).

13 Videti čl. 153. i 154. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 98/06).

14 Videti član 156. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 98/06).

15 Videti član 157. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 98/06).

16 Videti član 159. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 98/06).

17 Videti član 160. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 98/06).

18 Videti član 161. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 98/06).

19 Videti čl. 164. i 165. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 98/06).

2.2.2. Zakon o uređenju sudova

Zakon potvrđuje ustavna načela samostalnosti i nezavisnosti u radu sudova, definišući sudove kao samostalne i nezavisne državne organe koji štite slobode i prava građana, zakonom utvrđena prava i interese pravnih subjekata i obezbeđuju ustavnost i zakonitost. Takođe, pored utvrđivanja nadležnosti svih vrsta sudova, zakon se, između ostalog, reguliše i unutrašnje uređenje sudova, godišnji raspored poslova, sudsku upravu, sudsko osoblje, kao i pravosudnu upravu, što su sve oblasti koje se smatraju značajnim sa aspekta Strategije i njenih ciljeva.

U skladu sa članom 51. zakona, sudsku upravu čine poslovi koji služe vršenju sudske vlasti, pre svega: uređivanje unutrašnjeg poslovanja u sudu; pozivanje i raspoređivanje sudija porotnika; poslovi vezani za stalne sudske veštake i tumače; razmatranje pritužbi i predstavki; vođenje statistika i izrada izveštaja; izvršenje krivičnih i prekršajnih sankcija; finansijsko i materijalno poslovanje suda i overa isprava namenjenih upotrebi u inostranstvu.

Što se tiče sudskog osoblja, ono je regulisano čl. 57–69. zakona, i čine ga sudijski pomoćnici, sudijski pripravnici i državni službenici i nameštenici zaposleni na administrativnim, tehničkim, računovodstvenim, informacionim i ostalim pratećim poslovima značajnim sa sudsku vlast. Broj sudskog osoblja određuje predsednik suda, aktom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u sudu, u skladu sa kadrovskim planom. Sa aspekta Strategije i njene veze sa predmetnim zakonom važno je i zakonsko pravilo da merila za određivanje broja sudskog osoblja utvrđuje ministar nadležan za poslove pravosuđa (član 57. stav 3. zakona).

Zakon se bavi i pitanjima pravosudne uprave, koju vrši Visoki savet sudstva i Ministarstvo pravde. Jasno se propisuje i zabrana uticaja pravosudne uprave na sudije i to putem ništavosti svakog pojedinačnog akta kojim se dira u samostalnost i nezavisnost suda i sudija.

Zakon uređuje i pitanje finansiranja rada sudova, te propisuje da se sredstva za rad sudova obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, te da treba da obimom i prilivom održavaju nezavisnost sudske vlasti i omogućavaju uredan rad sudova20. Visoki savet sudstva predlaže obim i strukturu budžetskih sredstava neophodnih za tekuće rashode, osim rashoda za sudsko osoblje, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva nadležnog za pravosuđe i vrši raspodelu ovih sredstava na sudove21. Nadzor nad trošenjem budžetskih sredstava opredeljenih za rad sudova sprovode Visoki savet sudstva, ministarstvo nadležno za pravosuđe i ministarstvo nadležno za finansije22.

––––––––––––––

20 Videti član 82. Zakona o uređenju sudova („Službeni. glasnik RS", br. 116/08 … 88/18 – odluka US).

21 Videti član 83. Zakona o uređenju sudova („Službeni. glasnik RS”, br. 116/08 … 88/18 – odluka US).

22 Videti član 84. Zakona o uređenju sudova („Službeni. glasnik RS”, br. 116/08 … 88/18 – odluka US).

2.2.3. Zakon o Visokom savetu sudstva

Ovim zakonom se uređuju položaj, nadležnost, organizacija i način rada Visokog saveta sudstva, uslovi i postupak za izbor izbornih članova predmetnog organa, trajanje mandata i prestanak njihove funkcije i obezbeđenje uslova i sredstava za rad saveta. Veza sa Strategijom je posredna i ogleda se pre svega u činjenici da je ovaj organ, imajući u vidu navedene nadležnosti, bio direktno uključen, kako u sam proces izrade Strategije, tako i u kasnije praćenje njene realizacije i ocene rezultata.

Važnost predmetnog zakona u odnosu na pitanja koja su regulisana ovom strategijom najpre proizlazi iz činjenice da zakon daje široke nadležnosti Visokom savetu sudstva, koji između ostalog: bira sudije za trajno obavljanje sudijske funkcije; odlučuje o prestanku sudijske funkcije; predlaže Narodnoj skupštini kandidate za izbor sudija prilikom prvog izbora na sudijsku funkciju; predlaže Narodnoj skupštini izbor i razrešenje predsednika Vrhovnog kasacionog suda i predsednika suda; odlučuje o premeštaju, upućivanju i prigovoru o udaljenju sudija; odlučuje o nespojivosti vršenja drugih službi i poslova sa sudijskom funkcijom; odlučuje u postupku vrednovanja rada sudija i predsednika suda; određuje sastav, trajanje i prestanak mandata članova disciplinskih organa, imenuje članove disciplinskih organa i uređuje način rada i odlučivanja u disciplinskim organima; odlučuje o pravnim lekovima u disciplinskom postupku; daje saglasnost na program stalne obuke za sudije i zaposlene u sudovima i vrši nadzor nad njegovim sprovođenjem; utvrđuje program početne obuke za sudije; donosi Etički kodeks; određuje broj sudija i sudija porotnika za svaki sud; obavlja poslove pravosudne uprave iz svoje nadležnosti; odlučuje o pitanjima imuniteta sudija i članova Saveta; predlaže obim i strukturu budžetskih sredstava neophodnih za rad sudova za tekuće rashode i vrši nadzor nad njihovim trošenjem, u skladu sa zakonom; odlučuje o prigovorima u postupku izbora za članove Saveta iz reda sudija; obrazuje svoja radna tela i stalne i povremene komisije i vrši izbor njihovih članova; daje mišljenje o izmenama postojećih ili donošenju novih zakona koji uređuju položaj sudija, organizaciju i postupanje sudova, kao i drugih sistemskih zakona koje sudovi primenjuju ili su od značaja za obavljanje sudijske funkcije; odlučuje o postojanju uslova za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada sudije; obavlja poslova u vezi sa sprovođenjem Nacionalne strategije reforme pravosuđa iz svoje nadležnosti.

2.2.4. Zakon o Državnom veću tužilaca

Ovim zakonom se uređuju položaj, nadležnost, organizacija i način rada Državnog veća tužilaca, uslovi i postupak za izbor izbornih članova navedenog organa, trajanje mandata i prestanak njihove funkcije i obezbeđenje uslova i sredstava za rad Državnog veća tužilaca. Veza sa Strategijom je posredna i ogleda se pre svega u činjenici da je ovaj državni organ, imajući u vidu dole navedene nadležnosti, bio direktno uključen, kako u sam proces izrade Strategije, tako i u kasnije praćenje njene realizacije i ocene rezultata.

Važnost ovog zakona u odnosu na pitanja koja su regulisana Strategijom najpre proizlazi iz činjenice da zakon daje široke nadležnosti Državnom veću tužilaca, koji u skladu sa zakonom: utvrđuje listu kandidata za izbor Republičkog javnog tužioca i javnih tužilaca koju dostavlja Vladi; predlaže Narodnoj skupštini kandidate za prvi izbor za zamenika javnog tužioca; bira zamenike javnih tužilaca za trajno obavljanje funkcije zamenika javnog tužioca; bira zamenike javnih tužilaca koji su na stalnoj funkciji za zamenike javnog tužioca u višem javnom tužilaštvu; odlučuje o prestanku funkcije zamenika javnih tužilaca; utvrđuje razloge za razrešenje javnog tužioca i zamenika javnog tužioca; određuje javno tužilaštvo u kojem će javni tužilac i zamenici javnog tužioca nastaviti da vrše funkciju zamenika javnog tužioca u slučaju ukidanja javnog tužilaštva; odlučuje o udaljenju Republičkog javnog tužioca; odlučuje po prigovoru na odluku o udaljenju javnog tužioca i zamenika javnog tužioca; predlaže obim i strukturu budžetskih sredstava neophodnih za rad javnih tužilaštava za tekuće rashode i vrši nadzor nad njihovim trošenjem, u skladu sa zakonom; utvrđuje koje su druge funkcije, poslovi ili privatni interesi u suprotnosti sa dostojanstvom i samostalnošću javnog tužilaštva; postavlja vršioca dužnosti Republičkog javnog tužioca; odlučuje po prigovoru na odluku Republičkog javnog tužioca o tome kada se smatra da nije bilo izbora javnog tužioca i zamenika javnog tužioca; daje mišljenje o izmenama postojećih ili donošenju novih zakona koji uređuju položaj i postupanje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, organizaciju javnog tužilaštva, kao i drugih zakona koje javna tužilaštva primenjuju; donosi Etički kodeks; vodi lični list za svakog javnog tužioca, zamenika javnog tužioca i zaposlenog u javnom tužilaštvu; imenuje i razrešava Disciplinskog tužioca i njegove zamenike i članove Disciplinske komisije i njihove zamenike; donosi odluke o pravnim lekovima u disciplinskom postupku; donosi Pravilnik o merilima za vrednovanje rada javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca; donosi odluku o pravnom leku protiv odluke o vrednovanju rada javnog tužioca i zamenika javnog tužioca; odlučuje o prigovorima u postupku izbora za članove Državnog veća iz reda javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca; obavlja poslove u vezi sa sprovođenjem Nacionalne strategije reforme pravosuđa; utvrđuje sadržinu programa obuke za zamenike javnih tužilaca koji se prvi put biraju na funkciju i tužilačke pomoćnike u skladu sa zakonom; predlaže program obuke za javne tužioce i zamenike javnih tužilaca koji trajno obavljaju funkciju.

2.2.5. Zakon o javnom tužilaštvu

Ovim zakonom se uređuju organizacija i nadležnost javnih tužilaštava, uslovi i postupak za izbor i prestanak funkcije javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, prava i dužnosti javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, vrednovanje rada javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, napredovanje i disciplinska odgovornost javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, obavljanje poslova pravosudne uprave i tužilačke uprave u javnim tužilaštvima, obezbeđivanje sredstava za rad javnih tužilaštava i druga pitanja od značaja za rad javnih tužilaštava.

Kada je reč o upravi u javnom tužilaštvu, zakon uspostavlja javnog tužioca kao njenog nocioca, koji je odgovoran za pravilan i blagovremen rad javnog tužilaštva. Javni tužilac tako određuje organizaciju i rad javnog tužilaštva, odlučuje o pravima po osnovu rada zamenika javnog tužioca i o radnim odnosima osoblja u javnom tužilaštvu, otklanja nepravilnost i odugovlačenje u radu, stara se o održavanju samostalnosti u radu i ugledu javnog tužilaštva i vrši druge poslove na koje je ovlašćen zakonom ili drugim propisom.

Zakon takođe reguliše lični list koji je obavezan za svakog javnog tužioca, zamenika javnog tužioca i zaposlenog u javnom tužilaštvu, a koji između ostalog sadrži i podatke koji se odnose na izrečene disciplinske mere, prestanak funkcije, objavljenim stručnim ili naučnim radovima, vrednovanju rada, učešću u programima stručnog usavršavanja, znanju stranih jezika i drugim posebnim znanjima.

Zakon detaljno tretira položaj osoblja u javnom tužilaštvu. Osoblje u javnom tužilaštvu čine tužilački pomoćnici, tužilački pripravnici i državni službenici i nameštenici zaposleni na administrativnim, tehničkim, računovodstvenim, informacionim i drugim pratećim poslovima značajnim za javno tužilaštvo. Broj osoblja u javnom tužilaštvu određuje javni tužilac aktom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta, uz saglasnost ministra nadležnog za pravosuđe. Merila za određivanje broja osoblja u javnom tužilaštvu utvrđuje ministar nadležan za poslove pravosuđa. Zakon određuje zvanja tužilačkih pomoćnika, kako sledi: tužilački saradnik, viši tužilački saradnik, savetnik i viši savetnik, kao i uslove za sticanje navedenih zvanja i vrednovanje njihovog rada. Zakon se dalje bavi i tužilačkim pripravnicima, jasno određujući uslove za njihov prijem u radni odnos, ali i o obavezi tužilaštva da, prilikom njihovog prijema, vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva, odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina i poznavanju stručne pravne terminologije na jeziku nacionalne manjine, koji je u službenoj upotrebi u sudu.

Imajući u vidu da je u pitanju državni organ koji predstavlja bitan deo pravosudnog sistema, kao i samu materiju koju zakon reguliše – vrednovanje rada, napredovanje i disciplinska odgovornost javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, poslovi pravosudne uprave i tužilačke uprave – veza sa Strategijom i njenim ciljevima je jasna.

2.2.6. Zakon o Pravosudnoj akademiji

Zakonom se osniva Pravosudna akademija i uređuju njen status, delatnost, organi upravljanja i finansiranje, kao i početna i stalna obuka sudija, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, obuka sudijskih i tužilačkih pomoćnika i pripravnika i obuka sudskog i tužilačkog osoblja. Cilj osnivanja Pravosudne akademije jeste da doprinese profesionalnom, nezavisnom, nepristrasnom i efikasnom obavljanju sudijske i tužilačke funkcije i stručnom i efikasnom obavljanju poslova sudskog i tužilačkog osoblja. Prethodno navodi na jasan zaključak da je ova institucija od izuzetne važnosti za niz pitanja koja Strategija tretira, a koja se tiču prevashodno obuka i stručnog i efikasnog obavljanja poslova nosilaca pravosudnih funkcija i drugih stručnih lica zaposlenih u pravosuđu.

2.2.7. Zakon o sudijama

Ovim zakonom se uređuju položaj sudija, utvrđuju osnovna načela sudijske funkcije kao što su stalnost i nepremestivost, nezavisnost i nepristrasnost, vrednovanje rada sudija, materijalna nezavisnost, imunitet, odgovornost za štetu, pravo na stručno usavršavanje i obuku, kao i prava iz radnog odnosa i disciplinska odgovornost sudija. Imajući u vidu samu materiju koju zakon reguliše, veza sa Strategijom i njenim ciljevima je jasna.

2.2.8. Zakon o rodnoj ravnopravnosti

Ovim zakonom se uređuju pojam, značenje i mere politike za ostvarivanje i unapređivanje rodne ravnopravnosti, vrste planskih akata u oblasti rodne ravnopravnosti i način izveštavanja o njihovoj realizaciji, institucionalni okvir za ostvarivanje rodne ravnopravnosti, nadzor nad primenom zakona i druga pitanja od značaja za ostvarivanje i unapređivanje rodne ravnopravnosti. Zakonom se uređuju obaveze organa javne vlasti, poslodavaca i drugih socijalnih partnera da integrišu rodnu perspektivu u oblasti u kojoj deluju.

Zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija na osnovu pola, polnih karakteristika, odnosno roda, kao i svako neopravdano razlikovanje, nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), na otvoren ili prikriven način, u odnosu na lica ili grupe lica, kao i članove njihovih porodica ili njima bliska lica, zasnovano na polu, polnim karakteristikama, odnosno rodu u, između ostalog, oblasti zapošljavanja, zanimanja i rada, kao i drugim oblastima društvenog života23.

Radi praćenja i ostvarivanja rodne ravnopravnosti i izveštavanja o tome, organi javne vlasti i poslodavci (javni i privatni), dužni su da evidentiraju podatke razvrstane po polu. Organi javne vlasti i poslodavci evidentiraju podatke o (a) ukupnom broju zaposlenih i radno angažovanih lica; (b) broju i procentu zaposlenih i radno angažovanih žena, broju i procentu zaposlenih i radno angažovanih muškaraca u odnosu na ukupan broj i procenat zaposlenih, razvrstanih po polu i starosnoj dobi zaposlenih i radno angažovanih lica; (v) kvalifikacijama koje poseduju zaposlena i radno angažovana lica, razvrstana po polu; (g) broju i procentu zaposlenih i radno angažovanih lica na izvršilačkim radnim mestima i na položajima, razvrstanih po polu; (d) platama, i drugim naknadama zaposlenih i radno angažovanih lica, iskazanih u prosečnom nominalnom iznosu i razvrstanih po polu u kategorijama za izvršilačka radna mesta i za položaje; (đ) broju i procentu zaposlenih i radno angažovanih lica, razvrstanih po polu i starosnoj dobi, koja su u prethodne dve godine više zapošljavana i broju i procentu zaposlenih i radno angažovanih lica po polu i starosnoj dobi koja su dobijala otkaz, odnosno koja su otpuštena, kao i razloge za to; (e) razlozima zbog kojih su na pojedina radna mesta zapošljavani, odnosno raspoređivani u većem broju pripadnici određenog pola; (ž) razlozima zbog kojih su na pojedine položaje postavljani, odnosno imenovani u većem broju pripadnici određenog pola; (z) broju i procentu kandidata prijavljenih na konkurse za popunjavanje položaja ili izvršilačkih radnih mesta u organima javne vlasti, odnosno za zasnivanje radnog odnosa kod poslodavca ili radi drugog vida radnog angažovanja, razvrstanih po polu i po kvalifikacijama; (i) broju primljenih prijava zaposlenih i radno angažovanih lica, razvrstanih po polu i starosnoj dobi, o njihovoj izloženosti uznemiravanju, seksualnom uznemiravanju ili ucenjivanju ili nekom drugom postupanju koje ima za posledicu diskriminaciju na osnovu pola, odnosno roda; (j) načinu postupanja poslodavca ili odgovornog lica u organima javne vlasti po podnetim prijavama; (k) broju sudskih sporova koji su vođeni u vezi sa diskriminacijom na osnovu pola, odnosno roda, kao i broju sudskih sporova koji su okončani u korist zaposlenog i o načinu postupanja poslodavca ili odgovornog lica u organima javne vlasti po tim sudskim odlukama; (l) broju i procentu zaposlenih i radno angažovanih lica, razvrstanih po polu, uključenih u programe stručnog usavršavanja i dodatnog obrazovanja, kao i stručnog osposobljavanja pripravnika, na godišnjem nivou; (nj) broju i procentu zaposlenih lica u organima upravljanja i nadzora, komisijama i drugim telima kod organa javne vlasti i poslodavca, razvrstanih po polu, kvalifikacijama i starosnoj dobi; (o) broju i procentu tražilaca i korisnika besplatne pravne pomoći razvrstanih po polu; (p) broju i procentu prijavljenih slučajeva nasilja zasnovanog na polu, odnosno rodu, razvrstanih po obliku nasilja, polu žrtve nasilja i polu izvršioca nasilja i međusobnom odnosu žrtve i izvršioca nasilja; (r) broj i procenat lica koja su izvršila nasilje u porodici razvrstanih prema polu i međusobnom odnosu izvršioca nasilja i žrtve nasilja; kao i (s) broju i procentu presuda za nasilje prema ženama i nasilje u porodici, razvrstanih po polu žrtve nasilja i po polu izvršioca nasilja.

Organi javne vlasti i poslodavci dužni su da sačinjavaju godišnje izveštaje o ostvarivanju rodne ravnopravnosti, koji sadrže ocenu stanja u pogledu ostvarene rodne ravnopravnosti u organu javne vlasti, odnosno kod poslodavca, uključujući i razloge zbog kojih nije ostvarena propisana ravnopravna zastupljenost žena i muškaraca u sastavu organa javne vlasti, odnosno poslodavca. Jasno je da je reč o pitanjima kojima oblast upravljanja ljudskim resursima mora da se bavi, pa su, sledstveno tome, to i jedno od pitanja kojima se bavi ova strategija24.

––––––––––––––

23 Videti član 4, stav 1. Zakona o rodnoj ravnopravnosti („Službeni glasnik RS”, broj 52/21).

24 Videti, npr., cilj 4 ove strategije.

2.2.9. Zakon o državnim službenicima

Zakon definiše pojam državnog službenika kao lice čije se radno mesto sastoji od poslova iz delokruga, između ostalog, i sudova i javnih tužilaštava ili s njima povezanih opštih pravnih, informatičkih, materijalno-finansijskih, računovodstvenih i administrativnih poslova. Državni službenici nisu sudije, javni tužioci, zamenici javnih tužilaca i druga lica koja na funkciju bira Narodna skupština.

U skladu sa zakonom, nameštenik je lice čije se radno mesto sastoji od pratećih pomoćno-tehničkih poslova u sudu, odnosno tužilaštvu.

Zakon je, dakle, značajan i u direktnoj vezi sa pitanjima kojima se Strategija bavi, jer reguliše pravni položaj svih lica koja rade, odnosno zaposlena su u pravosuđu (sudovima i tužilaštvima), a koja nemaju status nosilaca pravosudnih funkcija (sudija, tužilaca i njihovih zamenika) i za koje je direktno nadležna Vlada posredstvom Ministarstva pravde. Za navedena lica, zakon propisuje, između ostalog i obavezu postupanja u skladu sa Ustavom i zakonom, prema pravilima struke, nepristrasno i politički neutralno. Takođe, zakon propisuje da se procesi upravljanja kadrovima u sudovima i tužilaštvima zasnivaju na kompetencijama potrebnim za delotvorno obavljanje poslova u navedenim organima, te da kompetencije, u smislu predmetnog zakona, predstavljaju skup znanja, veština, osobina, stavova i sposobnosti koje državni službenik poseduje, a koji oblikuju njegovo ponašanje i vode postizanju očekivane radne uspešnosti na radnom mestu. Dalje, zakonom je zabranjeno povlašćivanje ili uskraćivanje državnog službenika u njegovim pravima ili dužnostima, posebno zbog rasne, verske, polne, nacionalne ili političke pripadnosti ili zbog nekog drugog ličnog svojstva. Informacije o radu državnih službenika dostupne su javnosti, prema zakonu kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Pri zapošljavanju u sud ili tužilaštvo kandidatima su pod jednakim uslovima dostupna sva radna mesta, a izbor kandidata se vrši na osnovu provere kompetencija. Pri zapošljavanju u sud ili tužilaštvo, vodi se računa o tome da nacionalni sastav, zastupljenost polova i broj osoba sa invaliditetom odslika u najvećoj mogućoj meri strukturu stanovništva. Kada je o karijernom napredovanju reč, zakon propisuje da napredovanje državnog službenika zavisi od radne uspešnosti i potreba suda, odnosno tužilaštva u kome je zaposlen, te da državni službenik ima pravo i dužnost da se stručno usavršava prema potrebama državnog organa. Svi državni službenici su jednaki kad se odlučuje o napredovanju i nagrađivanju i ostvarivanju njihove pravne zaštite.

2.2.10. Zakon o platama u državnim organima i javnim službama

Predmetni zakon je u direktnoj vezi sa Zakonom o državnim službenicima, i uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja lica koja su zaposlena u sudovima i javnim tužilaštvima, pri čemu osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada Republike Srbije. Kako zaposleni u sudovima i tužilaštvima predstavljaju značajan deo ukupnih ljudskih resursa u pravosuđu, veza sa Strategijom i njenim ciljevima je više nego očigledna.

2.2.11. Zakon o Nacionalnoj akademiji za javnu upravu

Zakonom se osniva Nacionalna akademija za javnu upravu i uređuju njen status, delatnost, organi upravljanja i finansiranje. Nacionalna akademija, između ostalog, obavlja stručne i s njima povezane izvršne i druge poslove državne uprave koji se odnose na: sistemsko prikupljanje i obradu podataka u vezi sa unapređenjem rada i stručnih kapaciteta javne uprave i podataka koji su od značaja za razvoj, pripremu, sprovođenje, verifikaciju i vrednovanje programa stručnog usavršavanja i vođenje odgovarajuće dokumentaciono informacione baze; kreiranje i razvoj metodologije i standardnih instrumenata za pripremu i sprovođenje programa stručnog usavršavanja; akreditaciju programa stručnog usavršavanja u javnoj upravi; akreditaciju sprovodilaca obuka u javnoj upravi; pripremu, sprovođenje i razvoj opštih programa stručnog usavršavanja i programa obuke rukovodilaca; pružanje stručne pomoći i koordinaciju ostvarivanja poslova u vezi sa pripremom i sprovođenjem posebnih programa stručnog usavršavanja nosiocima obaveze pripreme i sprovođenja tih programa; pripremu i sprovođenje programa obuke predavača, mentora, kouča i drugih realizatora programa stručnog usavršavanja, kao i na njihovu selekciju i akreditaciju; praćenje efekata sprovođenja programa stručnog usavršavanja i razvoja; saradnju sa službom, odnosno telom nadležnim za poslove upravljanja kadrovima, odnosno stručno usavršavanje zaposlenih u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave; istraživačko analitičke poslove i saradnju sa naučnim organizacijama; staranje o čuvanju materijala pripremljenih u okviru programa stručnog usavršavanja (depozit), organizovanje i čuvanje bibliotečko-informacione građe i medijateke, literature, predavanja, didaktičkih materijala, prezentacija i drugih relevantnih dokumenata koji nastanu u toku ostvarivanja stručnog usavršavanja.

Imajući u vidu svrhu i delokrug rada Nacionalne akademije za javnu upravu, predmetna institucija je od izuzetne važnosti za niz pitanja koja Strategija tretira, a koja se tiču prevashodno obuka i stručnog i efikasnog obavljanja poslova zaposlenih lica i nameštenika u pravosuđu.

2.2.12. Zakon o radu

U pitanju je sistemski zakon koji se, između ostalog, primenjuje i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno.

2.2.13. Etički kodeks

Etičkim kodeksom se utvrđuju etički principi i pravila ponašanja sudija kojih se moraju pridržavati u cilju očuvanja i unapređenja dostojanstva i ugleda sudije i sudstva. Njime se utvrđuju i razrađuju zakonom utvrđeni principi, kao što su nezavisnost, nepristrasnost, stručnost i odgovornost, dostojanstvenost, posvećenost i sloboda udruživanja. Pitanje etičkog kodeksa, standarda u pravosuđu i discipline u pravosuđu je definisano kroz poseban cilj 4 ove strategije.

2.2.14. Etički kodeks javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Republike Srbije

Etički kodeks uspostavlja standarde profesionalne etike nosilaca javnotužilačke funkcije i doprinosi jačanju vladavine prava i poverenja javnosti u vršenje javnotužilačke funkcije. Kodeksom se uspostavljaju visoki etički standardi nosilaca javnotužilačke funkcije kako u vršenju funkcije, tako i u privatnom životu, kao na primer: samostalnost, nepristrasnost, poštovanje prava, odgovornost i briga za profesionalne dužnosti, profesionalnost i dostojanstvo. Pitanje etičkog kodeksa, standarda u pravosuđu i discipline u pravosuđu je definisano kroz poseban cilj 4 ove strategije.

2.2.15. Etički kodeks članova Visokog saveta sudstva

Etički kodeks utvrđuje etičke principe i pravila ponašanja kojih su članovi Visokog saveta sudstva dužni da se pridržavaj, i to: nezavisnost, nepristrasnost, stručnost i odgovornost, dostojanstvenost, posvećenost. Pitanje etičkog kodeksa, standarda u pravosuđu i discipline u pravosuđu je definisano kroz poseban cilj 4 ove strategije.

2.2.16. Etički kodeks članova Državnog veća tužilaca

Etički kodeks uspostavljanja standarde profesionalne etike članova Državnog veća tužilaca, doprinosi jačanju vladavine prava i poverenja javnosti u vršenje funkcija poverenih Ustavom, zakonom i podzakonskim aktima Državnom veću tužilaca. Njime su uspostavljeni visoki etički standardi kako u vršenju funkcije tako i u privatnom životu članova Državnog veća tužilaca. Kodeksom se utvrđuju osnovne dužnosti u radu članova Državnog veća tužilaca, kao i etički principi (samostalnost, nepristrasnost, poštovanje prava, odgovornost i briga za profesionalne dužnosti, profesionalnost i dostojanstvo). Pitanje etičkog kodeksa, standarda u pravosuđu i discipline u pravosuđu je definisano kroz poseban cilj 4 ove strategije.

2.2.17. Kodeks ponašanja državnih službenika

Etički kodeks uspostavljanja pravila etičkog ponašanja za sva lica zaposlena u državnim organima Republike Srbije, uključujući i sudove i tužilaštva (videti tačku 2.2.8. gore). Kodeks, između ostalog, uređuje i pitanja koja se tiču zakonitosti i nepristrasnosti u radu, političke neutralnosti, rada u javnom interesu i sprečavanja sukoba interesa, postupanja sa informacijama i zaštitom privatnosti, ophođenja sa strankama i drugim službenicima, zabrane mobinga, itd. Pitanje etičkog kodeksa, standarda u pravosuđu i discipline u pravosuđu je definisano kroz poseban cilj 4 ove strategije.

2.2.18. Uredba o određivanju kompetencija za rad državnih službenika

Imajući u vidu pravni status sudijskog i tužilačkog osoblja i činjenicu da se isti tretiraju kao državni službenici, na njih se primenjuju i propisi koji se odnose na sve državne službenike. Ovom uredbom bliže se određuju ponašajne kompetencije (upravljanje informacijama, upravljanje zadacima i ostvarivanje rezultata, orijentacija ka učenju i promenama, izgradnja i održavanje profesionalnih odnosa, savesnost, posvećenost i integritet, zatim upravljanje ljudskim resursima i strateško upravljanje) i opšte funkcionalne kompetencije (organizacija i rad državnih organa Republike Srbije, digitalna pismenost, poslovna komunikacija), kao i pokazatelji njihovog ispoljavanja, kao i posebne funkcionalne kompetencije u određenoj oblasti rada, način njihovog određivanja i oblasti znanja i veština na koje se odnose.

2.2.19. Uredba o razvrstavanju radnih mesta nameštenika

Uredbom se razvrstavaju radna mesta nameštenika u ministarstvima, posebnim organizacijama, stručnim službama upravnih okruga, sudovima, javnim tužilaštvima, Republičkom javnom pravobranilaštvu, službama Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade, Ustavnog suda i službama organa čije članove bira Narodna skupština, te je samim tim njen odnos sa Strategijom očigledan.

3. OPIS POSTOJEĆEG STANJA

U cilju što jasnijeg utvrđivanja postojećeg stanja u oblasti ljudskih resursa u pravosuđu, potrebno je sagledati aktuelnu situaciju u svim kategorijama ljudskih resursa kojima se Strategija bavi.

U tom kontekstu, identifikovana je potreba za sagledavanjem stanja po pitanju ljudskih resursa u kategoriji: (a) nosilaca pravosudnih funkcija, odnosno sudija, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, kao i (b) sudskog, odnosno tužilačkog osoblja. Sudsko, odnosno tužilačko osoblje uključuje dve osnovne kategorije zaposlenih:

– državne službenike, koji obavljaju:

– stručne poslove (sudijski pomoćnici i sudijski pripravnici u sudovima, odnosno tužilački pomoćnici, tužilački pripravnici u javnim tužilaštvima), i

– administrativno-tehničke poslove, kao i

– nameštenike, koji obavljaju administrativno-tehničke, informatičke i druge prateće poslove potrebne za nesmetan rad sudova, odnosno javnih tužilaštava.

Osim pregleda aktuelnog stanja po gore navedenim kategorijama ljudskih resursa, nametnula se potreba i za sagledavanjem stanja u odnosu na ključne preduslove koje je potrebno obezbediti u cilju efikasnog i delotvornog funkcionisanja ljudskih resursa u pravosuđu Republike Srbije. To su, pre svega:

– postojanje adekvatnog broja zaposlenih koji poseduju propisane kompetencije, odnosno znanja i veštine, pri čemu je njihov broj usklađen sa stvarnim obimom posla pravosuđa,

– postojanje adekvatne infrastrukture za uspešan i kontinuiran razvoj ljudskih resursa u pravosuđu,

– postojanje adekvatnog pravnog okvira,

– uspostavljanje pravednog i održivog sistema finansijske kompenzacije (zarade) svih kategorija ljudskih resursa u pravosuđu,

– uspostavljanje strateško-planske funkcije za planiranje ljudskih resursa, kao i za njihov stabilan i podsticajan karijerni razvoj, u svim profesijama pravosuđa.

3.1. Nedostatak strateškog planiranja u upravljanju ljudskim resursima

Nedostatak strateškog srednjoročnog planiranja ljudskih resursa je jedan od ključnih nedostataka pravosudnog sistema Republike Srbije, koji u mnogome onemogućava njegovu suštinsku transformaciju u skladu sa standardima Evropske unije, gde su učinak, produktivnost i investiranje u ljudske resurse ključni elementi uspeha.

Prema do sada urađenim analizama, Srbija ima jednu od najviših stopa broja sudija u odnosu na broj stanovnika u celoj Evropi25, koja ne korespondira sa stopom efikasnosti i učinka sistema, dok je broj javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca blizu evropskog proseka26.

Svetska banka izradila je početkom 2019. godine i posebnu „Funkcionalnu analizu tužilačkog sistema u Srbijiˮ koja se, između ostalog, bavi i problemima u upravljanju ljudskim resursima unutar tužilačkog sistema. Takođe, treba imati u vidu i zaključke i preporuke, koji su sadržani u Analizi potrebnog broja zamenika javnih tužilaca u javnim tužilaštvima u Republici Srbiji.

Međutim, zaključci o broju sudija i javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, kao i sudskog/tužilačkog osoblja, mogu se s pravom uzeti s rezervom, imajući u vidu da ne postoji sistem programskog planiranja koji na analitičan način, kvalitativno razmatra odnos obima i strukture posla pravosuđa (izražene ne samo kroz broj, nego i složenost predmeta koje pravosuđe treba da reši, i time i potrebno vreme za njihovo rešavanje), s jedne, i stvarne potrebe za svim vrstama ljudskih resursa, a time i realan i nezavisan budžet pravosuđa, s druge strane. Stoga je sadašnje uprosečavanje radnog opterećenja i nosilaca pravosudnih funkcija i sudskog/tužilačkog osoblja, a prema tome i njihovog broja, relativno, i stvara nesklad između mogućnosti i očekivanja od pravosuđa.

Za ispravne zaključke o broju i strukturi potrebnih ljudskih resursa, neophodno je uspostaviti sistem programskog planiranja resursa u pravosuđu, zasnovan na poslovnim (broju i složenosti predmeta pravosuđa) i vremenskim (realno potrebnom vremenu da se savlada željeni obim posla) standardima.

Objedinjena funkcija upravljanja ljudskim resursima ne postoji. Pitanje ljudskih resursa je trenutno rešeno na ad hoc osnovi. Prema nalazima do kojih se došlo tokom 2017.27 godine, od 162 suda u Srbiji, samo u 29 postoje stalno zaposleni koji se bave pitanjima ljudskih resursa, dok u 97 sudova te poslove obavlja sekretar suda. U preostalih 39 sudova koji nemaju sekretara, odnosno zaposlenog koji se bavi pitanjem ljudskih resursa, te poslove obavljaju sudijski pomoćnici, čija je pretežna profesionalna orijentacija usmerena na izbor za sudiju ili zamenika javnog tužica, odnosno rad na predmetima, a ne na poslove u vezi sa ljudskim resursima.

Slična situacija je i u javnim tužilaštvima. Prema istom izvoru podataka, u svega 5 javnih tužilaštva ima ukupno 5 stalno zaposlenih lica na ovim poslovima, dok u preostalih 86 ne postoji predviđeno mesto za obavljanje poslova upravljanja ljudskih resursa, te iste obavljaju, slično kao i u sudovima – sekretari (u 17 javnih tužilaštva) i tužilački pomoćnici (u 69 javnih tužilaštva).

Nedostatak strateškog planiranja u upravljanju ljudskim resursima može se slikovito objasniti na primeru nedostatka sistemskog pristupa obukama i stručnom usavršavanju zaposlenih u pravosuđu. Naime, iako zaposleni u pravosuđu imaju veliku volju za stručnim usavršavanjem, o čemu govori njihov dobar odziv za učešće u obukama, specifične stručne obuke nisu ni u kakvoj vezi sa rezultatima rada, odnosno one su omogućene linearno svima, a ne kao neka vrsta nagrade za dobro obavljen posao i uspešne rezultate rada. Stoga, kako bi se volja za profesionalnim obukama iskoristila na adekvatan način, nužno je da se kontinuirano unapređuje program obuke u skladu sa rezultatima vrednovanja rada sudija i tužilaca, kao i potrebama iskazanim u postupku redovnog godišnjeg ispitivanja potreba za stručnim usavršavanjem.

Dodatno, programi obuke nisu dovoljno fleksibilni i ne odgovaraju dinamičnim promenama propisa i postupaka i drugim relativnim okolnostima. Iz tog razloga, potrebno je razviti ad hoc mehanizme za reagovanje na hitne/vanredne potrebe za obukom, koja bi mogla da odgovori na dinamičnost promena propisa i postupaka i drugi okolnosti.

Primetan je i nedostatak sistematičnosti prilikom obavljanja obuka u pravosuđu. Na primer, iako Visoki savet sudstva pokazuje posvećenost obukama svojih zaposlenih, pristup obukama bi mogao biti daleko sistematičniji. Procenom obuke pružene u Visokom savetu sudstva krajem 2017. godine, Svetska banka došla je do zaključka da je trening zaposlenih u Visokom savetu sudstva bio fokusiran na osnove informacionih tehnologija i učenje engleskog jezika, finansije, komunikacije, javne nabavke i materijalno pravo (zaštita podataka o ličnosti, upravni postupak itd.). Sa druge strane, mali deo obuke bio je usmeren na profesionalni razvoj koji bi pomogao da se Visoki savet sudstva istakne u strateškim zadacima koji su predviđeni za tu instituciju, pre svega u strateškom planiranju, upravljanju učinkom vezanim za budžet, reorganizacijom procesa, upravljanjem i nadzorom IPA projekata (projekti razvojne pomoći EU), u oblasti međunarodne saradnje i opšteg menadžmenta.28

Osim sistematičnosti, primetan je očigledan nedostatak u raznovrsnosti tehnika obuke. Naime, umesto stavljanja pažnje na tehnike obuke kao što su mentorstvo, igranje uloga, simulacije slučaja, interne rasprave i razvijanje tzv. „mekihˮ veština (engl: soft skills), pažnja u obukama se najviše daje grupnim obukama i predavanjima. Uz korišćenje novih modaliteta obuka, kako bi se potreba za tim modelitetima harmonizovala sa budžetskim okvirima, pored podizanja svesti o novim pristupima obukama, potrebno je i posebnu pažnju usmeriti ka obavljanju besplatnih obuka u okviru samih institucija.

Prethodno navedeno jasno govori u prilog tvrdnji da srpsko pravosuđe trenutno ne poznaje strateško planiranje u upravljanju ljudskim resursima, što u najvećoj meri doprinosi nastanku problema sa kojima se pravosuđe suočava.

Čini se ipak da postojeći pravni okvir ne sprečava uspostavu strateškog planiranja ljudskih resursa u pravosuđu. Naprotiv, postojeća regulativa koja se direktno tiče kreiranja javnih politika treba da podstakne strateško planiranje u celokupnom državnom aparatu, uključujući i pravosuđe, kao poseban i nezavisan deo tog aparata. Slična stvar je i u oblasti postojećih strateških dokumenata (najpre Strategija razvoja pravosuđa za period 2020–2025. godine i AP 23), koji takođe akcenat stavljaju na potrebu za strateškim planiranjem. Navedeni dokumenti uspostavljaju i odgovarajuće institucionalno okruženje koje treba da doprinese boljoj koordinaciji svih zainteresovanih institucija i činilaca u uspostavi strateškog planiranja. Na posletku, postoji već duboko uvreženo uverenje svih pravosudnih činilaca da je strateški pristup razvoju ljudskih resursa u pravosuđu ključan korak ka daljem unapređenju pravosuđa.

Veza sa posebnim ciljem: Strategija navedeni problem neposredno tretira najpre kroz realizaciju posebnog cilja 3. Imajući u vidu da je u pitanju jedan od ključnih problema koji utiče na, odnosno prouzrokuje i druge probleme po pitanju ljudksih resursa u pravosuđu, navedeni problem se posredno tretira i kroz realizaciju svih ostalih posebnih ciljeva Strategije.

––––––––––––––

25 Izvor: Svetska banka.

26 Prema CEPEJ podacima.

27 U okviru projekta: Judicial Efficiency, Republic of Serbia 12SER01/01/212, finansiranog od strane EU

28 Izvor: Svetska banka

3.2. Podeljena nadležnost u upravljanju ljudskim resursima između Ministarstva pravde s jedne i Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, s druge strane

Odsustvo strateškog planiranja ljudskih resursa u pravosuđu je jednim delom uzrokovano i podelom nadležnosti između Ministarstva pravde, s jedne, i Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, s druge strane.

Poslovi pravosudne uprave u sudovima se vrše od strane Visokog saveta sudstva i Ministarstva pravde29. Poslovi pravosudne uprave koje vrši Visoki savet sudstva su: donošenje uputstva za sastavljanje izveštaja o radu sudova; utvrđivanje opštih smernica za unutrašnje uređenje sudova; vođenje ličnih listova sudija, sudija porotnika i sudskog osoblja; predlaganje dela budžeta za rad sudova za tekuće rashode, osim rashoda za sudsko osoblje i održavanje opreme i objekata, kao i raspodelu ovih sredstava; vršenje nadzora nad namenskim korišćenjem budžetskih sredstava i vršenje nadzora nad finansijskim i materijalnim poslovanjem sudova.

Poslovi pravosudne uprave koje vrši Ministarstvo pravde su: praćenje rada sudova; prikupljanje statističkih i drugih podataka o radu sudova; davanje saglasnosti na pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u sudu; nadzor nad postupanjem u predmetima u propisanim rokovima i postupanjem po pritužbama i predstavkama; predlaganje dela budžeta za rashode za sudsko osoblje i za održavanje opreme i objekata, kao i raspodela ovih sredstava; predlaganje dela budžeta za investicije, projekte i druge programe za rad pravosudnih organa; staranje o smeštajnim uslovima, opremanju i obezbeđenju sudova; nadzor nad finansijskim i materijalnim poslovanjem sudova i Visokog saveta sudstva; uređenje i razvoj pravosudnog informacionog sistema; razvoj i sprovođenje kapitalnih projekata i drugih programa za pravosudne organe; postavljanje i razrešenje sudskih veštaka i tumača. Kapitalne rashode vezane za gore pobrojane nadležnosti izvršava Ministarstvo pravde, odnosno pravosudni organ uz saglasnost prethodno navedenog ministarstva.

Slična situacija je i sa poslovima uprave u javnim tužilaštvima, gde je takođe izvršena podela nadležnosti između Državnog veća tužilaca i Ministarstva pravde30. U upravu u javnim tužilaštvima spadaju poslovi kojima se obezbeđuje vršenje poslova u javnim tužilaštvima, posebno obezbeđivanje materijalnih, finansijskih, prostornih i drugih uslova za rad javnih tužilaštava, obezbeđuju finansijska sredstva za stručno usavršavanje javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca i osoblja, propisivanje standarda za prostor i opremu u javnom tužilaštvu, davanje saglasnosti na akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji javnog tužilaštva i drugi poslovi.

Poslove pravosudne uprave vrši Ministarstvo pravde, izuzev poslova pravosudne uprave koji se odnose na obezbeđivanje finansijskih uslova za rad javnih tužilaštava, koje obavlja Državno veće tužilaca. Ministarstvo pravde može u vršenju poslova pravosudne uprave od javnih tužilaštava tražiti izveštaje i podatke31. Sredstva za rad javnih tužilaštava obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije. Državno veće tužilaca predlaže obim i strukturu budžetskih sredstava neophodnih za rad javnih tužilaštava za tekuće rashode, uz prethodno pribavljeno mišljenje Ministarstva pravde i vrši raspodelu ovih sredstava na javna tužilaštva. Nadzor nad trošenjem sredstava budžeta opredeljenih za rad javnih tužilaštava vrši Državno veće tužilaca, Ministarstvo pravde i Ministarstvo finansija. Nadzor nad finansijskim i materijalnim poslovanjem Državnog veća tužilaca, u delu koji se odnosi na sredstva budžeta, vrši Ministarstvo pravde i Ministarstvo finansija32.

Iz gore navedenih podataka je jasno da je bez jake sinergije i saradnje nosilaca izvršne i organa pravosuđa (Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca) strateško planiranje u oblasti ljudskih resursa teško ostvarljivo. Iz tog razloga se smatra svrsishodnim razmotriti mogućnost objedinjavanja nadležnosti po pitanju ljudskih resursa, za sve kategorije zaposlenih, odnosno njegovog objedinjavanja u okviru jedne funkcije unutar pravosudnog sistema.

Veza sa posebnim ciljem: Strategija navedeni problem neposredno tretira najpre kroz realizaciju posebnog cilja 3. Imajući u vidu da je u pitanju jedan od ključnih problema koji utiče na, odnosno prouzrokuje i druge probleme po pitanju ljudksih resursa u pravosuđu, navedeni problem se posredno tretira i kroz realizaciju svih ostalih posebnih ciljeva Strategije.

––––––––––––––

29 Videti član 70. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS”, br. 116/08 … 88/18 – odluka US).

30 Videti član 42. Zakona o javnom tužilaštvu („Službeni glasnik RS”, br. 116/08 … 63/16 – odluka US).

31 Videti član 43. Zakona o javnom tužilaštvu („Službeni glasnik RS”, br. 116/08 … 63/16 – odluka US).

32 Videti član 127. Zakona o javnom tužilaštvu („Službeni glasnik RS”, br. 116/08 … 63/16 – odluka US).

3.3. Nedostatak ljudskih resursa u sudovima

Nedostatak, odnosno neadekvatna iskorišćenost ljudskih kapaciteta u sudovima u Srbiji je primetna, ukoliko se u obzir uzmu postojeće analize u tom domenu.

Prema podacima Vrhovnog kasacionog suda33 koje se odnose na 2020. godinu, od 1. januara 2014. godine, u Republici Srbiji postoji ukupno 159 sudova, od kojih kao prvostepeni postupaju 66 osnovnih sudova, 25 viših, 16 privrednih, 44 prekršajna suda i Upravni sud.

Prema podacima Visokog saveta sudstva34 na dan 31. decembar 2019. godine, u svim sudovima u Republici Srbiji, odlukom Visokog saveta sudstva bilo je određeno 3.038 sudijskih mesta, od kog broja je bilo popunjeno 2.652, a efektivno je u sudovima postupalo 2.570 sudija. Dakle, u 2020. godini je bilo nepopunjeno ukupno 386 sudijskih mesta, što je ujedno i pokazatelj kontinuiteta iz prethodnih godina: u 2019. godini, ukupan broj nepopunjenih sudijskih mesta je bio 319, u 2018. godini, ukupan broj nepopunjenih sudijskih mesta je bio 411, dok je u 2017. godini taj broj iznosio 264.

Kada je reč o starosnoj strukturi nosilaca sudijske funkcije, prema podacima Vrhovnog kasacionog suda35, ona je nepovoljna i treba je svakako otkloniti u budućim sistemskim rešenjima, redovnim i blagovremenim popunjavanjem upražnjenih sudijskih mesta, kako bi se obezbedio stručni i iskustveni kontinuitet u obavljanju sudijske funkcije. Naime, trenutna prosečna starost sudija u Republici Srbiji je 52 godine. Funkciju sudije vršilo je 743 muškaraca i 1.909 žena. Dakle, prema kriterijumu rodne ravnopravnosti, Republika Srbija je u samom evropskom vrhu. Do 40 godina bilo je 300 sudija, od 40 do 50 godina – 736 sudija, od 50 do 60 godina – 1.080 sudija, a preko 60 godina 536 sudija.

U sudskom sistemu bilo je, prema podacima Visokog saveta sudstva36, angažovano i 10.795 sudskog osoblja, prosečne starosti 46 godina. Od toga je bilo: 1.704 sudijskih pomoćnika (prosečne starosti 41 godinu), 6.152 državnih službenika (prosečne starosti 46 godina) i 2.938 nameštenika (prosečne starosti 49 godina). Smanjenje broja zaposlenih u sudovima rezultat je višegodišnje zabrane zapošljavanja37 i sporijeg popunjavanja upražnjenih radnih mesta po važećim sistematizacijama i postupku koji je propisao Visoki savet sudstva38 (koji podrazumeva formiranje posebne komisije(a), zakazivanje i polaganje ispita kandidata, itd.), što dodatno uvećava obim poslova koja obavljaju zaposleni koji se nalaze u sistemu pravosuđa.

Odnos primljenih, rešenih i nerešenih predmeta po vrsti suda na kraju 2020. godine ukazuje na problem opterećenosti Upravnog suda, viših, osnovnih, kao i privrednih sudova, budući da zbog povećanog priliva broj nerešenih predmeta u Upravnom sudu i privrednim sudovima raste, a osnovni i viši sudovi, iako savladavaju priliv ne mogu rešiti problem dugog trajanja postupka, s obzirom na nepopunjenost slobodnih sudijskih mesta39. Sličan problem se javlja i kod Upravnog suda, koji zbog konstantnog proširenja nadležnosti novim propisima, koji zahtevaju hitno i naročito hitno postupanje, posebno u vreme izbornih procesa, ne funkcioniše ažurno, budući da se trend povećanja priliva i broja nerešenih predmeta nastavlja kontinuirano. Samim tim i u slučaju Upravnog suda je neophodno preduzeti sistemske organizacione mere za uređenje nadležnosti ovog suda, uključujući dvostepenost, povećanje broja sudija, kao i povećanje broja sudskog osoblja, kao i preispitivanje nadležnosti ovog suda po važećim propisima40.

Što se samog Vrhovnog kasacionog suda tiče, prema podacima tog suda41, najveći pritisak priliva predmeta trpi Građansko odeljenje tog suda, gde je ujedno i najveće povećanje priliva. Sa postojećim brojem sudija i sudijskih pomoćnika koji su raspoređeni u ovo odeljenje, isto nije bilo u stanju da apsorbuje priliv predmeta koji je zabeležen u poslednje četiri godine, što je rezultat smanjenja revizijskog cenzusa, novih osnova za izjavljivanje revizije i novih pravnih lekova o kojima Vrhovni kasacioni sud odlučuje u ovoj materiji.

Kada je reč o privrednim sudovima, uočen je i dalje problem starih nerešenih premeta u kojima postupak traje duže od 10 godina (ukupno 445 – računajući i predmete stečaja). Imajući u vidu značaj „privrednihˮ sporova i uticaj na privredu i njen celokupni ambijent, neophodno je preispitati organizaciju privrednih sudova, kao i broj sudija u njima.

Bez obzira na gore navedene nedostatke, prema raspoloživim podacima, ukupno gledano, Republika Srbija ima gotovo dvostruko više popunjenih sudijskih mesta u odnosu na EU42. Prema izveštaju iz 2020. godine koju je uradila institucija pri Savetu Evrope pod nazivom: „Evropski pravosudni sistemi – efikasnost i kvalitet pravosuđaˮ (CEPEJ), Republika Srbija ima 37 sudija na 100.000 stanovnika, pri čemu je prosek EU 20, dok je prosek u zamljama Zapadnog Balkana 3143. Sledstveno, proizlazi zaključak da problem nedostatka ljudskih resursa u sudovima nije direktna posledica manjka broja utvrđenih sudijskih mesta, čak ni njihove (ne)popunjenosti, već neefikasnosti postojećeg sistema pravosuđa. Ipak, mora se konstatovati da postojeći broj sudijskih mesta svakako predstavlja prednost koju, uz određene promene (organizacione strukture, raspodele predmeta u odnosu na njihovu kompleksnost), treba adektavno iskoristiti.

Strateški pristup edukaciji sudija i njihovom karijernom razvoju bi svakako mogao da bude unapređen. Ovo uključuje i samu procenu radnog učinka, koja se svakako može učiniti efikasnijom, sa više jasnih i objektivnih kriterijuma, te je još više povezati sa daljim karijernim razvojem sudija. Uređena procena učinka, uz jasno utvrđene kriterijume za ocenu učinka, doprinela bi održanju kvaliteta i kvantiteta poslova koji obavljaju sudije i služila bi kao korektiv u slučaju nedostizanja očekivanih rezultata rada.44

Što se tiče sudskog osoblja, prema izveštaju CEPEJ iz 2020. godine45, Republika Srbija je u 2018. godini imala u proseku 3.4 lica na jednog sudiju46, što je na srednjem nivou u odnosu na podatke koje su dostavile zemlje članice EU, pri čemu je zabeležen pad broja od 0.3 poena u odnosu na 2014. godinu. Bez obzira na to što kriterijumi za određivanje broja sudskog osoblja postoje, isti se ne primenjuju u praksi. Uočljiva je razlika u broju sudskog osoblja u sudovima iste vrste (npr., u okviru osnovnih sudova, viših sudova, privrednih sudova ili prekršajnih sudova)47, što je jasan pokazatelj da se određivanje broja sudskog osoblja ne vrši u odnosu na stvarne potrebe sudova niti na na osnovu prethodno sprovedene analize. Slično je i po pitanju regionalne pokrivenosti, pri čemu, na primer, osnovni i viši sudovi u Beogradu i Novom Sadu imaju značajno više sudskog osoblja po sudijskom mestu nego osnovni i viši sudovi u Nišu ili Kragujevcu.

Takođe, karakter i struktura sudskog osoblja se nisu promenili ni nakon nastupanja značajnih promena koje su od sudova devolucijom odvojile određene, značajne, poslove, kao što je bio slučaj sa prenošenjem nekih sudskih nadležnosti na javne izvršitelje i javne beležnike. Naime, i pored prenosa nadležnosti, broj i struktura sudskog osoblja nisu doživeli značajne promene, što bi logično morao da bude slučaj. Samim tim, neophodno je da se izvrši detaljan pregled strukture i opisa svake od pozicija u okviru kataloga radnih mesta, te da se pozicije koje su očigledno duplirane i za kojima ne postoji realna potreba ukinu, a višak osoblja oslobodi ili premesti ne neka druga radna mesta (ukoliko za tim profilom ima potrebe u okviru pravosuđa).

Veza sa posebnim ciljem: Strategija navedeni problem neposredno tretira najpre kroz realizaciju posebnog cilja 1 Strategije.

––––––––––––––

33 Idem

34 Idem.

35 Idem

36 Idem.

37 Navedena zabrana zapošljavanja je ustanovljena Zakonom o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS”, br. 68/15, 81/16 – odluka US i 95/18) koji je prestao da važi 31. decembra 2019. godine.

38 Pravilnik o programu i načinu polaganja ispita na kome se ocenjuje stručnost i osposobljenost kandidata za sudiju koji se prvi put bira („Službeni glasnik RS”, broj 7/18).

39 Izvor: Godišnji izveštaj o radu sudova u Republici Srbiji za 2020. godinu, iz februara 2020. godine.

40 Idem.

41 Idem

42 Izvor: Svetska banka

43 Idem.

44 Videti dokument: Analiza slabosti i prednosti ljudskih resursa u pravosuđu, oblast analize Sudije

45 CEPEJ Anual Report 2020.

46 Izvor: Svetska banka

47 Izvor: Svetska banka

3.4. Neadekvatan status i položaj sudijskih pomoćnika

Nesporno je da ova kategorija pravosudnog kadra predstavlja kičmu sudske funkcije, jer sudijski pomoćnici daju veliki doprinos učinku celokupnog sektora pravosuđa. To je više nego jasno konstatovano u Mišljenju broj 22 (2019) o ulozi sudijskih pomoćnika, koje je doneto od strane Konsultativnog veća evropskih sudija (KVES)48. Predmetno mišljenje polazi od pretpostavke da pravovremeno i ekonomično odlučivanje u predmetima predstavlja važan cilj svakog pravosuđa. Samim tim, kvalitet sudske odluke nakon pravičnog razmatranja predstavlja ključni aspekt efikasnog pravosuđa, dok sudijski promoćnici mogu biti snažan instrument koji će sudije osloboditi tereta nesudijskih obaveza, čime bi se ubrzao rad sudova i smanjio broj predmeta, ali i pripremile kvalitetnije odluke. Stoga status sudijskih pomoćnika treba da ima naročito mesto u budućoj reformi ljudskih resursa u pravosuđu.

––––––––––––––

48 KVES(2019)6, Strazbur, 7. novembar 2019. godine.

3.4.1. Pravni status

U pravnom sistemu Republike Srbije, sudijski pomoćnici, kao deo sudskog osoblja, imaju status državnih službenika, pri čemu se na prava na zasnivanje radnog odnosa, kao i prava i obaveze stručnog usavršavanja, ocenjivanje u radu i odgovornost, primenjuju propisi koji uređuju položaj državnih službenika i nameštenika49. Dakle, apsolutno je jasno da postojeći pravni sistem ne prepoznaje specifičnosti posla i odgovornosti koje sudijski pomoćnici obavljaju u pravosudnom sistemu, a koji po svojoj prirodi prevazilaze obim posla i odgovornosti državnih službenika, kao ni dodatne kompetencije koje se traže za obavljanje ovih poslova u odnosu na uporediva zvanja unutar sistema državnih službenika.

Ovakav status sudijskih pomoćnika se direktno odražava na visinu zarada, koje su usklađene sa zaradama državnih službenika. To svakako ne predstavlja stimulans licima koja obavljaju predmetne poslove da se dodatno zalažu u svom radu i time doprinesu većoj efikasnosti pravosudnog sistema. Sličan problem se javlja i po pitanju neizvesnosti karijernog napredovanja i prelaska u viši platni razred ili izbora na sudijsku funkciju, te je evidentno da sve veći broj sudijskih pomoćnika napušta rad u sudovima i odlazi na druga, bolje plaćena radna mesta.

Imajući u vidu karakter i važnost posla koji obavljaju, potrebno je razmotriti mogućnost „izmeštanjaˮ pravnog statusa sudijskih pomoćnika iz položaja državnih službenika i, slično u slučaju sudija, uspostaviti direktnu nadležnost nad ovom kategorijom zaposlenih u pravosuđu od strane Visokog saveta sudstva, koji bi onda donosio merila za raspoređivanje sudijskih pomoćnika u skladu sa potrebama. Takođe, potrebno je razmotriti da se, u okviru novodefinisanog statusa sudijskih pomoćnika, jasno i precizno uredi opis poslova koje će sudijski pomoćnici obavljati (za početak, izvrši detaljna revizija postojećih opisa poslova u odnosu na vrstu suda i njihova zakonom utvrđena zvanja), a koji će biti jasno uvezan sa sistemom plata i nagrađivanja za radni učinak i ispoljeno zalaganje. Zatim, da se u odnosu na to kreira jasan, pravičan i predvidiv sistem karijernog razvoja, u kome će svakom sudijskom pomoćniku unapred biti jasno koje kriterijume i veštine mora da ispuni, odnosno stekne, kako bi napredovao unutar pravosudnog sistema, a čije ispunjenje i ocena mora da zavise isključivo od objektivnih (i u najvećoj meri merljivih) pokazatelja napretka. Kao osnovno sredstvo koje će sudijskim pomoćnicima služiti na tom putu karijernog razvoja, potrebno je kreirati i implementirati sveobuhvatni sistem obuka i stručnog usavršavanja, koji će u najvećoj meri biti obavezan i, što je ključno, u potpunosti usaglašen sa stvarnim potrebama za veštinama i znanjem sudijskih pomoćnika u odnosu na konkretno zvanje i posao koji obavljaju. Samim tim, sistem obuka mora biti prilagodljiv i dovoljno fleskibilan da u kratkom roku odgovori na sve potrebe za stručnim usavršavanjem ove kategorije sudskog osoblja (ovo prevashodno imajući u vidu vrlo dinamične promene unutar pravnog sistema, njegovu harmonizaciju sa pravom EU i uvođenje potpuno novih pravnih instituta).

––––––––––––––

49 Videti član 69. stav 2. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS”, br. 116/08 … 88/18 – odluka US).

3.4.2. Kriterijumi sa prijem u radni odnos i napredovanje

Sudijski pomoćnici mogu steći sledeća zvanja:

– sudijskog saradnika, koje može steći lice koje ima položeni pravosudni ispit,

– višeg sudijskog saradnika, koje može steći lice koje pored položenog pravosudnog ispita ima najmanje dve (2) godine radnog iskustva u pravnoj struci,

– sudskog savetnika, koje može steći lice koje ispunjava uslove za sudiju višeg suda ili koje je najmanje dve (2) godine uzastopno ocenjeno sa „naročito se ističeˮ,

pri čemu zvanje sudskog savetnika postoji u sudovima na republičkom nivou i apelacionim sudovima. Samim tim, sudijski saradnici u sudovima nižeg ranga imaju mogućnost napredovanja isključivo do nivoa višeg sudijskog saradnika.

Imajući u vidu njihov pravni status (videti tačku 3.7.1), merila i kriterijume za prijem i napredovanje u karijeri, kao i sam postupak izbora, propisuje Vlada RS, posredstvom Ministarstva pravde. S tim u vezi, a u cilju uspostavljanja principa meritokratije, potrebno je razmotriti mogućnost bližeg definisanja uslova za prijem u radni odnos i napredovanja u karijeri, kao što su, na primer, godišnje ocene, akademske titule, pohađanje obuka, stručnih seminara i konferencija, objavljeni naučni članci, itd.

3.4.3. Broj sudijskih pomoćnika

U skladu sa postojećom regulativom50, broj sudijskih pomoćnika i sudijskih pripravnika za osnovni, viši i privredni sud određuje se tako što na jednog sudiju dolazi po jedan sudijski pomoćnik ili po jedan sudijski pripravnik, s tim da ukupan broj sudijskih pomoćnika ne bude veći od 2/3, a broj sudijskih pripravnika od 1/3 u odnosu na njihov ukupan broj. Za prekršajni sud određuje se tako što na tri sudije dolazi po jedan sudijski pomoćnik ili po jedan sudijski pripravnik, s tim da ukupan broj sudijskih pomoćnika ne bude veći od 2/3, a broj sudijskih pripravnika od 1/3 u odnosu na njihov ukupan broj. Dodatno, broj sudijskih pomoćnika za Apelacioni sud, Privredni apelacioni sud, Viši prekršajni sud i Upravni sud određuje se prema broju sudija, tako da na jednog sudiju dolazi po jedan sudijski pomoćnik. Broj sudskih savetnika u Vrhovnom kasacionom sudu određuje se prema broju sudija, tako da na jednog sudiju dolazi po jedan sudski savetnik, dok se broj sudskih savetnika u pripremnom odeljenju Vrhovnog kasacionog suda određuje se tako da na jedno veće dolaze po dva sudska savetnika. U odeljenju sudske prakse određuje se tako da u svakom odeljenju sudske prakse bude najmanje jedan, a najviše tri sudska savetnika.

Prema poslednjem izveštaju Vrhovnog kasacionog suda o radu sudova za 2020. godinu, u Republici Srbiji, prosečna starost sudija u Republici je 52 godine. Funkciju sudije vršilo je 743 muškaraca i 1.909 žena. U sudskom sistemu bilo je, prema podacima Visokog saveta sudstva, angažovano i 10.795 sudskog osoblja, prosečne starosti 46 godine. Od toga je bilo: 1.704 sudijskih pomoćnika (prosečne starosti 41 godina), 6.153 državnih službenika i 2.938 nameštenika.

U cilju ravnomerne opterećenosti svih nosilaca pravosudnih funkcija, potrebno je razmotriti mogućnost da se izjednači broj sudija sa brojem sudijskih pomoćnika, odnosno da se na jednog sudiju zaposli najmanje jedan sudijski pomoćnik, te u skladu sa time izmeniti postojeći pravni okvir koji to reguliše. Nadalje, potrebno je razmotriti mogućnost da sudovi koji imaju povećan priliv predmeta, u odnosu na nacionalni prosek, imaju mogućnost zaposlenja dva ili više sudijska pomoćnika, kako bi se lakše savladali veliki broj predmeta.

––––––––––––––

50 Pravilnik o merilima za određivanje broja sudskog osoblja u sudovima („Službeni glasnik RS”, br. 72/09 i 79/09).

3.4.4. Zarade sudijskih pomoćnika

Neadekvatan materijalni položaj jedna je od glavnih odlika sudijskih pomoćnika. U skladu sa pravnim statusom koji je izjednačen sa položajem državnih službenika (videti tačku 3.3.1 gore), primanja sudijskih pomoćnika su regulisana propisima koji se odnose na državne službenike51, pa time i visina njihovih zarada. Samim tim zarade sudijskih pomoćnika nisu definisane procentualno u odnosu na zarade sudije suda u kome pomoćnici rade, niti je povećanje zarade predvidivo.

Posledično, a imajući u vidu značaj posla koji obavljaju, kao i odgovornost koju taj posao nosi, postoji veliki odliv stručnog kadra sa pozicija sudijskih pomoćnika, te sve slabija zainteresovanost svršenih studenata prava da konkurišu na slobodna radna mesta, a kamoli da svoju profesionalnu karijeru u celosti vežu za rad u pravosuđu. S druge strane, kod lica koja već rade na pozicijama sudijskih pomoćnika, usled lošeg materijalnog položaja i nepredvidivosti napredovanja i karijeri, značajno opada motivisanost za rad i inovativnost, pa samim tim i sveukupni kvalitet njihovog rada.

––––––––––––––

51 Zakon o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS”, br. 62/06, 63/06 – ispravka, 115/06 – ispravka, 101/07, 99/10, 108/13, 99/14 i 95/18).

3.4.5. Opis poslova i ocenjivanje rada sudijskih pomoćnika

Sudijski pomoćnik pomaže sudiji, izrađuje nacrte sudskih odluka, proučava pravna pitanja, sudsku praksu i pravnu literaturu, izrađuje nacrte pravnih shvatanja, usvojena pravna shvatanja priprema za objavljivanje i samostalno ili uz nadzor i uputstva sudije vrši poslove određene zakonom i Sudskim poslovnikom52. U skladu sa navedenim poslovnikom, sudijski pomoćnik proučava predmete koje mu dodeli sudija i priprema ih za suđenja, obavlja poverene poslove u pripremnom odeljenju, sačinjava zapisnik o sastancima, sednicama veća i odeljenja, priprema stručne izveštaje, analize i obaveštenja po nalogu sudije, uzima izjave stranaka na zapisnik obrađuje pritužbe građana i obavlja druge poslove utvrđene godišnjim rasporedom poslova i aktom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u sudu53. Sudijskom pomoćniku može se poveriti i obavljanje drugih poslova pod nadzorom sudije, kao što su: izrada nacrta odluke koja se odnosi na ispitivanje procesnih pretpostavki za vođenje postupka, nacrt sudske odluke, nacrt odluke o dozvoljenosti pravnog leka, pripremanje referata za sudiju izvestioca, određivanje visine sudske takse, razvrstavanje predmeta i sl.54

Ipak, i pored toga što je postojeći opis poslova sudijskih pomoćnika u najvećoj meri fokusiran na stručne poslove, prema tvrdnjama sudija osnovnih sudova55, odnos utrošenog radnog vremena na bavljenje usko stručnim poslovima, kao što je na primer suština predmeta spora i čisto administrativnih poslova, pa čak i poslova koji se tiči pitanja upravljanja ljudskim resursima u pojedinim sudovima (videti tačku 3.1 – Nedostatak strateškog planiranja u upravljanju ljudskim resursima gore) je 50–50%. Navedeni podatak govori o neracionalnoj iskorišćenosti znanja koje poseduju sudijski pomoćnici pa, sledstveno tome i neefikasnom korišćenju sredstava namenjenih ovoj kategoriji pravosudnog kadra, što sveukupno dovodi do nezadovoljavajućeg nivoa efikasnosti celokupnog pravosudnog sistema.

Poseban problem u slučaju sudijskih pomoćnika je odsustvo jasne kategorizacije i podele posla po radnim mestima. Tako, u praksi se često javljaju slučajevi u kojima visoko kvalifikovani zaposleni obavljaju poslove radnih mesta koje zahtevaju niže stepene stručne spreme. Takođe, veliki broj radnih mesta pomoćnika imaju slične opise radnih dužnosti i obaveza, te postoji preklapanje radnih zadataka između tih radnih mesta.

Kako bi se prevazišao već navedeni problem neracionalnog iskorišćenosti znanja koji poseduju sudijski pomoćnici, potrebno je pre svega svrsishodno primeniti propise koji se bave ovim pitanjem. Međutim kako prosta primena postojećih propisa nije dovoljna, potrebno je iznova preispitati klasifikaciju pozicija pomoćnika u pravosuđu i doneti sveobuhvatni katalog (listu) koja će urediti poziciju pomoćnika u pravosuđu, zajedno sa opisom radnih dužnosti i obaveza, sa neophodno zahtevnim sposobnostima i veštinama.56

Slična situacija je i po pitanju ocenjivanja u radu. Iako postoje jasna pravila za sprovođenje ocenjivanja, koja se baziraju na objektivnim kriterijumima kao što su uspeh u radu, produktivnost, kvalitet, pouzdanost, u praksi je situacija potpuno drugačija zbog objektivnih okolnosti na terenu.

Naime, prema važećem pravnom okviru57, rad sudijskog pomoćnika ocenjuje predsednik suda, po pribavljenom mišljenju sednice odeljenja u koje je sudijski pomoćnik raspoređen. Kad sudijski pomoćnik nije raspoređen u odeljenje suda, mišljenje se pribavlja od sudije ili veća s kojim sudijski pomoćnik radi. Međutim, iako prema citiranoj odredbi o oceni odlučuje predsednik suda po pribavljenom mišljenju sednice odeljenja, u praksi je ta ocena data na osnovu mišljenja sudije sa kojom pomoćnik neposredno sarađuje. Veoma često sudijski pomoćnici godinama rade za istog sudiju, pa njihov međusobni odnos postane vrlo blizak i često obostrano zavisan. Samim tim, a iz straha da ne izgubi pomoćnika na čiji rad se navikao, sudija će vrlo retko rad sudijskog pomoćnika oceniti lošom ocenom ili lošijom od „naročito se ističeˮ. Ovo za posledicu ima direktno odsustvo meritokratije u radu sudijskih pomoćnika, te stvara nemogućnost uspostavljanja objektivnog sistema nagrađivanja ili povećanja plate, odnosno napredovanja po platnim razredima za one koji se zaista naročito ističu u svom radu, a iz razloga ograničenosti budžetskih sredstava (apsolutno je nemoguća situacija u kojoj bi skoro 100% broj sudijskih pomoćnika bio platno nagrađen ili unapređen u viši rang).

Pored individualnog vrednovanja rada sudijskih pomoćnika, neophodno je izvršiti i ocenu doprinosa sudijskih pomoćnika, kao posebne kategorije u okviru pravosuđa, efikasnosti pravosudnog sistema u celini. Jer, kako se ocenjuje u Mišljenju broj 22 (2019) o ulozi sudijskih pomoćnike, koje je doneto od strane Konsultativnog veća evropskih sudija (KVES), iako se sve države članice koje angažuju sudijske pomoćnike slažu da oni pružaju dragocenu pomoć i štede vreme sudijama, svega nekoliko njih prikuplja podatke o time koliki su oni, zapravo, korisni58.

––––––––––––––

52 Videti član 58. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS”, br. 104/08 …88/18 – odluka US).

53 Videti član 74. stav 1. Sudskog poslovnika („Službeni glasnik RS”, br. 110/09 …93/19).

54 Videti član 74, stav 2. Sudskog poslovnika („Službeni glasnik RS”, br. 110/09 …93/19).

55 Videti dokument pod nazivom: Platforma za uspostavljanje karijernog puta sudijskih pomoćnika kao pravosudnih službenika i razvojni plan za unapređenje njihovih položaja, koji je pripremljen od strane USAID Projekta vladavine prava, str. 14

56 Videti dokument: Analiza slabosti i prednosti ljudskih resursa u pravosuđu, oblast analize – Sudijski i javno tužilački pomoćnici

57 Videti čl. 61–64. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS”, br. 116/08 …88/18 – odluka US).

58 Videti sekciju III, poglavlje A. Tačku 3, podtačku 16 KVES(2019)6, Strazbur, 7. novembar 2019. godine.

3.4.6. Obuke sudijskih pomoćnika

Iako zakonski okvir predviđa obaveznu obuku sudijskih pomoćnika, pre svega kroz programe obuke koje organizuje Pravosudna akademija, veliki procenat anketiranih sudijskih pomoćnika smatra da trenutno ne postoji adekvatna obuka sa ciljem unapređenja njihovog teorijskog znanja i praktičnih veština59. Takođe, dobijeni podaci ukazuju na očigledno postojanje potrebe za adekvatnijom i redovnijom obukom koja bi unapredila znanja i veštine sudijskih pomoćnika u obavljanju poslova, te da trenutna obuka nije redovnog ili obavezujućeg karaktera60. Očigledno je odsustvo sistematskog pristupa osmišljavanju i organizaciji obuka, najpre odsustva adekvatne analize potreba za stručnim usavršavanjem, koje bi u obzir uzelo opis radnih mesta zaposlenih kao i njihove stvarne potrebe (imajući u vidu da opis radnih mesta u velikom broju slučajeva ne znači da pomoćnici ne obavljaju i druge poslove usled nedostatka drugog odgovarajućeg kadra). Takođe, potrebno je unaprediti i sistem evidentiranja sprovedenih obuka.

––––––––––––––

59 Videti dokument pod nazivom: „Analiza položaja sudijskih pomoćnika u pravosudnom sistemu Republike Srbije”, koji je pripremljen od strane USAID Projekta vladavine prava, str. 14.

60 Idem.

3.4.7. Disciplinska odgovornost

Imajući u vidu složenost poslova koje obavljaju, kao i moguće negativne efekte na prava i obaveze stranaka u postupku u slučaju da neadekvatno obavljaju svoje dužnosti, važnost postojanja disciplinske odgovornosti, kao i njene primene u praksi, je od izuzetne važnosti za rad sudijskih pomoćnika.

Kako je pravni položaj sudijskih pomoćnika izjednačen sa položajem državnih službenika, na njih se primenjuju identična pravila i po pitanju disciplinske odgovornosti. Još veći problem je u činjenici da se ta pravila u praski gotovo ne primenjuju, te je primena zakonom propisanih disciplinskih mera, uključujući i sam otkaz ugovora o radu, jako retka pojava61. Ovo je svakako nešto što bi se moralo promeniti, odnosno biti obuhvaćeno budućom reformom ljudskih resursa u pravosuđu.

Veza sa posebnim ciljem: Strategija navedeni problem neposredno tretira kroz realizaciju posebnog cilja 2, dok posredno kroz realizaciju cilja 1 i cilja 3 Strategije.

––––––––––––––

61 Videti dokument pod nazivom: Platforma za uspostavljanje karijernog puta sudijskih pomoćnika kao pravosudnih službenika i razvojni plan za unapređenje njihovih položaja, koji je pripremljen od strane USAID Projekta vladavine prava, str. 22

3.5. Nedostatak ljudskih resursa u javnim tužilaštvima

Stanje na polju ljudskih resursa i njegovog upravljanja u javnim tužilaštvima u Republici Srbije je, slično kao i u slučaju sudova, neadekvatno, pri čemu je ovde primetan značajan manjak kadra u nekim kategorijama ljudskih resursa (zamenici javnog tužioca, tužilački pomoćnici, zapisničari), kao i neodgovarajuća raspoređenost postojećeg kadra u odnosu na obim posla, tačnije broj predmeta u obradi.

Prema opštem stavu struke, kao i analizama koje su na tu temu rađene, gore opisano stanje je u velikoj meri direktna posledica uvođenja tzv. „tužilačke istrageˮ, odnosno početka primene novog Zakonika o krivičnom postupku iz 2011. godine u oktobru 2013. godine, od strane pravosudnih organa opšte nadležnosti. Navedenom promenom značajno su povećani uloga i ovlašćenja javnog tužioca u krivičnom postupku, odnosno broj radnji koje javni tužilac preduzima62. Takođe, u vrlo kratkom roku, veliki broj istražnih predmeta iz sudova (u kojima su postupale istražne sudije) premešten je u javna tužilaštva koja za tako tektonsku promenu nisu imala adekvatne resurse – kako u pogledu broja potrebnog kadra, tako i pogledu prostornih, materijalnih i tehničkih uslova. Analize koje su do sada na tom polju sprovedene pokazuju da se samo u osnovna tužilaštva iz sudova „sliloˮ preko 38.000 predmeta63, što nije praćeno adekvatnim izmenama i dopunama sistematizacije radnih mesta u tužilaštvima u Srbiji, kako bi se dodatno osnažili ljudski kapaciteti.

Odlukom o broju zamenika javnih tužilaca64 u Republičkom javnom tužilaštvu je sistematizovano 15 zamenika, od čega je 11 mesta popunjeno. U tužilaštvu za organizovani kriminal je sistematizovano 25 mesta zamenika, a popunjeno je samo 10. Sistematizacija Tužilaštva za ratne zločine predviđa 12 mesta zamenika od čega je 9 popunjeno. Što se tiče apelacionih javnih tužilaštava, kao i viših i osnovnih javnih tužilaštava sistematizovano je ukupno 753 zameničkih mesta, a popunjeno je 685. Dakle, u ove tri kategorije tužilaštava nije popunjeno čak 69 mesta zamenika.

Prema podacima Ministarstva pravde u pogledu osoblja u javnim tužilaštvima (stanje na dan 20. maj 2021. godine) ukupno je sistematizovano 1367 radnih mesta, od čega je popunjeno 1190.

––––––––––––––

62 Prema dokumentu „Analiza potrebnog broja zamenika javnih tužilaca u javnim tužilaštvima u RS”, iz 2016. godine, tužioci u prvostepenim tužilaštvima po novom Zakoniku o krivičnom postupku u svakom pojedinačnom predmetu izvršavaju najmanje dva puta veći broj procesnih radnji.

63 Videti dokument: Funkcionalna analiza pravosuđa u Srbiji, 2014, izrađenom i objavljenom od strane Svetske banke, str. 24.

64 Odluka o broju zamenika javnih tužilaca („Službeni glasnik RS”, br. 106/13, 94/15, 114/15, 80/16, 39/18, 68/18, 36/19 i 32/21)

3.5.1. Odnos stope javnih tužilaca u odnosu na evropski prosek

Prema podacima Državnog veća tužilaca sistematizovano je 805 mesta zamenika javnih tužilaca u osnovnim, višim i apelacionim tužilaštvima, a popunjeno je 714. Procena Republičkog zavoda za statistiku je da Srbija u 2020. godini ima 6.926.705 stanovnika, što dovodi do zaključka da je sistematizovano 11.6 zamenika javnih tužilaca na 100.000 stanovnika odnosno da na 100.000 stanovnika ima 10.4 zamenika javnih tužilaca (popunjena radna mesta). U EU broj tužilaca na 100.000 stanovnika iznosi 10.9, a u zemljama Zapadnog balkana taj broj je 12.5.65

––––––––––––––

65 Prema analizi iz 2016. godine koju je uradio CEPEJ, radno telo Saveta Evrope za efikasnost pravosuđa pod nazivom: „Evropski pravosudni sistemi – efikasnost i kvalitet pravosuđa”, Republika Srbija je beležila manji broj javnih tužilaca u odnosu na prosek u EU, ali i u odnosu prosek zemalja regiona. Tako je broj javnih tužilaca u 2016. godini na 100.000 stanovnika 8.6, dok je prosek u EU 10.3, a na području Zapadnog Balkana 11.4.

3.5.2. Nedostatak zamenika javnih tužilaca

Analizirajući trenutne ljudske kapacitete u javnim tužilaštvima, može se zaključiti da čak ni postojeća sistematizacija nije u celosti popunjena. Kada je reč o poziciji zamenika javnog tužioca, u ovom trenutku u Republici Srbiji nedostaje ukupno 91 zamenik javnih tužilaca66, od čega:

– u Republičkom javnom tužilaštvu su upražnjena 4 mesta zamenika javnog tužioca;

– u Tužilaštvu za organizovani kriminal je upražnjeno 15 mesta zamenika javnog tužioca;

– u Tužilaštvu za ratne zločine su upražnjena 3 mesta zamenika javnog tužioca;

– u apelacionim tužilaštvima je upražnjeno 10 mesta zamenika javnog tužioca;

– u višim javnim tužilaštvima je upražnjeno ukupno 19 mesta zamenika javnog tužioca;

– u osnovnim javnim tužilaštvima su upražnjena ukupno 40 mesta zamenika javnog tužioca.

Nedostatak strateškog pristupa ljudskim resursima u pravosuđu je posebno vidljiv na primeru javnih tužilaštva. Naime, trenutno ne postoje objektivna merila za utvrđivanje potrebnog broja zamenika javnih tužilaca u svakom javnom tužilaštvu pojedinačno, mada je 2016. godine bila izrađena Analiza potrebnog broja zamenika javnih tužilaca u javnim tužilaštvima u Republici Srbiji, na osnovu broja predmeta po zameniku javnog tužioca u pojedinačnim javnim tužilaštvima. S tim u vezi, Strategija je prepoznala potrebu kreiranja odgovarajuće metodologije po kojoj bi se vršila procena optimalnog broja mesta u javnim tužilaštvima, te redovno (npr., jednom godišnje) vršile analize stanja i donosile odgovarajuće odluke o popunjavanju upražnjenih mesta, odnosno odluke o smanjenju broja mesta zamenika javnih tužioca, u zavisnosti od procene situacije. S druge strane, redovna analiza realnih potreba je neophodna i radi pravilnog i preciznog planiranja budžeta i blagovremenog obezbeđenja novčanih sredstava.

––––––––––––––

66 Izvor: podaci dobijeni od strane Državnog veća tužilaca.

3.5.3. Neujednačenost u raspodeli predmeta

Pored opšteg nedostatka u broju zamenika javnih tužilaca, kao poseban problem se izdvaja i neujednačenost u ukupnom broju predmeta u radu po zameniku javnog tužioca, u okviru iste vrste javnog tužilaštva (prevashodno je izraženo u pogledu osnovnih javnih tužilaštava). Analizom67 je utvrđeno da pojedini zamenici javnih tužilaca, pre svega iz javnih tužilaštava u Beogradu, gde je najveći priliv predmeta, rade i do deset puta više predmeta od drugih, što svakako utiče na kvalitet rada. Pored toga, ovakav sistem izrazito neravnomerne raspodele, direktno utiče i na negativnu selekciju prilikom ocenjivanja rada zamenika javnog tužioca, budući da se prema postojećim pravilima kvalitet rada meri brojem urađenih odluka u odnosu na broj primljenih predmeta u procentima (videti detaljnije o ovome pod 3.4.8. Neadekvatan postupak procene radnog učinka).

––––––––––––––

67 Videti dokument: Analiza potrebnog broja zamenika javnih tužilaca u javnim tužilaštvima u RS, iz 2016. godine, str. 13.

3.5.4. Nedovoljan broj tužilačkih pomoćnika

Iako u sistemu tužilaštva pozicija zamenika javnog tužioca predstavlja, u izvesnom smislu, kičmu javnotužilačke funkcije, procena je da se postojeća preopterećenost javnih tužilaštva ne može rešiti samo popunjavanjem upražnjenih mesta na navedenoj poziciji. Ovo posebno u onim javnim tužilaštvima koja imaju izrazito veliki broj starih predmeta u rešavanju. Kako je u cilju konačnog rešavanja tih predmeta neophodno da se dostigne efikasnost u radu koja de facto premašuje 100% (tzv. stopa rešavanja predmeta – Clearance Rate), navedeno je teško ostvarljivo, čak i ako se poveća broj zamenika javnih tužilaca. Iz tog razloga, potrebno je razmotriti da se dodatno brojčano osnaži pozicija pomoćnika u okviru javnih tužilaštva (ili bar onih koja prednjače po pitanju preopterećenosti u predmetima) trajno ili na određeno vreme, s obzirom na to da tužilački saradnici neposredno postupaju u postupcima za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora do pet godina, dok viši tužilački saradnici neposredno postupaju u postupcima za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora do osam godina, dok u ostalim postupcima pružaju značajnu stručnu pomoć zamenicima javnog tužioca.

Na osnovu podataka Ministarstva pravde, broj tužilačkih pomoćnika na dan 25. maj 2021. iznosi 356. Ukupno je sistematizovano 270 mesta tužilačkih pomoćnika na neodređeno vreme, od kojih je popunjeno 194. Navedeno znači da je 76 radnih mesta tužilačkih pomoćnika na neodređeno vreme upražnjeno.

3.5.5. Nedovoljan broj zapisničara i administrativnog osoblja

Promene Zakona o krivičnom postupku iz 2013. godine i uvođenje „tužilačke istrageˮ nisu samo negativno pogodile osnovni stručni kadar u javnim tužilaštvima (tužioce, zamenike i pomoćnike). Drastično povećanje broja predmeta direktno se odrazilo i na tzv. pomoćno osoblje, a pre svega zapisničare i osoblje na administrativnim poslovima u osnovnim i višim javnim tužilaštvima. Analiza je pokazala da se broj tužilačkog osoblja u periodu 2014–2016. godine smanjio za 9%, iako se broj tužilačkih pozicija nije menjao u navedenom periodu68. Sadašnji njihov broj je unekoliko usaglašen sa potrebama ranije procesne nadležnosti tužilaca, koja nije podrazumevala svakodnevna saslušanja. Međutim, uvođenjem tužilačke istrage dramatično je povećana potreba za zapisničarima zbog nove procesne nadležnosti saslušanja.

Takođe, ali u manjem obimu, povećala se potreba za osobljem na administrativnim poslovima, imajući u vidu povećanu ukupnu količinu predmeta (starih i novoprimljenih).

Broj osoblja u osnovnom i višem tužilaštvu utvrđen je Pravilnikom o merilima za određivanje broja osoblja u osnovnom i višem javnom tužilaštvu69.

Prema podacima Ministarstva pravde, sa stanjem na dan 20. maj 2021. godine, u javnim tužilaštvima je sistematizovano ukupno 219 radnih mesta zapisničara, a popunjeno 196. Ipak, zbog povećanog obima posla, van postojeće sistematizacije radnih mesta, dodatno (po različitim osnovama), angažovano je čak 115 lica na poslovima zapisničara. Dakle, iako već postojeća sistematizovana mesta nisu popunjena (i dalje su upražnjena 23 radna mesta), dodatno se angažuje, po drugim osnovama, veći broj osoblja koje obavlja poslove zapisničara, a taj broj lica značajno premašuje broj ukupno sistematizovanih radnih mesta.

Prema istim podacima, slična je situacija i kod daktilografa: sitematizovano je 115 mesta za obavljanje poslova daktilografa, od čega je popunjeno 106, a zbog povećanog posla su angažovana još 32 daktilografa. Navedeno ukazuje na to da je potrebno povećati broj sistematizovanih mesta za vršenje poslova zapisničara i daktilografa, odnosno uskladiti ih sa stvarnim potrebama.

Procena70 je da bi, ukoliko bi svaki zamenik javnog tužioca imao svog zapisničara (kao što svaki sudija ima svog zapisničara) ili ukoliko bi na dva zamenika javnog tužioca bio zaposlen po jedan zapisničar, bilo moguće efikasnije obavljati saslušanja. Ovde svakako treba razmotriti i razvoj alternativnih rešenja vođenja zapisnika, putem primene novih tehnologija. Prema trenutnom stanju, što zbog nedovoljnog broja zapisničara, što zbog nedostatka prostorija i drugih tehničkih razloga, u najvećem broj tužilaštava zamenik tužioca ima samo jedan ili najviše dva dana nedeljno za poslove saslušanja, što sve usporava tok istrage i samim tim produžava rok u kome tužilac predmet rešava. Takođe, veliki broj zamenika se žali na to da najveći deo svog radnog vremena provedu baveći se administrativnim poslovima, što ostavlja kraći deo radnog dana za obradu predmeta.

––––––––––––––

68 Videti dokument: Funkcionalna analiza sistema tužilaštva, od 15. januara 2019. godine, koji je pripremljen od strane tima angažovanog od strane Svetske banke i Multidonatorskog fonda za pomoć sektoru pravosuđa u Srbiji.

69 Pravilnik o merilima za određivanje broja osoblja u javnom tužilaštvu („Službeni glasnik RS”, br. 72/09 i 79/09) propisuje sledeće: Broj zapisničara – daktilografa u osnovnom i višem javnom tužilaštvu određuje se tako da na tri tužioca dolazi jedan zapisničar – daktilograf. Broj osoblja na administrativnim poslovima u osnovnom i višem javnom tužilaštvu određuje se tako da na jednog tužioca dolazi do 0,4 izvršioca. Najmanji broj osoblja na administrativnim poslovima u javnom tužilaštvu ne može biti manji od pet. Broj osoblja na informatičkim poslovima određuje se tako da u osnovnom i višem javnom tužilaštvu bude do dva izvršioca za tu vrstu poslova. Broj osoblja na tehničkim poslovima određuje se tako da u osnovnom i višem javnom tužilaštvu na jednog tužioca dolazi do 0,2 izvršioca. Za apelaciona tužilaštva je utvrđeno: Broj zapisničara – daktilografa u apelacionom javnom tužilaštvu određuje se tako da na tri tužioca dolazi jedan zapisničar. Za obavljanje poslova uprave u apelacionom javnom tužilaštvu obezbeđuje se jedan zapisničar – daktilograf. Broj osoblja na administrativnim poslovima u apelacionom javnom tužilaštvu određuje se tako da na jednog tužioca dolazi do 0,4 izvršioca. Broj osoblja na informatičkim poslovima određuje se tako da u apelacionom javnom tužilaštvu bude do dva izvršioca za tu vrstu poslova. Broj osoblja na tehničkim poslovima određuje se tako da u apelacionom javnom tužilaštvu na jednog tužioca dolazi do 0,2 izvršioca. Za tužilaštva posebne nadležnosti je propisano sledeće: Broj zapisničara – daktilografa u Tužilaštvu za ratne zločine određuje se tako da na dva tužioca dolazi jedan zapisničar. Broj zapisničara – daktilografa u Tužilaštvu za organizovani kriminal određuje se tako da na jednog tužioca dolazi jedan zapisničar. Za obavljanje poslova uprave u javnom tužilaštvu posebne nadležnosti obezbeđuje se jedan zapisničar – daktilograf. Broj osoblja na administrativnim poslovima u javnom tužilaštvu posebne nadležnosti određuje se tako da na jednog tužioca dolazi do 0,8 izvršilaca. Broj osoblja na informatičkim poslovima u javnom tužilaštvu posebne nadležnosti određuje se tako da u tužilaštvu bude do tri izvršioca za tu vrstu poslova. Broj osoblja na tehničkim poslovima u javnom tužilaštvu posebne nadležnosti određuje se tako da na jednog tužioca dolazi do 0,2 izvršioca.

70 Videti dokument: Analiza potrebnog broja zamenika javnih tužilaca u javnim tužilaštvima u RS, iz 2016. godine, str. 19

3.5.6. Određen broj javnih tužilaca i zamenika su upućeni u druga tužilaštva

Utvrđeno je da značajan broj lica na navedenim pozicijama zapravo obavlja poslove u drugim javnim tužilaštvima u odnosu na ona u kojima su izabrani, zatim u Državnom veću tužilaca ili Ministarstvu pravde ili se dug vremenski period nalaze na poziciji vršioca funkcije javnog tužioca71.

Prema dostupnim podacima, u Republičko javno tužilaštvo su upućena četiri zamenika iz osnovnih, viših odnosno apelacionih tužilaštava. U Tužilaštvu za organizovani kriminal taj broj iznosi devet zamenika. U Tužilaštvo za ratne zločine su upućena tri zamenika iz drugih tužilaštava. U sastav apelacionih javnih tužilaštava ulazi ukupno šest upućenih zamenika. Što se tiče viših javnih tužilaštava taj broj iznosi čak sedamnaest. Najzad, spisak zamenika upućenih u posebno odeljenje za borbu protiv korupcije se iscrpljuje sa ukupno pet zamenika.

Navedeno stanje, svakako, proizvodi određene neželjene posledice, a koje se odnose na tužilaštva iz kojih su zamenici upućeni.

––––––––––––––

71 Videti dokument: Funkcionalna analiza sistema tužilaštva, od 15. januara 2019. godine, koji je pripremljen od strane tima angažovanog od strane Svetske banke i Multidonatorskog fonda za pomoć sektoru pravosuđa u Srbiji.

3.5.7. Visoka stopa osoblja u radnom odnosu na određeno vreme

Analiza72 je pokazala da je u javnim tužilaštvima primetan veliki broj lica koja su zaposlena na određeno vreme. U 2016. godini je taj broj činio približno 20% od ukupnog broja zaposlenih lica73. Podaci Ministarstva pravde koji se odnose na 2021. godinu ukazuju da je stanje takvo da je od 1367 sistematizovanih radnih mesta popunjeno 1190, dok je čak 432 lica je angažovano zbog povećanog obima posla, a njih još 30 zamenjuje odsutne radnike. Znači, procenat zaposlenih na određeno vreme u odnosu na ukupno zaposlene u tužilaštvima se još povećao i u 2021. godini iznosi oko 27%.

Većina tih lica je zaposlena na pozicijama pomoćnika, pripravnika, zapisničara i ostalog osoblja koje je direktno uključeno u rad na predmetima. Pored samog broja lica zaposlenih na određeno vreme, problem predstavlja i činjenica da ne postoje objektivni kriterijumi na osnovu kojih javna tužilaštva donose odluke o navedenom načinu zasnivanja radnog odnosa. Tako postoje osnovna javna tužilaštva koja imaju visok nivo zaposlenih na određeno vreme, čime se faktički zamenjuju ona stalno zaposlena lica koja su, iz određenih razloga, opravdano privremeno odsutna s posla, dok istovremeno druga javna tužilaštva, sa približno istim procentom privremeno odsutnih, nisu gotovo uopšte angažovala lica na određeno vreme i nastavila su da obavljaju svoj posao u redovnom režimu. Ovo predstavlja jasan indikator da zapošljavanje na određeno vreme nije vođeno realnim potrebama za nedostajućom radnom snagom, a što bi svakako trebalo da bude slučaj. Iz navedenog razloga potrebno je uvesti standardizovano i redovno izveštavanje o broju i pozicijama zaposlenih na određeno vreme, kao i o troškovima koje ovaj vid radnog angažovanja sa sobom nosi, kako bi mogla da se uradi odgovarajuća analiza efekata.

Navedeno je posledica koja je, uglavnom, nastala usled važenja odredbi Zakona o načinu određivanja broja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru74, koji je primenjivan do 31. decembra 2019. godine, kao i odredbi člana 27e Zakona o budžetskom sistemu75, koji je i dalje na snazi. Članom 27e Zakona o budžetskom sistemu je propisano da je moguće zasnivanje radnog odnosa sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta samo izuzetno, uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje Ministarstva. Istovremeno, ukupan broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge i lica angažovanih po drugim osnovama, kod korisnika javnih sredstava, ne može biti veći od 10% ukupnog broja zaposlenih, a izuzetno može biti veći od 10% ukupnog broja zaposlenih, uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje Ministarstva. Navedeno ima za posledicu da je veliki broj sistematizovanih radnih mesta osoblja u tužilaštvima nepopunjen, dok je značajan broj lica angažovano na određeno vreme odnosno radno angažovano modalitetima van radnog odnosa. Ovakav status stvara neizvesnost u pogledu radno-pravnog položaja lica koja nisu u radnom odnosu na neodređeno vreme, njihovog ocenjivanja i karijernog razvoja, kao i drugih elemenata, što u suštini utiče na korpus njihovih prava koja proističu iz radnog odnosa. Stoga je poželjno da se ovakvo stanje dovede u okvire popunjenosti upražnjenih radnih mesta, zapošljavanjem lica u radni odnos na neodređeno vreme, a istovremeno treba smanjiti broj zaposlenih odnosno radno angažovanih lica na određeno vreme. Naime, građenje sistema na osnovama koje podrazumevaju da značajan kadrovski kapacitet čine lica koja nisu u radnom odnosu na neodređeno vreme, na duže staze, ne predstavlja dobar pristup. Neminovna posledica ovakvog stanja je da izostaje vrednovanje rada po kriterijumima zalaganja, veština, znanja i slično, što se, po prirodi stvari, negativno odražava na sam tužilački sistem.

––––––––––––––

72 Idem.

73 U 2016. godini, na ukupno 1117 stalno zaposlenih lica, dolazi 243 lica koja su bila zaposlena na određeno vreme.

74 Zakon o načinu određivanja broja maskimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS”, br. 68/15, 81/16 – odluka US i 95/18)

75 Zakon o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS”, br. 54/09, 73/10, 101/10, 101/11, 93/12, 62/13, 63/13 – ispr., 108/13, 142/14, 68/15 – dr. zakon, 103/15, 99/16, 113/17, 95/18, 31/19, 72/19 i 149/20)

3.5.8. Neadekvatan postupak procene radnog učinka

Postojeći postupak procene radnog učinka je zastareo, jer se u najvećoj meri bazira na stopi dodeljenih i rešenih predmeta od strane konkretnog nosioca javnotužilačke funkcije, bez uzimanja u obzir drugih elemenata za ocenu, kao što je, na primer sveukupan obim predmeta koji jedno tužilaštvo ima u radu. Tako će, na primer, zamenik tužioca koji ima 500 predmeta u radu i koji reši 100% predmeta dobiti ocenu „izuzetno uspešno”, a zamenik tužioca koji ima 1500 predmeta u radu i reši manje od 60% predmeta, ocenu „ne zadovoljava”, pri čemu će prvi faktički rešiti 500 predmeta, a drugi oko 900 predmeta76, odnosno 400 predmeta više od prvog. Ovim se direktno podriva sistem meritokratije, koji najpre u pravosuđu mora da postane osnovni stub na kojem počiva upravljanje ljudskim resursima. Nosilac javnotužilačke funkcije iz prvog primera ima stopu od 100% rešenih predmeta u odnosu na broj dodeljenih i zato dobija najvišu ocenu, dok s druge strane, nosilac javnotužilačke funkcije iz drugog primera ima manju stopu rešenih predmeta, svega 60% od broja dodeljenih predmeta, pa samim tim o lošiju ocenu, a zapravo rešava 80% predmeta više od prvonavedenog nosioca javnotužilačke funkcije i on je znatno efikasniji u radu.

Iz napred navedenih razloga, potrebno je izvršiti reviziju postojećeg sistema ocene radnog učinka i modernizovati ga uvođenjem savremenih elemenata za ocenjivanje, uključujući i mogućnost konkretnog nosioca javnotužilačke funkcije da se izjasni o rezultatima ocenjivanja i da svoje mišljenje kroz naknadno obavljen intervju.

––––––––––––––

76 Idem.

3.5.9. Unapređenje obuke u javnim tužilaštvima

Postojeći pristup ne ističe u dovoljnoj meri povezanost između kvalitetne i kontinuirane obuke javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca i uspešnosti u brzom i kvalitetnom rešavanju predmeta. Poželjno bi bilo koristiti dodatna stručna usavršavanja i obuke u vezi sa reformom pravosuđa.

Nepostojanje sveobuhvatne analize potreba za obukom javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca i na njoj zasnovanih relevantnih sadržaja programa i planova obuka.

Veza sa posebnim ciljem: Strategija navedeni problem neposredno tretira najpre kroz realizaciju posebnog cilja 1 i cilja 3. Posredno na rešavanje ovog problema treba da utiče realizacija posebnog cilja 2 Strategije.

3.6. Neadekvatan status i položaj tužilačkih pomoćnika

Položaj sudijskih i tužilačkih pomoćnika je veoma srodan, pa se iz tog razloga mogu postaviti brojne paralele i izvući isti odnosno slični zaključci. Naime, tužilački pomoćnici imaju veoma značajan položaj u funkcionisanju tužilaštava i njihov status treba da bude predmet predstojeće reforme ljudskih resursa u pravosuđu.

3.6.1. Pravni status

Shodno odredbama člana 117. Zakona o javnom tužilaštvu77 tužilački pomoćnici su svrstani u red osoblja u javnom tužilaštvu, zajedno sa tužilačkim pripravnicima i državnim službenicima i nameštenicima zaposlenim na administrativnim, tehničkim, računovodstvenim, informacionim i drugim pratećim poslovima značajnim za javno tužilaštvo.

Na zasnivanje radnog odnosa, prava, obaveze, stručno usavršavanje, ocenjivanje i odgovornosti osoblja u javnom tužilaštvu primenjuju se propisi koji uređuju radne odnose državnih službenika i nameštenika.78

Pozitivni propisi ne prave dinstinkciju između položaja tužilačkih pomoćnika i ostalog osoblja u tužilaštvu, a u kontekstu prava, obaveza, ocenjivanja i slično, uprkos tome što suština i značaj posla tužilačkih pomoćnika prevazilazi okvire ostalog osoblja.

Shodno navedenom na plate, naknade i druga primanja tužilačkih pomoćnika primenjuju se odredbe Zakona o platama državnih službenika i nameštenika79, a ne odredbe Zakona o javnom tužilaštvu, kojim se reguliše materijalni položaj tužilaca i zamenika, a što ujedno ima uticaj na visinu zarade tužilačkih pomoćnika. Navedeno stanje je svakako destimulativno za tužilačke pomoćnike i predstavlja jedan od razloga koji ih navodi da radni odnos zasnivaju na plaćenijim radnim mestima.

Zbog svega opisanog, poželjno je analizirati stanje i postaviti osnove za utvrđivanje specifičnosti statusa tužilačkih pomoćnika u odnosu na ostalo osoblje u javnom tužilaštvu odnosno na mogućnost uspostavljanja direktne relacije sa Državnim većem tužilaca. U ovom kontekstu treba ukazati i na odredbe člana 48. Zakonika o krivičnom postupku80, kojim je predviđeno da javni tužilac preduzima radnje u postupku neposredno ili preko svog zamenika, a u postupku za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora do pet godina i preko tužilačkog saradnika, odnosno u postupku za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora do osam godina i preko višeg tužilačkog saradnika. Navedena odredba dodatno ukazuje na poseban značaj tužilačkih pomoćnika i njihovu odgovornost u radu tužilaštva.

Pored navedenog, poželjno je da se preciziraju odnosno ažuriraju opisi poslova tužilačkih pomoćnika, kao i da se učine specifičnim u odnosu na vrste tužilaštava. Nagrađivanje, ocenjivanje odnosno karijerni razvoj u celini mora stajati u jasnoj relaciji sa opisima poslova, čime bi se obezbedila merljivnost u postupanju, valjano kvantifikovanje rezultata i shodno tome napredovanje tužilačkih pomoćnika. Predvidivost u ovom smislu je potrebna kako za same tužilačke pomoćnike, tako i za lica koja ih ocenjuju, a što u krajnjoj liniji čini sistem zaokruženim u smislu planiranja i utvrđivanja budućih kadrovskih kapaciteta tužilaštava.

Nezaobilazan deo karijernog razvoja je i stručno usavršavanje, pa je potrebno uspostaviti odnosno razviti sistem obuka i stručnog usavršavanja, koji bi uzimao u obzir sve specifičnosti i pre svega potreba tužilaštava odnosno tužilačkih pomoćnika u njima. Pored navedene, potrebna je još dublja analiza potrebe za obukama, kako bi se unapredio rad tužilačkih pomoćnika, te to predstavlja koncept kojem treba da se teži.

––––––––––––––

77 Zakon o javnom tužilaštvu („Službeni glasnik RS”, br. 116/08, 104/09, 101/10, 78/11 – dr. zakon, 101/11, 38/12 – odluka US, 121/12, 101/13, 111/14 – odluka US, 117/14, 106/15 i 63/16 – odluka US)

78 Član 126. Zakona o javnom tužilaštvu.

79 Zakon o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS”, br. 62/06, 63/06 – ispr., 115/06 – ispr., 101/07, 99/10, 108/13, 99/14 i 95/18)

80 Zakonik o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19, 27/21 – odluka US i 62/21 – odluka US)

3.6.2. Kriterijumi sa prijem u radni odnos i napredovanje

Tužilački pomoćnici mogu da steknu sledeća zvanja:

– tužilački saradnik,

– viši tužilački saradnik,

– savetnik

– viši savetnik.

Zvanje tužilačkog saradnika može steći lice koje ima položeni pravosudni ispit, a zvanje višeg tužilačkog saradnika lice koje posle položenog pravosudnog ispita ima najmanje dve godine radnog iskustva u pravnoj struci.

Zvanje savetnika može steći lice koje ispunjava uslove za zamenika višeg javnog tužioca. Zvanje savetnika postoji u Republičkom javnom tužilaštvu, javnom tužilaštvu posebne nadležnosti i apelacionom javnom tužilaštvu.

Najzad, u Republičkom javnom tužilaštvu postoji i zvanje višeg savetnika, koje se stiče odlukom Kolegijuma Republičkog javnog tužilaštva, a može ga steći lice koje ima zvanje savetnika.

Imajući u vidu pravni status tužilačkih pomoćnika odnosno merila i kriterijume za prijem i napredovanje u karijeri, a u cilju uspostavljanja principa meritokratije, potrebno je razmotriti mogućnost bližeg definisanja uslova za prijem u radni odnos i detaljnije uređivanje mogućnosti odnosno uslova za napredovanje u karijeri, kao što su godišnje ocene, akademska zvanja, pohađanje obuka, stručnih seminara, objavljeni naučni članci i slično.

3.6.3. Broj tužilačkih pomoćnika

Shodno odredbama Pravilnika o merilima za određivanje broja osoblja u javnom tužilaštvu81 broj tužilačkih pomoćnika i tužilačkih pripravnika za osnovno i više javno tužilaštvo određuje se tako što na dva tužioca dolazi po jedan tužilački pomoćnik ili po jedan tužilački pripravnik, s tim da ukupan broj tužilačkih pomoćnika ne bude veći od 2/3, a broj tužilačkih pripravnika od 1/3 u odnosu na njihov ukupan broj.

U odnosu na navedeno predviđena je modifikacija za apelaciono javno tužilaštvo, konkretno broj tužilačkih pomoćnika za apelaciono javno tužilaštvo određuje se tako da na tri tužioca dolazi jedan tužilački pomoćnik.

Što se tiče javnih tužilaštava posebne nadležnosti, broj tužilačkih pomoćnika za Tužilaštvo za ratne zločine određuje se tako da na dva tužioca dolazi po jedan tužilački pomoćnik, dok se broj tužilačkih pomoćnika za Tužilaštvo za organizovani kriminal određuje tako da na jednog tužioca dolazi po jedan tužilački pomoćnik.

Najzad, broj savetnika u Republičkom javnom tužilaštvu određuje se prema broju javnih tužilaca, tako da jedan savetnik dolazi na tri tužioca. Broj viših savetnika u Republičkom javnom tužilaštvu određuje se tako da bude do pet izvršilaca sa tim zvanjem.

Prema podacima Ministarstva pravde u pogledu tužilačkog osoblja broj tužilačkih pomoćnika na dan 25. maj 2021. iznosi 356. Posebno je zanimljivo što je ukupno sistematizovano 270 mesta tužilačkih pomoćnika na neodrešeno vreme, od kojih je popunjeno 194. Dakle, 76 mesta tužilačkih pomoćnika na neodređeno vreme je upražnjeno. Istovremeno, budući da očito postoji velika potreba za tužilačkim pomoćnicima, zbog povećanog obima posla, 161 tužilački pomoćnik zaposlen je na određeno vreme, kao i još 10 radi zamene odsutnog radnika i 1 do okončanja konkursa.

Kako bi se postigla ravnomerna opterećenost svih nosilaca pravosudnih funkcija, potrebno je razmotriti mogućnost da se izmene odredbe Pravilnika o merilima za određivanje broja osoblja u javnom tužilaštvu, i to tako što bi broj tužilačkih pomoćnika za osnovno i više javno tužilaštvo bio povećan.

Poželjno je predvideti i korektivni faktor za tužilaštva koja imaju povećan priliv predmeta, u odnosu na nacionalni prosek, te da im se pruži mogućnost zaposlenja dva ili više tužilačkih pomoćnika, na određeno vreme, kako bi se lakše prevazišao problem sa povećanim brojem predmeta. I podaci Ministarstva pravde govore u prilog povećanja sistematizacije tužilačkih pomoćnika, kao i potrebe raspisivanja konkursa za popunjavanje upražnjenih radnih mesta na neodređeno vreme.

Takođe bi trebalo preduzeti korake u pogledu razrešavanja situacije koja je nastala usled važenja odredbi Zakona o načinu određivanja broja maskimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru82, koji je primenjivan do 31. decembra 2019. godine, odnosno odredbi člana 27e Zakona o budžetskom sistemu83. Primena tih propisa, kao što je već rečeno (videti detaljnije 3.5.7. Visoka stopa osoblja u radnom odnosu na određeno vreme), ima za posledicu da je veliki broj sistematizovanih radnih mesta tužilačkih pomoćnika nepopunjen, dok je značajan broj tužilačkih pomoćnika angažovan na određeno vreme. Naravno, izvesnost u pogledu radnog statusa, karijernog razvoja i drugih elemenata nije i ne može biti ista za lica koja imaju radni odnos na neodređeno i lica koja imaju radni odnos na određeno vreme, a što utiče na njihovu motivisanost i planiranje dalje karijere u tužilaštvu. Stoga je poželjno da se opisana situacija dovede u okvire popunjenosti upražnjenih radnih mesta kroz zapošljavanje lica u radni odnos na neodređeno vreme, a istovremeno treba smanjiti broj zaposlenih odnosno radno angažovanih pomoćnika na određeno vreme, jer navedeno treba da bude izuzetak u pogledu zasnivanja radnog odnosa odnosno radnog angažovanja.

––––––––––––––

81 Pravilnik o merilima za određivanje broja osoblja u javnom tužilaštvu („Službeni glasnik RS”, br. 72/09 i 79/09).

82 Zakon o načinu određivanja broja maskimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS”, br. 68/15, 81/16 – odluka US i 95/18)

83 Zakon o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS”, br. 54/09, 73/10, 101/10, 101/11, 93/12, 62/13, 63/13 – ispr., 108/13, 142/14, 68/15 – dr. zakon, 103/15, 99/16, 113/17, 95/18, 31/19, 72/19 i 149/20)

3.6.4. Zarade tužilačkih pomoćnika

Već je navedeno da visina zarada tužilačkih pomoćnika predstavlja destimulativni momenat i svakako je jedan od osnovnih razloga zbog kog dolazi do odliva kadrova iz tužilaštava. S obzirom na to da su plate, naknade i druga primanja tužilačkih pomoćnika predmet regulative odredbi Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, a ne odredbi Zakona o javnom tužilaštvu, kojim se reguliše materijalni položaj tužilaca i zamenika, to za posledicu ima da se plate pomoćnika ne vezuju za određeni procenat plata tužilaca odnosno zamenika tužilaca. Na ovaj način izostaje predvidivost rasta plata odnosno uvek je prisutna mogućnost povećanog raspona u zaradama između tužilačkih pomoćnika i tužilaca.

3.6.5. Opis poslova i ocenjivanje rada tužilačkih pomoćnika

Tužilački pomoćnik, shodno zakonskim odredbama, pomaže javnom tužiocu i zameniku javnog tužioca, izrađuje nacrte akata, prima na zapisnik prijave, podneske i izjave građana i samostalno ili pod nadzorom vrši poslove predviđene zakonom i drugim propisima. Kao što je ranije navedeno, tužilački pomoćnici mogu, po nalogu javnog tužioca, preduzimati određene radnje u postupcima za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora do pet odnosno osam godina, što ukazuje na to da je njihov opis poslova fokusiran na stručne poslove.

Ipak, u praksi tužilački pomoćnici se često bave i poslovima upravljanja ljudskim resursima, kao i administrativnim poslovima. Može da se zaključi da je ovakva situacija posledica nedovoljnog broja drugog tužilačkog osoblja, ali se ne može prenebregnuti činjenica da se ovim neracionalno koristi znanje koje tužilački pomoćnici imaju.

Što se tiče vrednovanja rada, shodno članu 121. Zakona o javnom tužilaštvu, rad tužilačkog pomoćnika vrednuje javni tužilac, po pribavljenom mišljenju zamenika javnog tužioca s kojim tužilački pomoćnik radi.

Na vrednovanje i posledice vrednovanja tužilačkog pomoćnika shodno se primenjuju pravila o vrednovanju sudijskog pomoćnika.

Pravilnikom o upravi u javnim tužilaštvima84 je dodatno regulisano da rad tužilačkog pomoćnika ocenjuje javni tužilac, po pribavljenom mišljenju zamenika javnog tužioca sa kojim tužilački pomoćnik radi, kolegijuma ili drugih državnih organa ukoliko je tužilački pomoćnik bio upućen na obuku, a u skladu sa propisom koji uređuje ocenjivanje državnih službenika.

Ipak, postavlja se pitanje objektivnosti prilikom vrednovanja odnosno ocenjivanja, usled nedostatka kriterijuma koji bi bili merljiviji. Tužilac će vrlo retko dati nisku ocenu tužilačkom pomoćniku odnosno zamenik će vrlo retko dati loše mišljenje o tužilačkom pomoćniku sa kojim radi i sa kojim se vremenom, uglavnom, razvije blizak i obostrano zavistan odnos. Posledica je izostanak meritokratije odnosno izostanak objektivnog sistema nagrađivanja, povećanja plate, odnosno napredovanja po platnim razredima za one koji se zaista naročito ističu u svom radu.

––––––––––––––

84 Pravilnik o upravi u javnim tužilaštvima („Službeni glasnik RS”, br. 110/09, 87/10, 5/12, 54/17, 14/18 i 57/19)

3.6.6. Obuke tužilačkih pomoćnika

Shodno Zakonu o javnom tužilaštvu program obuke tužilačkih pripravnika i tužilačkih pomoćnika utvrđuje Državno veće tužilaca.

Tužilački pripravnik i tužilački pomoćnik može određeno vreme biti upućen na obuku u drugo javno tužilaštvo, državni organ ili organ jedinice lokalne samouprave.

Prema izveštajima Pravosudne akademije o realizovanim aktivnostima iz oblasti krivičnog prava, godinama unazad je održan značajan broj adekvatnih obuka za tužilačke pomoćnike dok se tematske obuke organizovane kroz projekte međunarodnih organizacija i partnera uglavnom odnose na nosioce javnotužilačke funkcije.

Ipak, u ovom smislu je poželjno dodatno nadograditi sistemski pristup konceptu obuka, uz sprovođenje što detaljnije analize za stvarnim potrebama za obukama. Sve navedeno treba da bude praćeno evidentiranjem obuka, kao i daljom distribucijom znanja koje je stečeno na obukama. Konačno, potrebno je da obuke u što većoj meri prate potrebe tužilačkih pomoćnika. Dakle, prilikom koncipiranja obuka nužno je da se načini distinkcija u pogledu obuka za nosioce javnotužilačkih funkcija (javne tužioce i zamenike javnih tužilaca) i tužilačke pomoćnike, s obzirom na razlike koje postoje u pogledu njihovog položaja odnosno razlike koje postoje u propisanim radnim dužnostima.

3.6.7. Disciplinska odgovornost

Imajući u vidu složenost poslova koje obavljaju, kao i moguće negativne efekte na prava i obaveze stranaka u postupku u slučaju da neadekvatno obavljaju svoje dužnosti, važnost postojanja disciplinske odgovornosti, kao i njene primene u praksi je od izuzetne važnosti za rad tužilačkih pomoćnika.

Pošto je pravni položaj tužilačkih pomoćnika izjednačen sa položajem državnih službenika, na njih se primenjuju identična pravila i po pitanju disciplinske odgovornosti. Još veći problem je u činjenici da se ta pravila u praksi gotovo ne primenjuju, te je primena zakonom propisanih disciplinskih mera, uključujući i sam otkaz ugovora o radu retka pojava. Ovo je svakako nešto što bi se moralo promeniti, odnosno biti obuhvaćeno budućom reformom ljudskih resursa u pravosuđu.

Veza sa posebnim ciljem: Strategija navedeni problem neposredno tretira kroz realizaciju posebnog cilja 1, cilja 3, cilja 2, Strategije

3.7. Stanje u Visokom savetu sudstva po pitanju ljudskih resursa

Značaj Visokog saveta sudstva u pravosuđu u pravnom sistemu Republike Srbije određuje pre svega činjenica da je definisan kao ustavna kategorija85. I pored svog nesumnjivog značaja86, kada je reč o stanju ljudskih resursa, ovaj organ deli sudbinu celokupnog pravosuđa u Srbiji – uočava se značajan, kontinuiran i dugogodišnji nedostatak kapaciteta.

Prema podacima do kojih se došlo kroz analizu organizacije, funkcionisanja i potreba Visokog saveta sudstva i njegove Administrativne kancelarije87, stanje po pitanju ljudskih resursa je takvo da ovaj organ radi sa svega 60% od ukupno potrebnih, predviđenih kapaciteta (odnosno radnih mesta predviđenih sistematizacijom radnih mesta). Od ukupnog broja upražnjenih radnih mesta, 4/5 čine radna mesta za stručne poslove iz nadležnosti Visokog saveta sudstva. Ovo sve skupa čini da su kapaciteti Administrativne kancelarije88 koja u stručnom pogledu predstavlja oslonac Visokog saveta sudstva, kritično slabi kada je u pitanju upravo pružanje stručne podrške Savetu, i iznose svega 53% od kapaciteta koji su predviđeni sistematizacijom radnih mesta za tu vrstu poslova.

Još više zabrinjava podatak da je, istorijski gledano, u periodu od 2012–2020. godine, umesto kontinuiranog rasta, odnosno postepenog popunjavanja predviđenih ljudskih kapaciteta ovog organa (sistematizovanih radnih mesta), zabeležen ukupan pad u iznosu od celih 11% u odnosu na 2012, pri čemu samo u periodu od 2018-2020. godine, taj pad iznosi 15% (sa 82% popunjenih kapaciteta u 2018. godini, na 60% popunjenih kapaciteta u 2020. godini)89.

Kapaciteti Administrativne kancelarije u 2020. godini, po unutrašnjim organizacionim jedinicama koje vrše stručne poslove, su kako sledi90:

– Sektor za materijalno-finansijske poslove je na 88% predviđenih ljudskih kapaciteta;

– Sektor za statusna pitanja sudija i sudija porotnika je na 55% predviđenih ljudskih kapaciteta;

– Odeljenje za pripremu propisa i evropske integracije je na 43% predviđenih ljudskih kapaciteta;

– Odeljenje za kadrovske i opšte poslove je na 60% predviđenih ljudskih kapaciteta; i

– Grupa za obradu pritužbi upućenih savetu je na 50% predviđenih ljudskih kapaciteta.

Kao jedan od razloga se navodi i činjenica da, i pored raspisivanja internih i javnih konkursa, ovaj organ ipak ne uspeva da popuni svoje kapacitete, između ostalog, i zato što se kandidati radije opredeljuju za rad u sudovima, gde su trenutno veće zarade. Sledstveno, Visoki savet sudstva beleži i odliv već postojećih kadrova, i to onog najstručnijeg91, pa je situacija u 2020. godini takva da je najznačajniji nedostatak bio upravo najkvalifikovanijeg kadra ‒ viših (33%) i samostalnih savetnika (43%), savetnika (63%) i mlađih savetnika (100%).

Ništa bolja situacija nije ni u delu administrativno-tehničkih poslova koje Administrativna kancelarija obavlja. I tu je kapacitet kritičan, jer je popunjeno svega 60% radnih mesta za te poslove. Nedostaje 42% od potrebnog broja izvršilaca na radnim mestima za administrativno-tehničke poslove92. Navedeni nedostatak posledično vuče dodatne negativne posledice u delu Administrativne kancelarije koji se bavi stručnim poslovima, jer nedostatak kapaciteta u administrativno-tehničkom delu (bez koga nesumnjivo nema nesmetanog funkcionisanja Visokog saveta sudstva) na sebe preuzimaju izvršioci koji se bave stručnim poslovima. Tako se kreira začarani krug problema jer, pored konstantnog manjka stručnog kadra, izvršiocima na stručnim poslovima je uskraćeno raspoloživo radno vreme za vršenje njihovih redovnih poslova, kao i vreme potrebno za njihovo stručno usavršavanje. Ovo nesumnjivo kreira i dodatne negativne finansijske posledice, jer je cena rada stručnih lica koja se bave administrativno-tehničkim stvarima znatno viša od cene rada administrativnog radnika.

Problemi nisu ništa ništa manji ni po pitanju obuka i stručnog usavršavanja, koje je u celokupnom sistemu pravosuđa, pa samim tim i u Visokom savetu sudstva, ključno za uspešan i efikasan rad stručnih lica. Analiza93 pokazuje da se stručno usavršavanje, pre svega zbog nedostatka odgovarajućih ljudskih i ostalih resursa, uglavnom odvija na ad hoc osnovi. Takođe, pristup izboru obuka zaposlenih je uglavnom reaktivan, odnosno zaposleni pohađaju besplatne obuke ponuđene od strane eksternih organizatora ili obavezne obuke koje održava odgovarajuća institucija u okviru sistema. Identifikovanje potreba za stručnim usavršavanjem u odnosu na opis poslova radnog mesta i propisane kompetencije treba značajno da bude unapređeno, kao i obezbeđivanje informacija o izvorima kvalitetnih i primerenih obuka.

Kao razlozi za reaktivan pristup edukaciji zaposlenih su višestruki:

– nedostatak alata za interni proces planiranja, odabira i realizacije obuka, kao i procene njihovih efekata na proces i rezultate rada zaposlenih;

– nedostatak vremena za stručno usavršavanje zbog obavljanja dodatnih poslova (poslova upražnjenih radnih mesta).

Odeljenje za kadrovske i opšte poslove radi sa 60% potrebnih kapaciteta, što jasno govori o tome da je teško, među brojnim i često vrlo hitnim poslovima u toj jedinici, prioritet dati poslovima u vezi sa stručnim usavršavanjem. Potrebna su veoma značajna i sveobuhvatna unapređenja kako opisa relevantnih radnih mesta, tako i sveukupnog načina analize potreba za obukom, vođenja odgovarajućih evidencija, definisanja kriterijuma za vrstu i raspored pohađanja obuka od strane zaposlenih, uvida u postojeće baze programa za obuke, itd. Pored toga, neophodno je na sistematičan i sveobuhvatan način unaprediti način procene efekata i primene naučenog.

Svakako se ne sme zaboraviti da je jedna od ključnih uloga stručnih službi Visokog saveta sudstva u pružanju podrške u radu disciplinskih organa. Disciplinske organe čine disciplinski tužilac i tri zamenika i disciplinska komisija koja ima dva člana, predsednika i jednog zamenika. Kao drugostepeni organ u disciplinskom postupku protiv sudija postupa Visoki savet sudstva, koji odlučuje po žalbi. Iako nesumnjivo važna funkcija, pozicije koje su predviđene za stručnu podršku (ukupno dve pozicije samostalnog savetnika) su u celosti upražnjene, dakle postoji apsolutni (100%) nedostatak predviđenih kapaciteta. Usled nedostatka stručne podrške, sudije–članovi disciplinskih organa sami obavljaju te poslove, što je za njih veliko opterećenje, pored redovnih poslova koji proističu iz funkcije sudije, i iz funkcije člana disciplinskih organa.

Imajući u vidu značaj Visokog saveta sudstva, kao organa čija je ustavna uloga uspostavljanje i očuvanje vladavine prava, odnosno nezavisnosti i odgovornosti sudstva, kao i princip ravnoteže između grana vlasti, država je u obavezi da obezbedi sve uslove za normalno funkcionisanje ovog organa, što znači sredstva za popunjavanje svih potrebnih radnih mesta unutar Administrativne kancelarije kadrovima odgovarajućih stručnih kvalifikacija i radnog iskustva, kao i odgovarajuće organizaciono-tehničke i sve druge uslove za rad. Ovo između ostalog stoji i kao jasna konstatacija u Izveštaju o radu Visokog saveta sudstva za 2019. godinu94.

Pored toga, potrebno je razmotriti i trenutni pravni položaj zaposlenih lica u Administrativnoj kancelariji Visokog saveta sudstva, odnosno potrebu da se (slično kao kod sudijskih pomoćnika), imajući u vidu sve specifičnosti obavljanja posla i stepena odgovornosti ove kategorije lica, normativno njihov pravni i materijalni status, kao i karijerni razvoj, izdvoje u odnosu na državne službenike u javnom sektoru u koje trenutno spadaju, odnosno da dobiju poseban zakonski status državnih službenika u pravosuđu, koji će više odgovarati specifičnostima njihovih poslova.

Zbog svega napred navedenog, Strategija je prepoznala ključnu ulogu Visokog saveta sudstva, kao organa čiji problemi u delu ljudskih resursa nesumnjivo moraju da budu adresirani navedenim dokumentom, ali i kao organa koji je isto tako ključan za realizaciju svih ciljeva i mera predviđenih Strategijom i sveukupan nadzor nad njenom primenom.

Veza sa posebnim ciljem: Strategija navedeni problem neposredno tretira najpre kroz realizaciju posebnog cilja 1 i cilja 3. Posredno, na rešavanje ovog problema treba da utiče realizacija posebnog cilja 2 Strategije.

––––––––––––––

85 Videti tačku 2.2.1 Strategije – Ustav Republike Srbije, pasus 3.

86 O nadležnostima Visokog saveta sudstva, videti tačku 2.2.3 – Zakon o Visokom savetu sudstva.

87 Videti dokument: „Analiza organizacije, funkcionisanja i potreba Visokog saveta sudstva i njegove Administrativne kancelarije”, 2020, koji je pripremljen u okviru Projekta IPA 2016 „EU za Srbiju-Podrška za Visokom savet sudstva”.

88 Administrativna kancelarija obavlja stručne, administrativne i druge poslove neophodne za rad saveta i njen osnovni zadatak je da obezbedi vršenje svih nadležnosti Visokog saveta sudstva na blagovremen i delotvoran način, u okvirima svojih unutrašnjih organizacionih jedinica.

89 Videti dokument: Analiza organizacije, funkcionisanja i potreba Visokog saveta sudstva i njegove Administrativne kancelarije, 2020, koji je pripremljen u okviru Projekta IPA 2016 „EU za Srbiju-Podrška za Visokom savet sudstva”, str. 23, grafikon: Ljudski resursi Saveta 2012–2020.

90 Izvor: (1) Analiza organizacije, funkcionisanja i potreba Visokog saveta sudstva i njegove Administrativne kancelarije, 2020; (2) Godišnji izveštaj o radu Visokog saveta sudstva, str. 5 i 6, februar 2021.

91 Videti str. 24, pasus 2 dokumenta Analiza organizacije, funkcionisanja i potreba Visokog saveta sudstva i njegove Administrativne kancelarije, 2020.

92 Izvor: Analiza organizacije, funkcionisanja i potreba Visokog saveta sudstva i njegove Administrativne kancelarije, 2020.

93 Idem.

94 „Imajući u vidu obim posla i propisanu nadležnost Saveta, postoji neophodnost popunjavanja svih upražnjenih radnih mesta, a realizacija će se u toku 2020. godine odvijati shodno odobrenim finansijskim sredstvima i u okviru kadrovskog plana”, str. 6, pasus 3. navedenog izveštaja.

3.8. Stanje u Državnom veću tužilaca po pitanju ljudskih resursa

Značaj ovog organa ogleda se u činjenici da je i on u pravnom sistemu Republike Srbije uspostavljen kao ustavna kategorija95. Naime, Državno veće je samostalan organ koji obezbeđuje i garantuje samostalnost javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca. Uprkos navedenom, u pogledu stanja ljudskih resursa vidljiv je nedostatak kapaciteta.

Prema podacima ovog organa96, Administrativnoj kancelariji Državnog veća tužilaca, koja, slično kao i u slučaju Visokog saveta sudstva, predstavlja „kičmuˮ ovog organa, sistematizovano je 28 radnih mesta sa 29 izvršilaca: 21 državnim službenikom, 1 državnim službenikom na položaju i 7 nameštenika.

Trenutno je u Administrativnoj kancelariji zaposleno 19 državnih službenika i nameštenika, od čega je 17 na neodređeno i 2 na određeno vreme, a upražnjeno je 10 radnih mesta. Kapaciteti Administrativne kancelarije u 2020. godini, po unutrašnjim organizacionim jedinicama97, su kako sledi:

– Odsek za materijalno-finansijske poslove 62,5% popunjenosti,

– Odsek za statusna pitanja nosilaca javnotužilačke funkcije i pripremu propisa 66,6% popunjenih radnih mesta,

– Odsek za kadrovske i opšte poslove 66,6%, popunjenih radnih mesta,

– Punu popunjenost ima Grupa za pisarnicu 100%.

Uočljiv nedostatak u pogledu popunjenosti je prisutan kod samostalnih izvršilaca izvan svih organizacionih jedinica. Prema navedenom Pravilniku, takvih mesta ima četiri, a tri nisu popunjena. Ovi podaci govore o tome da je samo 25% ovakvih radnih mesta popunjeno, dok tri četvrtine radnih mesta nije popunjeno.

Ukupan procenat popunjenosti iznosi tek 55% popunjenih radnih mesta. Iz navedenih podatka proizlazi da su kadrovski kapaciteti Administrativne kancelarije nedovoljni i da je potrebno načiniti korake ka njihovom jačanju.

Kadrovskim planom za 2021. godinu Državno veće tužilaca je predvidelo izvesne modifikacije, ali ne i jačanje kapaciteta Administrativne kancelarije u okviru postojećih užih unutrašnjih organizacionih jedinica. Prioritetan problem je izostanak popunjenosti postojećih radnih mesta, a sekundarno bi trebalo graditi koncept dodatnog osnaživanja kapaciteta, koje bi usledilo donošenjem kadrovskih planova odnosno projekcijama kadrovskih planova za naredne godine, što u smislu strukture i broja zaposlenih, što u smislu, eventualnog, obrazovanja novih unutrašnjih organizacionih jedinica.

Jedan od razloga za izostanak kadrovskih kapaciteta je da ovaj organ ne uspeva da popuni svoje kapacitete zato što se kandidati prioritetno opredeljuju za rad u pravosudnim organima, gde su veće zarade, a što utiče i na odliv već postojećih kadrova.

Treba napomenuti da je Državno veće tužilaca od početka primene Zakona o načinu određivanja broja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru odnosno Zakona o budžetskom sistemu samo jednom dobilo saglanost za prijem u radni odnos novog lica (jul 2018. godine).

Navedeno ima uticaj na izostanak drugačijeg organizovanja unutrašnjih organizacionih jedinica, prevashodno kada je reč o poslovima iz domena informacionih tehnologija. Naime, Državno veće tužilaca vrši odnosno trebalo bi da vrši poslove uz punu primenu savremenih softverskih rešenja i u tom cilju bi bilo poželjno da u svom sastavu ima organizacionu jedinicu (grupu), koja bi rad DVT učinilo znatno efikasnijim, ali to zbog kadrovskih deficita nije moguće organizovati.

Kadrovska struktura Državnog veća tužilaca zavređuje dodatnu analizu i sugestije u pogledu smanjenja broja nameštenika odnosno povećanja broja državnih službenika. U trenutku izrade ovog dokumenta, Državno veće tužilaca u radnom odnosu ima 12 državnih službenika i čak 7 nameštenika, pa je poželjno preduzeti konkretne korake u smislu smanjenja broja nameštenika, odnosno povećanja broja državnih službenika.

U pogledu obuka i stručnog usavršavanja, uvek je poželjno kontinuirano nadograđivanje sistemskog pristupa obukama, uz sprovođenje što detaljnije analize za stvarnim potrebama za obukama, a posebno iz ugla specifičnih potreba Državnog veća tužilaca. Sve navedeno treba da bude praćeno unapređenjem evidentiranja obuka, kao i daljom distribucijom znanja koje je stečeno na obukama.

Najzad, ne treba smetnuti sa uma i vrlo ograničene prostorne kapacitete za rad Državnog veća tužilaca, kao što su nedovoljan broj kancelarija, izostanak prostora za odlaganje arhivske građe i slično.

Zbog svega napred navedenog, Strategija je prepoznala visoko značajnu ulogu Državnog veća tužilaca, kao organa koji ima deficite u pogledu ljudskih resursa, a što se dalje reflektuje na realizaciju ostalih strateških ciljeva.

Veza sa posebnim ciljem: Strategija navedeni problem neposredno tretira najpre kroz realizaciju posebnog cilja 1 i cilja 3. Posredno, na rešavanje ovog problema treba da utiče realizacija posebnog cilja 2 Strategije.

––––––––––––––

95 Videti tačku 2.2.1 Strategije – Ustav Republike Srbije, pasus 5.

96 Izvor: Godišnji izveštaj o radu Državnog veća tužilaca za 2019. godinu, iz februara 2020. godine

97 Prema odredbama Pravilnika o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Administrativnoj kancelariji Državnog veća tužilaca od 3. decembra 2020. godine, kao i izmenama i dopunama Pravilnika od 10. maja 2021. godine, za obavljanje poslova iz delokruga Administrativne kancelarije obrazuju se sledeće unutrašnje jedinice: 1. Odsek za materijalno-finansijske poslove; 2. Odsek za statusna pitanja nosilaca javnotužilačke funkcije i pripremu propisa; 3. Odsek za kadrovske i opšte poslove; 4. Grupa za pisarnicu (administrativno-tehnički poslovi). U Državnom veću tužilaca kao posebna unutrašnja jedinica obrazuje se Kabinet predsednika Veća. Određene poslove iz delokruga Administrativne kancelarije obavljaju samostalni izvršioci izvan svih unutrašnjih jedinica.

3.9. Podeljena nadležnost za upravljanje finansijskim resursima

Zakonom o budžetu za 2021. godinu predviđena su značajna sredstva za sistem pravosuđa kako je prikazano u donjoj tabeli, uključujući i prikaz strukture učešća zarada i drugih primanja zaposlenih u pravosudnim organima u ukupnom budžetu pojedinog pravosudnog organa:

Tabela 2 – Raspodela finansijskih sredstava u pravosuđu u 2021. godini

Organ u sistemu pravosuđa

Ukupan iznos opredeljenih sredstava (RSD)

Visoki savet sudstva

165.613.000

Zarade

82.445.000

Nagrade zaposlenima

300.000

Vrhovni kasacioni sud

618.147.000

Zarade

188.592.000

Nagrade zaposlenima

600.000

Upravni sud

451.257.000

Zarade zaposlenih u sprovođenju postupaka

140.722.000

Nagrade zaposlenima u sprovođenju postupaka

765.000

Zarade zaposlenih u administrativnoj podršci

198.597.000

Nagrade zaposlenima u administrativnoj podršci

1.165.000

Privredni apelacioni sud

276.260.000

Zarade zaposlenih u sprovođenju postupaka

117.806.000

Nagrade zaposlenima u sprovođenju postupaka

665.000

Zarade zaposlenih u administrativnoj podršci

96.313.000

Nagrade zaposlenima u administrativnoj podršci

430.000

Prekršajni apelacioni sud

477.301.000

Zarade zaposlenih u sprovođenju postupaka

156.932.000

Nagrade zaposlenima u sprovođenju postupaka

920.000

Zarade zaposlenih u administrativnoj podršci

206.549.000

Nagrade zaposlenima u administrativnoj podršci

1.770.000

Apelacioni sudovi

1.879.944.000

Zarade zaposlenih u sprovođenju postupaka

694.189.000

Nagrade zaposlenima u sprovođenju postupaka

4.000.000

Zarade zaposlenih u administrativnoj podršci

705.696.000

Nagrade zaposlenima u administrativnoj podršci

4.500.000

Viši sudovi

4.762.882.000

Zarade zaposlenih u sprovođenju postupaka

1.034.742.000

Nagrade zaposlenima u sprovođenju postupaka

4.050.000

Zarade zaposlenih u administrativnoj podršci

1.509.177.000

Nagrade zaposlenima u administrativnoj podršci

10.000.000

Osnovni sudovi

12.424.470.000

Zarade zaposlenih u sprovođenju postupaka

2.721.297.000

Nagrade zaposlenima u sprovođenju postupaka

12.000.000

Zarade zaposlenih u administrativnoj podršci

4.527.264.000

Nagrade zaposlenima u administrativnoj podršci

32.000.000

Privredni sudovi

3.568.701.000

Zarade zaposlenih u sprovođenju postupaka

440.472.000

Nagrade zaposlenima u sprovođenju postupaka

80.000.000

Zarade zaposlenih u administrativnoj podršci

658.316.000

Nagrade zaposlenima u administrativnoj podršci

5.500.000

Prekršajni sudovi

4.407.695.000

Zarade zaposlenih u sprovođenju postupaka

976.152.000

Nagrade zaposlenima u sprovođenju postupaka

5.000.000

Zarade zaposlenih u administrativnoj podršci

1.528.523.000

Nagrade zaposlenima u administrativnoj podršci

13.500.000

Državno veće tužilaca

110.088.000

Zarade zaposlenih u administrativnoj kancelariji

55.766.000

Nagrade zaposlenih u administrativnoj kancelariji

381.000

Republičko javno tužilaštvo

130.707.000

Zarade zaposlenih u administrativnoj podršci

82.793.000

Nagrade zaposlenima u administrativnoj podršci

350.000

Tužilaštvo za ratne zločine

166.484.000

Zarade zaposlenih u administrativnoj podršci

125.456.000

Nagrade zaposlenima u administrativnoj podršci

382.000

Tužilaštvo za organizovani kriminal

343.635.000

Zarade zaposlenih u administrativnoj podršci

241.716.000

Nagrade zaposlenima u administrativnoj podršci

1.350.000

Apelaciona javna tužilaštva

309.000.000

Zarade zaposlenih u sprovođenju tužilačkih aktivnosti

140.141.000

Nagrade zaposlenima u sprovođenju tužilačkih aktivnosti

1.800.000

Zarade zaposlenih u administrativnoj podršci

76.350.000

Nagrade zaposlenima u administrativnoj podršci

1.297.000

Viša javna tužilaštva

2.067.821.000

Zarade zaposlenih u sprovođenju tužilačkih aktivnosti

660.221.000

Nagrade zaposlenima u sprovođenju tužilačkih aktivnosti

3.050.000

Zarade zaposlenih u administrativnoj podršci

456.252.000

Nagrade zaposlenima u administrativnoj podršci

3.500.000

Osnovna javna tužilaštva

3.499.301.000

Zarade zaposlenih u sprovođenju tužilačkih aktivnosti

1.130.166.000

Nagrade zaposlenima u sprovođenju tužilačkih aktivnosti

4.100.000

Zarade zaposlenih u administrativnoj podršci

921.643.000

Nagrade zaposlenima u administrativnoj podršci

6.000.000

* Izvor: Zakon o budžetu Republike Srbije za 2021. godinu („Službeni glasnik RSˮ br. 149/20 i 40/21).

Iako se za pravosuđe izdvajaju značajna sredstva iz državnog budžeta98, opšta je ocena da se finansijskim resursima u pravosudnom sistemu ne upravlja na efikasan način. Ovo se prevashodno odnosi na budžetsko planiranje i raspodelu resursa, koji nisu zasnovani na strateškom predviđanju broja predmeta, odnosno objektivnim kriterijumima. Samim tim, navedeni mehanizmi budžetiranja i raspodele resursa ne daju podsticaj zaposlenima u sudovima i tužilaštvima da unaprede efikasnost u svom radu, kao ni odliku ekonomičnosti postojećem pravosudnom sistemu – uprkos tome što je veći deo ukupnih finansijskih resursa opredeljen za zarade zaposlenih u pravosuđu99, dok su potrebna sredstva za zadovoljenje osnovnih infrastrukturnih potreba, kao i preko potrebne obuke, neadekvatna i ostaju u drugom planu.

Takođe, ključan problem predstavlja i činjenica podeljene nadležnosti u upravljanju finansijskim resursima (i samim tim odgovornosti) u pravosuđu između Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaštva, koje je, s jedne strane, odgovorno za zarade i primanja sudija i tužilaca, i Ministarstva pravde, koje je, s druge strane, odgovorno za zarade sudskog i tužilačkog osoblja.

Kako je navedeno u dokumentu pod nazivom: Funkcionalna analiza pravosuđa u Srbiji100, [citat] „Budžetsko planiranje i alokacija resursa u pravosuđu nisu vezani za potrebe za pružanjem usluga, već je zasnovano na ranijim alokacijama inputa koje su retko prilagođavane u smislu reagovanja na izvanredne događaje, kao što je reorganizacija sudske mreže ili pod hitnim okolnostima koje mogu da ugroze funkcionisanje pravosuđa. Alokacija resursa nije zasnovana ni na kakvom predviđanju broja predmeta ili objektivnim normama, te mehanizam alokacije resursa ne daje podstrek sudovima i tužilaštvima za inicijativama ili mogućnostima da poboljšaju ekonomičnost.101 [kraj citata]

Takođe, navedeni dokument posebno konstatuje [citat] „Podeljena nadležnost upravljanja i nedostatak jasne podele odgovornosti nad pravosudnim budžetom dovodi do problema u koordinaciji kod upravljanja finansijskim resursima. Budžetska nadležnost je podeljena između Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca s jedne strane i Ministarstva pravde s druge strane. Dok su Savet/Veće odgovorni za fond plata za sudije i tužioce, ministarstvo je odgovorno za plate ostalog osoblja u sudovima i tužilaštvima. Podela budžetske odgovornosti u drugim oblastima, kao što je finansiranje održavanja i kapitalnih investicija, nije jasno definisana, što usporava napredovanje i ulaganja u veoma potrebne kapitalne projekte. Nadležnost nad ostalim nefinansijskim stvarima, koje mogu da budu od većeg finansijskog uticaja, takođe je odvojena od budžetske nadležnosti, uključujući i odluke koje utiču na veliki fond plata.102 [kraj citata]

Gore navedene tvrdnje su i dalje aktuelne i u velikoj meri za posledicu imaju nedostatak strateškog planiranja prilikom budžetiranja potreba pravosuđa, pri čemu se ne uzimaju u obzir stvarne potrebe zasnovane, najpre, na obimu posla.

Veza sa posebnim ciljem: Strategija navedeni problem neposredno tretira najpre kroz realizaciju posebnog cilja 3.

––––––––––––––

98 Prema dokumentu Funkcionalna analiza pravosuđa u Srbiji, 2014, izrađenom i objavljenom od strane Svetske banke, sistem pravosuđa u Republici Srbiji nije u nedostatku resursa mereno kako per capita, tako i kao udeo u BDP-u, u odnosu na zemlje Evropske unije.

99 U skladu sa Godišnjim izveštajem o radu Visokog saveta sudstva za 2019. godinu, u strukturi izvršenih rashoda najveći udeo imala su lična primanja sudija 41%, zatim slede troškovi za redovan rada suda sa 38% i na kraju obavezne takse, novčane kazne i penali sa udelom od 21% (videti str. 17 predmetnog izveštaja).

100 Funkcionalna analiza pravosuđa u Srbiji, 2014, izrađena i objavljena od strane Svetske banke.

101 Videti stranu 37, tačka 38. navedenog dokumenta.

102 Videti stranu 38, tačka 72. navedenog dokumenta.

3.10. Nedostatak infrastrukturnih kapaciteta i informacino komunikacione tehnologije (IKT)

U pitanju je problem koji, istorijski gledano, postoji već dugo i koji svakako ima negativne implikacije na stanje ljudskih resursa u srpskom pravosuđu. Iako je problem prepoznat od strane države, te je, s tim u vezi, država već preduzela bitne korake u njegovom rešavanju rekonstruišući preko 200.000 m2 korisnog prostora neophodnog za rad pravosudnih organa103, ipak za značajan deo pravosudne infrastrukture u Srbiji, taj problem i dalje postoji, kao i njegov indirektan, ali snažan uticaj na ljudske resurse u pravosuđu.

Prema do sada rađenim analizama u ovom domenu104, stanje infrastrukture u sektoru pravosuđa je i dalje neadekvatno, uprkos značajnim ulaganjima i naporima koji su već učinjeni od strane pravosudnih institucija i Ministarstva pravde u tom pogledu. Većina objekata je između 30 i 60 godina starosti. Veliki broj objekata u kojima se nalaze pravosudni organi su zaštićeni posebnim propisima kao kulturna dobra, što u mnogome otežava njihovo održavanje i prilagođavanje stvarnim potrebama organa.

Dodatan problem predstavlja odsustvo sistematizovanih podataka o samoj infrastrukturi (podaci su delimično dostupni), pa pravosudnom sistemu nedostaju podaci, kao na primer podaci o broju objekata i njihovom pravnom statusu. Tako, na primer, prema podacima sadržanim u izveštaju Procena pravosudne infrastrukture Republike Srbije105, pripremljenom za potrebe Ministarstva pravde, od ukupno 101 pregledanog objekta, 32 objekta imaju definisan pravni status odnosno imaju odgovarajući građevinsku i upotrebnu dozvolu. Kod preostalih 69 objekata je uočen neki od nedostataka koji direktno utiču na pravni status objekta (npr. manjak neke od potrebnih dozvola za upis). U pitanju je višedecenijski problem koga je gotovo nemoguće rešiti za kratko vreme, ali su svakako prisutni napori države da se to pitanje adektavno reši.

Navedeno je delimično i posledica podeljene nadležnosti u upravljanju infrastrukturom između Ministarstva pravde, koje je zaduženo za same objekte, i Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, koje je zaduženo za operativne troškove, što samo po sebi može da dovede do smanjene efikasnosti u rešavanju ovog višedecenijskog problema.

Nedostatak infrastrukturnih kapaciteta, kao i potreba za njenim unapređenjem, je jasno konstatovan i u Strategiji razvoja pravosuđa za period 2020–2025. godina. Tako navedeni strateški dokument jasno ukazuje na [citat]: „Izuzetan napredak ostvaren je u oblasti unapređenja pravosudne infrastrukture, čije dalje, kontinuirano unapređenje predstavlja neophodan preduslov za izgradnju modernog i kvalitetnog pravosuđaˮ106 [kraj citata]. Problem se posebno pominje i u delu informacionih tehnologija, gde se jasno konstatuje da [citat]: „… sistem za automatsko upravljanje predmetima nije implementiran u svim javnim tužilaštvima, pri čemu ni infrastruktura javnih tužilaštava nije podobna za dalju implementaciju softverskog rešenjaˮ107 [kraj citata]. Navedeni strateški dokument jasno ukazuje i na negativan uticaj neadekvatne infrastrukture na proces obuka i stručnog usavršavanja zaposlenih u pravosuđu, pa se tako konstatuje da je [citat]: „Neophodno da unapređenje programa obuke bude praćeno odgovarajućim infrastrukturnim i administrativnim kapacitetima Pravosudne akademije, kao i mehanizmima kontrole kvaliteta obukeˮ108 [kraj citata]. Kontinuirano unapređenje i modernizacija pravosudne infrastrukture je predviđeno i kao posebna mera u okviru posebnog cilja 4 – Efikasnost pravosuđa.109 Slična mera je predviđena i u okviru posebnog cilja 6 – ePravosuđe, gde se navodi potreba za unapređenjem IKT sistema kroz značajna infrastrukturna ulaganja, softversko i unapređenje ljudskih resursa110.

Iako ne postoji detaljna analiza merljivosti uticaja nedostatka pravosudne infrastrukture na negativan odnos zaposlenih u pravosuđu, sasvim je izvesno da gore opisani problemi u bitnom negativno utiču na performanse pravosudnog kadra i time na neodgovarajuće pružanje usluga građanima. Zato je neophodno da se, i pored očiglednih pozitivnih koraka u tom pravcu, preduzmu dalje mere koje će voditi najpre ka popisu celokupne infrastrukture, stanja u kome se svaki pojedinačni objekat nalazi, kao i konačnom utvrđivanju pravnog statusa.

Kada je reč o primeni informaciono-komunikacionih tehnologija (IKT) u okviru pravosudnog sistema, situacija je slična kao i u slučaju infrastrukture. Dosadašnja ulaganju su značajna, ali ipak nedovoljna da se ovaj višedecenijski problem reši. Naime u skladu sa Izveštajem o upotrebi informacionih tehnologija u evropskim sudovima izrađenom od strane Saveta Evrope111 koji je predmetnu temu analizirao sa aspekta IKT upravljanja, IKT opreme i infrastrukture i pravnog okvira u razvoju IKT-a, Republika Srbija je ocenjena, na skali od 3 (tri) do 9 (devet), srednjom ocenom 4 (četiri), od čega je za upravljanje IKT Republika Srbija ocenjena ocenom 2 (dva).112

Ipak, prema postojećim relevantnim podacima113, značajni napori su uloženi u unapređenje pitanja IKT. U prilog navedenom govore funkcionalnost i značajnost platformi kao što su e–Aukcija, koja služi za prodaju imovine u izvršnim postupcima, e–Tabla koja uvećava odgovornost, transparetnost i efikasnost u pravosuđu i pruža građanima brzi i moderni pregled oglasnih tabli na jednom mestu, kao i uspostavljanje pilot infrastrukturne platforme za interoperabilnost (eng. e-filing) u tri suda i regulatorne strukture koja će omogućiti elektronsko zavođenje predmeta u svim vrstama postupka. U toku 2014. godine oformljeno je i odeljenje e–Pravde u okviru Ministarstva pravde, što je svakako veliki korak u pozitivnom pravcu, kao i nastavak napora Ministarstva pravde da predmetno odeljenje snabde odgovarajućim stručnim osobljem, koje poznaje sudske postupke i programirnje, čime bi se u značajnoj meri smanjila zavisnost od spoljnih dobavljača IKT usluga. Nastavno na prethodno navedeno, uočena je i dalje potreba za sprovođenjem adektvatnih obuka u oblasti IKT (npr. obuke za standard ISO 27000).

Kada je reč o tehničkoj opremljenosti, u velikom broju sudova se i dalje koriste računari stariji od 10 godina sa zaostalim računarskim softverima. Takvi računari ne mogu podržati moderne softverske alate i aplikacije.114 Imajući navedeno u vidu, trenutna procena dovodi do zaključka da je potrebno zameniti više od 8000 računara koji se koriste u pravosudnom sistemu.115

Potrebno je dalje usmeriti već evidentne napore na omogućavanju daljeg razvoja automatizovane razmene podataka između sudova i tužilaštva, lica koja učestvuju u radu pravosuđa i javnosti, kao i uspostavljanja punog poverenja u elektronski vid komunikacije od strane te iste javnosti.116 Prethodno će u velikoj meri dorpineti povećanju efikasnosti u radu, kao i smanjenju kašnjenja i greškama koje se dešavaju u radu prethodno navedenih institucija.

Slično kao i u slučaju pravosudne infrastrukture, potrebno je nastaviti sa smanjivanjem jaza između potreba za IKT uslugama i trenutnim stanjem u ovoj oblasti. U tom pravcu je neophodno utvrditi jasnu procenu potrebnog nivoa daljih investicija u nabavku novih tehnologija i uvezivanja svih pravosudnih organa, kao i pravosudnih organa sa organima kao što su policija, zavodi za izdržavanje sankcija i dr. Paralelno sa tim, neophodno je izgraditi kapacitete u delu koji se tiče ljudskih resursa, u cilju održivog upravljanja i servisiranja postojeće IKT opreme, planiranja za njeno dalje unapređenje i modernizaciju. Zbog značaja koji IKT sistem ima u modernim sistemima, a danas naročito u pravosuđu, unapređenje ljudskih resursa u ovom domenu nije ništa manje značajno od unapređenja ljudskih resursa u sudskoj ili javno tužilačkoj profesiji.

Veza sa posebnim ciljem: Ne postoji direktna veza sa posebnim ciljevima Strategije, imajući u vidu da nedostatak infrastrukturnih kapaciteta predstavlja znatno širi problem, koji ne utiče samo na stanje ljudskih resursa u pravosuđu. Iz tog razloga, mere i aktivnosti koje su usmerene na rešavanje ovog problema, predviđene su Strategijom razvoja pravosuđa 2020–2025. godine, kako je već gore navedeno.

––––––––––––––

103 Na primer, kompletna rekonstrukcija Palate pravde u Savskoj ulici u Beogradu, kao i prethodno rekonstruisana zgrada Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Katanićevoj ulici u Beogradu.

104 Izvor: Svetska banka.

105 Judicial Infrastructure Assessment Republic of Serbia, Europe Aid Ref.136913/DH/SER/RS, dostupno na: https://www.cestra.rs/srb/Project_details.php?idp=10167

106 Videti Strategiju razvoja pravosuđa za period 2020–2025. godina, str. 9, pasus 1.

107 Videti Strategiju razvoja pravosuđa za period 2020–2025. godina, str. 9, pasus 2.

108 Videti Strategiju razvoja pravosuđa za period 2020–2025. godina, str. 22, pasus 4.

109 Izvor: Strategija razvoja pravosuđa za period 2020–2025. godina.

110 Izvor: Strategija razvoja pravosuđa za period 2020–2025. godina.

111 Videti Izveštaj o upotrebi infromacionih tehnologija u evropskim sudovima, Studije Saveta Evrope – Evropske komisije za efikasnost pravosuđa br. 24, 2016. godina.

112 Izvor: Svetska banka

113 Izvor: Svetska banka

114 Izvor: Svetska banka

115 Izvor: Svetska banka

116 Izvor: Svetska banka

4. VIZIJA

Vizija Strategije je formulisana u odnosu na viziju Strategije razvoja pravosuđa za period 2020–2025. godine, a to je [citat] „Nezavisno i samostalno, moderno, efikasno pravosuđe, odgovorno i otvoreno prema građanima i društvuˮ [kraj citata], koju inače u potpunosti sledi. S tim u vezi, vizija Strategije je:

„Sistematičan, na potrebnim kompetencijama zasnovan i transparentan sistem angažovanja, razvoja i zadržavanja kadra, u cilju uspostavljanja samostalnog, nezavisnog, savremenog i efikasnog pravosudnog sistema Republike Srbije, koji je odgovoran i otvoren za svoje građane i društvo.ˮ

5. OPŠTI CILj

Slično kao i u slučaju vizije, opšti cilj ove strategije je izveden iz ciljeva Strategije razvoja pravosuđa za period 2020–2025. godine:

„Uspostavljanje i održivi razvoj transparentnog, savremenog i efikasnog sistema upravljanja ljudskim resursima u pravosuđu Republike Srbije, radi jačanja vladavine prava i pravne sigurnosti građana.ˮ

Realizacijom opšteg cilja se na direktan način doprinosi ostvarenju vizije Strategije.

Radi bolje preglednosti i utvrđivanja veze opšteg cilja sa posebnim ciljevima, u nastavku sledi tabelarni prikaz ciljeva Strategije.

Tabela 3 – Pregled ciljeva Strategije

OPŠTI CILj

Uspostavljanje i održivi razvoj transparentnog, savremenog i efikasnog sistema upravljanja ljudskim resursima u pravosuđu Republike Srbije, radi jačanja vladavine prava i pravne sigurnost građana

POSEBNI CILJEVI

POSEBAN CILj 1:

Uspostavljen otvoren, objektivan i transparentan sistem upravljanja ljudskim resursima u pravosuđu Republike Srbije

POSEBAN CILj 2:

Uspostavljene veze između transparentnog i delotvornog sistema upravljanja, ocenjivanja, karijernog razvoja i stručnog usavršavanja sudskog i tužilačkog osoblja

POSEBAN CILj 3:

Uspostavljen sistem strateškog planiranja potreba za ljudskim resursima u pravosuđu, koji je usklađen sa obimom i strukturom posla pravosuđa, kao i srednjoročnom projekcijom budžetskih sredstava pravosuđa i drugih neophodnih resursa

5.1. Institucije zadužene za sprovođenje Strategije i nadzor nad njenom primenom

– Ministarstvo pravde,

– Visoki savet sudstva,

– Državno veće tužilaca,

– Vrhovni kasacioni sud,

– Republičko javno tužilaštvo,

– Sudovi,

– javna tužilaštva i

– Ministarstvo finansija,

– Pravosudna akademija.

5.2. Pokazatelji učinka na nivou opšteg cilja

Na nivou opšteg cilja, Strategija identifikuje sledeće pokazatelje učinka:

– Zadovoljstvo zaposlenih uslovima rada u pravosuđu, koje se meri u odnosu na procenat (%) zadovoljnih zaposlenika ispitanih u vremenu pre početka primene Strategije, sa proporcijalnim rastom procenta zadovoljnih lica koja su zaposlena u pravosuđu od 5% za svaku godinu primene Strategije, odnosno ukupno 25% u poslednjoj godini njene primene. Navedeni rast će se meriti putem nezavisnog istraživanja koje će biti sprovedeno od strane stručne organizacije za istraživanje javnog mnjenja i, kao takvo, će biti objavljeno od strane Ministarstva pravde.

– Stopa odliva kadrova iz pravosuđa, koje se meri u odnosu na stopu zaposlenih lica koja su napustila radno angažovanje u pravosuđu (ne uključuje broj penzionisanih lica), a koja je inicijalno izmerena, pre početka primene Strategije, sa proporcijalnim smanjenjem procenta lica koja napuštaju rad u pravosuđu od 5% za svaku godinu primene Strategije, odnosno ukupno 25% u poslednjoj godini njene primene. Navedeni rast će se pratiti i podaci objavljivati od strane Ministarstva pravde.

– Povećana efikasnost pravosudnih organa, koja se meri smanjenjem ukupnog broja nerešenih predmeta, zatim starih predmeta, kraćim trajanjem sudskih postupaka za svaku godinu primene Strategije, kao i povećanim savladavanjem priliva predmeta, pri čemu će stopa starih predmeta u poslednjoj godini primene Strategije biti smanjena za 3% u odnosu na ukupan broj nerešenih predmeta, dok će problem priliva predmeta biti u celosti savladan. Navedeno će se pratiti i podaci s tim u vezi će biti objavljivani od strane Vrhovnog kasacionog suda.

6. POSEBNI CILJEVI

Strategija ima ukupno tri (3) posebna ciljv, a svaki od predmetnih ciljeva je razrađen konkretnim merama koje su predviđene za njihovo postizanje, institucijama koje su odgovorne za realizaciju i nadzor, pokazateljima učinka, kao i odgovarajućoj analizi efekata.

6.1. Cilj 1. Uspostavljen otvoren, objektivan i transparentan sistem upravljanja ljudskim resursima u pravosuđu Republike Srbije

6.1.1. Institucije zadužene za sprovođenje i nadzor

– Ministarstvo pravde, koje ima i funkciju koordinatora za realizaciju mere;

– Visoki savet sudstva;

– Državno veće tužilaca;

– Vrhovni kasacioni sud i drugi sudovi;

– Republičko javno tužilaštvo i druga javna tužilaštva;

– Ministarstvo finansija.

6.1.2. Pokazatelji učinka za posebni cilj 1

Na nivou posebnog cilja 1, Strategija identifikuje sledeće pokazatelje učinka (uključuje utvrđivanje početne vrednosti, ciljane vrednosti i izvor verifikacije):

– Javno oglašena slobodna radna mesta u Visokom savetu sudstva, Državnom veću tužilaca, Vrhovnom kasacionom sudu, Republičkom javnom tužilaštvu, Pravosudnoj akademiji i svim pravosudnim organima, a što se meri u odnosu na procenat (%) svih slobodnih radnih mesta koja su učinjena javno dostupnim, pri čemu se za početnu vrednost uzima procenat svih otvorenih pozicija koje su učinjene javno dostupnim pre početka implementacije Strategije. Ciljana vrednost za petu godinu implementacije je 75% slobodnih radnih mesta koja su učinjena javno dostupnim. Kao izvor verifikacije će služiti podaci koji su objavljeni od strane Ministarstva pravde, odnosno Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužioca, Vrhovnog kasacionog suda, Pravosudne akademija i svih pravosudnih organa.

– Zaposleni u pravosuđu smatraju da je postupak izbora, premeštaja i napredovanja u najvećoj meri transparentan i nepristrasan, što se meri u odnosu sveukupnu stopu zadovoljnih postupkom u pravosuđu, pri čemu se za početnu vrednost uzima procenat zaposlenih koji su zadovoljni predmetnim postupkom, a koji procenat je utvrđen pre otpočinjanja implementacije Strategije. Ciljana vrednost za period 2023–2026. godina je povećanje od 5% u odnosu na prethonu godinu, pri čemu ukupno povećanje stope zadovoljnih ispitanika u pravosuđu iznosi 20%. Kao izvor verifikacije će služiti anonimno istraživanje zadovoljstva zaposlenih u pravosuđu, sprovedeno Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca.

– Redovno izveštavanje o postupcima izbora, premeštaja i napredovanja u pravosudnim organima, što se meri objavljenim godišnjim izveštajima pravosudnih organa i povećanjem uspešno okončanih postupaka u odnosu na prethodno izveštajnu godinu. Ciljana vrednost u 2023. godini je pokazatelj od 60% uspešno okončanih postupaka, u 2024. godini 65%, u 2025. godini 70%, dok je u 2026., ujedno i poslednjoj godini primene Strategije, pokazatelj 75% uspešno okončanih postupaka. Kao izvor verifikacije će služiti izveštaji pravosudnih organa koji sprovode ove postupke.

6.1.3. Mere za postizanje posebnog cilja 1

6.1.3.1. Utvrđivanje nedostataka postojećeg pravnog okvira (tzv. gap analysis) za odabir, kompetencije, premeštaj i unapređenje sudskog i tužilačkog osoblja, radi uspostavljanja modernog i efikasnog sistema upravljanja ljudskim resursimaupravljanja ljudskim resursima

Analiza će biti sprovedena u prvoj godini implementacije Strategije, odvojeno za svaku od četiri navedene kategorije postupaka: odabir, kompetencije, premeštaja i unapređenje sudskog i tužilačkog osoblja, u periodu od 1. do 3. kvartala 2022. godine.

Rezultati analize sa preporukama za unapređenje će biti predstavljeni u formi posebnih izveštaja o sprovedenoj analizi, za sve četiri kategorije postupaka posebno, a koji izveštaji će biti objavljeni i javno dostupni.

Finansiranje rada sprovođenju ove mere će biti obezbeđeno iz budžeta Republike Srbije, a delom iz projekata i programa finansiranih iz sredstava razvojne pomoći (uključujući potencijalno i sredstva pret-pristupnih fondova Evropske unije), što je sadržano u posebnom akcionom planu za sprovođenje ove strategije, koji je sastavni deo Strategije i priložen je u formi odvojenog dokumenta (tačka 11.).

Institucije nadležne za nadzor i sprovođenje ove mere su, kako sledi: Ministarstvo pravde, koje ima i funkciju koordinatora za realizaciju mere, Visoki savet sudstva, Vrhovni kasacioni sud, Republičko javno tužilaštvo i Državno veće tužilaca.

6.1.3.2. Priprema i usvajanje pravnog okvira za uspostavljanje i održivi razvoj sistema upravljanja ljudskim resursima u pravosuđu

Pravni okvir će biti pripremljen i usvojen u formi odgovarajućih propisa, u periodu od 1. do kraja 3. kvartala 2023. godine.

Usvojeni pravni okvir će biti objavljen i javno dostupan.

Finansiranje rada na sprovođenju ove mere će biti obezbeđeno delom iz budžeta Republike Srbije, a delom iz projekata i programa finansiranih iz sredstava razvojne pomoći (uključujući potencijalno i sredstva pret-pristupnih fondova Evropske unije), što je sadržano u posebnom akcionom planu za sprovođenje ove strategije, koji je sastavni deo Strategije i priložen je u formi odvojenog dokumenta (tačka 11.).

Institucije nadležne za nadzor i sprovođenje ove mere su, kako sledi: Ministarstvo pravde, koje ima i funkciju koordinatora za realizaciju mere, Visoki savet sudstva, Vrhovni kasacioni sud, Republičko javno tužilaštvo, Državno veće tužilaca i Ministarstvo finansija.

6.1.3.3. Analiza efekata primene unapređenog pravnog okvira za uspostavljanje i održivi razvoj sistema upravljanja ljudskim resursima u pravosuđu iz okvira mere iz tačke 6.1.3.2.

Analiza efekata će biti sprovedena u periodu od 4. kvartala 2024. do kraja 2. kvartala 2025. godine.

Rezultati analize će biti predstavljeni u formi izveštaja o sprovedenoj analizi efekata, koji će biti objavljeni i javno dostupan.

Finansiranje rada na sprovođenju ove mere će biti obezbeđeno iz budžeta Republike Srbije, a delom iz projekata i programa finansiranih iz sredstava razvojne pomoći (uključujući potencijalno i sredstva pret-pristupnih fondova Evropske unije), što je sadržano u posebnom akcionom planu za sprovođenje ove strategije, koji je sastavni deo Strategije i priložen je u formi odvojenog dokumenta (tačka 11.)

Institucije nadležne za nadzor i sprovođenje ove mere su, kako sledi: Ministarstvo pravde , koje ima i funkciju koordinatora za realizaciju mere, Visoki savet sudstva, Vrhovni kasacioni sud, Republičko javno tužilaštvo, Državno veće tužilaca i Ministarstvo finansija.

6.2. Cilj 2. Uspostavljene veze između transparentnog i delotvornog sistema upravljanja, ocenjivanja, karijernog razvoja i stručnog usavršavanja sudskog i tužilačkog osoblja

6.2.1. Institucije zadužene za sprovođenje i nadzor

– Ministarstvo pravde, koje ima i funkciju koordinatora za realizaciju mere;

– Visoki savet sudstva;

– Vrhovni kasacioni sud;

– Republičko javno tužilaštvo;

– Državno veće tužilaca;

– Pravosudna akademija; i

– Ministarstvo finansija.

6.2.2. Pokazatelji učinka za posebni cilj 2

Na nivou posebnog cilja 2, Strategija identifikuje sledeće pokazatelje učinka (uključuje utvrđivanje početne vrednosti, ciljane vrednosti i izvor verifikacije):

– Povećana efikasnost u radu suda odnosno javnih tužilaštva, a što se meri putem objavljenih godišnjih izveštaja pravosudnih organa i upoređivanjem stanja u odnosu na prethodnu izveštajnu godinu. Ciljana vrednost se meri putem povećane efikasnosti rada sudova, odnosno javnih tužilaštva u određenom procentu, tako da se beleži povećanje efikasnosti do 3% za svaku godinu primene Strategije, tačnije ukupno 12% u petoj godini njene primene. Kao izvor verifikacije će služiti objavljeni godišnji izveštaji pravosudnih organa.

– Transparentan sistem karijernog napredovanja i razvoja sudskog i tužilačkog osoblja, što se meri u odnosu postojeće stanje u 2021. godini. Ciljana vrednost za petu godinu implementacije je nov proces evaluacije zaposlenih u pravosuđu koji je implementiran. Kao izvor verifikacije će služiti objavljen izveštaji Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca.

6.2.3. Mere za postizanje posebnog cilja 2

6.2.3.1. Ispitivanje delotvornosti postojećeg postupka ocenjivanja sudijskih pomoćnika

Do sada nijedno slično ispitivanje nije sprovedeno.

Mera će biti sprovedena u periodu od 2. do 4. kvartala 2022. godine.

Rezultati ispitivanja će biti predstavljeni u formi posebnog izveštaja o sprovedenoj analizi, koji će biti javno objavljen i dostupan.

Finansiranje rada na sprovođenju ove mere će biti obezbeđeno delom iz budžeta Republike Srbije, a delom iz projekata i programa finansiranih iz sredstava razvojne pomoći (uključujući potencijalno i sredstva pret-pristupnih fondova Evropske unije), što je sadržano u posebnom akcionom planu za sprovođenje ove strategije, koji je sastavni deo Strategije i priložen je u formi odvojenog dokumenta (tačka 11.).

Institucije nadležne za nadzor i sprovođenje ove mere su, kako sledi: Ministarstvo pravde, koje ima i funkciju koordinatora za realizaciju mere, Visoki savet sudstva i Vrhovni kasacioni sud.

6.2.3.2. Ispitivanje delotvornosti postojećeg postupka ocenjivanja tužilačkih pomoćnika

Do sada nijedno slično ispitivanje nije sprovedeno.

Mera će biti sprovedena u periodu od 2. do 4. kvartala 2022. godine.

Rezultati ispitivanja će biti predstavljeni u formi posebnog izveštaja o sprovedenoj analizi, koji će biti javno objavljen i dostupan.

Finansiranje rada na sprovođenju ove mere će biti obezbeđeno delom iz budžeta Republike Srbije, a delom iz projekata i programa finansiranih iz sredstava razvojne pomoći (uključujući potencijalno i sredstva pret-pristupnih fondova Evropske unije), što je sadržano u posebnom akcionom planu za sprovođenje ove strategije, koji je sastavni deo Strategije i priložen je u formi odvojenog dokumenta (tačka 11.).

Institucije nadležne za nadzor i sprovođenje ove mere su, kako sledi: Ministarstvo pravde, koje ima i funkciju koordinatora za realizaciju mere, Republičko javno tužilaštvo i Državno veće tužilaca.

6.2.3.3. Ispitivanje delotvornosti postojećeg postupka ocenjivanja ostalog sudskog i tužilačkog osoblja

Do sada nijedno slično ispitivanje nije sprovedeno.

Mera će biti sprovedena u periodu od 2. do 4. kvartala 2022. godine.

Rezultati ispitivanja će biti predstavljeni u formi posebnog izveštaja o sprovedenoj analizi, koji će biti javno objavljen i dostupan.

Finansiranje rada na sprovođenju ove mere će biti obezbeđeno delom iz budžeta Republike Srbije, a delom iz projekata i programa finansiranih iz sredstava razvojne pomoći (uključujući potencijalno i sredstva pret-pristupnih fondova Evropske unije), što je sadržano u posebnom akcionom planu za sprovođenje ove strategije, koji je sastavni deo Strategije i priložen je u formi odvojenog dokumenta (tačka 11.).

Institucije nadležne za nadzor i sprovođenje ove mere su, kako sledi: Ministarstvo pravde, koje ima i funkciju koordinatora za realizaciju mere, Republičko javno tužilaštvo i Državno veće tužilaca.

6.2.3.4. Analiza efekata primene unapređenog postupka planiranja i razvoja karijere, kao i sistema za stručno usavršavanje sudskog i tužilačkog osoblja

Ne postoji slična analiza efekata koja je do sada sprovedena.

Mera će biti sprovedena u periodu od 2. kvartala 2024. godine do 2. kvartala 2026. godine.

Rezultati ispitivanja će biti predstavljeni u formi posebnog izveštaja o sprovedenoj analizi efekata, koji će biti javno objavljen i dostupan.

Finansiranje rada na sprovođenju ove mere će biti obezbeđeno delom iz budžeta Republike Srbije, a delom iz projekata i programa finansiranih iz sredstava razvojne pomoći (uključujući potencijalno i sredstva pret-pristupnih fondova Evropske unije), što je sadržano u posebnom akcionom planu za sprovođenje ove strategije, koji je sastavni deo Strategije i priložen je u formi odvojenog dokumenta (tačka 11.).

Institucije nadležne za nadzor i sprovođenje ove mere su, kako sledi: Ministarstvo pravde, koje ima i funkciju koordinatora za realizaciju mere, Visoki savet sudstva, Vrhovni kasacioni sud, Republičko javno tužilaštvo, Državno veće tužilaca i Pravosudna akademija.

6.3. Cilj 3. Uspostavljen sistem strateškog planiranja potreba za ljudskim resursima u pravosuđu, koji je usklađen sa obimom i strukturom posla pravosuđa, kao i srednjoročnom projekcijom budžetskih sredstava pravosuđa i drugih neophodnih resursa

6.3.1. Institucije zadužene za sprovođenje i nadzor

– Ministarstvo pravde, koje ima i funkciju koordinatora za realizaciju mere;

– Visoki savet sudstva;

– Vrhovni kasacioni sud;

– Republičko javno tužilaštvo;

– Državno veće tužilaca; i

– Ministarstvo finansija.

6.3.2. Pokazatelji učinka za posebni cilj 3

Na nivou posebnog cilja 3, Strategija identifikuje sledeće pokazatelje učinka (uključuje utvrđivanje početne vrednosti, ciljane vrednosti i izvor verifikacije):

– Sistematično periodično izveštavanje u toku godine, koje omogućava Visokom savetu sudstva, Državnom veću tužilaca, Republičkom javnom tužilaštvu i Ministarstvu pravde da vrše pravilnu koordinaciju i raspoređivanje zaposlenih lica na svim radnim mestima, a što se meri u odnosu na stepen povezanosti postojećeg izveštavanja sa budućom tražnjom za zaposlenima, procenom slobodnih radnih mesta, kao i potrebom za promenom propisa i tehnologije. Ciljana vrednost predstavlja procenat usklađenosti stvarnog obima i strukture posla pravosuđa i projekcije budžetskih sredstava, s jedne strane i novouspostaljenog sistema strateškog planiranja, s druge strane, a koji procenat će u 2023. godini biti na nivou od 60%, u 2024. godini na nivou od 70%, u 2025. godini na nivou od 80% i u 2026. godini na nivou od 90% međusobne usklađenosti. Kao izvor verifikacije će služiti objavljen izveštaj o strateškom planiranju zaposlenih u pravosuđu, od strane Ministarstva pravde.

6.3.3. Mere za postizanje posebnog cilja 3

6.3.3.1. Ispitivanje delotvornosti postojećeg procesa strateškog planiranja potreba za ljudskim resursima u pravosuđu koji je usklađen sa obimom i strukturom posla pravosuđa, kao i srednjoročnom projekcijom budžetskih sredstava pravosuđa i drugih neophodnih resursa

Do sada nijedno slično ispitivanje nije sprovedeno.

Mera će biti sprovedena u periodu do 4. kvartala 2022. godine.

Rezultati ispitivanja će biti predstavljeni u formi posebnog izveštaja koji će biti javno objavljen i dostupan.

Finansiranje rada na sprovođenju ove mere će biti obezbeđeno delom iz budžeta Republike Srbije, a delom iz projekata i programa finansiranih iz sredstava razvojne pomoći (uključujući potencijalno i sredstva pret-pristupnih fondova Evropske unije), što je sadržano u posebnom akcionom planu za sprovođenje ove strategije, koji je sastavni deo Strategije i priložen je u formi odvojenog dokumenta (tačka 11.).

Institucije nadležne za nadzor i sprovođenje ove mere su, kako sledi: Ministarstvo pravde, koje ima i funkciju koordinatora za realizaciju mere, Visoki savet sudstva, Vrhovni kasacioni sud, Republičko javno tužilaštvo i Državno veće tužilaca.

6.3.3.2. Normativno uspostavljanje i primena strateškog planiranja ljudskih resursa na srednjoročnom nivou

Trenutno ne postoji sličan normativni okvir.

Mera će biti sprovedena u periodu od 2. kvartala 2023. godine do 2. kvartala 2024. godine.

Rezultat sprovođenja ove mere će biti normativni okvir koji reguliše postupak strateškog planiranja ljudskih resursa u pravosuđu, kao i odgovarajući kadrovski plan potreba pravosuđa.

Finansiranje rada na sprovođenju ove mere će biti obezbeđeno delom iz budžeta Republike Srbije, a delom iz projekata i programa finansiranih iz sredstava razvojne pomoći (uključujući potencijalno i sredstva pret-pristupnih fondova Evropske unije), što je sadržano u posebnom akcionom planu za sprovođenje ove strategije, koji je sastavni deo Strategije i priložen je u formi odvojenog dokumenta (tačka 11.).

Institucije nadležne za nadzor i sprovođenje ove mere su, kako sledi: Ministarstvo pravde, koje ima i funkciju koordinatora za realizaciju mere, Visoki savet sudstva, Vrhovni kasacioni sud, Republičko javno tužilaštvo, Državno veće tužilaca i Ministarstvo finansija.

6.3.3.3. Sprovesti analizu efekata primene novog postupka strateškog planiranja ljudskih resursa u pravosuđu u odnosu na postojeći pravni okvir i rezultate rada pravosuđa

Predmetna analiza efekata do sada nije rađena.

Mera će biti sprovedena u periodu od 1. kvartala 2025. do kraja 1. kvartala 2026. godine.

Rezultati analize će biti predstavljeni u formi izveštaja o sprovedenoj analizi efekata, koji će biti objavljen i javno dostupan.

Finansiranje rada na sprovođenju ove mere će biti obezbeđeno delom iz budžeta Republike Srbije, a delom iz projekata i programa finansiranih iz sredstava razvojne pomoći (uključujući potencijalno i sredstva pret-pristupnih fondova Evropske unije), što je sadržano u posebnom akcionom planu za sprovođenje ove strategije, koji je sastavni deo Strategije i priložen je u formi odvojenog dokumenta (tačka 11.).

Institucije nadležne za nadzor i sprovođenje ove mere su, kako sledi: Ministarstvo pravde, koje ima i funkciju koordinatora za realizaciju mere, Visoki savet sudstva, Vrhovni kasacioni sud, Republičko javno tužilaštvo, Državno veće tužilaca i Ministarstvo finansija.

7. IZVEŠTAVANJE O REZULTATIMA

Radna grupa je zadužena za praćenje realizacije Strategije i izveštavanje Ministarstva pravde, kao i Visokog saveta sudstva, Republičkog javnog tužilaštva i Državnog veća tužilaca. Izveštavanje o realizaciji Strategije i ostvarenim rezultatima od strane Radne grupe će se vršiti na šestomesečnom nivou, dok će Ministarstvo pravde jednom godišnje izveštavati Vladu Republike Srbije o statusu realizacije Strategije, kao i o potencijalnim prilikama ili rizicima za njeno sprovođenje.

Putem Jedinstvenog informacionog sistema za planiranje, praćenje sprovođenja, koordinaciju javnih politika i izveštavanje, iz člana 47. Zakona o planskom sistemu, Ministarstvo pravde će ostvarivati saradnju sa nadležnim ministarstvima, nadležnim organima i organizacijama, organizacijama civilnog društva i fakultetima na nacionalnom i lokalnom nivou.

8. SPROVEDENE KONSULTACIJE

U toku procesa izrade Strategije, u svojstvu članova Radne grupe za izradu Strategije konsultovani su Vrhovni kasacioni sud, Republičko javno tužilaštvo, Visoki savet sudstva, Državno veće tužilaca, Pravosudna akademija. Dodatno, konsultovan je i Sindikat pravosuđa Srbije. Svi izneti predlozi su uzeti u razmatranje i prihvaćeni.

9. JAVNA RASPRAVA

Odbor za pravni sistem i državne organe je na sednici održanoj 17. novembra 2021. godine, odredio sprovođenje javne rasprave o tekstu Predloga strategije ljudskih resursa u pravosuđu za period 2022. do 2026. godine sa Akcionim planom za sprovođenje Strategije ljudskih resursa u pravosuđu za period 2022. do 2026. godine (u daljem tekstu Predlog strategije), i utvrdio Program javne rasprave o tekstu Predloga strategije, shodno kojem je Ministarstvo pravde sprovelo javnu raspravu.

Javna rasprava o Predlogu strategije sprovedena je u periodu od 19. novembra 2021. godine do 10. decembra 2021. godine, a tekst Predloga strategije je postavljen na internet stranici Ministarstva pravde. U toku javne rasprave nije zaprimljen nijedan komentar.

10. PROCENA FINANSIJSKIH EFEKATA

Za sprovođenje Strategije ljudskih resursa izvršena je procena finansijskih efekata svake od mera na budžet, koji su prikazani u posebnom planskom dokumentu – Akcionom planu za period 2022–2026. godina za primenu Strategije ljudskih resursa u pravosuđu Republike Srbije, za period 2022–2026. godine (u daljem tekstu: Akcioni plan), shodno članu 38. stav 1. Zakona o planskom sistemu.

Procene finansijskih efekata su u Akcionom planu prikazane po pojedinačnim aktivnostima i merama, u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RSˮ, br. 54/09 i 118/21 – dr. zakon) i Pravilnikom o načinu iskazivanja i izveštavanja o procenjenim finansijskim efektima zakona, drugog propisa ili drugog akta na budžet, odnosno finansijske planove organizacija za obavezno socijalno osiguranje („Službeni glasnik RSˮ, broj 32/15) i popunjenim odgovarajućim PFE obrascima od strane organa nosilaca aktivnosti iz Akcionog plana.

Procenjena sredstva su planirana Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2022. godinu („Službeni glasnik RSˮ, broj 110/21) i obezbeđena su u okviru razdela nadležnih ministarstava ili drugih državnih organa koji su nosioci pojedinačnih aktivnosti iz ovog akcionog plana, dok se procenjena sredstva za naredne godine kreću u okviru dozvoljenih višegodišnjih budžetskih limita koje određuje Ministarstvo finansija za sve budžetske korisnike.

11. AKCIONI PLAN

Akcioni plan za primenu ove strategije je istovremeno i njen sastavni deo.

12. OBJAVLJIVANJE

Ovu strategiju i Akcioni plan objaviti na internet stranici Vlade, na portalu e-Uprava i na internet stranici Ministarstva pravde u roku od sedam radnih dana od dana usvajanja Strategije i Akcionog plana.

Ovu strategiju i Akcioni plan objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije”.

05 broj 021-12092/2021-1

U Beogradu, 29. decembra 2021. godine

Vlada

Predsednik,

Ana Brnabić, s.r.