Strategija podsticanja i razvoja stranih ulaganja

Na osnovu člana 45. Zakona o Vladi („Službeni glasnik Republike Srbije”, br. 55/05 i 71/05 – ispravka),

Vlada donosi

STRATEGIJU

podsticanja i razvoja stranih ulaganja

„Službeni glasnik RS”, broj 22 od 16. marta 2006.

1. UVODNI DEO

Svrha Strategije podsticanja i razvoja stranih ulaganja (u daljem tekstu Strategija) jeste da se pozabavi brojnim ključnim izazovima sa kojima se Srbija suočava u nastojanju da privuče nova ulaganja u proizvodne sektore, da ukaže na nacionalni prioritet razvijanja izvoza proizvoda sa dodatom vrednošću i obezbeđivanje novih mogućnosti za otvaranje novih radnih mesta.

Neposredna strana ulaganja (u daljem tekstu NSU)1 su samo jedan činilac – mada, na međunarodnom nivou, od sve veće važnosti – u ostvarivanju ciljeva koji se tiču ukupnog privrednog razvoja Srbije. Strategija je sačinjena tako da bude dodatak važnim nacionalnim strategijama koje se odnose na razvoj malih i srednjih preduzeća (u daljem tekstu MSP), reformu javnog sektora, osavremenjivanje obrazovanja i razvoj infrastrukture. Koristi koje se javljaju iz privlačenja većeg broja stranih ulaganja u zemlju omogućuju vladama ekonomsku fleksibilnost i snagu da sprovedu modernizaciju i unapređenje u svim drugim oblastima.

Srbija nije uspela da privuče veći i neprekidan priliv privatnih stranih ulaganja zbog lošeg poslovnog okruženja. Ništa ne može više doprineti poboljšanju poslovnog okruženja od povećanja ekonomske slobode i vladavine zakona. Angažovanje države u privredi treba svesti na minimum – umerena aktivnost države može dati rezultate tek kada se postave pravila tržišnog takmičenja. Cilj Strategije je unapređenje poslovnog okruženja i vladavina prava u ovoj oblasti. Razvijanje poslovnog okruženja u negativnom smislu znači uklanjanje prepreka i prekomerne državne intervencije u privredi, a u pozitivnom smislu – obezbeđenje šireg polja za poslovanje (uključujući i niže administrativne troškove). Zadatak povećane vladavine zakona jeste smanjenje propisa, njihova transparentnost i mogućnost predviđanja ponašanja učesnika.

Predložene mere predstavljaju popravljanje uslova investiranja ubrzanjem reformskih programa i jačanjem institucija na nacionalnom, opštinskom i nivou agencija. Takođe, razvijanjem boljih veza sa privatnim sektorom na nacionalnom i opštinskom nivou rešavali bi se problemi konkurentnosti, vodile kampanje o unapređenju razumevanja značaja stranih ulaganja u opštinama i javnim preduzećima, te ustanovila spoljna strategija za promociju ulaganja.

Institucionalno jačanje koje podrazumeva uspostavljanje novih funkcija države u uslovima tržišne privrede trebalo bi da dovede do razvoja tržišnih institucija, tržišta rada, liberalizacije i deregulacije i privatizacije i priliva kapitala sa međunarodnog tržišta kapitala. Ovo bi se javilo kao posledica izgradnje i funkcionisanja privrednog sistema sa ciljem afirmacije tržišnog privređivanja, tržišnih institucija i mehanizama koji su u funkciji liberalizacije tržišta i podsticanja konkurencije.

Privlačenje i zadržavanje neposrednih stranih ulaganja glavni je cilj mnogih zemalja, budući da je sasvim jasno da ona imaju važnu ulogu u stvaranju novih, trajnih radnih mesta, povećanju izvoza, prenošenju tehnologije i znanja o poslovanju, povećanju konkurentnosti, unapređenju ukupne proizvodnje i, konačno, smanjenju siromaštva putem opšteg privrednog rasta i razvoja.

Stvaranje povoljnih uslova i za domaća i za strana ulaganja, predstavlja veliki izazov za sve zemlje, s obzirom na to da sve veća globalizacija i pritisak da se bude konkurentan u poslovanju stvaraju okvir i potrebu za neprestanim poboljšanjima opšteg poslovnog okruženja i rezultata rada privrednih društava (u daljem tekstu preduzeća). Na makro nivou, u obezbeđivanju stabilnosti i poboljšanju opšteg poslovnog okruženja glavnu ulogu imaju vlade država, dok pritisci tržišta da se bude konkurentan zahtevaju stalno poboljšanje delotvornosti i veću prilagodljivost i uspešnost onih koji upravljaju preduzećima.

Dok je od 2000. godine u Srbiji učinjen značajan napredak u održavanju postojanosti na makroekonomskom nivou, zajedno sa unapređenjem zakonodavstva u mnogim oblastima, shvaćena je i prihvaćena činjenica da se ovaj reformski proces mora ubrzati i da je neophodno značajno povećati privlačenje novih neposrednih stranih ulaganja kako bi se unapredila izvozna sposobnost i konkurentnost, i otvorila nova radna mesta.

Rezultati kasnog otpočinjanja opštih privrednih reformi i programa modernizacije vide se kroz:

– relativno nizak nivo stranih ulaganja, koji privlači Srbija u poređenju sa susednim zemljama;

– većina novih stranih ulaganja je pretežno usmerena na domaće tržište i ogleda se u kupovini preduzeća i imovine koji su u programu privatizacije;

– nedovoljno preduzeća ulaže u poslovanje usmereno ka međunarodnim tržištima;

– ograničen razvoj i, unutar same države, ograničeno razumevanje potrebe za konkurentnom, savremenom industrijom i mogućih koristi od neposrednih stranih ulaganja;

– nizak nivo izvoza i stalna zavisnost od međunarodne pomoći i privatnih novčanih doznaka iz inostranstva kao podrške Vladinim programima, potvrđuju ukupno niski nivo ulaganja;

– ograničenost institucionalnih sposobnosti i nerazvijenost mehanizama za podršku investitora i sprovođenje njihovih planova.

Slabi privredni rezultati usled nedostatka novih ulaganja u proizvodnim privrednim sektorima jasno se vide i u relativnom padu ukupnog bruto društvenog proizvoda (BDP) i BDP po glavi stanovnika u Srbiji do 2000. godine, nakon čega se ostvaruje stabilan ekonomski rast. Za razliku od toga primećuje se opšti napredak onih zemalja koje su osavremenile svoje zakone i propise, obezbedile domaću podršku stvaranju olakšica za investitore i koje aktivno pomažu investitorima i promovišu nove strategije. Države u regionu, koje su modernizovale i obezbedile administrativnu postojanost, uspešno privlače značajna nova strana ulaganja usmerena ka izvozu.

Prioritetni cilj Strategije jeste da skrene pažnju na ove slabosti i stvori povoljnu klimu i okvir za privlačenje, zadržavanje i širenje međunarodno konkurentnih i ka izvozu usmerenih stranih ulaganja kao dopune razvoju sektora MSP i tekućim novim ulaganjima u okviru programa privatizacije. Glavni podsticaj koji Strategija daje jeste podsticaj da se ubrza unapređenje u poslovnom okruženju Srbije, na dobrobit svih investitora.

Strategija se predstavlja u sledećem kontekstu:

a) Srbija je napravila značajan pomak u razvoju odnosa sa Evropskom unijom i međunarodnom zajednicom i kreće se napred u procesu reformi s ciljem da podigne svoje zakonodavne i administrativne kapacitete na evropski nivo;

b) Srbija ima potencijala da povrati istaknuto mesto u regionu i utiče na razvoj međunarodne trgovine i traži načine za stvaranje novih mogućnosti za zapošljavanje unapređenjem proizvodnje u privatnom sektoru, kao i trgovine i ulaganja;

v) Vlada je odlučna u nameri da ubrza zakonodavne reforme i pokrene inicijativu i dodatne aktivnosti na jačanju institucionalnih kapaciteta, rešavanju problema konkurentnosti i unapređenju razumevanja značaja stranih investicija u zemlji i marketinga u inostranstvu, kako bi se obezbedile olakšice i podrška investitorima u unosnom sprovođenju njihovih investicionih planova.

Strategija je usmerena na napredak u 4 šira naslova, koja su detaljnije prikazana u Poglavlju 7, sa jasnim ciljevima, merama i aktivnostima brojnih ministarstava, agencija i opština, uz predviđanje značajne podrške i učešća privatnog sektora i partnera u saradnji.

1. Reforma propisa.

2. Jačanje institucionalnih kapaciteta i razvijanje saradnje na državnom i opštinskom nivou, kako bi se olakšao razvoj poslovanja.

3. Aktivnosti i inicijative za unapređenje konkurentnosti.

4. Razvijanje kampanja u zemlji za bolje razumevanje značaja stranih ulaganja i jasno usmerena međunarodna marketinška strategija.

Opšti pristup sprovođenju strategije i međusobna zavisnost četiri glavna gore navedena stuba, prikazani su u nastavku.

Najveće prepoznate prepreke NSU u Srbiji su:

– zakonodavni problemi:

– vlasništvo nad zemljištem i rešavanje problema vezanih za zemljište,

– potreba za značajnijim unapređenjem i modernizacijom sudskog sistema,

– potreba za širim zakonodavnim reformama,

– reforma propisa kojima se uređuje oblast građevinarstva,

– nekonkurentna i nesigurna struktura naknada i dažbina;

– ograničeni institucionalni kapaciteti za sprovođenje reformi i za strateško planiranje i marketing:

– potreba da se u mnogobrojnim administrativnim i regulatornim telima izdvoje kao prioritetna ona pitanja koja se tiču investitora,

– potreba da se kao prioritet izdvoji izgradnja kapaciteta za promociju ulaganja, strateško planiranje i razvoj politike

– važna potreba da se unapredi administracija građevinskih dozvola razvijanjem načela „sve pod jednim krovom” (One-Stop-Shop),

– potreba da se pruži podrška privatnom sektoru i obrazovnom sistemu u sveukupnom procesu reformi;

– kasno započete reforme, infrastrukturni nedostaci i ograničeni pristup merama za unapređenje konkurentnosti:

– neophodnost brzih reformi, uspostavljanja modernog regulatornog okruženja i privatizacije većih javnih preduzeća,

– potreba da se posveti pažnja razvoju industrijskih i tehnoloških parkova,

– potreba da se poboljša pristup i smanje troškovi akreditacije, kontrole kvaliteta, izdavanja potvrda (sertifikacija) i pristupa drugim međunarodnim standardima;

– potreba za boljim razumevanjem značaja stranih investicija i programa osetljivih na potrebe investitora i razvijanje usmerenog nacionalnog programa za promociju ulaganja.

Akcioni planovi koji se bave ovim pitanjima detaljnije se navode u Strategiji i razvijaće se i sprovoditi na načelima visokog stepena opredeljenosti Vlade, poboljšane saradnje među svim nivoima vlasti, aktivnog učešća privatnog sektora i donatora sa glavnim ciljem da se ubrzaju reforme i napredak u relativno kratkom periodu.

Opšti ciljevi Strategije podrazumevaju:

– povećanje broja i vrednosti novih ulaganja u proizvodne sektore privrede,

– olakšavanje i podrška investitorima u ubrzanju sprovođenja planiranih ulaganja u zemlji,

– podrška i olakšice za postojeće ulagače u produbljavanju njihovog angažmana u zemlji i maksimalno povećanje nivoa međunarodno konkurentne dodate vrednosti domaćih proizvoda i usluga u privredi.

Isticanjem značaja povećanja ulaganja u proizvodne sektore privrede nije zanemareno globalno narastanje tercijarnog, uslužnog sektora; na proizvodne sektore privrede koji se pominju u Strategiji trebalo bi gledati ne u tradicionalnom, već u širem značenju, uključujući tu i uslužne sektore koji po svojoj suštini imaju proizvodni karakter; u tom smislu, za određivanje uslužnog sektora sve se više koristi i sintagma „industrija usluga”.

Strategijom se prihvata da:

– industrija u Srbiji ostvaruje rezultate znatno ispod nivoa iz 1989. godine i ima značajne praznine kada je reč o opštoj konkurentnosti,

– restrukturiranje i privatizacija većih društvenih preduzeća neće stvoriti potreban nivo zapošljavanja ili izvoza i kratkoročno će kao posledicu imati gubitak radnih mesta,

– sektor MSP, koji se zasniva na istorijskim i postojećim tokovima, neće moći da stvori veći broj radnih mesta ili izvoz u onoj meri u kojoj je to potrebno.

Iskustva iz inostranstva pokazuju da su strana ulaganja odigrala veliku ulogu u obnavljanju mnogih ekonomija i rešila ključne nacionalne potrebe za stvaranjem novih radnih mesta i razvojem izvoza. Zemlje koje su imale ograničeno shvatanje NSU, sa izuzetkom nekoliko oblasti bogatih prirodnim resursima, nisu napredovale u rastu i razvoju.

Vlade širom sveta shvatile su ove prednosti, pa usvajaju politike koje podstiču ulaganja i traže načine da unaprede svoje investiciono okruženje kao znak da su prepoznali koristi koje su im donela neposredna strana ulaganja, i to kroz:

– jak doprinos privrednom razvoju putem porasta izvoza,

– veliki rast novih mogućnosti zapošljavanja,

– pozitivan uticaj na izmene propisa, ljudskih resursa i unapređenje upravljanja preduzećima,

– povoljan uticaj na razvoj infrastrukture koja pogoduje poslovanju,

– činjenicu da su NSU glavni izvor novih tehnologija, veština, upravljanja i poslovnog znanja, globalne orijentacije i stvaranja pogodnog tla za razvoj preduzetništva,

– na kraju, značajan porast fiskalnih prihoda za olakšavanje novog razvoja infrastrukture i društvene potrošnje.

Strategija i usmereni pristup predstavljaju osnov i odražavaće se u akcionim planovima s naglaskom na:

– razvoju delotvorne konkurencije na tržištu,

– zemljama, sektorima i preduzećima kojima Srbija može da izgradi konkurentnu prednost,

– razvijanju metoda za privlačenje ciljnih investitora i stvaranje podsticajnog poslovnog okruženja za investitore,

– potrebi za inovativnim pristupom i pravovremenim predviđanjem budućih ekonomskih tokova,

– potrebi da se javnosti pokaže postignuti napredak.

Aktivnosti opisane u četiri glavna stuba Strategije podržavaju postojeće investitore, kako strane tako i domaće, nova neposredna strana ulaganja i javno-privatna partnerstva (koncesije) unapređenjem opštih uslova za poslovanje i razvijanje utvrđenih ključnih prednosti.

Ključne prednosti Srbije podrazumevaju:

– ključni regionalni položaj i povlašćeni pristup tržištima Istoka i Zapada,

– ljudske resurse i sposobnosti – kvalitetan obrazovni sistem, poznavanje stranih jezika i naročito odlično poznavanje engleskog jezika među stanovništvom ključne starosne dobi,

– industrijsku/istraživačku tradiciju i iskustvo u inženjeringu i proizvodnji,

– prirodne i ljudske potencijale i komparativne prednosti za proizvodnju poljoprivrednih i šumarskih proizvoda, superiornih po pitanju kvaliteta i cene, – nižu cenu rada zanatlija i kvalifikovanih radnika, kao i lica koja se nalaze na rukovodećim položajima.

Dok su ulaganja u svim sektorima privrede potrebna i dobrodošla, sledeći sektori su određeni kao oni koji bi mogli najviše doprineti s obzirom na konkurentsku prednost koju imaju ili mogu imati u Srbiji:

– poljoprivreda i prehrambena industrija: prehrambeni i neprehrambeni poljoprivredni proizvodi, sa naglaskom na ekološke proizvode, proizvode sa geografskim poreklom i proizvode iz tradicionalnih proizvodnih sistema dobijenih primenom autohtonih i tradicionalnih tehnologija visokog kvaliteta, kao i proizvoda konvencionalne proizvodnje i prerade za masovnu potrošnju sa superiornim kvalitativnim karakteristikama,

– autodelovi: usmerenost na preduzeća-dobavljače za nove fabrike automobila i proizvođače kamiona/teških vozila,

– bankarstvo i finansijske usluge,

– inženjering: specijalizovane službe, projektovanje, izgradnja po principu „ključ u ruke”, itd.,

– drvna industrija: pre svega, izrada nameštaja od drveta, koja se zasniva na zanatskim veštinama,

– informaciono-komunikaciona tehnologija (IKT): proizvodi i usluge sa mogućnošću izrade softvera, administrativno-poslovne usluge, pozivni centri, inicijative koje se zasnivaju na sposobnostima univerziteta / istraživačkih centara,

– farmacija / zdravstvena zaštita / klinička istraživanja i hemijska industrija,

– javno-privatna partnerstva: energetika / telekomunikacije / infrastruktura / metalurgija, rudarstvo i istraživanje / saobraćajni punktovi i distributivni centri,

– tekstilna industrija: kratkoročna proizvodnja firmiranih odevnih predmeta i okrenutost određenim tržištima,

– turizam.

Gore navedeni sektori su istaknuti iz sledećih razloga:

– imaju potencijal za otvaranje značajnog broja novih, trajnih radnih mesta,

– projekti NSU u mnogim od ovih sektora mogu omogućiti napredak određenih oblasti u Srbiji,

– projekti u ovim sektorima mogu uticati na povećanje izvoza,

– može se omogućiti povezivanje domaćih preduzeća i privlačenje stranih preduzeća-snabdevača i uslužnih delatnosti.

– dati sektori se razvijaju na globalnom nivou,

– nova neposredna strana ulaganja u ove sektore postoje u jugoistočnoj Evropi (u daljem tekstu JIE),

– sektori imaju potencijal za razvijanje industrijskih klastera i daju prostora konkuretnoj prednosti po principu niša (manji tržišni segmenti).

Takođe, dalja liberalizacija u domenu ključnih javnih preduzeća i razvoj programa javno-privatnog partnerstva vide se i kao mogućnosti ulaganja i kao važni elementi za oživljavanje investicionog okruženja.

Aktivnosti predviđene Strategijom usmerene su ka unapređenju razvoja poslovnog okruženja i obezbeđenju temelja za privlačenje NSU, olakšica i podrške koja će proizvesti više neposrednih stranih ulaganja i povećati izvoz u kratkom, srednjem i dužem roku:

– mere za stvaranje investicione klime za privlačenje NSU na osnovu konkurentnosti cena, poznavanja stranih jezika, kvalifikovanog osoblja i domaćih sirovina – imaće uticaja u periodu 2006–2008. godine,

– srednjoročne mere za povećanje priliva NSU u sektorima gde znanje, veštine i sveukupna delotvornost jesu činioci koji određuju konkurentnu prednost, razvijanje inicijativa u obrazovanju, infrastrukturi – imaće uticaja u periodu 2009–2011. godine,

– mere pomoću kojih će NSU znatno doprineti povećanju nivoa dodate vrednosti i regionalnog razvoja u zemlji – imaće uticaja u periodu 2012–2015. godine

Desetogodišnja predviđanja – VIZIJA: „Napredna Srbija sa niskom stopom nezaposlenosti, višim životnim standardom nego u zemljama koje su nedavno primljene u EU, brz porast i utrostručavanje BDP po glavi stanovnika”.

Sredstvo za dostizanje date vizije upravo je stvaranje povoljne klime i okvira za privlačenje, zadržavanje i širenje izvozno usmerenih novih neposrednih stranih ulaganja (Export Oriented Greenfield Foreign Investments).

___________________________________________________________

1 U literaturi se ovaj oblik ulaganja naziva i „strane direktne investicije”, ali je upotreba izraza „neposredna strana ulaganja” primerenija srpskom jeziku.

1.1. Potreba za novim neposrednim stranim ulaganjima

Postoji niz ključnih, ozbiljnih izazova koji se nalaze pred privrednim razvojem Srbije, koji zahtevaju sistematski pristup i dosledno sprovođenje usvojenih mera:

– visoka i rastuća nezaposlenost i dalji pritisci na zapošljavanje koji se javljaju usled neophodnog restrukturiranja većih javnih preduzeća;

– značajan trgovinski deficit sa uvozom koji nadmašuje izvoz za faktor 3;2

– značajni strukturni i konkurentni problemi sa kojima se suočava industrija Srbije, čiji rezultati između 1989. i 2000. godine pokazuju pad od 50%, dok tradicionalno produktivni izvozni sektori obrade metala, mašinstvo i oprema, izrada tekstila, obuća i proizvodi od kože, posluju sa manje od 25% nivoa na kojem su bili 1989. godine.3 Pritom, nema dokaza o značajnijim promenama industrijske proizvodnje u četvorogodišnjem periodu do 2004. godine;

– zbog kasnijeg početka procesa reformi i modernizacije, napredak se ne može očekivati bez značajnijih novih ulaganja u konkurentne i savremene sektore industrije, poljoprivrede i usluga;

– ograničeno razumevanje ključnih mogućih dobrobiti novih stranih ulaganja na mnogim nivoima društva;

– priznanje da postoje ozbiljni nedostaci u institucijama koje se bave sprovođenjem i upravljanjem reformama i modernizacijom, koji su rezultat zakasnelog početka ovih procesa.

Zemlje u razvoju, nove ekonomije i zemlje u tranziciji sve više vide NSU kao izvor privrednog razvoja i modernizacije, rasta prihoda i zapošljavanja. Zemlje teže da maksimalno povećaju koristi od prisustva stranog vlasništva u domaćoj privredi i da povećaju nivo stranih ulaganja pokretanjem niza političkih i promotivnih inicijativa.

Dodatne koristi od povećanja neposrednih stranih ulaganja obuhvataju:

– pokretanje tehnoloških transfera i prelivanje u domaću privredu;

– pomoć u razvoju ljudskih resursa i upravljačkih sposobnosti;

– doprinos uključivanju u međunarodnu trgovinu;

– pomoć u stvaranju konkurentnijeg okruženja;

– razvoj preduzetništva.

Plan podsticanja razvoja malih i srednjih preduzeća i preduzetništva i Strategija podsticanja i razvoja stranih ulaganja međusobno su komplementarni: predstavljaju dva različita, ali međusobno povezana aspekta razvoja privatnog sektora u Srbiji. Stoga, mnogi od faktora koji utiču na uspešnost stranih ulaganja su identični ili slični onima koji su potrebni za razvoj sektora MSP:

– pravno, a naročito poresko okruženje koje bi podsticalo, a ne sputavalo preduzeća;

– prioritetna usmerenost politike na one sektore poslovanja u kojima Srbija ima konkurentnu prednost;

– međunarodna konkurentnost preko moderne infrastrukture (transport, električna energija, telekomunikacije), obrazovane i sposobne radne snage, ulaganja u istraživanje i razvoj, obezbeđivanje kvaliteta i sertifikacije;

– razvijen finansijski sistem rukovođen zahtevima tržišta.

– efikasna i transparentna administracija na nacionalnom i lokalnom nivou.

Strategije MSP i stranih ulaganja se međusobno podržavaju i obezbeđuju združene (sinergetske) efekte:

– jaka mreža MSP sa bogatom ponudom poslovnih usluga doprinela bi i većoj atraktivnosti Srbije kao lokacije za strana ulaganja i višestrukim koristima za strane investitore;

– sposobnost domaćih MSP da zadovolje potrebe stranih investitora bi povećala zaposlenost u Srbiji i dodala vrednost privredi;

– u nekim slučajevima, MSP bi doprinela porastu stranih ulaganja putem poslovne saradnje, podugovaranja, franšize i prenosa (transfera) tehnologije.

Primera radi, istraživanje koje je sproveo Evropski investicioni pregled (The Ernst and Young European Investment Monitor) pokazuje da manja ulaganja, tj. ona u kojima je angažovano manje od 200 ljudi, čine približno 50% svih projekata stranih ulaganja u Evropi.

Izazov koji podstiče celu Strategiju jeste da se stvore što bolji operativni uslovi za razvoj međunarodno konkurentnog poslovanja domaćeg privatnog sektora, kako bi se maksimalno povećao priliv novih NSU u zemlju i maksimirale aktivnosti sa dodatom vrednošću koje preduzimaju i domaća mala preduzeća u stranom i u domaćem vlasništvu.

Jedan od ciljeva Strategije je ubrzano sprovođenje plana razvoja sektora MSP kako bi se poboljšali njihovi kapaciteti, kvalitet i dobijena ovlašćenja.

NSU pružaju pomoć u:

– integrisanju u globalnu ekonomiju omogućavanjem trgovinskih veza s inostranstvom;

– razvijanju međunarodnih mreža srodnih preduzeća;

– uspostavljanju vertikalnih veza između lokalnih snabdevača i međunarodnih preduzeća;

– nova ulaganja međunarodnih kompanija obično pokreću nove poslovne mogućnosti i investicije postojećih stranih snabdevača i novih domaćih preduzeća;

– međunarodne kompanije kao deo programa garancije kvaliteta često uvode programe podrške za domaće kompanije radi poboljšanja kvaliteta robe i usluga kroz tehničku pomoć, obuku i programe informisanja i akreditovanja.

NSU su bitna zbog toga što doprinose razvoju ljudskih resursa:

– neposredan pozitivni uticaj proizlazi iz povećanog nivoa obuke koji obezbeđuju nova preduzeća, kao i zbog toga što se saznaje kakva je potražnja za određenim veštinama;

– često, kada je posledica neposrednih stranih ulaganja osnivanje novog preduzeća i kada se ono utemelji u zemlji, povećava se broj viših upravljačkih položaja za lokalno stanovništvo, čime se širi iskustvo u poslovnom upravljanju;

– NSU utiču na razvoj opšteg obrazovanja, budući da je dostupnost kvalifikovane i obrazovane radne snage od izuzetnog značaja za stvaranje povoljnog okruženja za NSU.

Takođe, NSU olakšavaju nesmetanu međunarodnu trgovinu i sprovođenje nacionalnih razvojnih planova, povećavaju proizvodnju i podižu nivo konkurentnosti, te unapređuju standarde i celokupnu efikasnost. Srbija se kreće ka tome da postane punopravni član međunarodnih i regionalnih organizacija i na dobrom je putu da zbog svoje bogate industrijske tradicije i visokog kvaliteta obrazovanja privuče nova NSU.

_________________________________________

2 Videti tabele 1 i 1A za uporedne izvozne aktivnosti u zemlji i regionu.

3 Tabela 2.

1.2. Osnovni ciljevi

Osnovni ciljevi Strategije usmereni su ka privlačenju značajnog nivoa stranih ulaganja u sektore proizvodnje sa ciljem da se:

– povećaju izvozni – međunarodno konkurentni – industrijski, uslužni i agroindustrijski kapaciteti i sposobnosti;

– reši tekući problem neupotrebljivosti većine postojećih kapaciteta za modernu proizvodnju i snabdevanje savremenih tržišta zbog toga što godinama nije bilo ulaganja,

– stvore mogućnosti za otvaranje novih radnih mesta;

– stimuliše program reformi, reši problem trgovinskog deficita i uskladi razvoj sa zemljama članicama EU;

– maksimalno poveća broj međunarodno konkurentnih proizvoda i usluga sa višom dodatom vrednošću.

1.3. Međunarodna načela

Glavni preduslovi za privlačenje novih stranih ulaganja su:

– ubrzavanje programa privrednih reformi, modernizacije zakonodavstva i primene propisa;

– povećanje razumevanja na javnim i zvaničnim nivoima o konkurentnim potrebama investitora i šire shvatanje koristi koje proizlaze iz prisustva modernih, međunarodno konkurentnih industrijskih preduzeća;

– stvaranje usmerenog, razvojnog plana za prevazilaženje prepreka;

– razvijanje inicijativa za unapređenje konkurentnog investicionog okruženja;

– razvijanje jakog osećaja partnerstva i zajedničke vizije između svih nivoa javnog i privatnog sektora;

– razvijanje marketinškog programa kojim se podstiče interesovanje i privlače strani investitori.

Ova načela su izražena u mnogobrojnim publikacijama Svetske banke (SB), Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), Investment Compact4 i drugih međunarodnih organizacija.

________________________________________

4 Inicijativa za unapređenje investicionog okruženja pod okriljem Pakta stabilnosti JIE.

1.4. Osnovne prepreke neposrednim stranim ulaganjima

Glavne prepoznate prepreke NSU u Srbiji su:

– zakonodavni problemi, tj. nerešeni vlasnički odnosi i netržišno određivanje cena korišćenja gradskog građevinskog zemljišta;

– odsustvo posebnih odeljenja u okviru sudova za specifične oblasti prava;

– infrastrukturni nedostaci u poređenju sa susednim zemljama;

– spore reforme, usled njihovog zakasnelog otpočinjanja, u poređenju s konkurencijom i opšti loš kvalitet sprovođenja;

– ograničeni institucionalni kapaciteti za strateško planiranje i marketing i usvajanje srednjoročnih i dugoročnih stanovišta;

– nepostojanje jasno usmerenog nacionalnog programa za promociju ulaganja nasuprot ranije utvrđenoj negativnoj slici Srbije u svetu.

1.5. Osnovne postavke za postizanje ciljeva

Da bi Strategiju uspešno sprovodila, Vlada je prepoznala da:

– sadašnja mešavina politika i institucionalne sposobnosti nisu odgovarajuće da bi obezbedile potreban nivo zapošljavanja i povećanje izvoza;

– postoji potreba da se ubrza i pospeši proces reformi, da se hitno razviju institucionalni kapaciteti u određenom broju ključnih ministarstava i ustanova i da se promoviše i objavi uspešan ishod Studije izvodljivosti EU;

– postoji potreba da se reši široki spektar pitanja koja utiču na troškove i konkurentnost poslovanja u Srbiji;

– postoji potreba da se ojačaju i unaprede načela partnerstva između vladinih ministarstava, opština i privatnog sektora u sprovođenju mera za postizanje željenih rezultata;

– postoji potreba da se usredsredi na ključna preduzeća i sektore u kojima bi Srbija mogla da razvije moguću međunarodno konkurentnu prednost;

– postoji potreba da se kao prioritetna izdvoje odabrana međunarodna tržišta kako bi se maksimalno iskoristili finansijski i ljudski resursi i ostvario pozitivan uticaj.

– postoji potreba da se usmere sredstva i postignu merljivi rezultati u brojnim ključnim oblastima kako bi se razrešile brige investitora u vezi sa prepoznatim rizicima ulaganja u Srbiju.

Srbija se suočava sa jakom konkurencijom u ostvarivanju svojih ciljeva budući da je većina zemalja učinila mnogo značajniji napredak kada je reč o ukupnim privrednim reformama tokom poslednjih 15 godina, a mnoge od njih su već uspostavile bazu stranih investitora.

Mnoge susedne zemlje osnovale su jake agencije za promociju ulaganja koje imaju i marketinško i sektorsko stručno znanje. Mnoge zemlje su razvile i industrijske parkove za nove investitore koji tu mogu da izgrade svoja postrojenja. U većini zemalja razvijeni su mehanizmi uz pomoć kojih i privatnici i opštinske vlasti obezbeđuju zemljište i usluge. Pored toga, sve zemlje nude određene podsticaje ulaganjima. Ovaj uticaj meri se i odslikava u sveukupnom porastu NSU, padu nezaposlenosti, povećanju izvozne aktivnosti i raznim drugim pokazateljima privrednog razvoja.

Izazov za Srbiju koja želi da postane sigurna i privlačna lokacija za NSU zasniva se na:

– priznatom statusu zemlje u procesu pristupanja EU, koja ima bescarinski pristup i regionalne sporazume o trgovini;

– uverljivom i ubrzanom programu modernizacije infrastrukture, administracije i zakonodavstva;

– ključnom položaju „prolaza” ka zapadnoevropskom, istočnoevropskom i bliskoistočnom tržištu;

– prednostima industrijske tradicije, obrazovanoj radnoj snazi sa priznatim boljim poznavanjem stranih jezika nego u većini konkurentnih zemalja.

Cilj Strategije je postizanje značajnijeg napretka u četiri šira naslova, koja su detaljnije prikazana u Poglavlju 7, sa jasnim zadacima, merama i aktivnostima brojnih ministarstava, agencija i opština, uz predviđanje značajne podrške i učešća privatnog sektora i partnera u saradnji.

1. Reforma propisa

2. Jačanje institucionalnih kapaciteta i razvijanje saradnje na nacionalnom i opštinskom nivou, kako bi se olakšao razvoj poslovanja.

3. Aktivnosti i inicijative za unapređenje konkurentnosti.

4. Razvijanje kampanja u zemlji za bolje razumevanje značaja stranih ulaganja i jasno usmerena međunarodna marketinška strategija.

Dok se Strategija bavi unapređenjem investicione klime u kratkom, srednjem i dužem roku, potreba da se kao prioriteti izdvoje hitne aktivnosti u vezi sa širokim spektrom pitanja je više nego očigledna. To se odslikava u Akcionom planu za otklanjanje administrativnih prepreka za strana ulaganja. U njemu su izneti predlozi za razvijanje veza između opština, javnih preduzeća i Vlade, i ističe se potreba da se industriji i modernim, izvozno usmerenim preduzećima olakša pristup zemljištu i infrastrukturi. U ovom procesu veoma je važno razvijanje partnerstva i veza između privatnog sektora i Vlade.

2. KLJUČNI PROBLEMI RAZVOJA PRIVREDNO-POSLOVNOG OKRUŽENJA

2.1. Osnovne snage

Postoje pozitivni i ohrabrujući znaci da Srbija može izuzetno iskoristiti svoj razvojni potencijal u narednih pet do deset godina, da može da ostvari snažan privredni rast i unapredi standard života svojih građana, istovremeno se pretvarajući u konkurentnu i funkcionalnu tržišnu ekonomiju.

Srbija se smatra prijateljskim i sve boljim okruženjem za strane ulagače, sa investicionim zakonom koji se povoljno ocenjuje u odnosu na slične zakone u drugim zemljama. Prema Zakonu o stranim ulaganjima iz 2002. godine, strana lica mogu da, samostalno ili sa lokalnim partnerom, osnuju preduzeće ili njegov organizacioni deo (filijalu i sl.), kupuju akcije već postojećeg preduzeća, steknu druga vlasnička prava u preduzeću, ili dobiju dozvolu za eksploataciju prirodnih bogatstava, proizvodnog pogona i infrastrukture ili komunikacionih objekata. U toku je program reforme zakona i ostalih propisa sa ciljem da se usaglase sa standardima Evropske unije.

Makroekonomsko i poslovno okruženje stalno se tokom poslednjih pet godina razvija, a Vlada donosi veliki broj novih zakona, stabilizuje godišnji budžet, postiže zvanične dogovore sa međunarodnom zajednicom o dugu i pitanjima podrške budžetu i čini značajan napredak programom privatizacije.

Ključne prednosti, kako ih vide mnogi investitori i predstavljaju uporedne analize, prikazane su u narednoj tabeli:

SRBIJA – KLJUČNE PREDNOSTI

– ljudstvo i sposobnosti: konkurentna radna snaga (obučena, relativno jeftina, sa znanjem engleskog jezika i tradicionalnom izloženošću inostranstvu):

– centralni položaj u jugoistočnoj Evropi i dobar pristup tržištima preko procesa pristupanja EU, regionalnih sporazuma o slobodnoj trgovini i Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom;5

– niža cena rada naročito za kvalifikovane i radnike koji se mogu obučiti;

– industrijska/istraživačka tradicija i iskustvo u inženjerskim/proizvodnim poslovima;

– prirodni resursi i uslovi za proizvodnju u poljoprivredi i šumarstvu;

– poboljšana investiciona klima koja se dalje unapređuje.

Postoji sve više dokaza međunarodne i lokalne saglasnosti o napretku koji je postignut u brzini i smeru ukupnih privrednih reformskih programa, što se vidi u:

– uspešnom ishodu Studije izvodljivosti EU i otpočinjanju pregovora o pristupanju EU;

– obnavljanju kreditne podrške SB/MMF do 2007;

– pozitivnoj oceni zakonodavnih reformi OECD – Investment Compact za jugoistočnu Evropu za 2004. godinu;

– izveštaju SB o poslovanju u svetu u 2005. godini, u kojem je poređeno 155 zemalja i gde je Srbiji i Crnoj Gori (SCG) dodeljena titula zemlje koja je postigla najviše napretka u unapređenju poslovnog okruženja;

– izveštaju Evropske banke za obnovu i razvoj o tranziciji u zemljama iz 2005. godine, u kojem je SCG proglašena za najboljeg reformatora;

– pojačanom dijalogu i podršci Vlade privatnom sektoru postojećih stranih ulagača i poslovnih grupa kao što se navodi u godišnjoj Beloj knjizi koju je objavio Savet stranih investitora (SSI).

Pozitivan stav i aktivno učešće poslovnog i privatnog sektora je važan činilac ukupnog poslovnog okruženja. Privredna komora Srbije je najveće poslovno udruženje, čiji je cilj unapređenje konkurentnosti privrede Srbije i povećanje proizvodnje i izvoza u saradnji sa Vladom. U druga važna poslovna udruženja spadaju Udruženje poslodavaca, Savez preduzetnika Srbije, Srpski poslovni klub „Privrednik” i Savet stranih investitora.

SSI ima važnu ulogu u dijalogu sa Vladom u utvrđivanju i izdvajanju prioritetnih, ključnih inicijativa za unapređenje ukupnog okruženja za razvoj poslovanja u zemlji. On jednom godišnje objavljuje Belu knjigu o uslovima ulaganja i sebe vidi kao partnera Vlade i drugih državnih organa u isticanju ideja na koje treba obratiti pažnju i formalnom dokumentovanju godišnjeg napretka.

Članovi SSI takođe učestvuju u mnogobrojnim nacionalnim organizacijama kao što su: Američka privredna komora u Srbiji i Crnoj Gori, poslovna udruženja drugih zemalja poput Izraelskog poslovnog foruma, Grčko-srpske inicijative za partnerstvo, poslovne manifestacije „Italija u Beogradu” i Udruženja nemačkih investitora. Ova nacionalna udruženja su takođe aktivni zagovornici poslovne politike i u saradnji sa Vladom unapređuju investicionu klimu.

_________________________________

5 Umesto bilateralnih sporazuma o slobodnoj trgovini, mnogo je bolje sklopiti jedan multilateralan sporazum za ceo region, čime bi se formiralo jedinstveno tržište jugoistočne Evrope.

2.2. Slabosti

Glavne slabosti u privredi potiču od desetogodišnjeg unutrašnjeg sukoba i, kao posledice toga, međunarodne izolacije devedesetih godina prošlog veka. Početkom 1990. godine Srbija je bila industrijski i tehnološki naprednija od većine svojih suseda i mnoga njena preduzeća konkurentno su poslovala na međunarodnom tržištu.

Period međunarodne izolacije učinio je da su mnogi industrijski sektori zastareli, a time je stvorena i nekonkurentnost, iseljavanje mnogih obučenih i kvalifikovanih radnika i ukupni desetogodišnji zaostatak u otpočinjanju programa privatizacije i reforme zakonodavnog sistema.

Zapravo, glavni problem Srbije je konkurentnost (pravila igre) i to treba da bude briga Vlade. Konkurentnost preduzeća treba da se prepusti samim preduzećima.

Bez obzira na značajan napredak postignut u proteklih pet godina, ekonomska ostvarenja Srbije su slaba, što se vidi iz mnogih važnih pokazatelja:

– značajan trgovinski deficit čija je posledica oslanjanje na zajmove i spoljne privatne novčane doznake;

– stopa zapošljavanja i broj ljudi sa unosnim zaposlenjem u proizvodnoj, međunarodno konkurentnoj industriji i uslugama su prema međunarodnim standardima niski, mada su ipak bolji nego u mnogim susednim zemljama;

– manjak ukupne konkurentnosti zbog manjka investicija, zakasnelog otpočinjanja procesa privatizacije i neuspelog olakšavanja razvoja modernih industrijskih i agrarnih konkurentnih klastera;

– loša slika (imidž) u inostranstvu, predstava političke nestabilnosti i nepostojanje usmerenog marketinškog i investicionog promotivnog programa.6

Ovo se ogleda u strukturnim i institucionalnim slabostima i sporoj reformi javnog sektora, čije su posledice:

– slabosti u ukupnom zakonodavnom i regulatornom okruženju;

– slabosti u administrativnim strukturama i nedosledna primena propisa;

– loše (mada se popravljaju) ocene međunarodnih privatnih kompanija koje se bave praćenjem poslovnih okruženja i dodeljivanjem rejtinga.

Tabele koje slede kritički pokazuju da Srbija zauzima vrlo loše mesto u poređenju sa susednim zemljama.

Ovaj indeks konkurentnog rasta pokazuje pogoršanje stanja između 2003. i 2004. godine, a izveden je iz trostubnih indeksa, uključujući:

Indeks javnog sektora8

Država

Pozicija

Slovenija

Mađarska

Slovačka

Češka Republika

Bugarska

Rumunija

Hrvatska

Bosna i Hercegovina

Poljska

Srbija i Crna Gora

Makedonija

31

37

49

51

56

74

76

78

80

85

92

Indeks makroekonomskog okruženja9

Država

Pozicija

Slovenija

Češka Republika

Poljska

Slovačka

Mađarska

Hrvatska

Bugarska

Rumunija

Makedonija

Bosna i Hercegovina

Srbija i Crna Gora

39

41

51

54

55

59

60

71

77

85

102

Tehnološki indeks10

Država

Pozicija

Češka Republika

Slovenija

Slovačka

Mađarska

Poljska

Hrvatska

Rumunija

Bugarska

Srbija i Crna Gora

Makedonija

Bosna i Hercegovina

19

26

28

29

45

46

47

59

75

76

82

Ove tabele pokazuju da je, u poređenju sa većinom konkurentnih zemalja, Srbija nešto kasnije počela reforme i da ima vrlo slab osnov za nova ulaganja. Ova tri stuba Indeksa rasta konkurentnosti posvećuju posebnu pažnju izgledu i sprovođenju strategije za podsticanje konkurentnosti i za privlačenje novih stranih ulaganja.

Biće neophodno da se naglase prioriteti u zakonodavnoj reformi kako bi se unapredilo poslovno okruženje. Takođe, širokom podrškom treba omogućiti podizanje konkurentnosti i značajno ojačati institucionalne kapacitete kako bi se sprovela unutrašnja regulatorna i spoljna marketinška aktivnost.

_________________________________

6 Trgovinski deficit, nezaposlenost i loš imidž u inostranstvu ne zanimaju direktno (strane) investitore. Oni su pre zainteresovani za kvalitet poslovnog okruženja i nisu naročito oduševljeni političkom nestabilnošću.

7 Izvor: Svetski ekonomski forum – Izveštaj o konkuretnosti u svetu u 2004. godini, na skali od 1 do 104.

8 Izvor: Svetski ekonomski forum – Izveštaj o konkuretnosti u svetu u 2004. godini, na skali od 1 do 104.

9 Izvor: Svetski ekonomski forum – Izveštaj o konkuretnosti u svetu u 2004. godini, na skali od 1 do 104.

10 Izvor: Svetski ekonomski forum – Izveštaj o konkuretnosti u svetu u 2004. godini, na skali od 1 do 104.

3. NEPOSREDNA STRANA ULAGANJA U SRBIJI I UPOREDNE ANALIZE

3.1. Nova neposredna strana ulaganja i privatizacija

Sva strana ulaganja su kategorisana po različitim kriterijumima. Ona mogu poticati iz netržišnih fondova (Svetska banka, Evropska banka za obnovu i razvoj, Evropska investiciona banka, itd.) i iz privatnih izvora. Po efikasnosti ulaganja netržišni fondovi su slični državnim investicijama. Netržišni fondovi ulažu u skladu sa političkim prioritetima (donacije, krediti za određene projekte), a privatni investitori u skladu sa šansama za sticanje dobiti. Iz tih razloga je bitno da statistika odslika ove dve vrste stranih ulaganja.

Privatna strana ulaganja bi trebalo dalje podeliti na nova neposredna strana ulaganja (greenfield), neposredna strana ulaganja na postojećim objektima (brownfield), klasičnu prodaju,11 zajednička ulaganja, ponovno ulaganje (reinvestiranje), portfolio ulaganja (ulaganja u hartije od vrednosti bez upravljačkih namera) i izvršenja investicionih obaveza iz procesa privatizacije.

Osnovne vrste neposrednih stranih ulaganja, izuzimajući oblike klasične prodaje (spajanje, pripajanje i privatizacija), klasifikuju se na sledeći način:

– Greenfield– preduzeće sa stranim ulogom započinje poslovanje na potpuno novom mestu („na ledini”) ili zgradi;

– Brownfield– preduzeće sa stranim ulogom započinje poslovanje u zgradi ili na mestu koje se ranije koristilo za proizvodnju ili drugu vrstu delatnosti, na kome već postoji određena infrastruktura; imovina iz stečajnih postupaka tako može biti kupljena za nova ulaganja;

– zajednička ulaganja – strano preduzeće uzima značajan udeo u novoosnovanom domaćem preduzeću.

Saradnja javnog i privatnog sektora (Public Private Partnership) je modifikacija navedene definicije zajedničkih ulaganja, pri čemu državni organi, organi lokalne samouprave ili javna preduzeća sklapaju sporazum o saradnji sa preduzećem iz privatnog sektora da bi i formalno planirali, izvršili i upravljali određenom delatnošću ili dobrima.

Najveći deo priliva NSU u Srbiju je do sada, kao i u drugim zemljama u regionu, došao putem privatizacije. Najviše aktivnosti vezanih za privatizaciju se u drugim zemljama realizovalo u drugoj polovini devedesetih godina XX veka, tokom perioda brzog rasta stranih ulaganja u svetu. Odloženi početak privatizacije u Srbiji je prikazan na dijagramu o prilivu stranih ulaganja (kojim nije obuhvaćen devizni priliv po osnovu portfolio ulaganja).

NSU u Srbiji u milionima SAD dolara, 2000 – 2005 – godišnji prilivi12

Prilivi NSU u 2005. godini su se približili iznosu od 1,5 milijarde dolara, i to uglavnom zahvaljujući prodaji banaka. Međutim, ovako nizak (na nivou regiona) opšti nivo priliva iz privatizacije, gledano srednjoročno, nije održiv. Da bi se privukli značajni iznosi novih neposrednih stranih ulaganja, neophodno je pospešiti saradnju javnog i privatnog sektora, unaprediti infrastrukturu i jačati konkurenciju. Ovo je jedini način da se prevaziđe ozbiljan nedostatak ulaganja i nerazvijenost infrastrukture.

Ukupan nivo privatizacione aktivnosti u Srbiji od 2002. godine, odnosno godišnji prilivi ulaganja putem različitih metoda koje je zabeležila Agencija za privatizaciju, dati su zbirno u sledećoj tabeli.13

Treba napomenuti da su pojedina preduzeća, fabrike i banke, koje sada posluju u Srbiji, bile u vlasništvu stranih kompanija čak i pre prodaje (poput Mobtela, Delta banke – Banca Intesa). Prilikom njihove prodaje novac odlazi na račune stranih vlasnika i ne može se smatrati prilivom NSU u Srbiju.

Skoro celokupan priliv kapitala od tendera potiče od stranih ulagača, dok je potpuno obrnuto u slučaju aukcija, pri čemu dominantni priliv kapitala dolazi od domaćih ulagača. Privatizacioni prilivi koji stižu preko tržišta kapitala, podjednaki su po pitanju porekla kapitala. Strani kupci su mahom transnacionalne kompanije (Philip Morris, Interbrenj, Lukoil, Holcim, US Steel, Alpha Bank, Lafarge, Carlsberg, Titan, Henkel, BAT, Galaxy Tire&Wheel, itd.).

Mnoga strana preduzeća su procenila da su opšti uslovi za investiranje u Srbiji relativno nezavisni od političke neizvesnosti, pa su iz tog razloga zanemarila potrese na srpskoj političkoj sceni. Pitanja nerešenog političkog statusa neće usporiti ekonomski razvoj zemlje. Postoje zemlje sa dugoročnim sporovima i nerešenim statusnim pitanjima, poput Južne Koreje, Tajvana, Kipra i Izraela, koje su stvorile nadmoćna poslovna okruženja i poslednjih decenija spadaju među najuspešnije ekonomije na svetu.

Pregled privatizovanih preduzeća prema sektoru (do 5. marta 2006. godine)14

Sektor

Broj privatizovanih preduzeća

Industrija i rudarstvo

Građevinarstvo

Trgovina

Poljoprivreda i ribarstvo

Finansijske i druge usluge

Zanatstvo

Ugostiteljstvo i turizam

Saobraćaj i veze

Obrazovanje i kultura

Stambeno komunalne delatnosti

Vodoprivreda

Društveno političke zajednice i org.

Zdravstvo i socijalna zaštita

Ukupno

521

183

178

104

100

89

78

61

12

7

6

4

1

1.344

Imajući u vidu broj privatizovanih preduzeća, ulagači se najviše zanimaju za prerađivačku industriju, a potom za građevinarstvo i trgovinu. Agencija za privatizaciju je od početka procesa privatizacije do kraja januara 2006. godine zbog neispunjavanja ugovornih obaveza pokrenula raskid kupoprodajnih ugovora za 194 privatizovana preduzeća; u istom periodu 70 kupoprodajnih ugovora je pravnosnažno raskinuto.

Treba se zapitati zašto kupci u velikom broju slučajeva nisu bili u mogućnosti da ostvare ugovorene investicione i socijalne programe ili pak da dodatno ulažu i preko ugovorenog šire svoje poslovanje. Obzirom na to da su investitori potrošili pozamašne svote novca za kupovinu preduzeća u privatizaciji, imali su i interes da u dato preduzeće dodatno ulažu (mahom za nabavku materijala i nove opreme), ali i da se primenom socijalnog programa oslobode viška zaposlenih, te tako obezbede povraćaj i oplodnju ukupno uloženog kapitala.

Neuspešne privatizacije (ili pak odsustva većeg postprivatizacionog ulaganja) mogu se u određenoj meri opravdati činjenicama da su planovi kupaca katkad bili preambiciozni i/ili da su stanja u datim preduzećima, kao i njihovi izgledi na tržištu bili pogrešno ocenjeni. Jedan od razloga za neuspehe ovih privatizacija ipak leži i u tome što se novim vlasnicima (kao i ulagačima uopšte) ne pruža odgovarajuća „posle-prodajna” usluga i podrška, bilo od Agencije za privatizaciju, bilo od neke druge institucije poput SIEPA (Serbian Investment and Export Promotion Agency). Razlozi izostanka poželjnog (posle-prodajnog) staranja, odnosno naknadne podrške (After-care) su:

– odsustvo neposredno izražene nadležnosti odgovarajuće ustanove,

– nepostojanje potrebnog autoriteta date ustanove, naročito kod lokalnih samouprava, i

– nedovoljna i/ili neodgovarajuća osposobljenost ljudi i opskrbljenost materijalnim dobrima.

Posmatrajući tok procesa privatizacije, 2003. godina se nameće kao period sa najvećim brojem ponuđenih i prodatih preduzeća, kao i visinom prihoda od prodaje. Pad koji se u ovim pokazateljima beleži u 2004. godini delom je rezultat i političkog potresa i nestabilnosti iz 2003. i prvih meseci 2004. godine. Takođe, 2003. godine prodavala su se neka od najprivlačnijih preduzeća koja su i donela najveće prilive novca (poput duvanske industrije, više uspešnih preduzeća iz prehrambene i pivarske industrije, kao i dela maloprodaje naftne industrije). Vlada je, u nameri da ubrza proces privatizacije u 2005. godini, predložila, a Narodna skupština usvojila, izmene i dopune odgovarajućih zakona (o privatizaciji, Agenciji za privatizaciju i Akcijskom fondu). Nadležnosti Agencije za privatizaciju su dopunjene, te ona sada obavlja i poslove stečajnog upravnika ukoliko je stečajno veće imenuje da obavlja te poslove, a u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečajni postupak. Postoje mišljenja da promene u Zakonu o akcijskom fondu i Zakonu o Agenciji za privatizaciju ugrožavaju vlasnička prava, pojačavaju ionako preveliki uticaj birokratije nad preduzećima, koncentrišu moć u rukama birokrata i održavaju sukob interesa (Agencija za privatizaciju priprema preduzeća za prodaju, prodaje ih i nadgleda postupak prodaje).

Bitna izmena Zakona o privatizaciji odnosi se na to da će preduzećima koja idu na prodaju, država otpisati dugovanja prema fondovima i javnim preduzećima i time ih učiniti znatno privlačnijim za potencijalne investitore. Pomenuti dugovi bi naknadno bili izmireni iz prihoda ostvarenih prodajom ovih preduzeća. Ove mere bi trebalo da omoguće bržu privatizaciju pogotovo velikih i prezaduženih preduzeća, koja nose i pretežni deo balasta suvišne radne snage. Radi se o preduzećima iz tzv. „Grupe 67”, čija bi uspešna privatizacija umnogome opredelila uspeh čitavog privatizacionog procesa u Srbiji.

Trebalo bi i odrediti šta da se radi sa preduzećima u društvenoj svojini koja su bez uspeha dva puta nuđena na prodaju – da li raditi novu procenu vrednosti i ponovo ih ponuditi na prodaju ili putem stečaja izvršiti privatizaciju imovine. Što se tenderske prodaje tiče, na red su došla i, u poređenju sa ranijim, ne tako privlačna preduzeća. Ponuda preduzeća koja se prodaju putem tendera „osvežiće se” sporednim i pomoćnim delatnostima javnih preduzeća.

Radi boljeg regulisanja tržišta hartija od vrednosti usvojene su i izmene i dopune Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata. Neophodno je i što brže donošenje Zakona o investicionim fondovima. Na taj način bi delovanje investicionih fondova koji već snažno učestvuju u procesu privatizacije i predstavljaju delotvorno sredstvo aktiviranja sitnog kapitala, bilo uređeno na odgovarajući način i postigla bi se veća javnost u njihovom poslovanju (rok za donošenje Zakona o investicionim fondovima je mart 2006. godine).

Priliv NSU u 2005. godini je prevazišao rekord iz 2003. godine. Tokom 2005. godine NSU su prevashodno dolazila od privatizacije banaka. Bankarski sektor se, uz zaoštravanje konkurencije u vidu sve većeg broja učesnika na tržištu, pokazao izuzetno privlačnim za strane ulagače. Glavni razlozi privlačnosti srpskog bankarskog tržišta leže u činjenici da su kamatne stope na izuzetno visokom nivou, odnosno da je zvanični „percipirani” rizik poslovanja jako visok, a da je stvarni rizik poslovanja ipak znatno niži (zanimljiv je podatak da je Srbija zemlja sa najvišom stopom vraćenih zajmova iz poslova sa stanovništvom). Strane ugledne banke će privatizovati preostale banke. To će dalje povećati konkurenciju na bankarskom tržištu, i samim tim dovesti do snižavanja kamatnih stopa. Očekuje se i zgušnjavanje bankarskog tržišta, putem međusobnih kupovina i spajanja banaka.

Zakonom je definisano da privatizacija mora biti okončana u 2007. godini, sa izuzetkom javnih preduzeća. Propisani rok treba da se poštuje, jer produžavanje istovremenog postojanja društvenih i privatnih preduzeća vodi daljem obezvređivanju društvenog kapitala, odnosno njegovom protivpravnom prelivanju ka privatnom sektoru. Isto važi i za javna preduzeća, koja očekuje organizaciono i statusno pripremanje za privatizaciju. Neophodno je da se ova preduzeća osnaže i smanje troškove svoga poslovanja. Zbog toga je potrebno da Vlada, odnosno nadležna ministarstva, što pre izrade Strategiju restrukturiranja javnih preduzeća (najdalje se u ovome otišlo u sektoru energetike). Najavljeno je i smanjivanje viška radne snage u ovim preduzećima za 10%, kao i u državnoj administraciji. Socijalni program, tj. otpremnine za ove radnike bile bi finansirane iz Tranzicionog fonda. Dodatna sredstva za ovaj fond biće obezbeđena upravo procesom restrukturiranja javnih preduzeća, tj. prodajom onih delova preduzeća koji su daleko od osnovne delatnosti.

Ukupni prilivi neposrednih stranih ulaganja koje beleži Narodna banka Srbije (NBS), obuhvataju i privatizacione prilive i nova neposredna strana ulaganja. Postojeća statistika stranih ulaganja u Srbiji se zasniva na evidenciji kapitalnih transfera, koju vodi NBS na osnovu podataka koje dobija od poslovnih banaka i registruje ih kao priliv NSU u slučajevima u kojima poslovne banke, kao osnov uplate navedu šifru 557 (strano ulaganje). Trenutak beleženja priliva je onaj kada se realizuje uplata, nezavisno od ugovorenih obaveza.

Ova statistika omogućuje praćenje ukupnog priliva stranih ulaganja iz godine u godinu, kao i poređenje stranih ulaganja u Srbiji sa stranim investicijama u drugim zemljama. Međutim, na osnovu nje se može utvrditi poreklo kapitala samo po zemlji plaćanja (kao što je prikazano u donjoj tabeli), koja u mnogim slučajevima nije stvarna zemlja porekla uloženog kapitala. Podaci u donjoj tabeli ističu Holandiju kao zemlju iz koje je došao daleko najveći priliv NSU u Srbiju; u pitanju su zapravo ulaganja ćerki-firmi kompanija čije su matične zemlje neke druge države. Preduzeća iz SAD tako dominiraju po visini ulaganja u Srbiju koja se ostvaruju preko sopstvenih preduzeća – posrednika. Raspoloživi podaci dakle ne omogućavaju analitičko praćenje stranih ulaganja (po zemljama porekla, delatnostima u koje strani kapital ulazi, regionima u koje se ulaže), te je potrebno unaprediti samu statistiku stranih ulaganja i pronaći odgovarajuću metodologiju prikupljanja podataka o stranim ulaganjima.15

Neposredna strana ulaganja po zemljama plaćanja, u hiljadama SAD dolara, 2000. – novembar 2005. godine16

Redni broj

Zemlja

Priliv NSU

1

2

3

4

5

6

7

8

9

10

11

12

13

Holandija

Austrija

Nemačka

Grčka

Slovenija

Velika Britanija

Kipar

Francuska

Švajcarska

Luksemburg

SAD

Hrvatska

Italija

794.442

425.037

408.308

365.531

238.790

170.020

161.537

154.180

100.190

79.236

76.871

74.848

61.182

Agencija za privatizaciju beleži podatke o prilivima od prodaje preduzeća u procesu privatizacije, kao i ugovorene obaveze po osnovu investicionog i socijalnog programa. Tom prilikom posebno izdvaja prilive koji su došli od stranih kupaca, odnosno vrednosti ugovora u kojima su kupci nerezidentna pravna/fizička lica. Podaci o privatizacionim prilivima koje sakuplja Agencija za privatizaciju ne uključuju uplaćene iznose po osnovu kupoprodajnih ugovora koji su naknadno raskinuti. Sa druge strane, jednom evidentirane (ugovorene) investicione obaveze i obaveze koje se odnose na socijalne programe se često ne poštuju, naročito po pitanju rokova.17

Rezultat navedenog je odsustvo precizne i ažurne evidencije privatizacionih priliva. Kada bi ovi podaci bili pouzdani, od iznosa ukupnog godišnjeg priliva NSU bi se mogli oduzeti prilivi od privatizacije i na taj način bi se dobio godišnji iznos greenfield stranih ulaganja.

Uzimajući u obzir izuzetno mali broj greenfield projekata veće vrednosti (izuzev investicije Ball Packaging od 75 miliona evra) može se proceniti da greenfield ulaganja u Srbiji posle 2000. godine nikada nisu prešla iznos od 150 miliona dolara godišnje.18

Ovo je svakako daleko od razvojnih potreba Srbije i u tom smislu nezadovoljavajuće. Budući da je domaći kapacitet ulaganja mali i da će privatizacioni prilivi nakon restrukturiranja i prodaje sledeće ture velikih preduzeća opasti, jasno je da niski nivo stranih greenfield ulaganja mora biti povećan. Radi modernizacije i razvoja, porasta zaposlenosti i izvoza, zemlja je očigledno upućena na značajno podizanje priliva novih neposrednih stranih ulaganja i stvaranje sredine u kojoj su postojeća preduzeća podstaknuta i podržana da reinvestiraju u aktivnosti sa višom dodatom vrednošću.

Privatni ulagači koji su u prethodnih nekoliko godina kupili preduzeća od države u dosta slučajeva ne poštuju svoje ugovorne obaveze koje se odnose na socijalne i investicione programe (kao što uostalom i mediji naširoko izveštavaju). Kada ulagači procene da je dalje investiranje opravdano, oni ga sprovode, u suprotnom se ne mogu primorati na ulaganje. Državi su tada na raspolaganju dve mogućnosti: ili da reaguje i poništi prethodnu privatizaciju čime šalje lošu poruku drugim potencijalnim i postojećim ulagačima, ili da zanemari nastalu situaciju. Prva mogućnost bi obeshrabrila ionako nizak nivo ulaganja, a druga bi podrila kredibilitet države. Socijalne programe i investicione obaveze bi stoga trebalo izbaciti iz Zakona o privatizaciji i ostaviti prodajnu cenu kao jedini kriterijum. Dakle, ono što je ovde neophodno je uspostaviti stvarno, a ne obećano stanje stvari koje se odnosi na neposredna strana ulaganja.

Vrlo je značajno otkriti precizan iznos novih neposrednih stranih ulaganja, jer je to najbolji pokazatelj kvaliteta poslovnog okruženja. Prihodi od privatizacije su pokazatelj koji dovodi u zabludu, budući da privatni ulagači mogu doći ne zbog privlačnih poslovnih uslova, nego iz drugih razloga. U klasičnom slučaju, oni kupuju i tržište sa preduzećem i na osnovu toga stiču ekstra rente, jer je tržište monopolizovano ili čak zatvoreno. Najbolji primeri ovoga u Srbiji su prodaje duvanskih industrija (Duvanska industrija Vranje i Duvanska industrija Niš), ali postoje i drugi. Ostali razlozi mogu biti slaba konkurencija i/ili zaštićeno tržište, skupe nekretnine u vlasništvu preduzeća koja su u postupku privatizacije (čak i neka, inače bezvredna preduzeća poseduju atraktivne zgrade na dobrim lokacijama), itd.

Kada se privatizacioni talas okonča, nova neposredna strana ulaganja (uz strana portfolio ulaganja) će biti jedini oblici stranih direktnih investicija. Nivo NSU će zavisiti isključivo od kvaliteta poslovnog okruženja.

Iako su ulaganja privatnih domaćih preduzeća izvan Srbije još uvek relativno niska, ona su vrlo korisna i poželjna. U prvom koraku ona predstavljaju odlive kapitala, ali potom slede dobici od investiranja.

Samo 13-16% BDP Srbije odlazi u investicije, što je jedna polovina nivoa ulaganja u uspešnim tranzicionim zemljama. Srbija će teško iskusiti snažni porast NSU pre no što se domaća ulaganja značajno podignu, jer su domaći preduzetnici prvi koji testiraju kvalitet poslovnog okruženja.

Domaća ulaganja su značajna i zbog toga što su po pravilu veća od neposrednih stranih ulaganja. Tako učešće investicija u bruto domaćem proizvodu (domaća ulaganja) za 2003. godinu u Republici Srbiji iznosi 14,1%, a za 2004. godinu procena iznosi 19,2%.19 Neposredna strana ulaganja su u 2003. godini iznosila 1,36 mlrd. SAD dolara (obračunato po prosečnom kursu od 53,98 dinara) i činila 7,1% BDP, dok su u 2004. godini bila na nivou od 966 mln. SAD dolara (po kursu 58,38 dinara) i činila 4,3% BDP (procenjena vrednost).

__________________________________________

11 Klasična prodaja je poduhvat u kome privatni vlasnici (ili države) prodaju preduzeća, ili njihove udele u preduzećima. Proces kojim država sprovodi klasičnu prodaju naziva se privatizacija.

12 Podaci se odnose na ukupna neto strana ulaganja. Izvor: Narodna banka Srbije.

13 Pogledati Tabelu 3

14 Izvor: Agencija za privatizaciju Republike Srbije.

15 U nameri da se unapredi statistika stranih ulaganja, 13. jula 2005. godine osnovana je radna grupa koju čine predstavnici Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom, Narodne banke Srbije, Agencije za privredne registre i Republičkog zavoda za statistiku.

16 Podaci se odnose na novčane prilive po osnovu ulaganja nerezidenata u Srbiju. Pogledati Tabelu 5. Izvor: NBS.

17 Ovakva situacija često predstavlja razlog raskida ugovora.

18 Izvor: Centar za slobodno tržište, Beograd.

19 Podaci Republičkog zavoda za statistiku.

3.2. Uporedne analize

3.2.1. Savremena kretanja

Globalna kretanja

Devedesete godine prošlog veka bile su period značajnog porasta globalnih NSU prouzrokovanih povećanom globalizacijom, naglim napretkom u jugoistočnoj Aziji sredinom devedesetih i povećanim kretanjima unutar programa privatizacije u zemljama istočne Evrope. Veći deo novih stranih ulaganja priticao je u zemlje s razvijenijom privredom i karakterisali su ih veliki izazovi sa kojima su se preduzeća suočavala: brzina tehnološkog razvoja, globalno restrukturiranje i unapređena logistika i protok informacija.

NSU na globalnom nivou naglo su pala od 2000. do 2003. godine u kontekstu svetskog ekonomskog usporavanja i 2001. godine taj pad je iznosio preko 40% u odnosu na 2000. godinu. Dati pad je je usledio nakon perioda stalnog rasta u globalnom kretanju NSU od 1991. i vrlo značajnog porasta u 1999. i 2000.20 Ove brojke odslikavaju glavne faktore:

– usporavanje privredne aktivnosti početkom ove dekade u većim industrijskim ekonomijama;

– oštar pad u poslovanju berzi hartija od vrednosti u razdoblju posle „tačka-kom” buma;

– minimalan uspeh koji je Srbija do sada imala u poređenju sa drugim zemljama centralne i istočne Evrope.

Izveštaj o svetskim investicijama za 2004. godinu21 pokazao je da se ovi nepovoljni globalni tokovi menjaju i da se napredak uočava naročito u Aziji, centralnoj i istočnoj Evropi.

Takođe je pokazao da se rastući značaj Kine kao glavnog područja za nova strana ulaganja nastavlja i da je Kina zauzela dominantno mesto za široki spektar industrijskih sektora sa značajnim posledicama za Srbiju i ostale zemlje.

Kretanja u zemljama centralne i istočne Evrope

Zemlje u procesu pristupanja EU i ostale istočnoevropske zemlje imaju oko jedne trećine svih projekata stranih ulaganja u Evropi i očekuje se da će se ova tendencija nastaviti.22 Rastući trend pomeranja NSU dalje ka istoku će se nastaviti u naredne dve-tri godine i procenjuje se da će zemlje u procesu pristupanja EU sa ostalim zemljama centralne i istočne Evrope zahvatiti do 40% svih ulaganja u Evropi.

Predviđa se da će se u zemljama centralne i istočne Evrope javiti značajan procenat ukupnih novih ulaganja u Evropi u poslovno-administrativne službe, centre za čuvanje podataka, logistiku i nove investicije u proizvodnju.23

Srbija, sa svojim očiglednim prednostima zbog stanovništva koje govori strane jezike, važnog regionalnog položaja, obrazovnih i tehničkih sposobnosti i ostvarenog napretka u reformama, zauzima značajno mesto i treba da iskoristi prilike koje joj se pružaju u ovim oblastima.

Koncentracija ulaganja

NSU u centalnoistočnoj Evropi (CIE) i dalje su izraženo koncentrisana u zemljama – Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj i Slovačkoj – koje su privukle značajna nova strana ulaganja uz to što su praktično završile svoje programe privatizacije do 2000.godine.24

Brzi rast vrednosti ukupnog priliva NSU u Republici Češkoj (koji je porastao sa 7,4 mlrd. SAD dolara 1995. godine na 56,4 mlrd. SAD dolara 2004. godine) i u Mađarskoj (sa 11,3 mlrd. SAD dolara 1995. g. na 60,3 mlrd. SAD dolara 2004. godine) potpuno je drugačiji od vrlo niskih brojki u Srbiji od 3,9 mlrd. SAD dolara u 2004. godini.25

Uticaj neposrednih stranih ulaganja

Priliv NSU kao procenat BDP u bitnoj je vezi sa promenama brojnih privrednih pokazatelja uključujući i nivoe ukupnog BDP i BDP po glavi stanovnika. Tabele sa ovim podacima, koje se zasnivaju na izdanjima Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije i UN, detaljno su navedene u prilozima, a neki njihovi delovi su istaknuti u tekstu koji sledi.

Poređenja radi, Irska (priznata kao međunarodni primer uspešnosti kada je reč o privlačenju NSU zasnovanog na usmerenim strategijama) imala je rast BDP po glavi stanovnika od 13.458 SAD dolara u 1990. godini do 30.629 SAD dolara u 2002. i 44.521 SAD dolara u 2004 godini.26

Važnost pristupanja EU

Rumunija i Bugarska, kao zemlje u procesu pristupanja EU, imale su značajan porast i vrednosti i obima NSU u poslednjih pet godina, naglašavajući ranije postignuti tempo privatizacije, vrednost koju su investitori dali ostvarenim neophodnim zakonodavnim reformama i povećane tržišne mogućnosti koje članstvo u EU sa sobom nosi (pogledajte sledeću tabelu).27

U Rumuniji je privatizacija privukla nove investicije u proizvodnju zbog konkuretne prednosti niske cene rada. Prodaja na malo, prodaja na veliko i usluge za veliko domaće tržište takođe su bile veoma važne komponente NSU u Rumuniji.

Bugarska, sa ograničenijim proizvodnim uspehom, doživela je procvat u građevinarstvu usmerenom na razvoj masovnog turističkog tržišta. Ove dve zemlje nastavljaju da privlače NSU, za razliku od Srbije koja između 2003. i 2004. godine pada na ispod 1 milijarde SAD dolara.

Glavni izvori investicija

Kompanije sa sedištima u Nemačkoj, Holandiji i Francuskoj bile su glavni investitori u nove zemlje članice EU i zemlje kandidate za EU tokom poslednjih petnaest godina. Ovi podaci obuhvataju i međunarodne kompanije, pre svega američke i japanske, koje proširuju svoje prisustvo u Evropi krećući se ka istoku.

Problemi konkurentnosti

Takođe postoje dokazi investicionih kretanja iz novih zemalja članica EU i zemalja kandidata za EU u druga, jeftinija okruženja. Mađarska je u poslednjih nekoliko godina izgubila mnoge investicije koje je privukla devedesetih godina, u korist jeftinijih ekonomija, zbog povećane cene rada i drugih troškovnih pritisaka, i sada pokušava da se predstavi kao područje pogodno za poslovanja sa višom dodatom vrednošću. Jaki pritisci konkurencije u automobilskoj industriji dodatni su dokaz ove tendencije, nakon ranijeg uspeha Češke Republike.

Konkurencija u novim NSU ogleda se u globalnom i brzom tehnološkom razvoju i napretku logistike, zajedno sa globalnom potrebom za smanjenjem troškova u većini industrijskih sektora, što sve zajedno povećava konkurenciju i podiže unutrašnje standarde i očekivanja investitora. Srbija mora da se potrudi da sustigne zemlje u regionu. Vlada je uočila ovu potrebu i iznela je u svim svojim izjavama i strategijama. Zbog toga treba usvojiti aktivniji i ubrzaniji pristup i opredeljenost za dodatne izvore i inicijative kako bi se unapredilo i osposobilo poslovno okruženje.

Posebno je važno stvoriti uslove za efikasnu primenu otkrića i pronalazaka (inovativnih rezultata) u privredi, tako da se potrebno vreme od nastajanja do komercijalizacije inovacije smanji do nivoa koji se zahteva na svetskom tržištu.

Inovaciona delatnost zajedno sa naučnoistraživačkom delatnošću, predstavlja najznačajniju pokretačku snagu ukupnom tehnološkom razvoju jedne zemlje. Nova znanja i tehnologije, zasnovane na pronalazačkom, inventivnom i inovativnom razvoju, primenjene u proizvodnji i procesu stvaranja novih proizvoda i usluga, jedino mogu povećati ukupnu konkurentnost privrede Srbije u svetskim okvirima.

Sredstva koja se trenutno izdvajaju za oblast istraživanja i razvoja su nedovoljna (u 2003. godini su iznosila 1,34% BDP),28 iako je od 2000. godine primetan njihov rast. Od toga, izdvajanja iz budžeta i fondova su u 2003. godini iznosila 0,36% BDP, a u 2004. godini 0,32% BDP,29 što pokazuje tendenciju opadanja izdvajanja iz budžeta, uz porast izdvajanja privatnog sektora za ovu oblast. Pozitivna kretanja se zapažaju i upoređivanjem stanja iz 2000. godine sa npr. stanjem iz 2003. kada su sredstva koja je izdvojio privatni sektor u ove svrhe utrostručena. Međutim, potrebno je još više motivisati privatni sektor da se bavi ovim pitanjima i da i dalje povećava ulaganja u ovu oblast, uzimajući u obzir ulogu koju istraživanje i razvoj imaju u podizanju produktivnosti i izmeni celokupne privredne strukture u jednoj zemlji.

Radi obezbeđivanja finansijskih sredstava za podsticanje inovativnosti, Zakonom o inovacionoj delatnosti osniva se Fond za inovacionu delatnost. Omogućeno je da Fond tokom vremena preraste u akcionarsko društvo i da privatni kapital (uključujući i strana ulaganja) zauzme značajno mesto u finansiranju njegovih aktivnosti. Zakonom se ističe značaj i potreba donošenja ekonomskih podsticajnih mera za pravna i fizička lica koja primenjuju savremene tehnologije, stvaraju i stavljaju u promet inovativne proizvode i usluge, realizuju patentna rešenja ili finansijski potpomažu razvoj inovacione delatnosti.

Srbija nije dobro iskoristila šansu da privuče više NSU posle ulaska osam zemalja u tranziciji u EU. Investitori su napustili nove države članice u EU prvenstveno iz dva razloga. Prvo, nove članice su morale da prihvate skupe propise EU, koji nameću troškove i smanjuju povoljnosti u poslovanju. Drugo, zemlje koje su pristupile EU morale su da uklone takozvane vertikalne subvencije, što je opet investitorima napravilo neto gubitak. Srbija do pristupanja EU još uvek ima priliku da privuče više investitora od 25 država-članica EU. Međutim, nije realno očekivati da će NSU nastaviti da rastu u osam zemalja centralne i istočne Evrope. Ona su nakon 2000–2001. godine značajno smanjena, i to sa 35 mlrd. evra na 11.1 mlrd evra u 2003. i 2004. godini. Još je veći pad NSU zabeležen u 25 država-članica EU.30

Pristupanjem Bugarske i Rumunije 2007/2008. godine, javlja se nova šansa za Srbiju da privuče više investitora koji će napustiti ove zemlje. NSU u Bugarskoj i Rumuniji iznosila su ukupno 7 mlrd. SAD dolara 2004. godine i očekuje se da dostignu 9 mlrd. SAD dolara 2005. godine. Uopšteno uzevši, EU25+2 gubi u nadmetanju za NSU od zemalja dalekog istoka, Kine, Indije, SAD i novih tržišta.

_____________________________________

20 Pogledati Tabelu 4.

21 World Investment Report 2004.

22 Tabela 6.

23 Tabela 7.

24 Tabela 8.

25 Tabela 8.

26 Pogledati Tabelu 12.

27 Izvor: Bečki institut za međunarodne ekonomske studije.

28 Izvor: Republički zavod za statistiku.

29 Izvor: Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine.

30 Ukupna NSU u EU25 opala su od 2003. do 2004. godine sa € 424,2 mlrd na € 357,5 mlrd, pa su zatim opet opala 2004. godine u odnosu na 2003. godinu na € 189.8 mlrd. Međutim, ovo je samo polovina od „vrhunca” 2000. godine od oko € 30 mlrd. Kada uporedimo 2002. sa 2003, NSU su porasla u EU. 15 u Belgiji, Grčkoj, Austriji i Portugaliji. Kada uporedimo 2003. i 2004, NSU su porasla u EU 15 u Grčkoj, Finskoj i Velikoj Britaniji.

Ono što brine 10 novih država – članica jeste da su NSU u 2003. u poređenju s 2002. porasla samo u Estoniji. Kada se uporedi 2004. sa 2003, NSU su porasla u Češkoj, na Kipru, u Letoniji, Litvaniji, Mađarskoj, Poljskoj i Sloveniji. Pogledati Tabelu 14.

3.2.2. Regionalna poređenja

Upadljivo nisko mesto Srbije kada je reč o privlačenju NSU, potvrđuje naredna tabela:31

Dalja detaljna analiza, koja potvrđuje važnost NSU u ukupnom privrednom razvoju, vidi se u narednoj tabeli koja prikazuje BDP po glavi stanovnika, realnu stopu rasta BDP, stepen inflacije i nezaposlenosti i važnost izvoza za ukupan BDP (Tabela 14)32

Srbija ima, među zemljama sa kojima je izvršeno poređenje, najniži BDP po glavi stanovnika, najvišu inflaciju, najviši stepen nezaposlenosti i najniži procenat izvoza u BDP, a te razlike između Srbije i zemalja sa boljim rezultatima su izuzetno velike.

Ozbiljnost situacije je istaknuta i činjenicom da je, prema opštim pokazateljima privrednog rasta, Srbija pre petnaest godina bila ispred većine susednih zemalja. Ovi podaci podržavaju činjenicu da je neophodno značajno poboljšanje u mnogim oblastima.

Velika prepreka koju ističe ovaj pregled35 odnosi se na probleme oko zemljišta i činjenicu da Srbija zaostaje za svojim susedima u usvajanju osnovnih zakona o restituciji i da je zakon o vlasništvu nad zemljištem znatno zastareliji nego u drugim zemljama. Ovo pokazuje i činjenica da u Srbiji nova ulaganja u industrijske parkove (ključna olakšica za NSU uopšte) i razvoj drugih imovinskih odnosa (glavni pokretač NSU u Bugarskoj, na primer) prilično zaostaju za drugim zemljama.

Uz to, odgovarajuće gradsko i industrijsko planiranje je u Srbiji vrlo nerazvijeno, a i problem građevinskih dozvola je izvor velike nesigurnosti i zabrinutosti svih investitora. Ovo potvrđuje da osnovni potporni stubovi za NSU nisu trenutno na mestu i zato se Strategijom kao prioritetne izdvajaju mere koje će se pozabaviti datim problemima.

Može se zaključiti da je stvaranje povoljnog okruženja za investicije, i strane i domaće, glavni izazov za sve zemlje. Konkurencija u privlačenju NSU raste širom sveta, naročito u zemljama koje nemaju veće domaće tržište ili značajnije prirodne resurse da ohrabre investitore da u njih ulažu.

____________________________________

31 Izvor: razno – pogledati Tabelu 14.

32 Izvor: razno – pogledati Tabelu 14.

33 Prema ILO metodologiji.

34 Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku.

35 Tabela 14.

3.2.3. Komparativne prednosti Srbije

Poznavanje stranih jezika

Srbija se nalazi na vrhu lestvice (42%) u odnosu na druge zemlje kada je reč o procentu stanovništva koje govori engleski jezik.

U odnosu na Srbiju, Estonija ima 30%, Rumunija 16%, a Bugarska i Hrvatska 14% stanovnika koji govore engleski jezik.36

Komparativno niske plate

Hrvatska ima najvišu cenu rada iskazanu u evrima, mesečno (920). Za njom slede Slovačka (889) i Estonija (614). Međutim, Srbija (333) ima višu cenu rada u odnosu na Rumuniju (260) i Bugarsku (196).

Navedeni podaci zasnivaju se na prosečnom mesečnom trošku koju je investitor plaćao po zaposlenom u 2004. godini, i obuhvata prosečnu bruto platu i socijalne doprinose koje plaća poslodavac.

Predlaže se da se preispita šema socijalnih doprinosa, jer sadašnji sistem odlikuju veoma visoki doprinosi za kvalifikovanije i bolje plaćene zaposlene.37

Mesto u centru regiona

Dok je ključno centralno mesto Srbije u regionu dobro za trgovinu i sa Istokom i sa Zapadom, drumska, železnička i rečna saobraćajna infrastruktura treba da se razvije kako bi se maksimalno iskoristile mogućnosti koje pruža centralna lokacija za trgovinu i industriju. Slično tome, telekomunikaciona mreža treba da se unapredi kako bi odgovorila potencijalima u sektorima IKT i usluga.

Uporedni poreski podsticaji i poreski krediti38

Poreske stope

Analiza govori da mnoge zemlje koriste niske stope oporezivanja i poreske olakšice kao oblik podsticanja NSU.

Na raspolaganju su razne vrste podsticaja, od niskih korporativnih poreskih stopa do posebnih podsticaja za otvaranje novih radnih mesta u siromašnim područjima. Takođe, treba podsticati i ulaganja u istraživanje i razvoj tokom ukupnog perioda izuzeća od poreza na odgovarajuća ulaganja.

Srbija ima najnižu poresku stopu na dobit preduzeća od 10%,39 dok je odmah za njom Bugarska sa 15%. Hrvatska i Estonija imaju najviše stope – Hrvatska 20%, a Estonija 24%.

Srbija i Estonija imaju najnižu standardnu PDV stopu od 18%, za stepen nižu od Rumunije i Slovačke. Hrvatska ima najvišu stopu od 22%, tik iza nje je Bugarska sa 20%.

1) Izuzeća od oporezivanja

Izuzeća od oporezivanja su jedan od najčešće korišćenih opštih podsticaja, naročito u zemljama u razvoju. Ona se smatraju netačnim i neodređenim oblikom podsticaja i nisu zamena za transparentno i delotvorno okruženje.

Izuzeća od oporezivanja nisu omiljena u Evropskoj uniji, jer se smatra da iskrivljuju trgovinu, a ne podstiču je. Međutim, ona se i dalje koriste u raznim oblicima u raznim zemljama i uporedna analiza pokazala je da postoje različiti kriterijumi da bi se neko kvalifikovao za izuzeće od poreza, kao i da postoje različite poreske stope.

Srbija i Hrvatska nude desetogodišnje izuzeće od plaćanja poreza kompanijama koje investiraju više od 7 miliona evra, odnosno 8,2 miliona evra i zaposle najmanje 100, odnosno 75 osoba. Srbija, takođe, oslobađa od plaćanja poreza koncesije i neprofitne organizacije.

Bugarska i Rumunija usmeravaju svoje podsticaje u obliku izuzeća od plaćanja poreza na ulaganja u siromašna područja sa visokom stopom nezaposlenosti. Tako je u Bugarskoj korporativni porez u regionima u kojima je nezaposlenost iznad nacionalnog proseka jednak nuli za preduzeća koja se bave proizvodnjom, a u Rumuniji izuzeće od poreza ostaje sve dok je određeno područje siromašno. U Srbiji, dobit kompanije proistekla iz ulaganja u nerazvijeno područje, oslobađa se poreza tokom dvogodišnjeg perioda. Međutim, Srbija nema slične podsticaje za područja koja su zvanično proglašena kao osiromašena („devastirana”). Ovu nepravilnost treba preispitati i prilagoditi.

Nove države-članice EU, kao što su Estonija i Slovačka, primenjuju evropsko zakonodavstvo i modernizovale su svoje poreske politike uskladivši ih sa evropskim standardima. U Estoniji, na primer, nema korporativnog poreza na dobit koja se reinvestira, dok je u Slovačkoj isplata dividendi izuzeta od poreza. I u jednom i u drugom slučaju izbegnuto je dvostruko oporezivanje. U Srbiji se, osim poreza na dobit od 10% na celokupnu oporezivu dobit, isplata dividendi između rezidentnih obveznika ne oporezuje.

2) Poreski krediti i bespovratna pomoć

Poreski kredit je jasniji vid poreskog podsticaja pri čemu preduzeća u određenim oblastima, shodno svojim troškovima, koje su ustanovljene kao nacionalni i regionalni prioriteti, imaju pravo na dodatne poreske kredite. Ovo može poprimiti oblik povećanih poreskih olakšica koje imaju neto efekat smanjenja poreskih obaveza preduzeća. Neposredna bespovratna pomoć je drugi oblik podrške preduzećima, koja se koristi u mnogim zemljama ili za kapitalne ili za tekuće troškove, ali takođe postoji i u jasnijem obliku, kao troškovi istraživanja i razvoja.

2.1. Nova radna mesta

Poreski krediti za otvaranje novih radnih mesta postoje u većini zemalja obuhvaćenih pregledom. U Srbiji se poreski kredit priznaje u poreskom periodu u kome je izvršeno zapošljavanje novih radnika na neodređeno vreme za iznos jednak iznosu koji čini 100% bruto zarada, odnosno plata, isplaćenih zaposlenima, uvećanih za pripadajuće javne prihode plaćene na teret poslodavca. Poreski kredit priznaje se i u slučaju kad poreski obveznik raskine ugovor o radu sa jednim brojem zaposlenih, ako u istom poreskom periodu zaposli više lica na neodređeno vreme nego što je broj zaposlenih sa kojima je raskinut ugovor o radu. Takođe, propisano je oslobođenje od plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje na teret poslodavca (zbirno 17,9%), za novozaposlena lica starija od 50 godina u celosti – 100%, a za novozaposlena lica starija od 45 godina – 80%. To oslobođenje od plaćanja doprinosa primenjuje se u periodu od 2 godine od dana zasnivanja radnog odnosa zaposlenog. U Bugarskoj postoje posebni programi za zapošljavanje mladih ljudi. Slovačka i Hrvatska daju bespovratnu pomoć koja pokriva troškove otvaranja novih radnih mesta u periodu od godinu dana (Slovačka do 4.000 SAD dolara godišnje, a Hrvatska do 2.725 SAD dolara godišnje). Podsticajne mere u Rumuniji imaju oblik poreskih kredita na bruto zarade u periodu od jedne godine.

2.2. Programi prekvalifikacije

Za razliku od drugih zemalja obuhvaćenih pregledom, Srbija nema posebnih podsticaja ili poreskih kredita kojima bi ohrabrila investitore da ulažu u obuku radnika.

2.3. Ulaganje u istraživanje i razvoj

Srbija nema nikakve posebne poreske olakšice za istraživanje i razvoj. Ukoliko se u narednom periodu žele privući ulaganja u ovu oblast neophodno je pronaći način, po ugledu na susedne zemlje, da se stimulišu zainteresovani ulagači iz privatnog sektora.

Estonija daje bespovratnu pomoć za razvijanje proizvoda i istraživanje čiji troškovi mogu da dostignu do 50% ukupne cene projekta. Za osnivanje i rad tehnoloških parkova Hrvatska obezbeđuje različite podsticaje (smanjuje poreze za osnovna sredstva i daje zemljište na korišćenje). U Bugarskoj, novčana pomoć je raspoloživa kroz odgovarajući program Evropske unije (Phare), koji uključuje bespovratnu pomoć za istraživanje i razvoj za visokotehnološke poslovne inkubatore.

2.4. Drugi poreski podsticaji

a) Ubrzana amortizacija ili povećane početne stope amortizacije, koje postoje u Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji, jesu jedan od uobičajenih podsticajnih oblika.

U tom smislu, Bugarska nudi veće stope amortizacije za IT opremu na dve godine i 3 i 1/3 godina za proizvodnju opreme, dok Srbija nudi ubrzanu amortizaciju na široki spektar osnovnih sredstava.

b) Drugi poreski podsticaji koje zemlje nude stranim investitorima se značajno razlikuju od jedne do druge zemlje. Slovačka izgleda nudi najpovoljniji poreski sistem bez poreza na dividende, nasledstvo ili prenos vlasništva nad nekretninama.

v) Bugarska nudi dvogodišnje izuzeće od PDV na uvoz opreme. Srbija, mada naplaćuje PDV, nudi slobodno tzv. ulaganje u stvarima (tj. uvoz opreme bez plaćanja carine).

U Rumuniji, prema novom investicionom zakonu, sva ulaganja koja premašuju 1 milion SAD dolara uživaju umanjenje obaveze oporezivanja ukupne korporativne dobiti za 20%.

Rezime i zaključci pregleda podsticaja

Reforma oporezivanja i modernizacija su ključni element celokupnog paketa podsticaja koji se nudi novim ulaganjima. Uopšteno govoreći, ukupna niska stopa oporezivanja, efikasno i transparentno vođena, prihvata se kao najbolji pristup, jer ne postoji iskrivljena slika domaće privrede i daje se dovoljan podsticaj ozbiljnim investitorima.

U tom kontekstu, podrška, uključujući i ubrzanu amortizaciju, brz i efikasan povraćaj PDV, poreska oslobođenja sa pravom na odbitak prethodnog poreza kod izvoznih transakcija, poreske propise kojim se preduzeća ohrabruju da povećaju nivo dodate vrednosti i povećaju doprinose za kvalifikovane radnike, predstavljaju značajne elemente za osposobljavanje poslovnog okruženja u Srbiji kako bi se ostvarili nacionalni ciljevi porasta zapošljavanja i izvoza.

Preporučuje se da poreska politika Srbije ostane konkurentna poreskim politikama susednih zemalja po niskim stopama korporativnog oporezivanja i ograničenim propisima koji se tiču izuzeća od plaćanja poreza, i da se ove stvari stalno prate.

Trebalo bi izraditi studije kako bi se utvrdilo mogu li se neke promene uključiti da bi se obuhvatili dodatni poreski krediti za odobrene sheme obuke zaposlenih, troškove istraživanja i razvoja, odobrene troškove marketinga i drugi načini kojim se preduzeća podstiču da povećaju produktivnost i izvoznu konkurentnost.

Treba posebno pojasniti uključivanje „osiromašenih područja” u definisanje prava na izuzeće od plaćanja poreza za preduzeća u nerazvijenim područjima, i naći način da se ubrza regionalni razvoj.

Srbija naročito treba da obrati pažnju na privlačenje ulaganja koja donose svetski poznatu marku, koja značajno doprinose novom zapošljavanju i koja donose novu tehnologiju. Valja precizno utvrditi kriterijume kojim bi određena investicija stekla status ulaganja od posebnog interesa:

– svetski poznata marka (Brand) podrazumevala bi, na primer, da se dato preduzeće nalazi na spisku najvećih i najuspešnijih preduzeća na svetu poput spiska Fortune 500,

– značajnim ulaganjem koje bitno doprinosi novom zapošljavanju smatrala bi se investicija od preko 20 miliona evra kojom se zapošljava 100 novih radnika, ili

– ulaganje u oblastima koje se nesumnjivo mogu okarakterisati kao visokotehnološke.

Ukoliko investitor zadovolji bilo koji od prethodno navedenih uslova stiče pravo na izuzetne olakšice u vidu:

– besplatne dodele zemljišta (pravo korišćenja, odnosno pravo svojine – nakon povraćaja imovine, privatizacije gradskog građevinskog zemljišta i izmene određenih odredaba Ustava Republike Srbije),

– oslobađanja od plaćanja naknade za uređenje zemljišta, i

– obezbeđivanja infrastrukture do samog zemljišta na kome se ostvaruje ulaganje od posebnog interesa.

_______________________________

36 Tabela 14.

37 Tabela14.

38 Pogledati Tabelu 14

39 Treba napomenuti da je u drugoj republici državne zajednice porez na dobit preduzeća 9%, te da je Srbija i Crna Gora zemlja sa najnižim poreskim stopama na korporativnu dobit u Evropi.

4. USMERENOST STRATEGIJE RAZVOJA I PODSTICANJA STRANIH ULAGANJA

Prioritetni cilj Strategije podsticanja i razvoja stranih ulaganja jeste da se stvore povoljni uslovi, okruženje i okvir za privlačenje, zadržavanje i širenje međunarodno konkurentnih i izvozno usmerenih ulaganja da bi se obezbedili povećani nivoi zapošljavanja, smanjenje trgovinske neuravnoteženosti, ekonomski i društveni razvoj.

Strateški ciljevi za NSU u Srbiji obuhvataju:

– povećanje broja i vrednosti novih ulaganja u industrijsku proizvodnju i sektora međunarodno razmenjivih usluga;

– pružanje olakšica i podrške investitorima kako bi se ubrzalo sprovođenje njihovih planiranih ulaganja u zemlju;

– ohrabrivanje i pružanje olakšica postojećim investitorima kako bi se povećao njihov angažman u zemlji i što je više moguće povećao nivo međunarodno konkurentne dodate vrednosti u privredi.

4.1. Unutrašnja usmerenost

U samoj zemlji, Strategijom se naglašava unapređenje investicionog okruženja:

a) povećanjem i merenjem napretka pravnih reformi sa ciljem dostizanja evropskih standarda;

b) jačanjem nacionalnih i opštinskih institucija, kako bi se obezbedila delotvorna, transparentna i dosledna podrška investitorima;

v) razvijanjem kampanje za razumevanje značaja stranih investicija koja bi bila usmerena na opštine i javna preduzeća sa ciljem da se istakne da je potreba da se privuku nova ulaganja nacionalni prioritet, jer će to omogućiti otvaranje novih radnih mesta i povećanje izvoza;

g) promocijom inicijativa koje se tiču razvijanja infrastrukture i konkurentnosti kao još jednog prioriteta, jer će se tako obezbediti podrška i olakšice za nove investicije.

Glavna unutrašnja strateška pitanja u razvijanju pogodnog okruženja za NSU u Srbiji obuhvataju:

1) obnovljene i ubrzane reforme zakonodavnih i administrativnih prepreka na koje nailaze novi investitori, s posebnim osvrtom na prioritetna područja razvijena u saradnji sa privatnim sektorom;

2) značajno jačanje institucionalnih kapaciteta na nacionalnom i opštinskom nivou;

3) omogućavanje jačanja saradnje u tehničkim pitanjima između Vlade i privatnog sektora;

4) pojačano interesovanje za korisnički servis razvijen između Vlade i privatnog sektora, uključujući i imenovanje osoba koje će zagovarati nova ulaganja u ključnim opštinama i javnim preduzećima;

5) unapređenje pristupa zemljištu, industrijskim i tehnološkim parkovima;

6) deregulacija i liberalizacija oblasti telekomunikacija i poboljšanje telekomunikacione infrastrukture;

7) unapređenje obrazovnog sektora i uspostavljanje veza između univerziteta, istraživačkih ustanova, privatnog sektora i opština;

8) rad sa snabdevačima infrastrukturnih i uslužnih delatnosti radi poboljšanja transparentnosti, kvaliteta i cene ovih službi za preduzeća.

Poboljšan pristup nacionalnoj mreži širokopojasnog interneta i optičkoj mreži radi podrške tehnološkim inicijativama i na taj način obezbeđivanje konkurentnih uslova za ulazak NSU u zemlju.

U početku, prioritetni zadatak je razvijanje sistema partnerstva aktivnim učestvovanjem u komisiji sa jedinstvenim ciljem da se postigne merljiv nivo unapređenja investicionog okruženja i povećaju nova neposredna strana ulaganja u konkurentne proizvodne sektore privrede.

Postoji niz tekućih inicijativa i namera je da se one prošire i ojačaju.

A) Komisija za podsticanje ulaganja u privredu Srbije

Ova komisija, koja predstavlja brojna ministarstva i agencije, počela je sa radom u novom sastavu sredinom 2004. godine, sa ciljem da obezbedi telo koje će se baviti revizijom i ubrzanjem reformi zakona i ostalih propisa koji se tiču ulaganja. Dosad su osnovane specijalizovane potkomisije koje se bave pitanjima zemljišta i inspekcija. Komisija se najviše bavila sprovođenjem Akcionog plana za otklanjanje administrativnih prepreka za strana ulaganja za period 2004-2005. godine.40

Rezultati i posledice rada koji je u toku, predočeni su međunarodnim organizacijama i organizacijama privatnog sektora. Mnoge od ovih tema zvanično preispituje Savet stranih investitora u svojoj godišnjoj Beloj knjizi i OECD u svojim Instrumentima za praćenje investicija, sa idejom da se dalje razvije načelo otvorenog dijaloga.

Namera je da se proširi obim ove inicijative u smislu:

– problema koje treba rešiti i sastava članstva;

– osnivanja sličnih komisija/odbora u brojnim većim opštinama, sa sličnim dužnostima i obavezama, ali na lokalnom nivou;

– obezbeđivanja redovnih foruma za reviziju kako bi se usaglasio pristup nacionalnih i opštinskih vlasti;

– povećanje učešća privatnog sektora i uključivanje ovih odbora kako bi se obezbedilo isticanje i rešavanje problema u vezi sa ulaganjima u pojedine sektore;

– obezbeđivanja zvaničnih revizija koje bi vodilo Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom;

– organizovanja godišnjih skupova na visokom nivou između Vlade i privatnog sektora, kako bi se analizirao napredak i utvrdili prioriteti.

B) Tabele konkurentnosti (Poglavlje 2.2) pokazuju vrlo lošu ocenu Srbije kada je reč o širokom spektru pokazatelja i podvlače potrebu za brzim pomacima u kratkom i srednjem roku

Predlaže se preduzimanje širokih unutrašnjih mera, uključujući:

– održavanje i razvijanje makroekonomske stabilnosti putem fiskalne ispravnosti i usaglašenosti sa smernicama koje je dao MMF;

– ubrzavanje reforme državne uprave i lokalne samouprave;

– ubrzavanje procesa reformi u sektoru telekomunikacija i drugim uslužnim delatnostima;

– razvijanje i sprovođenje programa o koncesijama i javnim preduzećima.

V) Mere za jačanje institucionalnih kapaciteta na republičkom i lokalnom nivou radi podrške investitorima obuhvataju:

– uspostavljanje boljih veza između organa u javnom i privatnom sektoru na nacionalnom i opštinskom nivou;

– imenovanje „investicionih prvaka” (šampiona ulaganja) – službenika i/ili funkcionera koji će biti zaduženi za promociju i pružanje podrške investitorima u nadležnim ministarstvima i jedinicama lokalne samouprave;

– jačanje saradnje državnih organa sa obrazovnim institucijama, pružaocima javnih usluga i reprezentativnim industrijskim grupama iz privatnog sektora po pitanju investicija;

– uspostavljanje mreže potkomisija i na taj način širenje nadležnosti Komisije za podsticanje ulaganja u privredu Srbije.

Među merama neophodnim za unapređenje stanja i pozitivnog uticaja NSU na privredu Srbije spadaju: mnogo čvršća koordinacija; stvaranje struktura za odgovarajuća preduzeća koje su se u inostranstvu pokazala kao najbolja; uspostavljanje pouzdanih mehanizama za delotvornu saradnju između ovih institucija, i povećana i preusmerena novčana pomoć za ove ustanove.

Pitanja koja pomenuta radna grupa u MEOI treba da razmatra i ocenjuje obuhvataju:

– formulisanje/predlaganje politika za Vladu i predloge projekata za donatore;

– praćenje i ocenjivanje rezultata u odnosu na sprovedene mere za poboljšanje;

– praćenje problema nacionalne i lokalne konkurentnosti;

– merenje uticaja raznih inicijativa za promociju ulaganja i mera za pružanje podrške investitorima;

– povezivanje razvoja preduzetništva, sektora MSP sa napretkom na polju NSU;

– pomoć u utvrđivanju i uklanjanju prepreka razvoju izvoza;

– praćenje napretka i utvrđivanje i obezbeđivanje odgovarajućih industrijskih lokacija, tehnoloških i industrijskih parkova;

– upravljanje uravnoteženim regionalnim razvojem širom Srbije.

Načela kojima se Strategija rukovodi jesu izdvajanje prioritetnih aktivnosti sa ciljem modernizacije zakonodavnog i regulatornog okruženja, unapređenje institucionalnih kapaciteta, rešavanje infrastrukturnih i problema konkurentnosti i pokretanje marketinških inicijativa u zemlji i van nje, što je detaljno objašnjeno u 7. poglavlju – Pitanja, mere i aktivnosti.

4.2. Spoljašnja usmerenost

Po usvajanju Strategije, Vlada će tražiti podršku da razvije strategiju, odnosno plan za promociju ulaganja, čija bi osnovna poruka bila da Srbija preduzima korake da unapredi svoje investiciono okruženje i da istakne stvarne mogućnosti u takvom okruženju. Data strategija bi trebalo i da odgovori na probleme negativne predstave stranih investitora o mogućnostima ulaganja u Srbiji. Ovaj promotivni program može se predstaviti u kontekstu popravljanja kreditnog rejtinga, tj. ocena „rizika” u Srbiji, koje su 2005. godine dale brojne međunarodne agencije za procenu rizika, kao što su Standard&Poor's i Fitch Ratings.

Strategija za promociju ulaganja istaći će sledeće glavne elemente u skladu sa boljim shvatanjem načina na koji razmišljaju strani investitori kada treba da odluče gde se njihovi investicioni planovi mogu najlakše sprovoditi:

– unapređenje slike o Srbiji u inostranstvu;

– privlačenje (promocija) ulaganja;

– olakšice za investitore.

Unapređenje slike o Srbiji u inostranstvu, privlačenje ulaganja i olakšice za investitore

Razvijanje marketinške i promotivne strategije sa ciljem rešavanja problema i izgradnje povoljne slike o Srbiji, privlačenja novih ulaganja i stvaranja olakšica za investitore, obično se poverava agenciji koja se bavi ostvarivanjem nacionalnih strateških ciljeva i sprovođenjem politike utvrđene od strane resornog ministarstva. U Srbiji je to Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA).

A) Kampanja za unapređenje slike Srbije

Kampanja za unapređenje slike Srbije podrazumeva razvijanje marketinške strategije i sprovođenje promotivnog programa kako bi se među investitorima iz određenih sektora i na važnim tržištima promenila negativna predstava o Srbiji. Osnovni cilj jeste značajno smanjenje razlike koja postoji između predstave o Srbiji koju imaju investitori i predstave koju bi Vlada i agencije želele da investitori imaju u budućnosti. Najznačajnija inicijativa u ovoj oblasti je projekat „Brendiranje Srbije”,41 u okviru koga će se sprovoditi niz aktivnosti u cilju promovisanja i pozicioniranja Srbije na svetskom tržištu.

Različite zemlje usvojile su razne metodologije sa ciljem rešavanja ovog problema i na to bi se trebalo ugledati, u smislu:

– jasnog određenja ciljne publike, kao apsolutnog preduslova;

– izrade i sprovođenja strategije „brendiranja” Srbije;

– razvijanja jedne zajedničke marketinške teme;

– osmišljavanja osnovnih poruka kojima bi se istakle pozitivne i konkurentne osobine privrede i opredeljenost Vlade ka sprovođenju reformi;

– reklamiranja u važnim privrednim časopisima kao što je The Economist;

– promovisanja poseta važnih novinara zemlji, što je preuzeo Turistički savez;

– promovisanja i objavljivanja pozitivnih članaka i reportaža.

B) Privlačenje i promocija investicija

– obratiti pažnju na sektore u težnji da se utvrde važna preduzeća u tim sektorima i uticajni ljudi u tim preduzećima;

– razvijati marketinške poruke, npr. „ključne veštine uz niže troškove”, „mehanizmi univerzitetsko/poslovne podrške na mestu”, „moderni poslovni parkovi”;

– unaprediti korišćenje interneta kao važnog oruđa pomoću kojeg se prati razvoj sektora i preduzeća, i mogu se naći podaci o istorijatu određenog preduzeća pre predstavljanja od strane njegovog rukovodstva;

– razvijanje korisničkih usluga;

– odlasci na konferencije i trgovačke sajmove prilično su uopšten pristup tržištu i nisu uobičajena praksa među ključnim donosiocima odluka.

V) Olakšice za investitore

Predlaže se da se ojačaju usluge post-investicionog staranja, odnosno naknadne podrške putem reforme zakonodavstva i administracije, da se unapredi saradnja na nacionalnom i opštinskom nivou, da se imenuju investicioni prvaci, odnosno zagovornici neposrednih ulaganja na nivou ministarstava, opština i javnih preduzeća i da se uspostavi načelo „sve pod jednim krovom”, koje će se pre svega odnositi na građevinske dozvole.

4.3. Regionalni razvoj

Postizanje uravnoteženog razvoja u svim regionima zemlje osnovni je cilj svake države. One stoga često pokreću inicijative i nude olakšice zasnovane na osobenostima određenih regiona ili okruga kako bi se iznašli načini za privlačenje novih ulaganja. Ove inicijative često se sprovode putem dodatne ili dotirane infrastrukture u vidu zemljišta ili objekata, zdravstvenih ili obrazovnih olakšica ili konkretnijih industrijskih podsticaja poput dodele dodatnih bespovratnih sredstava namenjenih osnovnim sredstvima ili operativnim troškovima, kao što su obuka osoblja i troškovi zapošljavanja novih radnika.

Nesrazmeran regionalni razvoj u Srbiji produbio se tokom procesa tranzicije. Dugoročni i složeni problemi regionalnog razvoja ogledaju se u velikim razlikama u nivou razvijenosti pojedinih oblasti, nezadovoljavajućim stepenom razvoja same republike, strukturnoj neuravnoteženosti, neodgovarajućim institucionalnim rešenjima i nepovoljnim demografskim tokovima.

U Srbiji je trenutno došlo do zastoja u institucionalnom razvoju regiona. Zakon o regionalnom razvoju, Strategija regionalnog razvoja i Politika regionalnog razvoja ne postoje, kao što ne postoje ni regionalne institucije niti agencije. Planira se pokretanje probnih kratkoročnih inicijativa u mnogim opštinama van Beograda, radi razvijanja lokalnih partnerstava i inicijativa sa ciljem unapređenja investicione klime. Razviće se posebne regionalne politike za privlačenje i podsticanje NSU u skladu sa razvijanjem regionalnih institucija, sa kratkoročnim ciljem da se proširi definicija „nerazvijenih regiona” i da se u nju uključe i „osiromašena područja”.

4.4. Dostupnost zemljišta sa infrastrukturom i objektima

4.4.1. Građevinsko zemljište

Strateški ciljevi:

– stvaranje tržišta građevinskog zemljišta uz minimalno administriranje;

– jednostavan, jasan, efikasan postupak za sticanje prava korišćenja građevinskog zemljišta;

– smanjivanje mogućnosti korupcije na lokalnom nivou;

– snižavanje troškova izgradnje nekretnina (kako privrednih, tako i rezidencijalnih);

– povećavanje kreditiranja na bazi hipoteka.

Postojeće stanje

Nemogućnost sticanja prava (vlasništva) nad građevinskim zemljištem po tržišnim uslovima je osnovna prepreka za poboljšanje uslova investiranja u Srbiji. Pravna sigurnost je smanjena, poslovi prometa se oslanjaju na ad hoc rešenja, a nema ni jasnih kriterijuma za određivanje cena. Glavni uzrok tome su zastarele i složene pravne norme:

– Ustav propisuje da je građevinsko zemljište isključivo u državnoj svojini;

– za razliku od većine drugih zemalja u tranziciji, Srbija još nije donela Zakon o povraćaju imovine;

– Zakon o planiranju i izgradnji, kojim se određuje da je lokalna samouprava nadležna za prostorno planiranje, raspolaganje građevinskim zemljištem i izdavanje građevinskih dozvola, sadrži mnoge nedostatke i nejasnoće;

– da bi primenjivale Zakon o planiranju i izgradnji, opštine su usvojile sopstvene podzakonske akte, čime je stanje u ovoj oblasti postalo složenije. Lokalni propisi su neprecizni, sa nejasnim postupkom i uslovima za određivanje opštinskih/gradskih naknada za građevinske dozvole, zakup i uređenje zemljišta; – ne postoji Zakon o imovini lokalne samouprave kojim bi se bliže regulisala odgovornost za raspolaganje građevinskim zemljištem od strane lokalne samouprave.

Sve ovo stvara prostor za zloupotrebe na lokalnom nivou. Takođe, nepostojanje potpune baze(a) podataka o dostupnom zemljištu, kao i nepotpunost zemljišnih knjiga i drugih evidencija, dodatno doprinosi neregularnosti, pa čak i korupciji u postupku sticanja prava nad zemljištem. Posledica ovakvog stanja je razvoj privrede Srbije koji se ne odvija zadovoljavajućom brzinom.

Pozitivni pomaci ipak postoje. SIEPA je tako u decembru 2005. godine pripremila i objavila na svojoj internet prezentaciji bazu podataka sa preko 400 atraktivnih investicionih lokacija širom Srbije. Baza sadrži detaljne specifikacije lokacija, informacije o raspoloživoj infrastrukturi, kao i osnovne podatke o privredi, školstvu i radnoj snazi opštine u kojoj se lokacija nalazi. Veliki broj unosa ilustrovan je odgovarajućim fotografijama i urbanističkim planovima. Baza je dostupna svima bez naknade.

Pravne mere

Usvajanjem novih i izmenama postojećih propisa će se stvoriti neophodan pravni okvir za uređenje stanja u ovoj oblasti. Uzimajući u obzir navedene prepreke, nameće se potreba da se što pre donesu odgovarajući propisi kojima bi se uredila sledeća pitanja:

I. Ustav

Novim Ustavom Republike Srbije treba predvideti jednakost svih oblika svojine (privatne, zadružne i državne) nad građevinskim zemljištem, kao i pravo prometa svim vlasnicima na ovoj kategoriji zemljišta (rok za izvršenje ove obaveze: novembar 2006. godine);

II. Zakon o povraćaju imovine

Zakon treba da obezbedi povraćaj celokupne imovine oduzete nakon Drugog svetskog rata. Imovina koja ne može biti vraćena u prirodnom obliku, biće nadoknađena na drugi zakonom utvrđeni način. Povraćajem imovine će se obnoviti vera građana u zaštitu privatne svojine i vladavinu prava i bar delimično ispraviti istorijska nepravda naneta vlasnicima i njihovim potomcima. Takođe, razjasniće se i zamršena svojinska situacija zemljišta i drugih nekretnina, doći će do neuporedivo veće ponude istih na tržištu, te posledičnog snižavanja cena izgradnje i zakupa sa daljim pozitivnim efektima na ukupnu privrednu aktivnost i standard stanovništva. Otkloniće se i rizik za strane ulagače koji je posledica odlaganja restitucije (rok: kraj 2006. god);

III. Zakon o planiranju i izgradnji

Novi zakon treba da pojednostavi i ubrza ceo postupak raspolaganja građevinskim zemljištem, pogotovo kada je u pitanju davanje u zakup građevinskog zemljišta i izdavanje građevinskih dozvola. Odredbe novog (ili izmenjenog) zakona moraju da budu preciznije i da obavezuju organe lokalne samouprave, što će isključiti mogućnost arbitrarnog postupanja. Takođe, propisi treba da budu jasni i kada su u pitanju kriterijumi za utvrđivanje iznosa naknada za zakup, uređenje zemljišta i slično. Dalje, ako je investitor dostavio kompletnu dokumentaciju za dobijanje građevinske dozvole ili zakup, odnosno uređenje zemljišta, postupak odobrenja treba da traje najduže 15 dana (rok: jul 2006. godine);

IV. Zakon o imovini lokalne samouprave

Zakon bi omogućio opštinama da postanu vlasnici i raspolažu nepokretnom imovinom na svojoj teritoriji. Za istinsku decentralizaciju u državi neophodno je da lokalna samouprava bude imovinski i finansijski samostalna, ali i mnogo odgovornija za svoje postupke. Gazdovanje državnom imovinom koje opštine sada de facto sprovode, postalo bi više „domaćinsko” (rok: decembar 2006. godine);

V. Zakon o državnom premeru i katastru nepokretnosti

Zakon treba da predvidi gašenje dosadašnje prakse dvostrukog knjiženja zemljišta (u zemljišnim knjigama i u katastarskim evidencijama). Ceo postupak treba da obavlja vrhunski organizovana, obučena i opremljena katastarska služba. Nacrt zakona o državnom premeru i katastru nepokretnosti treba da bude dostavljen Skupštini na usvajanje (rok: oktobar 2006. godine).

Druge neophodne mere

Uvođenje tržišnih kriterijuma u sferu gradskog građevinskog zemljišta jeste neminovnost na putu razvoja i izgradnje moderne srpske privrede i zahteva odlučna rešenja. Potrebno je izvršiti privatizaciju gradskog građevinskog zemljišta, kao proces u kome bi fizička i pravna lica mogla da otkupe zemljište od države, koja bi potom zarađeni novac prosledila bivšim vlasnicima, odnosno njihovim naslednicima i time izvršila namirenje za veliki deo ranije nacionalizovane i konfiskovane imovine. Ukoliko sadašnji korisnici zemljišta isto ipak ne otkupe od države, ona bi zemljište prenela u svojinu bivšim vlasnicima. Nakon tog čina, bivši – ponovni vlasnici bi nastavili da prikupljaju zemljišne rente od korisnika umesto države. Procena je da bi se cena mogla utvrditi na nivou polovine tržišne cene prava korišćenja na gradskom građevinskom zemljištu. Takođe, procenjeno je da bi vrednost prilikom otkupa zemljišta mogla mogla iznositi 12-15% vrednosti onoga što je na datom zemljištu dozvoljeno izgraditi.

Ostale mere treba usredsrediti na stvaranje tačne i potpune evidencije zemljišta, a pogotovo parcela koje su planom namenjene privrednim aktivnostima i slobodne su za izgradnju proizvodnih i uslužnih objekata.

Pre svega, neophodno je ostvariti projekt kompletiranja katastarske evidencije u Srbiji (u ovom trenutku u Srbiji je upisano 77% nepokretnosti u jedinstvenu evidenciju katastra nepokretnosti). Projekt je pomognut sredstvima SB, Evropske agencije za rekonstrukciju, Švedske agencije za međunarodni razvoj i Nemačke agencije za tehničku saradnju, a započet je 2003. godine i treba da bude okončan za pet godina (rok: 30. april 2010. godine).

U saradnji sa opštinama treba stvoriti statističku bazu podataka o zemljištu dostupnom za gradnju i razvoj proizvodnih i uslužnih delatnosti. Ova baza podataka treba da bude razvijena i na centralnom i na lokalnom nivou (rok: novembar 2006. godine).

4.4.2. Industrijski i tehnološki parkovi

Uspostavljanje industrijskih parkova predstavlja jedan od najbitnijih načina za privlačenje stranih neposrednih ulaganja. Industrijski parkovi predstavljaju skupove preduzeća skoncentrisanih na određenoj teritoriji, koja dele istu infrastrukturu; u početku su korišćeni samo za proizvodne delatnosti, dok se danas u njima kombinuju proizvodnja i usluge, s tim što se proizvodnja sve više oslanja na visoke tehnologije.

Tehnološki parkovi se od industrijskih parkova razlikuju po tome što je aktivnost preduzeća koja posluju u tehnološkom parku usmerena na tehnološki razvoj, odnosno na komercijalizaciju naučno-istraživačkog rada. Za tehnološke parkove su ključne intenzivne veze preduzeća, univerziteta i naučnih instituta.

Industrijske i tehnološke parkove može da osnuje država ili privatno lice. Obično je u fazi osnivanja neophodna pomoć i podrška državnih institucija. Nakon izgradnje, poslovni prostor unutar parka može da se iznajmi ili kupi.

Svrha industrijskih parkova je, osim obezbeđivanja fizičkog prostora za ostvarivanje stranog neposrednog ulaganja, i stvaranje povoljnih uslova za razvoj određenih regija. Proizvodnja u industrijskim parkovima utiče na: porast zaposlenosti lokalnog stanovništva, izmenu strukture zaposlenih putem obuke i treninga (traže se određeni profili kadrova), privlačenje pratećih i uslužnih delatnosti, ali i korišćenje lokalnih dobavljača i logistike, što utiče na privredni razvoj celokupne regije.

Strateški ciljevi:

– omogućiti brzo otpočinjanje aktivnosti privrednika koji se odluče za ulaganje u Srbiju;

– povećati zaposlenost i priliv neposrednih stranih ulaganja;

– unaprediti infrastrukturu i postojeću tehnologiju;

– doprineti uravnoteženom regionalnom razvoju zemlje, odnosno unapređenju, a potom i stalnom razvoju pojedinog regiona.

Postojeće stanje

Studije o podsticajima za ulaganja koje su izradile poznate konsultantske kuće, pokazuju da poresko oslobađenje i gotovinske subvencije nisu najvažniji podsticaji ulaganjima. Od izuzetnog značaja su zemljište i infrastruktura, dobri komunalni i kablovski sistemi, kao i jasna vlasnička prava. Srbija ima nagomilane probleme infrastrukturnog razvoja, vlasništva nad zemljištem i drugim nekretninama. Naročito dok se ti problemi ne reše, industrijski parkovi mogu predstavljati povoljne lokacije koje investitorima nude brzo, ugodno i vlasnički jasno uspostavljanje poslovanja.

Industrijski parkovi još uvek ne postoje u Srbiji, dok u svetu, ali i u neposrednom okruženju Srbije, uzimaju sve većeg maha. To umanjuje izglede da se poveća priliv stranih neposrednih ulaganja u Srbiju (naročito proizvodno orijentisanih neposrednih stranih ulaganja). Stoga je neophodno brzo obezbediti preduslove koji omogućavaju uspostavljanje industrijskih parkova.

U cilju što bržeg povezivanja privrede sa naučnim, istraživačko-razvojnim i inovacionim sektorom, Zakonom o inovacionoj delatnosti (kao i Zakonom o naučnoistraživačkoj delatnosti) su definisane organizacije za pružanje infrastrukturne podrške inovacionoj delatnosti, i to: poslovno-tehnološki inkubator i naučno-tehnološki park.

Poslovno-tehnološki inkubator je privredno društvo koje stavlja na korišćenje, uz naknadu, poslovni prostor, administrativne, tehničke i druge usluge, novoosnovanim privrednim društvima ili inovacionim organizacijama, a najduže pet godina od njihovog osnivanja. Ovim se omogućava da početak njihove delatnosti ne bude opterećen velikim ulaganjem u infrastrukturu, već se sva potrebna sredstva mogu usredsrediti na inovacionu i proizvodnu delatnost, radi što bržeg plasmana novih proizvoda i usluga na tržište. Ograničenje dužine mogućeg boravka korisnika usluga u poslovno-tehnološkom inkubatoru u funkciji je njihovog potpunog i što bržeg osamostavljivanja i ostavljanja prostora za druga privredna društva i inovacione organizacije na početku delatnosti.

Naučno-tehnološki park je najrasprostranjeniji organizacioni oblik, u razvijenim državama, koji se koristi za neposredno povezivanje nauke i privrede, a u cilju stvaranja inovacija i podizanja ukupne konkurentnosti. Za funkcionisanje naučno-tehnološkog parka neophodna je njegova veza sa visokoškolskim ustanovama, naučnoistraživačkim centrima, privrednim društvima i jedinicama lokalne samouprave, pri čemu oni mogu biti istovremeno i osnivači i korisnici usluga kao članovi. Prema odredbama ovog zakona naučno-tehnološki park je privredno društvo koje u okviru definisanog prostora pruža infrastrukturne i stručne usluge visokoškolskim, naučnoistraživačkim i inovacionim organizacijama, kao i visokotehnološkim i srednjetehnološkim privrednim društvima u određenoj naučnoj, istraživačko-razvojnoj ili proizvodnoj grupaciji, u cilju njihovog povezivanja, radi što brže primene novih tehnologija, stvaranja i plasmana novih proizvoda i usluga na tržište.

Partnerstvo zainteresovanih strana

Uspostavljanje industrijskih parkova u Srbiji zahteva istovremeno delovanje i partnerski odnos zainteresovanih strana: centralne vlasti, lokalne samouprave, preduzeća operatera (upravitelja) industrijskog parka i preduzeća korisnika (stanara) industrijskog parka.

U ovom slučaju je uloga centralne vlasti veoma značajna. Naime, u kojoj meri država svojim sredstvima učestvuje u razvoju industrijskog parka, zavisi od stepena razvoja zemlje ili područja na kome se on osniva. U zemljama koje raspolažu većim sredstvima, država neposredno podstiče (često gotovinske subvencije) izgradnju infrastrukture industrijskog parka, dok se u zemljama u kojima državni budžeti nisu takvog kapaciteta, zainteresovanim investitorima nudi da izgrade industrijske parkove, a država zauzvrat daje odgovarajuće poreske olakšice i oslobađanja.

Najbitnije je da Srbija privuče operatere industrijskih parkova sa međunarodnim iskustvom. To će se postići davanjem zemljišta pod povoljnim uslovima i izgradnjom primarne infrastrukture do granice industrijskog parka. U nerazvijenim regionima zemljište treba dodeljivati besplatno. Naravno, potrebno je izdavanje međunarodnog tendera kako bi se odabrali najbolji operateri za određene lokacije. Preduslove za uspostavljanje primarne infrastrukture treba da obezbede centralna vlast i lokalna samouprava, shodno svojim nadležnostima. Obaveza operatera je da izgradi primarnu infrastrukturu u industrijskom parku, a može da izgradi i određene objekte – fabričke hale koje bi naknadno izdavao ili prodavao stanarima industrijskog parka. Takođe, može da obezbeđuje i određene usluge za preduzeća-stanare. Značajan doprinos operatera industrijskog parka je i u tome što reklamiranjem svog industrijskog parka predstavlja i Srbiju kao investicionu destinaciju.

Za same korisnike industrijskog parka pogodno je to što im se u industrijskom parku omogućuje brzo otpočinjanje poslovanja, oslobađaju se mukotrpnih postupaka za dobijanje raznovrsnih dozvola i imaju jasnu sliku vlasništva nad zemljištem na kome se nalazi njihov objekat, odnosno objekat koji zakupljuju.

Naravno, i preduzeća operateri i preduzeća korisnici industrijskog parka uživaće sve podsticaje za ulaganja koji i inače važe na teritoriji Srbije: za velike investicije, za mala i srednja preduzeća, za novozaposlene radnike u nerazvijenim područjima i dr.

Pravne i druge neophodne mere

Potrebno je doneti Zakon o industrijskim parkovima koji treba da:

– odredi industrijske parkove kao područja od javnog interesa; definiše kriterijume po kojima se pojedinačno ulaganje može proglasiti za strateško, za ulaganje od javnog interesa (ulaganje koje dostigne iznos od 20 miliona evra i zaposli 100 lica); ovlasti Vladu da u oba slučaja može da pribegne eksproprijaciji tog zemljišta uz plaćanje tržišne naknade vlasnicima;

– definiše koncept industrijskih parkova (koje uslove treba ispuniti da bi određena zona dobila status industrijskog (poslovnog), tehnološkog ili naučnog parka;

– naznači da je Vlada nadležna za dodelu statusa industrijskog parka određenom području, te da može (u konkurentskom postupku) zemljište u državnoj svojini da ustupi zainteresovanim investitorima – budućim operaterima industrijskog parka;

– opiše tok postupka i uslove za osnivanje industrijskih parkova (treba potpomagati nerazvijena područja ili opštine);

– odredi organizacionu jedinicu na centralnom nivou nadležnu za vođenje celog postupka, dok je Vlada krajnja instanca koja donosi odluku (daje saglasnost) na predlog te jedinice;

– definiše da operater industrijskog parka može biti i domaće i strano privatno preduzeće ili preduzeće u mešovitom vlasništvu (privatnog preduzeća i lokalne samouprave);

– propiše da lokalna samouprava može da dobije finansijsku pomoć države prilikom osnivanja industrijskog parka, a da, s druge strane, privatna preduzeća mogu uživati poreske olakšice;

– ustanovljava pravni okvir za međusobne odnose operatora i preduzeća – korisnika industrijskog parka (rok: jul 2006. godine).

Konačno, neophodno je odrediti lokacije za industrijske parkove, i to u tesnoj saradnji centralne i lokalnih organa vlasti. Pored neizgrađenog zemljišta, tzv. Greenfield lokacija, pogodnih za izgradnju industrijskih parkova, potrebno je istražiti i mesta na kojima već postoji određena infrastruktura, koja se ne koristi na ekonomski efikasan način. U pitanju su tzv. Brownfield lokacije za koje se vezuju preduzeća čija će privatizacija zapravo biti obavljena putem stečaja. U ovom smislu su jako zanimljive napuštene baze Vojske Srbije i Crne Gore zbog svoje osnovne infrastrukture, ali i objekata koji se mogu preurediti za potrebe korisnika industrijskog parka. Treba naročito uzeti u obzir takve objekte u pograničnim područjima koji su kao posledica smanjenja vojnog sastava, ali i različitih međudržavnih sporazuma, ostali bez svojih posada. Te oblasti su kritične i zbog neuravnoteženog regionalnog razvoja, pa njihovim pretvaranjem u industrijske parkove kao centre privredne aktivnosti postale bi značajnije. Konačan rezultat treba da bude potpuna i ažurirana baza podataka. Takođe, navedena aktivnost treba da teče istovremeno sa usvajanjem ranije pomenutih propisa (rok: maj 2006. godine).

Obezbeđivanje potrebnih finansijskih sredstava

Izgradnja industrijskih parkova zahteva značajna finansijska sredstva za kupovinu zemljišta, nivelaciju terena, izgradnju komunalnih sistema i saobraćajne infrastrukture, dovođenje savremenih telekomunikacionih mreža itd. Za izgradnju jednog industrijskog parka u Slovačkoj (koja se po troškovima može uporediti sa Srbijom) potrebno je oko 3,4 do 4,5 miliona evra.

Budući da će u Srbiji lokalna samouprava i centralna vlast davati operaterima zemljište ili besplatno, ili u vidu svog uloga u akcionarskom društvu koje upravlja industrijskim parkom, ostaje da državni organi reše pitanje finansiranja odgovarajuće primarne infrastrukture.

Imajući u vidu ograničenja državnog budžeta, ali i budžeta lokalnih samouprava, kao izvor finansiranja mogu poslužiti sredstva tekuće budžetske rezerve. Postoji praksa da se pomenuta sredstva koriste za slične namene. Vlada Srbije je tako u junu 2005. godine iz tekuće budžetske rezerve izdvojila 100 miliona dinara na ime učešća Republike u finansiranju Programa za podsticanje zapošljavanja i oživljavanja proizvodnje u Kragujevcu, Boru i Vranju. Postojanje funkcionalnih industrijskih parkova u pomenutim gradovima, doprinelo bi i smanjivanju nezaposlenosti i oživljavanju proizvodnje.

Izgradnja primarne infrastrukture za industrijske parkove može se obezbediti i preusmeravanjem sredstava iz fondova za subvencionisanje privrede, koji su sa stanovišta Svetske trgovinske organizacije (STO) nedozvoljen instrument podsticanja privredne aktivnosti. Preusmeravanje pomenutih sredstava je u saglasnosti sa činjenicom da odmicanjem procesa privatizacije neprestano opada broj preduzeća koja koriste neposredne državne subvencije.

U slučajevima gde lokalna samouprava ima dovoljan finansijski kapacitet, ona može stupiti u partnerski odnos sa privatnim privredim društvom i na bazi zajedničkog ulaganja izgraditi industrijski park i istim upravljati shodno vlasničkom udelu.

Imajući u vidu da Srbija ide ka daljem približavanju Evropskoj uniji, finansiranje izgradnje industrijskih parkova moći će se obezbediti i korišćenjem sredstava EU, iz pred-pristupnih (Instruments of Pre-Accession) i strukturnih fondova (Structural Funds). Neophodan uslov za dobijanje sredstava iz fondova EU je uključivanje lokalne samouprave kao partnera u uspostavljanju industrijskih parkova (naročito vlasnički).

Poseban slučaj su interesovanja ulagača čije se potencijalne investicije prepoznaju kao strateške. Neposrednim pregovaranjem potrebno je obezbediti privlačniju ponudu od drugih država – konkurenata, koje teže da privuku datog ulagača. Po uspešnom okončanju pregovora javnost mora biti tačno upoznata sa obavezama koje je država prihvatila, kao i koristima koje će dolazak pomenutog strateškog investitora doneti Srbiji. U tim slučajevima Vlada može da pripremi poseban pravni okvir kojim umanjuje rizik za ulagača, a sredstvima iz budžeta pokrije troškove eventualne eksproprijacije zemljišta. Osim raznovrsnih podsticaja koje Srbija i inače nudi investitorima, u slučaju strateškog investitora, država može preuzeti i obavezu izgradnje putne i druge infrastrukture u oblasti u kojoj će strateški investitor smestiti svoje poslovanje. U ovim oblastima je moguće i prilagođavanje obrazovnog sistema tako da se stvaraju obrazovni profili koji odgovaraju potrebama strateškog ulagača i obezbeđuje nastava na jezicima zemalja iz kojih dolaze strateški investitori.

4.4.3. Slobodne zone42

Koncept slobodnih zona razvijao se od pedesetih godina prošlog veka kao sredstvo pomoću kojeg se stvaralo pogodno okruženje za poslovanje, pre svega za preduzeća koja traže jeftinu izvoznu bazu. Taj proces podrazumeva utvrđivanje, određivanje i ograđivanje bescarinskih zona u zemlji u kojima je izvoznim preduzećima dozvoljeno da posluju bez uobičajenog pridržavanja lokalnih zakona koji regulišu plaćanje carinskih i drugih obaveza.

Takođe, preduzećima se obično dozvoljava da svoje poslovanje zasnivaju na stranoj valuti i često ne podležu uobičajenim propisima i obavezama kada je reč o zakonima o radu, deviznom poslovanju i drugim administrativnim obavezama i propisima. Slobodne zone najuspešnije posluju u najnerazvijenijim privredama, u kojima se uobičajeni zakoni i ostali propisi još nisu usavršili i osavremenili kako bi se izašlo u susret potrebama investitora. Načela slobodne zone su se razvila izvan prvobitnih podsticaja kao što su jeftina radna snaga, ograničeno oporezivanje preduzeća i smanjena papirologija. Slobodne zone su prevazišle koncept slobodnih/javnih carinskih skladišta i razvila se u trgovačke i međunarodne špediterske punktove i čak se reklamiraju kao važni maloprodajni i ugostiteljski centri za turiste. Vodeći primer ovog načina upotrebe koncepta slobodne zone jeste Dubai. Koncept slobodne zone mogao bi se iskoristiti u smislu razvoja slobodne luke na Dunavu, kao jednog elementa razvoja „izvoznog saobraćaja i logističkog stožera” u Srbiji. Međutim, preporučuje se da se detaljno preispita postojeće korišćenje koncepta slobodne zone kako bi se utvrdile njegove stvarne koristi, a naročito stvarni doprinos neto izvozu. Pritom, razvoj Srbije koji bi se zasnivao isključivo na konceptu slobodnih zona mogao bi ukazivati na nespremnost da se sprovedu reforme na celoj teritoriji Srbije.

Preduzećima se obično dozvoljava da posluju u izolaciji od opštih nesavršenosti nacionalnog okruženja. Glavne privlačnosti slobodnih zona su povoljan carinski tretman, izvesne poreske olakšice i pojednostavljeni administrativni postupci. U slobodnim zonama se odvijaju raznovrsne privredne aktivnosti sa ciljem da se podstakne izvoz, odnosno poveća spoljna trgovina zemlje domaćina i da se pruži pozitivan doprinos domaćoj privredi. Međutim, u modernom svetu STO gde se ističe važnost usklađivanja carinskih tarifa, opšteg smanjenja pravila i propisa u vezi sa poslovanjem, te odsustva razlika u tretmanu domaćih i stranih investitora, razlozi za uspostavljanje i razvoj slobodnih zona se okreću privlačenju NSU i preduzećima koja bi svoje poslovanje u kasnijoj fazi nastavila u okviru industrijskih parkova.

U Srbiji je u toku usaglašavanje sa pravilima i procedurama EU sveobuhvatnim osavremenjivanjem pravila i propisa poslovanja. Poseban cilj je da se unapredi pristup zemljištu i podstakne izgradnja industrijskih i tehnoloških parkova. Preporučuje se da se preispitaju praksa i koncept slobodne zone, mogućnosti kombinovanja ovog koncepta sa razvojem industrijskih parkova, kao i to da li bi se na potrebe postojećih korisnika zona moglo bolje odgovoriti povećanjem broja javnih carinskih skladišta.

4.5. Koncesije – saradnja javnog i privatnog sektora43

Zakon o koncesijama usvojen je marta 2003. godine i reguliše razvoj saradnje javnog i privatnog sektora.

Zakonom su određene brojne oblasti i sektori u Srbiji u kojima koncesije mogu biti odobrene. Izražena potreba za koncesionim finansiranjem postoji kod:

– istraživanja i eksploatacije mineralnih resursa;

– izgradnje, tehničkog održavanja i upravljanja drumskom saobraćajnom infrastrukturom;

– održavanja i upravljanja infrastrukturom železnice;

– upravljanja objektima vazdušnog i vodnog saobraćaja;

– održavanja i upravljanja postrojenjima iz oblasti energetike i telekomunikacija;

– rešavanja komunalnih problema, prvenstveno vodosnabdevanja i otpada;

– turističke infrastrukture i sportsko-rekreativnih objekata;

– banjskih centara, termalnih izvora i priobalnog pojasa reka i jezera.

Na međunarodnom nivou se smatra da princip saradnje javnog i privatnog sektora predstavlja dobar mehanizam za obezbeđivanje finansijskih sredstava i upravljačkih sposobnosti pri određivanju i razvoju ključnih usluga. Do sada je u Srbiji interes privatnog sektora bio izražen u više potencijalno perspektivnih oblasti, ali celokupna tematika je još uvek relativno nerazvijena i nedostaje joj jedan sveopšti proaktivni strateški pristup.

Kao vid inicijalnog koraka podrške predlaže se donošenje mera za izgradnju kapaciteta u toj oblasti sa usmeravanjem pažnje na razvoj opšteg razumevanja za ključne komponente uključujući kriterijume za selekciju projekta, opcije finansiranja projekta (uključujući uobičajene kriterijume za pristup međunarodnim finansijskim institucijama), pravnu dokumentaciju i obezbeđivanje praćenja i revizije projekta. Važno je napomenuti da ukupni troškovi kapitala, uključujući i visinu finansiranja putem akcionog kapitala i zajmova koji su sastavni deo svakog projekta saradnje javnog i privatnog sektora, u velikoj meri zavise od stepena procenjenog političkog i ekonomskog rizika zemlje i od međunarodne ocene od strane specijalizovanih agencija.

Sledeće primedbe od strane međunarodnih agencija iz privatnog sektora pokazuju da je Srbija, uprkos nedavnim poboljšanjima, još uvek slabo ocenjena u poređenju sa drugim zemljama u razvoju i razvijenim ekonomijama.

A) „Uprkos doskorašnjim kratkovečnim i slabim koalicionim vladama u Srbiji, napredak u sprovođenju institucionalnih i pravnih reformi i ostvarivanju makroekonomske stabilnosti bio je prilično postojan”. „Iako je trenutna vladajuća koalicija nestabilna, mi očekujemo doslednost u sprovođenju promišljenog političkog programa i nastavak sporazuma sa MMF”. „Nasuprot tome, poboljšano političko okruženje i stabilnije vlade olakšale bi implementaciju izazovnog srpskog programa reformi, podržale priliv neophodnih neposrednih stranih ulaganja i pomogle ponovno uspostavljanje konkurentnosti privrede. Sve to zajedno, eventualno bi poboljšalo kreditni rejting Srbije, kratkoročni rejting B i dugoročni rejting B plus”.44

B) „Potpora „BB” rejtingu Srbije su njene unapređene javne finansije, povoljan položaj javne i spoljne likvidnosti i dobri izgledi za nastavak strukturnih reformi i rast BDP, dodatno ojačane potencijalnim pristupanjem Evropskoj Uniji”.45

Treba napomenuti da je Srbija u julu 2005. godine ponovo povećala svoj kreditni rejting kod Standard&Poor’s, jedne od najuticajnijih agencija u svetu koja se bavi procenom rizika u državama i kompanijama, koja je sa dosadašnjeg „B plus” povećala Srbiji kreditni rejting na „BB minus”. Ova agencija konstatuje da je u Srbiji smanjen politički rizik, da je Vlada dobila pozitivnu ocenu Studije o izvodljivosti, da Evropska unija planira početak pregovora o stabilizaciji i pridruživanju, da je Srbija smanjila spoljni dug, kao i da će u 2005. godini biti ostvaren budžetski suficit.

Srbija je po prvi put dobila kreditni rejting u novembru prošle godine i već je uspela da ga poveća. Kreditni rejting predstavlja osnov za izračunavanje kreditnog rizika zemlje, a kreditni rejting je za Srbiju još uvek nizak. Poboljšavanje kreditnog rejtinga omogućiće dalje postepeno snižavanje kamata u Srbiji i stvarati sigurnije uslove za investiranje.

S obzirom da oblast koncesija spada u nadležnost više ministarstava i drugih javnih agencija i institucija, predlaže se osnivanje odgovarajućeg tela na međuministarskom nivou, koje bi radilo po sličnim principima kao i ranije osnovana Komisija za podsticanje ulaganja u privredu Srbije, radi utvrđivanja prioriteta, razvijanja aktivnosti i planiranja za celokupnu oblast koncesija.

Predviđeno je da u srednjoročnom periodu bude izrađen detaljan plan i priručnik sa konkretnim koncesionim projektima koji bi bio uključen u opšti marketinški plan za NSU.

Budući da je već pokrenuto više koncesionih projekata, te da se u vremenu koje dolazi očekuje veliki broj koncesionih ugovora, uspostavljanje odgovarajuće uprave za koncesije javlja se kao neminovnost. Data organizaciona jedinica bi bila zadužena za izradu elaborata, analiza i studija koji služe kao stručna osnova za unapređivanje i sprovođenje politike u oblasti koncesija; zatim upravni i stručni nadzor nad izvršenjem koncesionih ugovora; kao i stalnu komunikaciju sa postojećim i potencijalnim koncesionarima.

_________________________________

40 Akcioni plan za otklanjanje administrativnih prepreka za strana ulaganja za 2006. godinu dat je u Prilozima – Prilog 1.

41 Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom i Ministarstvo trgovine, turizma i usluga su pokrenuli ovu inicijativu.

42 Opšti podaci o slobodnim zonama nalaze se u Prilogu 2.

43 Dodatak o koncesijama – videti Prilog 3.

44 Izvor: Standard&Poor's, april 2005.

5. USLOVI ZA NEPOSREDNA STRANA ULAGANJA U ANALIZIRANIM PRIVREDNIM SEKTORIMA

Podizanje sveukupnog nivoa ulaganja u proizvodno orijentisane privredne sektore predstavlja izazov za Srbiju. Ona je tokom devedesetih godina koje su, globalno govoreći, predstavljale period značajnog porasta međunarodnih ulaganja, propustila prilike za ulaganja u sve privredne sektore.

Brzina restrukturiranja i konsolidacije većine industrijskih i poljoprivrednih sektora ubrzava se tokom devedesetih godina i kasnije. Ona je vođena uticajima konkurencije i praćena novim dostignućima u oblasti tehnologije i logistike. Industrijski trendovi globalizacije i specijalizacije proizvodnih pogona dalje napreduju i neposredno utiču na svetsku privredu i tradicionalno konkurentna i uspešna preduzeća.

Načela tržišne ekonomije i razvoj svetske privrede ukazuju na neopravdanost „strateškog” prepoznavanja pojedinih grana privrede. U razvijenim državama je često čak i vojna industrija privatizovana. Ove činjenice valja imati u vidu i prilikom analize privrednih sektora u Srbiji. Takođe, potrebno je što manje koristiti podzakonska akta za regulaciju privrednih tokova, kako ne bi dolazilo do narušavanja principa pravne sigurnosti i vladavine prava. Preduzeća koja posluju u svim privrednim sektorima suočavaju se sa neprekidnim pritiscima koji podrazumevaju snižavanje troškova poslovanja i podizanje nivoa kvaliteta proizvoda i usluga. Tempo specijalizacije raste i pritisak savremenog tržišta usmerava na spajanja uz pojačane zahteve da se preduzeća lociraju u države koje imaju značajnije konkurentne prednosti.

Srbija se suočava sa važnim pitanjima vezanim za većinu svojih tradicionalnih privrednih sektora koji su usled dugogodišnjeg odsustva ulaganja i osavremenjivanja postali nekonkurentni u savremenom svetu. Mnoga tradicionalna tržišta pretrpela su izmene tako da preduzeća čije je poslovanje izvozno i proizvodno orijentisano i koja su u mogućnosti da zapošljavaju nove kadrove zahtevaju viši nivo kvaliteta proizvoda i usluga, kao i sistem upravljanja kvalitetom koja prati međunarodne standarde uz globalno konkurente cene. Strategijom se uvažava osnovna činjenica da ulagač određuje optimalni sektor ili oblast delatnosti u koju će ulagati; u isto vreme, Strategijom se želi uticati na značajne promene u operativnom okruženju za investitore u zemlji.

Privredni sektori u kojima bi se, uz ispunjenje određenih uslova, mogli privući značajni iznosi neposrednih stranih ulaganja jesu:

5.1. Komunalna privreda, telekomunikacije, elektroprivreda, naftna industrija, gasifikacija i reciklaža sirovina

Uopšteno govoreći, za svaki od ovih sektora, kojim tradicionalno neposredno upravlja država, neophodna su velika ulaganja. Donet je Zakon o koncesijama koji, u suštini, olakšava i omogućava učestvovanje privatnog kapitala u pomenutim sektorima, ali je izrađen i program privatizacije mnogobrojnih komunalnih preduzeća, rudarske industrije i infrastrukturnih postrojenja.

Strategijom se uvažava potreba da se podigne nivo institucionalnih kapaciteta uz dodelu prioriteta određenim programima iz oblasti javno-privatnog partnerstva, kao i da se unaprede znanja o najboljim međunarodnim iskustvima, detaljno dokumentuju mogućnosti za ulaganja, i izradi akcioni plan za privlačenje novih ulaganja u ove sektore.

A) Telekomunikacije

Osavremenjivanje sektora telekomunikacija predstavlja osnov konkurentnosti i utiče na mnoge druge sektore – naročito na razvoj sektora informacionih i komunikacionih tehnologija (sektora IKT). Međunarodna iskustva pokazuju da uvođenje konkurencije u fiksnoj i mobilnoj telefoniji, poboljšani pristup internetu i mreži optičkih kablova, povećana ulaganja i uspostavljanje regulativnog organa predstavljaju osnovni uslov za razvoj sektora IKT.

Istraživanja pokazuju da se Srbija po međunarodnim merilima i standardima u oblasti dostupnosti i pristupa telekomunikacijama nalazi među najslabije razvijenim zemljama u regionu i da je niže rangirana od Hrvatske, Bugarske i Rumunije, kao i da uveliko zaostaje za Slovenijom (Slovenija dostiže 50% razvoja u odnosu na Švedsku, koja je jedna od najrazvijenijih evropskih država).

Vlada Srbije bavi se pitanjem privatizacije u ovom sektoru. Imenovan je i Upravni odbor Agencije za telekomunikacije Srbije, kao nezavisnog regulatornog tela. Ubrzanim tempom dostiže se međunarodna konkurentnost i privlače novi učesnici na tržištu. Ovo predstavlja važan napredak i dovodi do povećanja ulaganja i značajnijeg pristupa širokopojasnoj mreži, kao i daljeg razvoja inicijativa za ustanovljavanje jedinstvenog elektronskog komunikacionog sistema državnih organa, e-vlade (e-Government).

B) Elektroprivreda

Neophodna je izgradnja jedne termoelektrane na domaći lignit, ukupne snage od 700-750 MW u periodu 2009-2012, dok je kombinovano postrojenje za proizvodnju električne energije i toplote na gas, snage 200-300 MW predviđeno u slučaju dinamičnog privrednog rasta, kao i više manjih elektrana koje bi služile za grejanje većih gradova i distribuciju tople vode.

Pošto su proizvodni kapaciteti tokom poslednje decenije prošlog veka zastareli, a efikasnost bila na niskom nivou, u poslednjih pet godina se vrši revitalizacija i modernizacija kapaciteta i povećavanje njihove efikasnosti.

Postoji potreba za dodatnom opremom za površinsku eksploataciju uglja i preradu ugljene prašine, prenosnim sistemima i interkonekcijama, opremom za zaštitu okoline i za izgradnjom malih hidroelektrana. Strategijom razvoja energetike Srbije, koju je usvojila Narodna skupština 2005. godine, uvažavaju se ove potrebe i ističe se da će navedena pitanja biti razmatrana kroz Programe ostvarivanja Strategije razvoja energetike.

V) Naftna industrija i gasifikacija

U oblasti naftne industrije neophodna je revitalizacija i modernizacija postojećih rafinerijskih i skladišnih kapaciteta radi obezbeđenja razvoja proizvoda koji bi bio konkurentan na međunarodnom tržištu. Strana ulaganja spadaju među bitne izvore sredstava za revitalizaciju i modernizaciju pomenutih kapaciteta. Ključne promene u oblasti naftne industrije (sprovođenje programa restrukturiranja Naftne industrije Srbije) otvorile su put ka privlačenju stranih ulaganja u ovaj privredni sektor. Sledeći značajan korak vezan za privlačenje stranih investicija jeste usvajanje Strategije privatizacije NIS a.d. od strane Vlade. Dalji razvoj u oblasti naftne industrije otvara mogućnost za napredak i razvoj odgovarajućih pratećih industrija, osobito petrohemije i bazne hemije.

Jedan od značajnih projekata u oblasti naftne industrije jeste i izgradnja međunarodnog naftovoda kroz Srbiju (Panevropski naftovod), kojim se obezbeđuje sigurnost snabdevanja tržišta Srbije sirovom naftom. Izgradnja dela naftovoda, što su pokazala i međunarodna iskustava, pozitivno bi se odrazila na privlačenje stranih investicija, kao i na upošljavanje domaće industrije.

Usvajanjem Zakona o energetici i formiranjem Agencije za energetiku stvorena je osnova za liberalizaciju sektora energetike. Liberalizacija sektora energetike, i formiranje stabilnog okruženja, neophodni su preduslovi za privlačenje stranih investicija u energetske delatnosti na teritoriji Republike Srbije.

G) Reciklaža sirovina

Globalno posmatrajući, poslovi prikupljanja, segmentacije i prerade otpada (reciklaže sirovina) predstavljaju delatnost u narastanju i obično se uspostavljaju u obliku javno-privatnog partnerstva na gradskom i opštinskom nivou. Skladištenje opasnog i drugog otpada prerasta u prefinjen i unosan posao s obzirom na to da se sve više insistira na pridržavanju uspostavljenih zakonskih propisa.

Potrebno je dodatno ispitati projektne mogućnosti u ovoj oblasti, kao i oblike javno-privatnog ortaštva.

D) Vazdušni, železnički, drumski i rečni saobraćaj

Dobra logistička mreža utiče na donošenje odluke o ulaganju u određenu zemlju. Iz tog razloga, Srbiji nije dovoljan samo povoljan geografski položaj u regionu, kako bi na najbolji način iskoristila mogućnosti u ovoj oblasti. Izvoznicima su sve potrebnije stručnost i inicijative privatnog sektora u datoj oblasti koja nosi kako mogućnosti, tako i izazove za Srbiju.

Na međunarodnom nivou sve su zastupljenija ulaganja privatnog kapitala u pomenutim sektorima, bilo po osnovu privatnog ugovora, ugovora o upravljanju, koncesionog ugovora ili pak u obliku javno-privatnog ortaštva.

Primeri mogućih ulaganja obuhvataju i izgradnju kontejnerskog terminala na Dunavu, povezivanje sa železničkom i vazdušnom mrežom, poboljšanje drumske infrastrukture (autoputeva) i izgradnju glavnih saobraćajnih čvorišta.

Đ) Preporučuje se:

a) izrada detaljnih predloga za privatizaciju i dodelu koncesija u ovim sektorima, uz davanje prvenstva reformi telekomunikacija, s obzirom na to da taj sektor predstavlja osnov za razvoj ostalih sektora na savremenom, konkurentnom tržištu i od velike je važnosti za razvoj IKT sektora;

b) snažna, kratkoročna usmerenost na unapređenje kapaciteta i stručnosti u oblasti koncesija i javno-privatnog ortaštva;

v) istraživanje uloge međunarodnih finansijskih institucija u ovoj oblasti i sagledavanje rezultata pri izradi sektorskih planova, i

g) izrada sektorskih programa za moguća ulaganja u periodu od 2005. do 2010. godine.

5.2. Poljoprivreda i prehrambena industrija

Osnovni elementi koji utiču na razvoj ovog sektora su usitnjenost poljoprivrednih imanja i nepovoljna situacija vezana za zakup/vlasništvo nad zemljištem za strane ulagače. Srbija poseduje kvalitetne obradive površine i poljoprivredne sirovine koje nisu u potpunosti iskorišćene na savremen i konkurentan način. Njihovi vlasnici uglavnom nemaju pristup izvorima finansiranja, nedovoljno poznaju činioce konkurentnosti koji utiču na tradicionalne poljoprivredne kulture, i nedovoljno poznaju očekivanja savremenog tržišta.

Ključne oblasti i investicioni projekti koji zaslužuju pažnju ulagača su:

– ulaganja u intenzivnu voćarsku i povrtarsku proizvodnju uz podizanje novih zasada i korišćenje savremenog sortimenta i načina sadnje, kao i uz korišćenje metoda integralne zaštite; razvoj stakleničke i plasteničke proizvodnje, posebno u oblastima koje raspolažu termalnim izvorima;

– razvoj stočarskih proizvodnih sistema zasnovanih na iskorišćavanju i unapređenju pašnjačkih resursa u visokoplaninskim oblastima za masovnu proizvodnju visokokvalitetnog mesa i za male proizvodnje specijalnih sireva i drugih prerađevina od mleka i mesa, proizvoda od vune i kože sa naglaskom na ekološki pogodne proizvodne sisteme; takođe, proizvodnja priplodne stoke visokoproduktivnih rasa;

– izgradnja i modernizacija objekata za skladištenje, pakovanje i preradu poljoprivrednih proizvoda – opremanje pogona visokih stepena prerade prehrambenih i neprehrambenih poljoprivrednih proizvoda za masovnu proizvodnju kvalitetne i zdravstveno bezbedne hrane od proizvoda domaće primarne poljoprivredne proizvodnje;

– uspostavljanje i organizovanje sistema malih i srednjih proizvođača i pratećih servisa (mašinski prstenovi i sl.) za visokoakumulativne proizvodnje u kojima se vrši pretvaranje nusprodukata ratarstva u tržišno vredne proizvode i gorive materijale, kao i za proizvodnju kultura koje mogu poslužiti kao alternativni izvori energije;

– konverzija i sertifikacija površina za proizvodnju organskog povrća, voća i kvalitetno povezivanje preradnog i primarnog proizvođačkog sektora; razvoj proizvodnje kvalitetnog bezvirusnog sadnog materijala,

– povezivanje, modernizacija i standardizacija proizvođača proizvoda po principu niša, proizvedenih tradicionalnim tehnologijama, njihova promocija i povezivanje sa investicijama u razvoj turizma radi postizanja obostrane koristi kroz stvaranje turističkog imidža i upravljanje turističkim destinacijama, te ostvarenje virtuelnog izvoza i razvoj lokalnih tržišta u celini, itd.

S obzirom na to da ove oblasti dodatno utiču na mogućnosti regionalnog razvoja unutar zemlje, strateško je opredeljenje Srbije da obezbedi uslove za razvoj ovih grana kroz teritorijalno specifičnu podršku lokalnim inicijativama i izgradnju kapaciteta lokalnog poslovnog okruženja za ruralni razvoj, kao i kroz privlačenje stranih investicija.46

Ciljevi prepoznati Strategijom razvoja poljoprivrede Srbije jesu:

– izgradnja održivog i efikasnog poljoprivrednog sektora koji može da se takmiči na svetskom tržištu,

– podizanje standarda kvaliteta i bezbednosti,

– podrška održivom razvoju sela,

– podizanje životnog standarda stanovništva koje zavisi od poljoprivrede, a nije u stanju da svojim razvojem prati reforme,

– očuvanje životne sredine,

– priprema poljoprivrede Srbije za uključivanje u zajedničku poljoprivrednu politiku EU i pristupanje STO.

Preporuke:

Imajući u vidu važeće i očekivane trendove u oblasti primarne poljoprivredne proizvodnje u Evropi, težište Strategije vezano je za:

a) razvijanje poljoprivredno-prerađivačke proizvodnje sa dodatom vrednošću po principu niša, sa ciljem da se privuku svetski poznata preduzeća sa novim tehnologijama koja imaju mogućnosti za savremenu distribuciju i privlačenje drugih kompanija – ulagača sa međunarodnih tržišta, i

b) utvrđivanje mehanizama i institucija za pružanje podrške u oblasti proizvodnje, sertifikacije, kontrole kvaliteta i akreditacije za savremenu, tržišno orijentisanu proizvodnju u sektorima koji se šire, a naročito hrane (gotova jela i različite mešavine) i organske hrane.

5.3. Turizam47

Poslednjih godina Srbija je kao turistička destinacija bila uglavnom izvan međunarodne konkurencije o čemu svedoče današnji skromni rezultati turističke industrije. Istovremeno su se na svetskom turističkom tržištu dogodile velike promene prema kojima Srbija nije prilagodila svoju turističku ponudu. Ipak, Srbija može postati turistička zemlja. Razvoj turizma u Srbiji zahteva i usaglašene, dobro finansirane međunarodne kampanje da bi se unapredila slika o Srbiji u svetu. Potrebna je takođe i dodatna kampanja da bi se promovisale srpske turističke atrakcije. Trebalo bi sprovesti kampanju i kod lokalnog stanovništva o dobrobitima koje će razvoj turizma i njima doneti.

Neophodno je da buduća Strategija razvoja turizma i Zakon o turizmu budu usaglašeni sa Prostornim planom Republike Srbije. Propise i pravila u oblasti turizma bi trebalo usaglasiti sa propisima i pravilima EU, uključujući tu i lovni turizam.

Srbija nema ni jedno turističko predstavništvo u inostranstvu. Nedostaje zaokružena turistička ponuda, kao i osmišljene ture po Srbiji. Neophodno je izvršiti popis i rangiranje postojećih i mogućih turističkih lokacija, te izraditi odgovarajuće detaljne opise putovanja (itinerere i prateće sinopsise). Raspoloživost odgovarajućih hotela je nezadovoljavajuća i po obimu i po strukturi, čak i u većim gradovima. Potrebno je hitno prevazići ove nedostatke, imajući u vidu očekivani porast turističkih i poslovnih poseta. Mnogi hoteli su u postupku privatizacije. Država bi trebalo da se usredsredi na brzu privatizaciju hotela kod kojih ne postoje zahtevi za denacionalizacijom. Ranije nacionalizovani ili konfiskovani objekti u hotelijerstvu i ugostiteljstvu trebalo bi da se vrate prvobitnim vlasnicima gde je to moguće – usvajanje Zakona o povraćaju imovine treba da ima prvenstvo. Treba podstaći razvoj tzv. porodičnih hotela (kapaciteta oko 50 soba u gradskim sredinama, a u seoskim sa manjim brojem soba – u okviru postojećih kuća).

Značajniji razvoj turizma i porast broja gostiju će uslediti nakon modernizacije hotela i tek kad se omogući jeftiniji pristup zemlji, objektima i lokacijama izgradnjom odgovarajuće infrastrukture.

Potrebno je privući avioprevoznike koji nude usluge po niskim cenama (poput RaunAit, EasyJet). Prvi korak ka ispunjenju ovog cilja je nedavno potpisivanje Sporazuma o zajedničkom evropskom vazduhoplovnom prostoru („ECAA – European Common Aviation Area”) koji stupa na snagu u prvoj polovini 2006. godine i koji su sa Evropskom unijom pored Srbije potpisale i sve ostale zemlje jugoistočne Evrope. Taj sporazum predviđa primenu evropskih standarda kroz potpunu harmonizaciju propisa u oblasti vazdušnog saobraćaja i stvaranje jedinstvenog međunarodnog vazdušnog tržišta.

S tim u vezi, potrebno je imati u vidu i uticaj koji će taj sporazum imati na neprivatizovani JAT;48 drugim rečima, skora privatizacija tog javnog preduzeća nameće se kao neophodnost.

Imajući u vidu kretanja na globalnom turističkom tržištu, te trendove u korišćenju slobodnog vremena i s tim povezane promene u zahtevima tražnje, kao i postojeću resursnu osnovu Srbije, utvrđeno je da su određeni delovi turističke ponude Srbije posebno zanimljivi, odnosno da bi Srbija trebalo da se usredsredi na sledeće oblike turizma:

– gradski turizam, uključujući kružna putovanja (Touring), kao i turizam koji prati različite događaje i priredbe (Events);

– poslovni turizam (kongresni turizam i ekskurzije za poslovne ljude);

– zdravstveni turizam, tj. turizam koji prati narasli „pokret zdravlja”, rehabilitacije i prevencije (banje, rezervati biosfere); banjski turizam je moguće ojačati ubrzanom privatizacijom banjskih kapaciteta i koncesionim ulaganjima;

– aktivan odmor u prirodi, odnosno rekreativni turizam – naročito za domaće turiste (seoski turizam uključujući i nove oblike etno-turizma, planinski turizam, nordijsko skijanje, „krplje”, posmatranje ptica, ornitološke stanice – Obedska i Carska bara, itd);

– nautički turizam (Dunav, Sava, jezera – Palićko, Srebrno, itd.);

– višekulturni i viševerski turizam (neophodna je obnova kulturno-istorijskih znamenitosti; donacije i koncesije mogu biti sredstvo za njihovo finansiranje);

– industrijsko nasleđe: obnova i preuređenje napuštenih-rashodovanih industrijskih postrojenja koja mogu biti zanimljiva turistima ili filmskoj industriji (primer „Šarganske osmice”).

Preporuke:

Neposredna strana ulaganja u turističkom sektoru valja usmeriti na razvoj „turizma posebnih interesovanja” i turističku ponudu po principu niša. Stranci su pokazali visoko interesovanje za učešće u privatizaciji hotela, ali i za izgradnju novih. Očekuje se i veliko interesovanje stranaca za banje. Ta interesovanja je potrebno iskoristiti i na vreme utvrditi odgovarajuće investicione projekte. Izgradnja neophodne infrastrukture, ubrzani proces privatizacije, uključujući napredak u rešavanju pitanja povraćaja imovine i vlasništva nad zemljištem, osnovni su preduslovi za privlačenje stranih ulaganja u ovaj sektor.

5.4. Hemijska i farmaceutska industrija

Hemijska industrija omogućava razvoj povezanih i zavisnih proizvoda, ali je taj razvoj u Srbiji uslovljen modernizacijom rafinerija i petrohemije kao bazne industrije.

Sektor farmacije je u Srbiji dobro razvijen, sa jednim značajnim izvozno orijentisanim proizvođačem koji razvija i na tržište plasira opšte, generičke lekove (lekovi kojima je prestala patentna zaštita). Potrebno je istražiti mogućnosti unapređenja ovog kvalitetnog i izvozno akreditovanog statusa radi uspostavljanja drugih inicijativa unutar sektora i privlačenja investicionih aktivnosti prema dobavljačima kako bi se nivo dodate vrednosti unutar privrede produbio.

Razvoj farmaceutske industrije je, globalno, u porastu (čak se brže razvija od ostalih sektora) i pruža mogućnosti otvaranja kvalitetnih novih radnih mesta i ostvarenja značajnih izvoznih priliva. S obzirom na sve veći broj kliničkih ispitivanja lekova koja se sprovode u Srbiji u okviru zdravstvene delatnosti, nameće se potreba za razvijanjem neophodne infrastrukture za sprovođenje kliničkih ispitivanja skupih i inovativnih lekova; u tom smislu valja utvrditi smernice obrazovanja o principima sprovođenja kliničkih ispitivanja, proširiti bazu edukovanih istraživača koji poznaju neophodnu regulatornu proceduru i iznaći za to potrebna sredstva.

Preporuke:

Privući strana ulaganja u navedenim oblastima isticanjem rezultata i mogućnosti farmaceutske industrije, razvojem infrastrukture za vršenje kliničkih ispitivanja, ali i izraditi studije izvodljivosti u oblasti petrohemije.

5.5. Mašinstvo i proizvodnja autodelova

Automobilska industrija i proizvodnja autodelova ubrzano se razvijaju u srednjoj i južnoj Evropi. Odlikuju je značajno snižavanje proizvodnih troškova, zahtevi da se unapredi specifikovanje proizvoda, ne tolerišu oštećeni proizvodi i precizno organizuje logistika sa isporukama „tačno na vreme”.

Postojeća industrijska baza ovog sektora u Srbiji zahteva ubrzanu privatizaciju „Zastava automobila” i dolazak međunarodno priznatog proizvođača, ali i značajna nova neposredna strana ulaganja. Iako Srbija u oblasti svojih tradicionalno brojnih proizvodnih aktivnosti obično nije konkurentna na međunarodnom tržištu, u oblasti proizvodnje autodelova moguće je zainteresovati ulagače za novo neposredno strano ulaganje ili uspostavljanje saradnje u mnogobrojnim oblastima.

Preporuke:

Razviti koncept klastera, uspostaviti osnovne podsektore koji imaju prednost među konkurencijom i direktno ih predstaviti glavnim preduzećima-dobavljačima autoindustrije, koji su trenutno smešteni u Evropi.

5.6. Drvna industrija

U mnogim regionima Srbije postoje i sirovine i tradicija proizvodnje nameštaja. Osnovni nedostaci su, međutim: loš dizajn i potreba za osavremenjivanjem proizvodnih pogona; nezavršen proces privatizacije velikih društvenih preduzeća za preradu drveta, čija posledica je korišćenje tih kapaciteta na niskom nivou, kao i loša organizovanost sektora; mala zastupljenost proizvoda sa većom dodatom vrednošću u izvozu; pretežno zastarela primenjena tehnologija u velikim sistemima, tako da su proizvodi uglavnom nekonkurentni na zahtevnim stranim tržištima.

Inovacije procesa i proizvoda su nezadovoljavajuće, kao i standardi kvaliteta koji se skoro ne primenjuju. Istovremeno, u ovoj industriji su izraženi jaki konkurentski pritisci.

S obzirom da se ceo sektor odlikuje vrlo niskom efikasnošću, potrebno je privući ulaganja i popraviti dizajn i kvalitet nameštaja, kao i obezbediti sirovine iz održivih šuma (u skladu sa ekološkim standardima), čime bi se povećala konkurentnost i izvoz proizvoda više dodatne vrednosti.

Preporuke:

Sagledavanje stanja postojećih kapaciteta za preradu drveta; završetak procesa privatizacije preduzeća iz drvne industrije; ustanovljavanje sistema upravljanja kvalitetom proizvodnje i usaglašavanje tehničkih normi iz oblasti drvne industrije sa evropskim i međunarodnim standardima; stvaranje uslova za podizanje konkurentnosti i izvoz proizvoda sa većom dodatnom vrednošću; primena novih tehnologija i inovacija; stvaranje mogućnosti za započinjanje procesa sertifikacije šuma; izrada plana za dobijanje akreditacije za proizvode od drveta; određivanje ključnih preduzeća srednje veličine koja bi mogla snabdevati kompanije koje su na vrhu evropskog tržišta maloprodaje i dizajna u ovom sektoru i pripremiti odgovarajući promotivni pristup usmeren na nova neposredna strana ulaganja ili na privatizaciju.

5.7. Geološka istraživanja mineralnih sirovina, rudarstvo i ekstraktivna metalurgija49

Postoje zasad nedovoljno razvijeni uslovi za razvoj prerade osnovnih sirovina, rudarstva i drugih istraživačkih mogućnosti. U protekle dve decenije malo se ulagalo u ovu oblast, a eksploatacija je vršena na račun poznatih rezervi. Svi rudnici metala se nalaze u procesu privatizacije, dok su neki već privatizovani. Ovaj proces treba ubrzati, odnosno završiti do 2006. godine, kako bi se iskoristio povoljni trend kretanja cena na svetskim berzama.

Vlada i organi lokalne samouprave određuju mogućnosti za davanje koncesija i dozvola za eksploataciju i preradu sirovina, kao i proizvodnju u kojoj se osnovnim sirovinama ugrađuje dodatna vrednost.

Preporuke:

a) Izraditi i objaviti spisak ključnih geoloških karakteristika Srbije, označavajući oblasti sa nalazištima metala i minerala. Ove osnovne informacije upotpuniti opštim načelima za izdavanje koncesija i uspostavljanje partnerskih odnosa za razvoj potencijalnog resursa i učiniti ih dostupnim. Važno je što pre usvojiti izmene i dopune Zakona o geološkim istraživanjima i Zakon o rudarstvu koji se trenutno nalazi u skupštinskoj proceduri. Još jedan bitan korak biće i donošenje podzakonskih propisa za koje će biti nadležna Agencija za rudarstvo (predviđena izmenama Zakona o rudarstvu);

b) Ponovo osnovati Nacionalnu geološku kuću;

v) Ojačati institucije koje su nadležne za ovu oblast, a naročito kod poslova vezanih za: katastar istražnih i eksploatacionih polja, sakupljanje i naplatu naknade za korišćenje mineralnih sirovina, rudarsku i geološku inspekciju, zaštitu životne sredine i uticaja rudarske eksploatacije na lokalne društvene zajednice, promociju ulaganja u rudarstvo radi poboljšanja finansijskog planiranja u ovoj oblasti.

5.8. Sektor informacionih i komunikacionih tehnologija

Globalno posmatrajući, sektor informacionih i komunikacionih tehnologija (IKT) nastavlja svoj razvoj i pruža mogućnosti za delokalizaciju (Outsourcing) i razvoj proizvoda i tržišta. S obzirom na to da Srbija poseduje kvalitetne kadrove i sistem obrazovanja u ovoj oblasti, postoje i osnovni preduslovi za razvoj sektora. Rast i razvoj sektora zavisi od mnogobrojnih inicijativa, uključujući i liberalizaciju sektora telekomunikacija, razvoj koncepta partnerstva na nivou opština u glavnim univerzitetskim centrima u cilju uspostavljanja tehnoloških parkova, osavremenjivanja nastavnog plana koji sadrži preporuke za izmene predmeta iz oblasti IKT za studente odgovarajućih fakulteta, osnivanje preduzeća unutar fakulteta (poput poslovnih inkubatora), i sl.

Nagoveštaji projektnih mogućnosti ukazuju na oblasti razvoja softvera, administrativno-poslovnih usluga, pozivnih centara i inicijativa zasnovanih na sposobnostima univerziteta i istraživačkih centara.

Preporuke:

– osnivanje tehnoloških parkova – za početak u Nišu, Novom Sadu i Beogradu;

– osnivanje grupa na lokalnom nivou, sastavljenih od predstavnika industrije, akademskih krugova i opština, koje rukovode razvojem lokalnih kapaciteta;

– formiranje grupe sastavljene od predstavnika industrije, akademskih krugova i vlade za upravljanje u oblasti tehnologije, obrazovanja i akcionim planovima;

– usredsrediti se na neposredna strana ulaganja uz privatizaciju istraživačkih instituta.

5.9. Tekstilna industrija

Tekstilna industrija u svetu doživljava značajnu koncentraciju u Kini i drugim niskotroškovnim privredama jugoistočne Azije, čime su jako pritisnuti tradicionalni proizvođači. Pretpostavlja se da će interesovanje privatnika, kao i potencijal u tekstilnom sektoru Srbije biti ograničeni na kratkoročne Lohn poslove (sečenje, šivenje i glačanje tekstila) i proizvodnju koja se zasniva na dizajnu više vrednosti. Slična situacija je i u proizvodnji kože i obuće.

U ovim delatnostima Srbija može imati određenu konkurentsku prednost zahvaljujući blizini tržišta i industrijskoj tradiciji, ali to zahteva jačanje domaće osnove i agresivnu usmerenost izvozu.

Pošto ovi sektori danas imaju nekoliko puta nižu produktivnost nego što je slučaj u zemljama EU neophodno je njihovo restrukturiranje. Brži razvoj će biti omogućen ubrzanom privatizacijom i podizanjem tehnološkog nivoa proizvodnje. Ovo se prvenstveno odnosi na proizvođače koji još uvek uspevaju da plasiraju svoje proizvode i koji bi uz relativno mala ulaganja mogli da prihvate nove, za Evropu privlačne proizvodne programe. Neophodno je pod hitno izvršiti privatizaciju i restrukturiranje ili likvidaciju društvenih preduzeća koja netržišno posluju, imaju istrošenu opremu i nizak kvalitet proizvoda.

Usavršavanje zaposlenih, osavremenjivanje i oživljavanje postojećih kapaciteta sa povećanjem energetske efikasnosti, rastavljanje velikih, a suvišnih kapaciteta i povezivanje po principu klastera, mogu doprineti oporavku i daljem razvoju ove industrije.

5.10. Sektor bankarstva i međunarodno razmenljivih usluga

Prisustvo međunarodnih banaka, osiguravajućih društava i drugih finansijskih posrednika se, uz direktan učinak otvaranja novih radnih mesta, smatra pozitivnim pokazateljem za druge ulagače. Veliki broj banaka u Srbiji je već u stranom vlasništvu, a NBS ističe da će se nastaviti sa politikom primene kvantitativnih i kvalitativnih kriterijuma kontrole i supervizije banaka, osiguravajućih društava i drugih finansijskih organizacija prema evropskim standardima (Bazelski i drugi kriterijumi).

Međunarodno razmenljive usluge (Internationally Traded Services) obuhvataju aktivnosti poput administrativno-poslovnih usluga (Back-Office Services), pozivnih centara (Call Centres), i sl. i zahtevaju određeni nivo razvoja telekomunikacija.

Strategijom se, uz prioritet modernizacije zakonodavnog okvira i unapređenja u sektoru komunikacija, skreće pažnja i na ključne potrebe ove industrije. Potrebno je razmotriti srednjoročne mere obezbeđivanja ostalih regulativnih standarda, kao i međunarodnih standarda za akreditaciju.

NBS i finansijski sektor imaju značajnu ulogu u očuvanju stabilnosti finansijskog sistema, očuvanju stabilnosti domaće valute i efikasne primene monetarnih instrumenata koji su osnova za povećani priliv stranih ulaganja.

5.11. Zaključci

Program marketinga i promocije treba da se zasniva na:

– utvrđivanju osnovnih činilaca konkurentnosti industrijskih sektora sa određenim konkurentnim prednostima, i

– aktivnostima usmerenim ka ključnim preduzećima u određenim sektorima.

Da bi kampanja privlačenja novih ulaganja bila uspešna, neophodno je značajno unaprediti unutrašnje okruženje za postojeće ulagače.

Iako valja pospešiti mogućnosti za ulaganja u sve proizvodne sektore, trebalo bi učiniti napor u cilju unapređenja konkurentne pozicije i profila Srbije u onim sektorima koji su do sada u regionu srednje Evrope prouzrokovali najviše ulaganja i u kojima postoji stalni investicioni potencijal.

Prethodno navedeni sektori izdvojeni su iz sledećih razloga:

– postojanje mogućnosti za stvaranje značajnog broja novih, održivih radnih mesta;

– projekti za strana ulaganja u mnogim od ovih sektora omogućavaju ravnomerniji regionalni razvoj;

– projekti u ovim sektorima mogu da ostvare visoku izvoznu aktivnost;

– imaju potencijal da po principu povezivanja obezbede poslove za domaća preduzeća koja treba da snabdevaju strane ulagače, kao i da privuku inostrane dobavljače i preduzeća za pružanje usluga;

– globalno, ovi sektori su u usponu;

– u regionu jugoistočne Evrope dolazi do novih neposrednih stranih ulaganja u ovim sektorima;

– sektori imaju potencijal da obezbede uslove za razvoj klastera i potpomognu konkurentsku prednost po principu niša.

Studije pokazuju da mnogi od ovih sektora sadrže elemente komparativne prednosti u Srbiji, kao i da će, upotpunjeni planiranim unapređenjem okruženja za ulaganja, dovesti do rasta zaposlenosti i izvoza.

Osnovne prednosti u datim sektorima:

– dostupnost obrazovane i sposobne radne snage: dobar sistem obrazovanja, dobro poznavanje stranih jezika, tradicija i iskustvo u poslovanju sa stranim tržištima;

– industrijska i istraživačka tradicija i podloga u inženjerskim i proizvodnim veštinama;

– snabdevenost poljoprivrednim proizvodima, naročito voćem i povrćem;

– pristup ključnim tržištima;

– niži troškovi radne snage.

_____________________________

45 Izvor: Fitch Ratings, maj 2005.

46 Navedene ključne oblasti i investicioni projekti u skladu su sa Strategijom razvoja poljoprivrede Srbije.

47 Sagledavajući realno stanje u turističkom sektoru Ministarstvo trgovine, turizma i usluga je pokrenulo izradu Strategije razvoja turizma, kojom bi se utvrdili osnovi turističkog razvoja za period do 2015. godine.

48 Prisutne su i inicijative za potpisivanje Sporazuma o slobodnom nebu (Open Skies Agreement) sa SAD.

49 Napomena: energetsko rudarstvo (ugalj, uran, nafta, gas...) nije obuhvaćeno ovim podnaslovom.

6. INSTITUCIONALNI OKVIR

6.1. Pitanja organizacije i strukture

Unapređenje politike i ukupna koordinacija Strategije

Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom (MEOI), u čijoj je nadležnosti politika NSU, treba da preuzme ulogu koordinatora u sprovođenju i usmeravanju Strategije. Ovo je prirodno proširenje uloge i iskustva ovog ministarstva u razvijanju i koordinaciji Akcionog plana za otklanjanje administrativnih prepreka za strana ulaganja i njegove centralne uloge u uspostavljanju i održavanju veze sa SSI. S tim u vezi, MEOI treba da bude pokretač reformi u smislu sprovođenja aktivnosti i mera kroz 4 glavna stuba Strategije:

1. Reforma propisa.

2. Jačanje institucionalnih kapaciteta i razvijanje saradnje na nacionalnom i opštinskom nivou, kako bi se olakšao razvoj poslovanja.

3. Aktivnosti i inicijative za unapređenje konkurentnosti.

4. Razvijanje kampanja u zemlji za bolje razumevanje značaja stranih ulaganja i jasno usmerena međunarodna marketinška strategija.

Međunarodna iskustva ukazuju da su sledeća pitanja organizacije i strukture najvažnija:

– određivanje odgovarajuće institucije na nacionalnom nivou (poput MEOI), nadležne za politiku stranih ulaganja, da koordinira i omogućava rad međuministarskih komisija i akcionih grupa kako bi se sprovodila ekonomska politika i reformisali propisi u ovoj oblasti;

– osnivanje i podrška agenciji koja je nadležna za promociju ulaganja i pružanje usluga naknadne podrške investitorima;

– unapređenje veza i podrške opštinskim vlastima i javnim preduzećima kako bi se bolje shvatali zahtevi investitora i pozitivno uticalo na lokalno planiranje i pružanje usluga investitorima;

– šestomesečna ili godišnja procena ostvarenog napretka od strane vlada zemalja;

– izraženo učešće privatnog sektora i na operativnom nivou i pri ocenjivanju napretka.

Postojeći institucionalni aranžmani u Srbiji nisu dobro osmišljeni niti usklađeni sa međunarodnim standardima u smislu:

– utvrđivanja politike i glavne pokretačke snage u unapređenju zakonodavnih i administrativnih reformi, ostvarivanja punog učešća i usklađivanja napora resornih ministarstava i institucija, planiranja politika i strategija, usklađivanja prioriteta glavnih nacionalnih javno-privatnih partnerstava i inicijativa;

– razvijanja i sprovođenja nacionalne marketinške strategije, odnosno plana za identifikaciju, privlačenje i zadržavanje novih stranih ulaganja;

– pružanja odgovarajućih usluga od strane komunalnih preduzeća i lokalnih samouprava, kako bi se udovoljilo potrebama investitora.

Zaključak:

a) MEOI su potrebna dodatna sredstva kako bi se ubrzao proces reformi predviđenih Strategijom, razvijala neophodna saradnja sa drugim ministarstvima, lokalnim samoupravama, agencijama i drugim institucijama, te prihvatila istaknutija uloga u vezi sa olakšavanjem poslovanja i pružanjem podrške investitorima u njihovom obraćanju nacionalnim i lokalnim vlastima, kao i u ukupnom sprovođenju Strategije;

b) SIEPA, kao nacionalna agencija nadležna za razvoj izvoza i promociju stranih ulaganja, mora imati odgovarajuće kadrove i sredstva;

v) ulogu i funkciju radne grupe za investicije i razvoj izvoza unutar MEOI treba podržati time što će joj se omogućiti da zahteva da druge institucije podnose redovne izveštaje o postignutom napretku u odnosu na dogovorene mere i ciljeve; na taj način bi se obezbedila i usmerenost na date mere i ciljeve.

Aktivnosti koje je neophodno preduzeti:

– Vlada mora na odgovarajući način da obezbedi podršku Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom koje je nadležno za pitanja NSU, tako što će odobriti sredstva i obezbediti kadrove, kako bi se uspešnije sprovodio nacionalni prioritet privlačenja značajno viših nivoa NSU;

– Vlada mora da obezbedi podršku SIEPA kao nacionalnoj agenciji, da usaglasi godišnje planove rada i budžetska sredstva namenjena implementaciji Strategije;

– postoji ideja da se predstavnici privatnog sektora uključe u rad SIEPA, kroz formiranje nadzornog odbora. Međutim, treba biti oprezan jer veliki broj privrednih sektora u Srbiji još uvek ima monopolističku ili oligopolističku strukturu, pa bi postojala opasnost od lobiranja u korist sopstvenih interesa, odnosno zadržavanja postojećih monopola;

– Vlada treba da razmotri potrebu osnivanja posebne radne grupe sastavljene od predstavnika privatnog i javnog sektora, koji bi pratili i ocenjivali napredak investicione klime i pomagali promociju izvoza i rešavanje aktuelnih problema;

– Vlada, u saradnji sa opštinama i javnim preduzećima, treba da razvije proces identifikovanja i proglašavanja „investicionih prvaka” u svim opštinama i javnim preduzećima, kako bi se pospešile reforme. Oni bi bili odgovorni za podršku investitorima u ime svojih organizacija i delovali kao prve kontakt-osobe i ključni pokretači unapređenja usluga koje se pružaju investitorima.

Ove mere usvojile su vlade drugih zemalja i one su rezultirale boljim razumevanjem potreba investitora, boljom podrškom ulagačima u smislu opšte konkurentnosti, boljim odabirom investitora u sektorima u razvoju, zadovoljnijim investitorima koji su u mogućnosti da lakše sprovode svoje projekte i sveukupnim povećanjem investicionih aktivnosti u ovim državama.

Pružanje usluga na nacionalnom, opštinskom i nivou javnih preduzeća

Kvalitet i delotvornost usluga koje pružaju javne institucije smatraju se u inostranstvu ključnim činiocem u određivanju privlačnosti jedne investicione lokacije. Cena, kvalitet i transparentno pružanje javnih usluga zahtevaju neprestano usavršavanje kako bi se postigla i sačuvala konkurentnost. Strategijom se utvrđuje i predlaže niz mera koje ističu važnost NSU i potpuniji smisao partnerstva i saradnje među institucijama i organizacijama koje pružaju usluge podrške i olakšavanja novih ulaganja. Pomenute institucije i organizacije, iako su unapredile svoj rad, ne zadovoljavaju postavljene kriterijume i ne pružaju odgovarajući nivo usluga niti daju prvenstvo onome što predstavlja prioritet današnjim investitorima.

Lokalne samouprave bi same trebalo da prepoznaju uspešne primere, poput uređenja opštine Inđija i da to sprovedu kao standard. U mnogim opštinama je već pokrenuta ova inicijativa, pa treba samo nastaviti. Reforma centralne vlasti je nešto složenije pitanje, ali i tu je reforma moguća.

U Srbiji još uvek nije uveden sistem elektronske uprave, iako to predstavlja preduslov za moderno i efikasno funkcionisanje administracije. Uzor u ovom pogledu može biti Estonija, koja ima najbolje razvijen sistem elektronske uprave u Evropi, a koncept je sproveden do nivoa centralne vlade, koja može da zaseda bez prisustva ministara i bez uobičajeno potrebnih pisanih materijala.

Smanjivanje prostora za korupciju se kod nižih nivoa uprave postiže uvođenjem načela „sve pod jednim krovom” (One-Stop-Shop) i primenom specifičnih antikorupcijskih mera kojima se ovaj problem može rešiti. Na najvišem nivou nema suzbijanja korupcije bez odgovarajućeg zakonodavstva, samostalnosti štampe, tužilaštva, policije i sudstva. Na planu suzbijanja korupcije u Srbiji je već učinjen napredak oko carine i po opštinama u kojima su uvedene neke anti-korupcijske mere i načelo „sve pod jednim krovom”.

Cilj predloženih mera jeste da se obezbedi osnov za neprestano razvijanje partnerstva, stalno kritičko preispitivanje, kao i osnov za kratkoročne, srednjoročne i dugoročne institucionalne reforme. Partneri, tj. najvažnija pitanja koja utiču na privlačnost jednog mesta za ulaganje, kao i dejstvo i uticaj usluga koje se pružaju investitorima, navedeni su u sledećoj tabeli:

Početni rezultati opštinskih i drugih lokalnih inicijativa smatraju se veoma važnim za uspeh Strategije s obzirom na ulogu koju opštine imaju u planiranju i donošenju propisa i na njihov neposredni uticaj na raznovrsne usluge koje se pružaju investitorima.

Valja preduzeti sledeće aktivnosti:

– MEOI i privatni sektor treba da razviju kampanju po opštinama i na univerzitetima da bi se razumele glavne prednosti NSU i potreba da se unapredi lokalno investiciono okruženje (tribine, brošure, medijske kampanje, itd.);

– MEOI treba da teži razvijanju lokalne saradnje u cilju unapređenja investicionog okruženja, naročito u većim gradovima i u određivanju najpogodnijih lokacija za ulaganje;

– tokom probne faze treba se usredsrediti na razvijanje saradnje na lokalnom nivou između industrije, univerziteta i lokalnih vlasti u četiri veća grada, sa ciljem da se stvore uslovi za obezbeđivanje infrastrukture i objekata za investitore iz oblasti IKT;

– dogovoriti što skoriji sastanak „investicionih prvaka” (zagovornika ulaganja) u svim opštinama i javnim preduzećima.

Smatra se da će ove mere unaprediti i podržati regionalne inicijative za poboljšanje lokalnog okruženja za privlačenje stranih ulaganja i njihovo zadržavanje u Srbiji. Za postizanje ovih ciljeva izuzetno je važna saradnja. Regionalne i druge sektorske strategije moraju da budu usmerene ka zajedničkim ciljevima unapređenja i olakšavanja novih ulaganja.

Očigledna je potreba da se razvije jaka zvanična koordinaciona uloga u razvijanju i olakšavanju aktivnog partnerstva među različitim akterima i institucijama na nacionalnom i na regionalnim nivoima. Takođe, mnoge institucije su u lošoj finansijskoj situaciji i imaju neodgovarajuće kadrove.

Rezime:

Međunarodna iskustva pokazuju da se privlačenje i zadržavanje ulaganja temelje na sledećim elementima:

– unapređenje investicione klime;

– izgradnja povoljne slike o Srbiji u inostranstvu (Image Building);

– privlačenje novih ulaganja (promocija);

– podrška investitorima.

Unapređenje investicione klime

Ministarstva uobičajeno imaju primarnu ulogu u unapređenju investicione klime, odnosno uslova za ulaganje u zemljama, budući da investiciono okruženje podrazumeva i široki spektar odgovarajućih propisa. Ono takođe zahteva bolje razumevanje (na svim nivoima društva) važne uloge koju NSU imaju u ekonomskom i društvenom razvoju zemlje. Upravo je to potrebno Srbiji, i na nacionalnom nivou, i na nivou lokalne samouprave.

Uzimajući u obzir probleme koje treba rešavati i potrebu da se razvije usaglašen i ubrzan pristup, kao i činjenicu da je MEOI nadležno za kreiranje politike NSU, MEOI je samim tim zaduženo i za podsticanje procesa modernizacije i aktivnosti koje su predložene Strategijom.

Izgradnja povoljne slike o Srbiji u inostranstvu, privlačenje novih ulaganja i podrška investitorima

Razvijanje strategije, tj. plana marketinških i promotivnih aktivnosti sa ciljem izgradnje povoljne slike o Srbiji, privlačenja novih ulaganja i stvaranja boljih uslova za investiranje, obično se poverava javnoj agenciji koja se bavi ostvarivanjem nacionalnih ciljeva definisanih od strane Vlade.

Ovako široke funkcije jedne agencije za promociju ulaganja (APU) mogu se precizirati na sledeći način:

1. razvijanje marketinškog plana i sprovođenje promotivnog programa sa ciljem uklanjanja negativne slike Srbije među investitorima u odabranim sektorima i na ključnim tržištima;

2. razvijanje istraživačkih sposobnosti radi utvrđivanja industrijskih i uslužnih sektora u kojima Srbija može imati konkurentnu prednost za nova ulaganja, kao i radi identifikovanja preduzeća kojima je u interesu da ulažu u te sektore;

3. povećanje razumevanja o potrebama ulagača kada je reč o zakonodavnim, administrativnim i infrastrukturnim merama i obezbeđivanje povratnih informacija i preporuka za dalje delovanje;

4. olakšavanje pristupa i podrška novim investitorima koji žele da ulažu u Srbiju.

Institucionalno su primenjivani mnogi modeli u različitim zemljama i privredama na različitim nivoima razvoja. Agencija može delovati u okviru nadležnog ministarstva, kao jedinica unutar institucije u privatnom vlasništvu ili poluautonomna vladina agencija. Međunarodna iskustva ukazuju da se najbolji rezultati postižu osnivanjem agencije koja je izdvojena iz neposredne vladine strukture, u kojoj su zaposleni profesionalci dovedeni iz privatnog i javnog sektora, sa komercijalnim usmerenjem i zadatkom da razviju i sprovedu marketinšku strategiju i promotivni program. Ova agencija obično ima podršku zvanično osnovanog upravnog odbora, predstavnika i privatnog i javnog sektora, sa ciljem da vodi i ocenjuje njene aktivnosti i ustanovi sistem za podnošenja redovnih izveštaja vladi.

Uprkos potrebi za jačanjem kapaciteta SIEPA, treba imati u vidu da je kadrovska i materijalna situacija u ovoj agenciji znatno bolja od većine drugih organa uprave. SIEPA trenutno ima 30 zaposlenih, 26 visoko obrazovanih (5 magistara); svi govore engleski jezik, a većina i još po dva strana jezika; u potpunosti vladaju svim poslovnim aplikacijama (jedan broj i radom sa bazama podataka i grafičkim softverom); najveći broj zaposlenih ima 3–5 godina iskustva u javnom i privatnom sektoru, uključujući i preduzeća u stranom vlasništvu ili radno iskustvo stečeno u inostranstvu.

U svom sadašnjem obliku, SIEPA nije finansirana na odgovarajući način, nema jasnu ulogu i nedostaje joj nivo vladine podrške koji je potreban za delotvoran rad. Osobine koje inače karakterišu efektivne APU širom sveta nisu u kontinuitetu i jasno uočljive u dosadašnjem delovanju SIEPA. Te osobine obuhvataju:

– jasne ciljeve koji su utemeljeni u vladinoj ekonomskoj politici;

– delotvoran odnos sa klijentima;

– odlično poznavanje marketinga;

– kvalitetan i iskusan kadar sa različitim znanjima;

– delotvorna saradnja sa vladom;

– odgovarajuće i pouzdano finansiranje.

Ovo pokreće ozbiljno pitanje za Vladu, budući da je efikasna APU sastavni element uspešne promocije ulaganja, a institucionalno jačanje ključna komponenta Strategije.

6.2. Načelo „sve pod jednim krovom”

Ciljevi koje podrazumeva načelo „sve pod jednim krovom” (One-Stop-Shop, „jedna stanica”) jesu obezbeđivanje jednog mesta kontakta za investitore gde bi došli do potrebnih dozvola i rešili zahteve vezane za propise koji se tiču osnivanja i poslovanja njihovih preduzeća. To mesto kontakta može biti posebna kancelarija/organizaciona jedinica u okviru neke od postojećih institucija nadležnih za pitanja stranih ulaganja.

Pored stranih ulagača zainteresovanih za investiranje u Srbiji i srpski privrednici u dijaspori ističu potrebu da na jednom mestu dobiju potrebne informacije vezane za investiranje u Srbiji. Činjenica je da su potencijalni strani ulagači, kao i srpska dijaspora zadovoljni osnivanjem i efikasnim radom Agencije za privredne registre i drugih institucija Vlade. Najviše primedbi do sada izneto je na saradnju sa lokalnim samoupravama.

Privrednici iz dijaspore mogu pomoći u ovim naporima i dodatno afirmisati ekonomsku saradnju sa Srbijom, ne samo kod ljudi srpskog porekla, već i kod svojih poslovnih partnera u zemljama u kojima rade i žive. Oni to već sada čine, iz patriotskih, ali pre svega iz poslovnih razloga.

Međutim, u praksi postoje mnogobrojni propisi koji su ugrađeni u svaki administrativni sistem i koji se odnose na različite oblasti: od regulisanja izdavanja građevinskih dozvola do ispunjavanja uobičajenih zdravstvenih i bezbedonosnih propisa kako za zaposlene, tako i za izdavanje sertifikata za proizvode. Stoga se cilj da zaista sve bude pod jednim krovom, odnosno da se celokupan obučeni kadar nalazi u jednoj kancelariji, obično ne postiže. Međutim, postoje mnogi praktični koraci koji se mogu preduzeti da bi se skratilo vreme i smanjili troškovi i smetnje sa kojima se investitori suočavaju.

Potrebno je podatke za ulaganja učiniti što lakše dostupnim, i to najbolje putem elektronskih medija i Internet sajtova, jer većina stranih ulagača, uključujući privrednike iz dijaspore na ovaj način dolazi do potrebnih informacija.

Prihvaćeno je stanovište da postojeće organizacione strukture u Srbiji ne nude odgovarajući nivo usluga za investitore i s obzirom na to treba preduzeti sledeće korake:

A) Kratkoročno:

– sve ili makar većinu obrazaca i dokumenata potrebnih investitorima za građevinske i druge aktivnosti obezbediti posredstvom jedne službe i na jednom mestu;

– osoblju ove kancelarije obezbediti kontakte i elektronsku vezu sa odgovarajućim ministarstvima, opštinama i javnim preduzećima;

– uspostaviti poziciju investicionog prvaka, kao lica nadležnog za podršku investitorima u svim ministarstvima, opštinama i javnim preduzećima, i to kao funkciju pridodatu kancelariji relevantnog izvršnog rukovodioca u pomenutim institucijama;

– razviti proces u kome se napredak po pitanju svakog podnesenog zahteva može u svako doba pratiti elektronskim putem;

– utvrditi parametre za merenje rezultata i ocenu standarda i za rokove;

– razviti mehanizam praćenja, revizije i izveštavanja Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom.

B) Srednjoročno:

– proširiti obim rada pomenute kancelarije pružanjem informacija o raspoloživom zemljištu pogodnom za izgradnju, kao i o razvoju industrijskih i tehnoloških parkova (nastalih iz ranije predviđenih partnerskih inicijativa na nacionalnom i opštinskom nivou, kako bi se unapredilo planiranje razvoja infrastrukture);

– omogućiti dalje stručno usavršavanje zaposlenih u ovoj kancelariji kako bi bili osposobljeni za pravilnu primenu zakona i drugih propisa, npr. lokalnih sanitarnih propisa, propisa vezanih za rad itd.;

– razviti kapacitete zaposlenih u kancelariji kako bi na bazi povratnih informacija dobijenih od ulagača i međunarodnih standarda mogli da predlažu smanjenja prenormiranosti odnosno usavršavanja propisa.

Vodeće načelo kojim treba da se rukovodi ova kancelarija, kao jedinica za pružanje usluga naknadne podrške, jeste usmerenost na postizanje rezultata investitora – uloga investicionog prvaka. Navedena jedinica najčešće se nalazi u okviru APU, pri čemu su usluge naknadne podrške i pomoć klijentima njen najvažniji zadatak.

Iskustva susednih zemalja mogu predstavljati uzor i biti korisna u ostvarivanju ove ideje. Prema novom bugarskom Zakonu o promociji ulaganja, donetom u avgustu 2004. godine, bugarska agencija za promociju ulaganja daje informacije i administrativnu podršku stranim investitorima. Usluge koje agencija pruža su uslovljene prethodnom kategorizacijom investicije, odnosno izdavanjem sertifikata o investicionoj kategoriji. Investitori koji ulože od 5 do 20 miliona evra stiču pravo na korišćenje sledećih usluga: pružanje informacionog materijala, obezbeđivanje kontakta sa potencijalnim lokalnim partnerima, kao i informisanje o svim administrativnim procedurama koje su neophodne za realizaciju datog projekta. Do sada su izdata dva sertifikata za ovu kategoriju investicije. Ulaganje između 20 i 35 miliona evra investitoru omogućava korišćenje dodatnih personalizovanih usluga agencije i imenovanje zaposlenog lica u agenciji koje će biti ovlašćeno za obavljanje administrativnih i drugih poslova u ime investitora. Najviša kategorija (ulaganje iznad 75 miliona evra), za koju je do sada izdato deset sertifikata, a u postupku je još šest, obavezuje agenciju da investitoru bude na raspolaganju po pitanju svih potrebnih informacija, pomoći kod infrastrukturnih priključaka i da im pruži savetodavnu i administrativnu podršku.

Ključni zahtevi investitora, vođeni njihovim očekivanjima i iskustvima u drugim zemljama su:

1. prvo i najvažnije – oni žele da posluju samo sa jednom agencijom koja je stručna, sposobna, poseduje ugled i opredeljenje da u potpunosti predvidi i zadovolji njihove potrebe;

2. drugo – poverenje investitora je veće kada je agencija koja je nadležna za promociju ulaganja, organizovana kao javna agencija;

3. treće – agencija treba da bude profesionalizovana i apolitična organizacija koja ima moć i ugled da prevazilazi birokratske prepreke i da dosledno deluje u najboljem interesu stranih investitora (sa ciljem da njihova ulaganja donesu neto ekonomsku dobit Srbiji);

4. četvrto – strani investitori moraju da znaju da agencija ima dovoljno jake mreže kontakata (javne/privatne i regionalne) da im omogući da na jednom mestu, u okviru jednog paketa, dobiju sve što im je potrebno (inače bi se agencija smatrala „još jednom stanicom” i ne bi ispoštovala načelo „sve pod jednim krovom”);

5. peto – agencija treba da pruža efektivnu naknadnu podršku da bi se osiguralo efikasno otpočinjanje poslovanja i njegov razvoj.

Očigledno je da su pružanje usluga naknadne podrške i stvaranje zadovoljnih ulagača koji žele da prodube i prošire svoje poslovanje u zemlji, ključne mere uspeha, kako za razvijanje politike, tako i za sprovođenje marketinške strategije. Takođe, bitno je imati i jasne kriterijume za merenje ostvarenja APU.

6.3. Saradnja između obrazovnog sistema i privrede

Važna uloga obrazovnog sistema u stvaranju povoljnog okruženja za NSU ne sme se potcenjivati. Reforme obrazovnog sektora utiču na sve savremene sektore privrede i ključni su element unapređenja konkurentnosti preduzeća.

Obrazovni sistem i postojanje odgovarajućeg stručnog kadra naročito su važni za razvoj sektora IKT i zato se Strategijom predlaže veliki broj posebnih mera i inicijativa.

Gledano na međunarodnom planu, poslovna zajednica se sve više uključuje u reformu obrazovanja i biva konsultovana po tom pitanju, pa se predlaže razvijanje strukturisanog oblika saradnje, ne bi li se povećanjem ulaganja u izvozni i druge sektore sa visokom dodatom vrednošću maksimalno povećale mogućnosti zapošljavanja sadašnjih i budućih visokoobrazovanih kadrova.

Predlaže se davanje prioriteta sledećim aktivnostima:

1. sprovođenje Zakona o visokom obrazovanju, koji će uz donete zakone o naučnoistraživačkoj i inovacionoj delatnosti predstavljati osnovu sektora visokog obrazovanja i istraživanja koji odgovara potrebama privrede;

2. osnovati, na nivou Vlade, stručnu radnu grupu za IKT, sa snažnim uticajem poslovnog sektora IKT, koji treba da daje savete u vezi sa nastavnim planovima i programima za školovanje kadrova IKT, i sa prioritetima za finansiranje istraživačkih delatnosti u ovoj oblasti;

3. razviti prenos tehnologije / industrijskih veza u sektoru visokog obrazovanja i istraživanja, te i na taj način promovisati uspešno poslovno povezivanje;

4. dokumentovati postojeće i planirane inicijative na nacionalnom i regionalnom nivou u vezi unapređenja srednjoškolskog i stručnog obrazovanja i naročito istaći u kojoj meri poslovni sektor učestvuje u reformi nastavnog plana i programa i u obezbeđivanju radnog iskustva.

Praktične mere koje treba preduzeti da bi se pokrenule navedene aktivnosti podrazumevaju:

– MEOI treba da uspostavi odnose sa velikim međunarodnim kompanijama u oblasti IKT, trenutno prisutnim u Srbiji, kako bi iste sa predstavnicima akademske zajednice učestvovale u razvoju mera neophodnih da se podigne nivo aktivnosti istraživanja i razvoja proizvoda u Srbiji;

– MEOI treba da sa pomenutim međunarodnim kompanijama odredi projektne mogućnosti i mere koje treba preduzeti u stvaranju pogodne sredine u Srbiji za obavljanje raznih poslovno-administrativnih delatnosti (Back Office), aktivnosti pružanja podrške potrošačima (Customer Supporet), kao i tehničkih usluga;

– MEOI i Ministarstvo prosvete i sporta treba da iniciraju osnivanje stručnih grupa, uzimajući u obzir interese privrede i univerziteta, radi utvrđivanja i rešavanja problema koji se odnose na uspostavljanje partnerstava na lokalnom nivou i na modernizaciju nastavnog plana i programa.

Činjenica je da sektor IKT može značajno doprineti privrednom rastu i porastu izvoza i NSU u Srbiji ako se ciljane aktivnosti budu preduzimale u sledećim oblastima:

– telekomunikacije;

– razvijanje veština i istraživačkog rada, uključujući mere koje treba preduzeti u cilju povratka stručnih kadrova iz redova srpskih iseljenika;

– poslovna infrastruktura (naučno-tehnološki parkovi);

– informaciono društvo.

7. PITANJA, MERE I AKTIVNOSTI

Do danas su glavne prepreke razvoju NSU u Srbiji:

– zakonodavna i regulatorna pitanja, poput složenih problema vlasništva nad zemljištem i netržišnih cena za korišćenje zemljišta i činjenice da je sudski sistem nespecijalizovan;

– reforme započete sa zakašnjenjem i njihovo nedosledno sprovođenje;

– ograničeni institucionalni kapaciteti, kako u razvijanju politika, tako i na operativnom nivou za pokretanje inicijativa;

– infrastrukturni nedostaci u poređenju sa susednim zemljama;

– nedostatak struktura koje podržavaju savremenu industriju;

– nedostatak jasnog nacionalnog programa za promociju ulaganja.

U Pregledu Svetske banke,50 kaže se da je u Srbiji potrebno povećati poverenje investitora i nastaviti proces reformi. Među neophodnim merama izdvojeni su sledeći prioriteti:

– unaprediti sprovođenje ugovora (jačanje poverenja u sudsku vlast);

– umanjiti teret koje stvara preterano administriranje i prenormiranost u određenim oblastima;

– ojačati vlasnička prava i povećati fleksibilnost tržišta rada.

Pored gore navedenog treba da se sprovedu i sledeće mere:

– doneti Zakon o restituciji i sprovoditi ga, dajući prednost fizičkoj restituciji gde god je to moguće. Zahvaljujući tome doći će do izmirenja dela obaveza i smanjiće se pritisak na javne finansije;

– nakon brze denacionalizacije (i predavanja imovine opštinama) dozvoliti domaćem i stranom privatnom sektoru kupovinu nekretnina, naročito gradskog građevinskog zemljišta;

– sniziti troškove osnivanja novih preduzeća. Nova preduzeća mnogo su efikasnija od preduzeća koja su još uvek u društvenom vlasništvu (većina njih samo predstavlja teret i za društvo i za privredu). Naročito su važna nova preduzeća sa stranim kapitalom. Treba raditi na daljem smanjenju dokumentacije i vremena potrebnog da se preduzeće osnuje, posluje ili da se zatvori. Smanjiti mogućnosti za korupciju organa lokalne samouprave osnivanjem kancelarija po sistemu „sve pod jednim krovom”. Smanjiti mogućnosti za korupciju na visokom nivou donošenjem zakona protiv korupcije, koji će sankcionisati mešanje političara u postupak dobijanja dozvola i dozvoljavanjem medijima, finansijskoj policiji i sudstvu da deluju nezavisno od izvršne vlasti;

– dalje unapređivati radno zakonodavstvo, pre svega otklanjanjem pojedinih rešenja zaostalih iz samoupravnog nasleđa koja otežavaju poslovanje preduzeća, a ne povećavaju primanja zaposlenih pošto im poslodavci za data obavezna plaćanja nužno umanjuju zaradu; tu spadaju raznovrsne naknade: za topli obrok, za minuli rad, za regres, kao i neodgovarajuće osnovice za utvrđivanje naknade za odsustvovanje sa posla;

– objediniti dobijanje poslovnih/građevinskih dozvola i uvođenja komunalija (uvođenje vode, struje, gasa, telefona, itd.);

– nastaviti privatizaciju, otpočeti privatizaciju javnih preduzeća i giganata iz doba socijalizma;

– osnovati samo jednu agenciju (sa posebnim odsecima) za praćenje rada odgovarajućih mreža (gasovoda, naftovoda, električnih mreža, vodovoda, kanalizacije, fiksne telefonije itd). Ovom merom se smanjuju troškovi;

– sprovoditi Zakon o stečaju i likvidaciji u preduzećima koja su pod stečajem. Ovo će sprečiti dalju akumulaciju duga i osloboditi njihova sredstva za novo, produktivnije korišćenje;

– nastaviti sa snižavanjem carina;

– liberalizovati unutrašnje tržište smanjenjem broja cena koje kontroliše Vlada. Posredno i neposredno, Vlada sada kontroliše oko 40% od ukupnog broja cena. Iskustvo razvijenih ekonomija pokazalo je da je uvek bolje da što šire funkcioniše tržišni sistem formiranja cena;

– smanjiti obavezna bankarska rezervisanja, što će srednjoročno dovesti do smanjenja kamata i zahvaljujući tome, uticati na pojeftinjenje novca i stimulaciju poslovanja;

– postepeno ustanovljavati administraciju naklonjenu poslovanju, početi sa uvođenjem elektronske vlade (e-vlade);

– stvoriti uslove za efikasnu primenu usvojenog Zakona o zaštiti konkurencije radom nezavisnog tela koje će sankcionisati zloupotrebe monopolskog položaja na tržištu ili, još jednostavnije, umesto kontrole tržišnog udela preduzeća omogućiti potpuno slobodan ulaz konkurenciji iz inostranstva;

– donošenjem odgovarajućeg zakona dozvoliti osnivanje i normalno funkcionisanje investicionih, osiguravajućih, penzionih, uzajamnih i drugih fondova;

– započeti reformu državnog penzionog fonda, koristiti prihode od privatizacije za pokrivanje troškova tranzicije, umesto njihovog trošenja kroz budžet;

– razmotriti uklanjanje ograničenja kod kapitalnih poslova, i to kod kupovine kratkoročnih hartija od vrednosti na stranom i domaćem tržištu novca, kod sticanja vlasništva nad nekretninama, kao i ograničenja kod tekućih transakcija koje se tiču plaćanja i prenosa na ime iznosa koji se odnosi na izdržavanje porodice. Raditi na uklanjanju ograničenja za transakcije sa kratkoročnim hartijama od vrednosti, imajući u vidu iskustvo Republike Hrvatske, gde je prvo izvršena delimična liberalizacija poslova sa hartijama od vrednosti na tržištu novca, a nakon dve godine i potpuna;

– dozvoliti slobodan promet stranih hartija od vrednosti. Ovo će fondovima stvoriti mogućnosti da investiraju, ali će takođe primorati NBS i Trezor da ponude povoljnije uslove za domaće hartije od vrednosti;

– donositi zakone koji će pružati uravnoteženu zaštitu svim zainteresovanim stranama: dužnicima i poveriocima, zaposlenima i poslodavcima, sindikatima radnika i udruženjima preduzetnika, državljanima i strancima, državnim i privatnim preduzećima i fondovima itd.;

– povećati efikasnost trgovačkih sudova. Doneti Zakon o arbitraži, koji će urediti postupak domaće i međunarodne arbitraže što će doprineti bržem i efikasnijem rešavanju poslovnih sporova;

– na osnovu donetih zakona u oblasti upravljanja kvalitetom unaprediti organizaciju i rad odgovornih tela (Zavod za standardizaciju, Akreditaciono telo i Zavod za metrologiju), u cilju usaglašavanja sa evropskim standardima, naročito po pitanju licenci, sertifikata, robnih marki, oznaka kvaliteta koji su neophodni da bi se roba izvezla;

– tokom procesa usaglašavanja domaćih sa zakonima EU, prvenstveno prihvatati ona rešenja koja povećavaju ekonomske slobode i vladavinu prava.

Postoje mišljenja da liberalniji reformski koraci treba odmah da se preduzmu.51 Ako se razmišlja u tom pravcu, treba razmotriti sledeće promene i ostvariti ih kao „drugi korak” u izgradnji Srbije kao povoljnog investicionog odredišta:

– smanjiti državne troškove na maksimalnih 40% BDP. Sniziti poreze, naročito na lični dohodak. Smanjiti broj postojećih poreza. Zadržati niske poreze i jedinstvene poreske stope;

– smanjiti subvencije u što većoj meri. Postoji veliki broj različitih subvencija: gotovinska plaćanja, prenosi sredstava, poreske olakšice i odbici, „javni radovi”, omogućavanje zakupa zemljišta ispod tržišne cene, obrazovanje zaposlenih, subvencije na izvoz, subvencije na stambene kredite, itd. Treba imati na umu da EU dozvoljava subvencionisanje u visini od oko 1% BDP;

– smanjiti državna ulaganja, jer to znači ili neefikasno korišćenje kapitala ili prosto rasipanje novca poreskih obveznika;

– ukloniti netržišne rente i obeshrabriti zahteve za istim (rent-seeking) gde god je to moguće;

– opozvati neposredno učestvovanje države u privredi; otkloniti prenormiranost. Ograničiti ulogu države na obezbeđivanje i kontrolisanje pravila tržišne igre.

Oblasti za preispitivanje:

Godišnja Bela knjiga koju objavljuje SSI je zapravo javni forum za preispitivanje aktivnosti preduzetih kako bi se uklonile moguće prepreke novim stranim ulaganjima i povećanju investiranja postojećih preduzeća u stranom vlasništvu. Strategija se temelji na načelu uključivanja privatnog sektora u određivanje prioritetnih reformskih mera i u stalnom dijalogu privatnog sektora sa Vladom.

Mere koje se preporučuju Strategijom potpadaju pod četiri šira naslova

1. Reforma propisa.

2. Jačanje institucionalnih kapaciteta i razvijanje saradnje na nacionalnom i opštinskom nivou, kako bi se olakšao razvoj poslovanja.

3. Aktivnosti i inicijative za unapređenje konkurentnosti.

4. Razvijanje kampanja u zemlji za bolje razumevanje značaja stranih ulaganja i jasno usmerena međunarodna marketinška strategija.

Ovi naslovi su odabrani kao ključne oblasti na koje treba obratiti pažnju kako bi se povećala privlačnost Srbije za nova ulaganja i kako bi se unapredila njena celokupna konkurentnost. Predložene mere u pomenutim ključnim oblastima osmišljene su da Srbiju postave na mesto najpoželjnije investicione destinacije u JIE i da je svrstaju među 10% najpoželjnijih odredišta za ulaganja u Evropi u periodu od pet godina.

Postoji mnogo različitih problema koje treba rešiti, a koji su svrstani pod ova četiri šira naslova, s tim što je jasno da postoje preklapanja i visok stepen međuzavisnosti predloženih inicijativa.

Vodeća načela koja podupiru opredeljenost za ubrzavanje reforme propisa nalaze se u sporazumima o saradnji sa Evropskom unijom. Treba ubrzati usvajanje i sprovođenje svih zakona koji utiču na privredno i investiciono okruženje.

I. Reforma propisa

Cilj

Ubrzavanje tekućih reformi i ubrzano unapređenje zakonskog i regulatornog okruženja.

Pitanja za razmatranje:

– problemi zemljišta – regulisati vlasničke odnose, odrediti glavne lokacije za razvoj u većim gradovima, odrediti mesta za industrijske, naučne i tehnološke parkove i posvetiti se širenju infrastrukture;

– razmotriti problem restitucije i pojasniti vlasničku situaciju prvo nad ključnim lokacijama i objektima;

– unapređenje privatizacije i deregulacije sektora telekomunikacija;

– usvajanje plana rada Komisije za podsticanje stranih ulaganja koja će sprovoditi Akcioni plan za otklanjanje administrativnih prepreka za strana ulaganja, kao i čitavu Strategiju.52

Pritom se usredsrediti na:

– učešće opštinskih vlasti u zvaničnom procesu rešavanja problema u vezi sa zemljištem;

– razvijanje veza između predstavnika obrazovanja/opština/industrije na nacionalnom i regionalnom nivou;

– razvijanje javno-privatnih partnerstava i zaključivanje koncesionih ugovora u ključnim oblastima infrastrukture.

Takođe, potrebno je imati u vidu da pojedini propisi koji su poslednjih godina reformisani i zahvaljujući kojima su dobijene pozitivne ocene o napretku reformi53 treba da budu dalje unapređivani. Na to ukazuju ponovljeni predlozi, a katkad i pritužbe postojećih stranih ulagača, ali i drugih poslovnih ljudi. Propisi o radu su neki od tih i treba preduzeti mere da se isti učine još fleksibilnijim.

Aktivnosti bi obuhvatile:

– studije koje bi odredile glavne lokacije u urbanim sredinama za industrijske parkove i potrebu da one zadovolje standarde konkurentnosti u odnosu na druge zemlje,

– zaključivanje sporazuma o lokalnoj saradnji između opština, pružaoca komunalnih i infrastrukturnih usluga, sa ciljem razvijanja i obezbeđivanja traženih usluga,

– usvajanje zakona o industrijskim parkovima,

– godišnje takmičenje opština u ostvarenom napretku i unapređenju uslova za investiranje.

Mogući rezultati bi obuhvatili:

– početno određivanje (vlasnički) jasnih lokacija u nekoliko većih gradova,

– pojačan naglasak na obezbeđivanju dobrih lokacija sa infrastrukturom,

– napredak u razvoju tržišta nekretnina i građevinskog zemljišta,

– napredak u deregulaciji sektora telekomunikacija,

– donošenje Zakona o restituciji, imajući u vidu najbolja iskustva u regionu.

II. Jačanje institucionalnih kapaciteta i razvoj saradnje na nacionalnom i lokalnom nivou

Cilj

Unapređenje investicione klime definisanjem i omogućavanjem ostvarivanja uloga koje različite institucije iz privatnog i javnog sektora imaju u unapređenju investicionog okruženja.

Od strane SIEPA su već započete aktivnosti u vezi sa jačanjem saradnje na nacionalnom i lokalnom nivou. U periodu oktobar – decembar 2005. godine SIEPA je održala veći broj seminara na temu „Strane direktne investicije-praktični aspekti” na kojima su učestvovali predstavnici lokalnih organa vlasti, odnosno službenici lokalne uprave koji rade na poslovima vezanim za lokalni ekonomski razvoj (gradski menadžeri, zaposleni na poslovima privrednog razvoja itd.). Cilj ovih seminara bio je upoznavanje lokalnih organa vlasti sa prednostima i izazovima stranih direktnih investicija i načinima za njihovo uspešno privlačenje i realizaciju. Seminari su imali edukativni karakter gde je akcenat bio na pripremi prezentacija, načinima komuniciranja i pripremi sastanaka sa potencijalnim investitorima. Poseban značaj je i u činjenici da većina lokalnih organa vlasti nije bila upoznata sa ulogom SIEPA i sa mogućnostima mećusobne saradnje i podrške. Za mesta održavanja seminara izabrani su gradovi koji predstavljaju okružne centre i u koje su dolazili predstavnici opština koje pripadaju okrugu. U navedenom periodu održano je 17 seminara, kojima je obuhvaćeno ukupno 115 opština u Srbiji, a svakom seminaru je prisustvovalo, u proseku, po 15 predstavnika opštinskih organa uprave. Na taj način je uspostavljena saradnja Agencije sa preko 200 članova opštinskih uprava, koji sada poseduju jasnu sliku o značaju NSU za lokalnu zajednicu, i zemlju uopšte, kao i detaljne smernice o načinima komunikacije sa stranim investitorima i načinima da se investicioni projekti efikasno realizuju. SIEPA ima u planu da u 2006. godini nastavi i intenzivira saradnju sa ovim službenicima opštinskih uprava i da kroz seriju konferencija i seminara od njih stvori nadležne eksperte za NSU na lokalnom nivou.

Pitanja za razmatranje:

– jačanje uloge i zadataka MEOI/SIEPA u promovisanju regionalnih ulaganja i organizacija za razvoj poslovanja;

– povećanje sredstava MEOI kako bi se intenzivirao rad Komisije za podsticanje ulaganja u privredu Srbije;

– povećanje sredstava SIEPA kako bi se mogla baviti marketingom i pružanjem usluga naknadne podrške investitorima sa ciljem ostvarenja načela „sve pod jednim krovom”, te kako bi bila u stanju da angažuje i iskusnije kadrove, a naročito stručnjake za određene privredne sektore koji su Strategijom utvrđeni kao sektori u kojima Srbija ima ili može imati konkurentsku prednost;

– osnovati stručnu radnu grupu za IKT na nivou Vlade – javni sektor/privatni sektor/univerziteti kako bi se pažnja posvetila problemima obrazovanja i infrastrukture;

– ispitati mogućnost imenovanja odgovornog lica/kontakt osobe za oblast za koju je nadležno odgovarajuće ministarstvo, opština ili javno preduzeće, koji bi predstavljali „investicione prvake”;

– podstaći učestvovanje privatnog sektora u svim inicijativama.

Javlja se potreba za preduzimanjem niza mera na nacionalnom i opštinskom nivou u koje valja uključiti veliki broj značajnih institucija.

To će obuhvatiti:

– MEOI, kao ministarstvo koje je po Zakonu o ministarstvima nadležno za definisanje politike privlačenja NSU, pokretanje inicijativa koje se tiču NSU i unapređenja investicione klime u zemlji;

– druga ministarstva čije će se politike i inicijative usmeriti na sprovođenje dogovorenih prioriteta u vezi privlačenja NSU;

– SIEPA, kao agencija osnovana u cilju promovisanja i olakšavanja ulaganja, i sve druge regionalne agencije koje se mogu osnovati;

– lokalnu samoupravu koja ima određena zakonska ovlašćenja i mogućnost da utiče na uslove investiranja na svojoj teritoriji;

– veliki broj pružalaca komunalnih usluga, pri čemu su cena i efikasnost usluga od prevashodne važnosti za konkurentnost;

– jačanje i olakšavanje uloge privatnog sektora i njegovo učešće u pripremanju i određivanju prioritetnih inicijativa predloženih u okviru raznih nacionalnih i regionalnih komisija za akcione planove.

Pitanja partnerstva:

– između nadležnih ministarstava radi određivanja prioritetnih inicijativa;

– između Vlade i zainteresovanih strana iz privatnog sektora, uključujući tu SSI, privredne komore, sektorska udruženja;

– između republičkih i opštinskih organa uprave;

– između ministarstava i agencija, npr. SIEPA i VIP (Vojvodina Investment Promotion);

– na opštinskom nivou, sa lokalnim univerzitetima, fakultetima, višim školama i privatnim sektorom.

Aktivnosti će obuhvatiti:

– razvijanje akcionog plana za pokretanje navedenih partnerstava;

– postizanje saglasnosti o proširenju ciljeva postojećih komisija kako bi se obuhvatili svi vidovi unapređenja investicione klime i različite zainteresovane strane;

– postizanje saglasnosti o osnivanju specijalizovanih podkomisija u okviru Komisije za podsticanje ulaganja u privredu Srbije;

– isticanje ključnih učesnika u ministarstvima/agencijama/opštinama kao „investicionih prvaka” u sprovođenju Strategije.

Mere za postizanje najboljih rezultata bi obuhvatile:

– ozbiljnost i opredeljenje da se značajno povećaju resursi u MEOI i u SIEPA;

– postizanje saglasnosti o zadacima i odgovornostima svih učesnika u implementaciji Strategije;

– transparentno, učestalo i kvalitetno izveštavanje Vlade i javnosti o ostvarenom napretku;

– obezbeđivanje godišnjeg pregleda napretka, uz učešće relevantnih predstavnika privatnog sektora;

– sastav i stepen uključivanja raznih komisija.

Poželjni rezultati bi podrazumevali:

– unapređenje usluga naknadne podrške postojećim investitorima kroz usmerenost na prioritete i uklanjanje prepreka.

– transparentno bavljenje problemima sa kojima se suočavaju investitori.

– izrada studija i pokretanje aktivnosti za određivanje ključnih preduzeća i donosioca odluka;

– rad na ključnim pitanjima koja utiču na razvijanje sektora informacionih tehnologija (IT), uključujući pristup modernoj infrastrukturi širokopojasnog interneta, jačanje veza između industrije i sistema obrazovanja i reformu nastavnog plana i programa;

– aktivnije uključivanje ključnih predstavnika međunarodnih preduzeća koja već posluju u Srbiji, sa ciljem unapređenja podrške privatnog sektora u identifikaciji potencijalnog daljeg investiranja tih preduzeća ili drugih sa kojima oni sarađuju;

– određivanje pogodnih lokacija/objekata u opštinama i saglasnost u vezi sa koracima koje treba preduzeti u određivanju prioriteta u planiranju infrastrukture i jasnom određivanju vlasništva kao i ubrzavanju pristupa preduzećima koja ispunjavaju uslove.

III. Unapređenje opšte konkurentnosti

Cilj

Povećati privlačnost Srbije kao investicione destinacije razvojem inicijativa u oblasti konkurentnosti, proizvodnje i pristupa tržištu.

Razmotriti sledeća pitanja:

– razvijanje i sprovođenje programa javno-privatnog partnerstva i koncesija u važnim komunalnim i infrastrukturnim oblastima;

– ubrzavanje liberalizacije značajnih sektora i pojačavanje uloge istraživačkih i naučnih ustanova u razvoju industrije;

– podrška razvijanju klastera i inicijativama koje bi se bavile zajedničkim izazovima na sektorskom nivou;

– uspostavljanje industrijskih i naučno-tehnoloških parkova;

– mere za olakšavanje potpune primene regionalnih i međunarodnih sporazuma o trgovini;

– dalji razvoj i obezbeđivanje podrške po pitanju uvođenja standarda kvaliteta i akreditacije kako bi se olakšao pristup međunarodnom tržištu;

– zaštita karakterističnih srpskih „brendova” (kajmak, ajvar, lozova rakija...) u cilju njihove promocije i plasiranja na stranim tržištima;

– unapređenje produktivnosti i obuke putem usredsređenih inicijativa u saradnji sa privatnim sektorom;

– otklanjanje prepreka za razvoj izvoza uključujući omogućavanje uvođenja moderne logistike kroz razvoj infrastrukture i pravnog okvira.

Aktivnosti će obuhvatiti inicijative vezane za infrastrukturu/koncesije, i to:

– razvijanje modela javno-privatnih partnerstava imajući u vidu najbolja međunarodna iskustva – pravna dokumentacija, zaštita itd.

– određivanje mogućih javno-privatnih projekata u oblasti infrastrukture i predlaganje njihovog vremenskog rasporeda;

– utvrđivanje osnovnih pokazatelja za ocenjivanje predloga i ponuda za saradnju javnog i privatnog sektora;

– utvrđivanje važnih potencijalnih međunarodnih partnera;

– razvijanje baze podataka mogućih uglednih međunarodnih partnera;

– određivanje ključnih uslova i praksi međunarodnih kreditnih instituticija (npr. Evropska investiciona banka i Evropska banka za obnovu i razvoj).

Poželjni rezultati mogli bi uključivati:

– određeni broj i nivo pozicionih dokumenata pripremljenih i podnetih Vladi na odobrenje;

– određeni broj značajnih projekata javno-privatnih partnerstava identifikovanih za reklamiranje u inostranstvu;

– maksimalno iskorišćavanje centralnog položaja Srbije u regionu.

Opšte inicijative:

– tehnička i pravna podrška za određivanje lokacija za uspostavljanje industrijskih i tehnoloških parkova;

– razvijanje i usaglašavanje kriterijuma za širi pristup univerzitetskoj mreži širokopojasnog interneta, u zavisnosti od celokupne modernizacije usluga;

– unapređenje dostupnosti i pristupa raznim međunarodnim modelima obezbeđenja i sertifikacije kvaliteta;

– unapređenje pristupa specijalizovanim savetodavnim agencijama, konferencijama, dokumentima i međunarodnim sastancima.

Poželjni rezultati bi mogli obuhvatiti:

– sprovođenje mera za olakšavanje i pružanje podrške modernoj industriji i izvoznim poslovima;

– olakšavanje trgovine kroz dalje ukidanje carinskih i vancarinskih mera zaštite kao i otklanjanje svih prepreka za slobodan protok robe;

– pokretanje inicijativa u cilju razvoja industrijskih i tehnoloških parkova na važnim lokacijama;

– povećan pristup standardnoj „univerzitetskoj” mreži širokopojasnog interneta i njena unapređenja;

– iskorišćavanje prednosti industrijske tradicije, poznavanja stranih jezika i, uopšte, visokog standarda obrazovanja;

– razvijanje sektorskih akcionih planova usmerenih na ključna pitanja koja utiču na međunarodnu konkurentnost, koristeći razvojni program sektora IKT kao model;54

– razvoj izvozno orijentisanih sektora proizvodnje robe visokog kvaliteta po principu niša;

– definisanje potreba i pokretanje programa za dobijanje posebnih sertifikata i ispunjavanje uslova kvaliteta koje nameće moderno tržište;

– pružanje podrške za pokretanje ključnih (privatnih) industrijskih sektora i sektorskih specijalističkih grupa, npr. udruženje izvoznika, klastera za preradu voća itd.

IV. Razvoj obrazovnih kampanja i usmerene strategije reklamiranja u inostranstvu

Cilj

Povećanje razumevanja značaja i koristi od novih investicija u zemlji i delotvorno reklamiranje Srbije.

Široki spektar pitanja za razmatranje:

– početna kampanja za informisanje lokalnih političara i zvaničnika;

– razvijanje procesa koji bi lokalnim političarima i zvaničnicima omogućio da shvate sopstvenu važnu ulogu u stvaranju povoljnog lokalnog okruženja;

– razvijanje usmerene međunarodne kampanje na ključnim tržištima kojom bi se promovisala ulaganja u Srbiju, s ciljem da se podigne nivo obaveštenosti o realnosti unapređenog investicionog okruženja u Srbiji;

– razvijanje kampanja za određivanje i privlačenje investitora (Investor Targeting and Attraction) iz ključnih sektora;

– godišnje merenje i ocena uspešnosti marketinških aktivnosti.

Inače, SIEPA je u ovoj oblasti imala dosta aktivnosti. U saradnji sa OECD ova agencija već više godina vrši izbor „Investitora godine u Srbiji”, i kandiduje investitore iz Srbije za regionalne nagrade za najveće investitore u jugoistočnoj Evropi u nekoliko kategorija. Najprestižnija regionalna nagrada za greenfield investiciju dve godine za redom – za 2003. i 2004. godinu dodeljuje se investitorima koji su svoje investicione projekte realizovali u Srbiji (Ball Packing i Coca Cola).

Aktivnosti u okviru ovog stuba Strategije bi obuhvatile:

– razvijanje Plana za promociju ulaganja, usklađenog sa Strategijom;

– razvijanje marketinško-komunikacionih ciljeva i sredstava;

– razvijanje sektorski usmerenih marketinških poruka;

– razvijanje i sprovođenje kampanja za unapređenje razumevanja značaja NSU za Srbiju, kao i kampanja za stvaranje povoljne slike o Srbiji u svetu;

– razvijanje baze podataka mogućih investicionih projekata koja bi, pored greenfield ulaganja, obuhvatala i ostale mogućnosti za ulaganja kao što su brownfield ulaganja, preostala preduzeća u procesu privatizacije, moguće koncesione projekte, kao i zajednička ulaganja.

Poželjni rezultati bi podrazumevali:

– stalno širenje baze podataka ciljnih preduzeća (Target Companies);

– povećan broj poseta investitora mogućim lokacijama za ulaganja u Srbiji.

– povećan broj ulaganja u proizvodne sektore i u sektor međunarodno razmenljivih usluga;

– ubrzano sprovođenje investicionih projekata podrškom lokalnog okruženja.

V. Mere zbirno

a) Reforma propisa

Ovde sažete mere su opširnije opisane u Akcionom planu za otklanjanje administrativnih prepreka za strana ulaganja za 2006. godinu i u odeljku I glave 7 – Pitanja, mere i aktivnosti.

b) Jačanje institucionalnih kapaciteta i razvoj saradnje na nacionalnom i lokalnom nivou

Ovi predmeti su detaljno pokriveni u poglavlju 6: Institucionalni okvir i u odeljku II glave 7:

Pitanja, mere i aktivnosti.

VI. Mogući ishod

Promene predložene Strategijom po svom karakteru, dubini i planiranoj brzini sprovođenja daleko prevazilaze sve što je urađeno ekonomskim reformskim planom Srbije posle 2000. godine. To je praktično ponuda da se reforma proširi. Koristi od reforme zavise od njene dubine, doslednosti i brzine sprovođenja.

Reforma bi popravila kvalitet poslovnog okruženja i time obezbedila uslove za nagli porast kako domaćih ulaganja, tako i stranih (naročito greenfield) investicija u srpsku privredu.

Reforma bi popravila kvalitet života u Srbiji.

Mada bi za godinu ili dve dana donela poboljšanje života velikoj većini stanovništva, reforma ima i svoju cenu. Promene obično prati poslereformska recesija, otpuštanje i prekvalifikacija određenog broja zaposlenih, gubljenje brojnih renti i prihoda od korupcije, veća konkurencija pri zapošljavanju. Neke zainteresovane grupe, koje bi izgubile privilegije, su naravno protiv reforme. Korumpirani političari su po pravilu reformski gubitnici. Političari koji sprovode reformu kratkoročno gube podršku, jer ih deo biračkog tela kažnjava zbog cene koju mora da plati. Međutim, dugoročno gledano, oni se politički oporave i mogu ponovo da pobede na izborima. Antireformski političari gube, jer nestaju uslovi u kojima se država meša u privredu, tj. oni gube moć i mogućnost da se bogate putem korupcije. Zato su protiv reformi i taj se otpor mora pobediti.

Obavljanjem zadataka predviđenih Strategijom, i u zavisnosti od toga koliko će se sprovoditi, Srbija će dobiti poslovno okruženje koje neće biti lošije od onoga u Bugarskoj ili Hrvatskoj, a podjednako dobro kao ono u baltičkim zemljama i Britaniji. Zemlja će zauzeti između 10 (ako se sprovedu dublje reforme) i 75. mesta (ako se sprovedu slabije reforme) na lestvici zemalja rangiranih prema ekonomskoj slobodi i spiskovima investitora.55

To je veliki pomak u odnosu na sadašnje 140.mesto od 200 ukupno analiziranih država i teritorija.Investicioni ekvivalent bi se kretao oko 2-6 milijardi evra godišnje56 u narednih deset godina, u zavisnosti od odabrane varijante.

Plaćene reklame (u časopisu The Economist i sličnima) i druge propagandne aktivnosti pre nego što se preduzmu koraci predloženi u Strategiji mogli bi biti neracionalno trošenje novca.

______________________________________

50 Pregled investicione klime u Srbiji, Svetska banka, 2004.

51 Izvor: Centar za slobodno tržište Beograd.

52 Pogledati Prilog 1: Akcioni plan za otklanjanje administrativnih prepreka za strana ulaganja za 2006. godinu.

53 Izveštaji Svetske banke („Poslovanje u 2006. godini”) i Evropske banke za obnovu i razvoj („Izveštaj o tranziciji u 2005. godini”).

54 Pogledati Prilog 5 – Akcioni plan za unapređenje sektora informacionih i komunikacionih tehnologija.

55 Heritage Foundation/Wall Street Journal Index of Economic Freedom, Fraser Institute Economic Freedom of the World Index, itd.

56 Procenjeni priliv NSU u Srbiju predviđen je prema postojećim prilivima NSU u zemljama čiji su nivoi ekonomske slobode slični scenarijima „slabije reformisanog okružeea u Srbiji” i „duboko reformisanog okruženja u Srbiji”, tim redosledom.

8. TABELE

9. ZAVRŠNI DEO

Prilozi br. 1 do 5 odštampani su uz Strategiju i čine njen sastavni deo.

Ovu strategiju objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije”.

05 broj 018-1112/2006

U Beogradu, 9. marta 2006. godine

Vlada

Predsednik,

Vojislav Koštunica, s.r.

Prilog br. 1

AKCIONI PLAN ZA OTKLANJANJE ADMINISTRATIVNIH PREPREKA ZA STRANA ULAGANJA ZA 2006. GODINU

Prilikom usvajanja prvog Akcionog plana za otklanjanje administrativnih prepreka za strana ulaganja od strane Vlade Republike Srbije 27. maja 2004. godine, utvrđeno je da se on mora redovno ažurirati kako bi se stalno unapređivalo poslovno okruženje i time povećao priliv stranih ulaganja koja predstavljaju osnov za dalji privredni rast Srbije.

Radi praćenja primene Akcionog plana za otklanjanje administrativnih prepreka za strana ulaganja, Vlada Republike Srbije je juna 2004. godine obrazovala Komisiju za podsticanje ulaganja u privredu Srbije, čijim radom koordinara Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom. Članovi Komisije su značajno doprineli relativno uspešnom sprovođenju usvojenog Akcionog plana kao i utvrđivanju novih mera za unapređenje klime za strana ulaganja. Istovremeno treba naglasiti da neke od ranije utvrđenih mera nisu ispunjene u predviđenom roku te da se one ponavljaju i u novom Akcionom planu.

U okviru ovog Akcionog plana bliže se uređuju sledeće oblasti:

I. Osnivanje preduzeća sa stranim ulogom

1. Kretanje i boravak stranih lica na teritoriji Srbije

2. Osnivanje privrednih subjekata

3. Zaštita intelektualne svojine (industrijska svojina i autorska i srodna prava)

II. Razvoj infrastrukture

1. Sticanje prava svojine na građevinskom zemljištu

2. Zakup nepokretnosti

3. Upis prava na nepokretnostima

4. Izrada projekata i dozvole

5. Industrijski parkovi i slobodne zone

6. Javna preduzeća, komunalne i druge infrastrukturne usluge

6.1.Električna energija

6.2. Vodovod i kanalizacija

6.3. Telekomunikacije

7. Saobraćaj

8. Obuka i stručno usavršavanje

III. Rad preduzeća

1. Radno zakonodavstvo

2. Oporezivanje

3. Devizno poslovanje i kreditni poslovi sa inostranstvom

4. Carina i inspekcije

5. Standardizacija i akreditacija

IV. Ostale sistemske mere, reforma državne uprave i reforma sudstva

1. Ostale sistemske mere

2. Reforma državne uprave

3. Reforma sudstva

I. OSNIVANJE PREDUZEĆA SA STRANIM ULOGOM

1. Kretanje i boravak stranih lica na teritoriji Srbije

Postojeće stanje:

Stranac (iz zemlje za koju važi vizni režim Srbije i Crne Gore) koji namerava da uđe na teritoriju Republike Srbije u obavezi je da pre ulaska u zemlju pribavi vizu na važećoj putnoj ispravi. Viza se može izdati sa rokom važenja do jedne godine i više ulaza – izlaza. Propisima je predviđena mogućnost izdavanja turističkih propusnica u trajanju do 30 dana i na graničnom prelazu, što se često čini za vreme turističke sezone. Poslovna viza izdaje se strancu radi obavljanja privrednih delatnosti i strancu koji može da zasnuje radni odnos bez odobrenja za zasnivanje radnog odnosa (za obavljanje stručnih poslova utvrđenih ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji, o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji, o prenosu tehnologije i o stranim ulaganjima). Rok trajanja poslovne vize vezan je za rok potreban za obavljanje posla radi koga se takva viza izdaje i ona istovremeno reguliše i boravak stranca.

Pored vize potrebno je da stranac dobije odobrenje za boravak na teritoriji Srbije (osim u slučajevima gde je izdata poslovna viza). Odobrenje za boravak može da se izda kao odobrenje za privremeni boravak (do godinu dana) ili odobrenje za stalno nastanjenje (strano lice koje je u Srbiju uložilo sredstva radi obavljanja privrednih i drugih delatnosti). Propisi o kretanju i boravku stranaca na teritoriji Srbije i Crne Gore se nejednako primenjuju u dve republike. Najzad, stranac koji želi da otvori predstavništvo u Republici Srbiji mora da ima odobrenje za privremeni boravak, što je u suprotnosti sa propisom da je uslov za dobijanje privremenog boravka prilaganje dokaza o opravdanosti razloga za odobravanje privremenog boravka (dokaz da je predstavništvo osnovano).

Jedan od problema jeste taj da je služba koja izdaje dozvole nedovoljno organizaciono i tehnički pripremljena za rad po zahtevima stranaka.

Specifičan problem se javlja i kod procedure prelaska državne granice stranih državljana, a naročito kod dolazaka brodova sa stranim turistima, jer se putne isprave proveravaju u svakoj luci u kojoj brodovi pristanu, a ne samo jednom, prilikom ulaska u zemlju.

Planirani cilj:

Stvaranje ujednačenog viznog režima Srbije i Crne Gore, usaglašavanje propisa sa pravnim tekovinama EU, laka dostupnost informacija o uslovima i potrebnoj dokumentaciji, olakšavanje postupka prelaska državne granice i odobravanja boravka stranim državljanima.

Pored usaglašavanja viznog režima sa EU, treba uskladiti i propise o boravku i kretanju stranaca, jer su domaći propisi restriktivni sa obiljem diskrecione moći nadležnih organa. Standardno su u zemljama Unije potrebni jedan formular za prijavu, pasoš (sa važećom vizom), nekoliko fotografija i potvrda o zaposlenju (ulaganju, studiranju, itd.). Nije uputno imati restriktivnu ili prohibitivnu regulativu za strane ulagače i lica koja dolaze da rade u Srbiji. Kontrolu kretanja stranaca iz „zemalja trećeg sveta” treba vršiti putem viznog režima.

Preporuke:

A) Usaglasiti vizni režim u SCG sa zahtevima EU

Nosilac:57 Ministarstvo spoljnih poslova Srbije i Crne Gore – uz koordinaciju sa Ministarstvom unutrašnjih poslova Srbije

B) Usvojiti Zakon o kretanju i boravku stranaca i Zakon o prelaženju državne granice

Rok: april 2006. (za upućivanje na mišljenja)

Nosilac: Ministarstvo unutrašnjih poslova58

V) Otkloniti sukob propisa koji predviđaju dobijanje odobrenja privremenog boravka od strane MUP-a kao uslov za dobijanje radne dozvole od Nacionalne službe za zapošljavanje i obratno

Rok: 3. kvartal 2006. (sa usvajanjem Zakona o kretanju i boravku stranaca)

Nosilac: Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike

G) Proveravati putne isprave prilikom ulaska u zemlju a ne u svakoj luci u kojoj brodovi pristanu

Rok: 3. kvartal 2006. (sa usvajanjem Zakona o prelaženju državne granice i kretanju u graničnom pojasu)

Nosilac: Ministarstvo unutrašnjih poslova

D) Učiniti dostupnom preciznu informaciju o potrebnoj dokumentaciji za dobijanje boravišnih dozvola u prostorijama Odeljenja za strance, kao i na internetu, na više jezika

Rok: mart 2006.

Nosilac: Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom

Đ) Nastaviti obuku kadrova (npr. poznavanje stranog jezika) i modernizacije resursa (unapređenja izgleda prostorija za izdavanja odobrenja za privremeni boravak, naročito u većim gradovima Srbije).

Nosilac: Ministarstvo unutrašnjih poslova

2. Osnivanje privrednih subjekata

Postojeće stanje:

U Republici Srbiji, prema važećim propisima u Agenciji za privredne registre, koja je počela sa radom 4. januara 2005. godine se upisuju sledeći privredni subjekti: DOO, AD, komanditno društvo i ortačko društvo, ogranci stranih preduzeća, preduzetnici i strana predstavništva. U novom Zakonu o privrednim društvima ne postoje odredbe o poslovnim udruženjima, zato što se smatralo da ova materija ne odgovara u potpunosti predmetu ovog zakona. Odgovarajuće odredbe bi trebalo uključiti u Zakon o privrednim društvima ili u neki drugi, na primer Zakon o nevladinim organizacijama.

Kod osnivanja preduzeća četiri najveća problema su: a) broj potrebnih dokumenata, b) sporost procedure, v) obezbeđivanje priključaka na infrastrukturne usluge i g) korupcija. Iako je vreme potrebno za osnivanje preduzeća značajno smanjeno, potrebno je dalje uprošćavanje ove procedure.

Iskustva iz zemalja gde je uvedena brza registracija firme (recimo u Crnoj Gori, za 1 evro i za jedan dan) govore da je to nedovoljan korak, ako se ne pojednostavi i dobijanje dozvola za priključke na infrastrukturne usluge (el. energija, gas, telefon, voda, itd.). Dobijanje ovih dozvola bi trebalo povezati sa izdavanjem građevinskih, operativnih i ostalih dozvola.

Planirani cilj:

Osnovanje kancelarije koja bi koordinarala postupak obezbeđivanja potrebne dokumentacije za otpočinjanje privredne aktivnosti. Takođe bi trebalo uvesti pravilo da kruže papiri, a ne ljudi (One-Stop-Shop). Nadalje, svaki državni organ mora da vodi evidenciju izdatih dokumenata, kako ista operacija ne bi bila obavljana dva puta.

Preporuke:

A) Završiti postupak preregistracije privrednih subjekata

Rok: mart 2006.

Nosilac: Ministarstvo privrede, Agencija za privredne registre

B) Obezbediti da državni organi brzo izdaju strankama dokumente i potvrde koje imaju u evidenciji. Dešava se da određeni državni organi od stranaka traže dokument ili potvrdu za čije izdavanje su sami nadležni – uvesti pravilo kojim bi se ovakvi postupci onemogućili.

Rok: jun 2006.

Nosilac: Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu

V) Novim zakonom ili izmenom postojećih urediti osnivanje i rad poslovnih udruženja

Rok: 3. kvartal 2006.

Nosilac: Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu u saradnji sa Ministarstvom privrede

3. Zaštita intelektualne svojine (industrijska svojina i autorska i srodna prava)

Postojeće stanje:

Skupština Srbije i Crne Gore je 2004. godine usvojila deo paketa zakona o zaštiti intelektualne svojine (Zakon o patentima, Zakon o žigovima, Zakon o dizajnu, Zakon o topografiji integrisanih kola, Zakon o autorskim i srodnim pravima), a u ovoj godini predstoji usvajanje preostalih zakona: o geografskim oznakama porekla, o zaštiti biljnih sorti i o neotkrivenim podacima. Pomenuti zakoni su usklađeni sa odgovarajućim pravilima EU i STO.

Međutim, značajniji pomak se očekuje u sprovođenju navedenih zakona, kroz efikasan i koordiniran rad nadležnih ustanova: carine, inspekcijskih službi, policije, udruženja građana i dr. Važno je uspostavljanje odgovarajuće sudske zaštite prava intelektualne svojine. U tom smislu je potrebno razmotriti formiranje posebnih sudskih odeljenja za rešavanje sporova iz ove oblasti, kao i raditi na stručnom i organizacionom usavršavanju sudija.

Potrebno je takođe doneti propise koji na posredan način utiču na punu i efikasnu zaštitu intelektualne svojine, kao i one propise koji predviđaju sankcije za počinioce prekršaja i krivičnih dela iz ove oblasti. U prilog ovome govori i to da tržišna inspekcija nema dovoljno široka ovlašćenja, jer zakonima o zaštiti prava intelektualne svojine iz te oblasti nije propisano oduzimanje predmeta prekršaja odnosno privrednog prestupa.

Predlog Zakona o trgovini, koji posredno štiti intelektualnu svojinu, je prošao javnu raspravu i nalazi se u fazi usaglašavanja u Republičkom sekretarijatu za zakonodavstvo, nakon čega će biti dostavljen na uvid Savetu za regulatornu reformu i Kancelariji za pridruživanje Evropskoj uniji.

Republici Srbiji nedostaju i zakoni koji uređuju oblasti kulture, umetnosti i stvaralaštva u skladu sa standardima EU a dotiču zaštitu intelektualne svojine.

Planirani cilj:

Stvaranje okruženja praktično primenljive zaštite intelektualne svojine. Prvenstveno treba obezbediti zaštitu onih oblika aktivnosti koje su komercijalnije, a to podrazumeva film i muziku. Ove delatnosti donose veliki profit i iz tog razloga su atraktivnije za investitore.

Preporuke:

A) Usvojiti Zakon o zaštiti biljnih sorti

Rok: decembar 2006. (za upućivanje na mišljenja)

Nosilac: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede

B) Usvojiti Zakon o geografskim oznakama porekla i Zakon o neotkrivenim podacima

Rok: april 2006. (za upućivanje na mišljenja)

Nosilac: Ministarstvo za unutrašnje ekonomske odnose Srbije i Crne Gore (Zavod za intelektualnu svojinu SCG)

V) Usvojiti novi Zakon o trgovini koji sadrži odredbe koje štite intelektualnu svojinu u toj oblasti (po mogućnosti, uz manje pozivanja na niže pravne akte).

Rok: april 2006.

Nosilac: Ministarstvo trgovine, turizma i usluga, Ministarstvo pravde

G) Usvojiti Zakon o muzičko-scenskoj delatnosti i Zakon o kinematografiji. Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine već je izradilo Nacrt zakona o zaštiti podataka u elektronskom obliku.

Rok: april 2006. (za upućivanje na mišljenja)

Nosilac: Ministarstvo kulture, Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine

D) Započeti usavršavanje sudija angažovanih u sporovima iz oblasti intelektualne svojine

Rok: april 2006. godine

Nosilac: Pravosudni centar u saradnji sa Vrhovnim sudom Srbije

Đ) Primenjivati Akcioni plan za sprovođenje borbe protiv piraterije

Nosilac: Komisija za borbu protiv piraterije – u saradnji sa nadležnim ministarstvima

_______________________________

57 Ministarstvo koje je prvo navedeno koordinira izvršavanje preporuke.

58 Prethodno je potrebno na nivou državne zajednice doneti nove propise iz ove oblasti. Isto se odnosi i na preporuke pod v) i g).

II. RAZVOJ INFRASTRUKTURE

1. Sticanje prava svojine na građevinskom zemljištu

Postojeće stanje:

Nemogućnost sticanja svojine na građevinskom zemljištu pod tržišnim uslovima predstavlja jednu od glavnih prepreka razvoju povoljne klime za strana ulaganja. Umanjena je pravna sigurnost, oslanja se na ad hoc rešenja, a javlja se i problem određivanja cene zemljišta.

Pored ustavnog ograničenja, postoje i određene administrativne prepreke koje proizlaze iz Zakona o planiranju i izgradnji, pa je tako članom 84. Zakona data mogućnost prenosa prava korišćenja na zemljištu isključivo ranijem vlasniku, ali ne i njegovom sledbeniku koji je sticalac prava korišćenja po osnovu teretnog ugovora. Dalje, nesprovodiva je odredba člana 79. tog zakona kojom se uspostavlja raniji režim svojine, odnosno zemljište vraća ranijem vlasniku, sve dok opštine ne donesu odluku o proglašenju javnog građevinskog zemljišta. Zakonski rok za proglašenje javnog zemljišta je protekao, a samo nekoliko opština u Srbiji je donelo takvu odluku.

Još uvek nije donet Zakon o povraćaju imovine, kao jedan od sistemskih zakona, a u međuvremenu je usvojen Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine kako bi se utvrdila ukupna obaveza države na vraćanje oduzete imovine. Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa predviđa u članu 82v stav 4. obavezu stranog lica da pribavi ocenu Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose SCG da je sticanje nepokretnosti neophodno za obavljanje delatnosti.

Nedostatak raspoloživog građevinskog zemljišta na tržištu prouzrokovan je ne samo pravnim preprekama, već i odsustvom ažurne i potpune baze podataka o neizgrađenim parcelama na kojima se slobodno može sticati pravo svojine ili zakupa, kao i nedovoljno razvijenim i brzim administrativnim procedurama.

U skladu sa pravilima EU i težnjom za decentralizacijom potrebno je preneti vlasništvo na zemljištu jedinicama lokalne samouprave. Zbog prevencije zloupotreba zakonom treba jasno definisati ovlašćenja opštine. Tako bi opština imala mogućnost samostalnog zaduživanja zalaganjem ove imovine i u skladu sa tim bi samostalno snosila posledice neispunjavanja obaveza.

Praktičan problem se javlja kod upisa u katastar imovine preduzeća iz ostalih republika bivše SFRJ koja je bila oduzeta 1991. rešenjem Ministarstva privrede, a danas, prema tumačenju Sporazuma o sukcesiji od strane Ministarstva trgovine, turizma i usluga, treba da bude vraćena i upisana na ranije vlasnike. Međutim, Uredba koja je ovo osporavala još nije stavljena van snage, pa su prisutna dvojaka tumačenja. Postupak povraćaja ove imovine je onemogućen i nedostatkom reciprociteta, odnosno u drugim zemljama bivše SFRJ imovina se ne vraća srpskim preduzećima.

Vraćanje imovine preduzeća iz drugih republika bivše SFRJ bi trebalo nastaviti, nezavisno od toga kako trenutno postupaju druge države potpisnice sporazuma. Treba odmah prestati sa prodajom imovine vlasnika iz drugih republika – što je prodato, poreski obveznici će morati nadoknaditi. Sporazum o sukcesiji postoji, ali bi trebalo pokrenuti razgovore sa državama potpisnicama sporazuma o njegovom efikasnijem sprovođenju.

Napomena:

Pretpostavke doslednog, sigurnog i utemeljenog uvođenja tržišnih principa u promet prava na građevinskom zemljištu su otklanjanje ograničenja iz člana 60. Ustava Republike Srbije o svojini na gradskom građevinskom zemljištu i jasna supstantivna i proceduralna pravila za povraćaj imovine. Donošenje novog Ustava je nesumnjivo složeno pitanje. Postoje predlozi da bi prevazilaženje ove situacije moglo biti ostvareno donošenjem nove regulative zasnovane na slobodnijem tumačenju problematičnih odredaba postojećeg Ustava. Kao argument se navodi činjenica da se na taj način odvija i privatizacija, iako nije po Ustavu i po tom osnovu ima više tužbi kod Ustavnog suda.

Planirani cilj:

Omogućiti sticanje prava svojine na građevinskom zemljištu i privatnim vlasnicima (uključujući tu i strane državljane). Stvoriti slobodno tržište građevinskog zemljišta, kao i jasan uvid u tržišnu ponudu. Dati lokalnoj samoupravi pravo svojine na nepokretnoj imovini. Dovršiti postupak sukcesije imovine bivše SFRJ i sprovesti povraćaj imovine.

Preporuke:

A) Doneti novi Ustav ili na drugi način prevazići ograničenja iz postojećeg Ustava čime bi se liberalizovao postupak sticanja svojine na građevinskom zemljištu59

Rok: novembar 2006.

Nosilac: Vlada Srbije kao jedan od nosilaca inicijative

B) Nakon usvajanja Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine usvojiti Zakon o povraćaju imovine

Rok: do kraja 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo finansija

V) Usvojiti izmene i dopune Zakona o planiranju i izgradnji kojima se omogućava promet prava korišćenja (član 84) i propisuju novi rokovi za proglašenje javnog građevinskog zemljišta (u slučaju da nisu ispoštovani, taj zadatak od opština preuzima Ministarstvo za kapitalne investicije)

Rok: april 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo za kapitalne investicije

G) Usvojiti novi Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa

Rok: maj 2006. godine (za upućivanje na mišljenja)

Nosilac: Ministarstvo finansija

D) Zakon o imovini lokalne samouprave

Rok: decembar 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo finansija i Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu

Đ) Izraditi bazu podataka o raspoloživim parcelama građevinskog zemljišta

Rok: novembar 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo za kapitalne investicije – u saradnji sa Republičkim geodetskim zavodom, jedinicama lokalne samouprave

E) Usvojiti izmene i dopune Zakona o stranim ulaganjima kojima se unapređuje konkurentska pozicija Srbije po pitanju podsticaja za strana ulaganja i precizno određuju uslovi koje pojedina investicija treba da ispuni da bi stekla status ulaganja od posebnog interesa (svetski poznata marka, novo zapošljavanje i/ili visoka tehnologija); kao podsticaje za ulaganja od posebnog interesa razmotriti besplatno dodeljivanje zemljišta, oslobađanje od plaćanja naknade za uređenje zemljišta, kao i obezbeđivanje neophodne infrastrukture do datog zemljišta.

Rok: novembar 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom

Ž) Međudržavnim dijalogom i pojačanim radom Komisije za sukcesiju i republičke komisije za ostvarivanje i zaštitu prava na nepokretnostima u vlasništvu Republike Srbije koje se nalaze van njene teritorije, otkloniti prepreke za vraćanje imovine koja je predmet sukcesije preduzećima iz bivše SFRJ.

Rok: decembar 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo finansija u koordinaciji sa Ministarstvom spoljnih poslova Srbije i Crne Gore

2. Zakup nepokretnosti

Postojeće stanje:

Za davanje u zakup ili korišćenje, otkaz zakupa, odnosno korišćenja i stavljanje pod hipoteku nepokretnosti u svojini Republike Srbije, a koje koriste organi teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, javna preduzeća i ustanove, kao i javne službe potrebna je saglasnost Direkcije za imovinu Republike Srbije, shodno čl. 8. i 8a Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije. Na taj način se drastično usporava i otežava promet nepokretnosti na celokupnoj teritoriji Srbije.

Takođe, Zakon o planiranju i izgradnji je regulativu koja se tiče postupka, predmeta i trajanja zakupa prepustio podzakonskim aktima donetim od strane lokalne samouprave, što je stvorilo različitu praksu od opštine do opštine. Sa druge strane, opštinama bi trebalo prepustiti da same utvrđuju politiku lokalnih taksi, čime bi se podstakla konkurencija i opštine navele da stvaraju povoljnije uslove kako bi privukle nove investicije.

Planirani cilj:

Otkloniti necelishodne administrativne prepreke i suvišnu centralizaciju i zakonski urediti postupak davanja u zakup zemljišta u državnoj svojini.

Preporuke:

A) Usvojiti izmene Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije koje će izbrisati odredbe o obaveznoj saglasnosti Direkcije za imovinu i umesto saglasnosti propisati obavezan upis ugovora kod Direkcije i mogućnost njenog postupanja po službenoj dužnosti u slučaju kršenja propisa.

Rok: maj 2006. godine (za upućivanje na mišljenja)

Nosilac: Ministarstvo finansija

B) Usvojiti novi Zakon o planiranju i izgradnji (ili poseban Zakon o građevinskom zemljištu) koji će sadržati odredbe o postupku davanja u zakup građevinskog zemljišta, a koje će biti obavezujuće za lokalnu samoupravu.

Rok: jul 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo za kapitalne investicije

3. Upis prava na nepokretnostima

Postojeće stanje:

U Srbiji postoji sistem obaveznog upisa prava na nepokretnostima u javne knjige (katastar nepokretnosti i zemljišne knjige), a koji je neophodan preduslov da svojina ili drugo pravo bude zasnovano, odnosno s jednog lica preneto na drugo. Suštinski problem nalazi se u nepokrivenosti cele teritorije Srbije zemljišnim knjigama (oko 77% evidencije je pokriveno katastrom nepokretnosti kao jedinstvenom evidencijom, 15% zemljišnom knjigom i katastrom zemljišta kao dvojnom evidencijom i 8% katastrom zemljišta kao postojećom evidencijom). Zakon o zemljišnim knjigama je iz 1930. godine.

Pravna sigurnost nije zagarantovana. Evidencija nepokretnosti i prava na njima vodi se u katastru zemljišta na područjima na kojima nije ustanovljen katastar nepokretnosti. Takođe, nije moguće da se postupak za upis nepokretnosti u katastar izvrši na osnovu pojedinačnog zahteva već isključivo po službenoj dužnosti, što znatno usporava poboljšanje katastarske evidencije. Ovo su slabosti Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima. Celokupna aktivnost u vezi sa poboljšanjem postojeće katastarske evidencije se odvija u RGZ-u. Trenutno je 77% nepokretnosti Srbije, bez Kosova i Metohije, digitalno evidentirano.

Zakon o hipoteci koji je usvojen u decembru 2005. godine će urediti ovu oblast, promovisati hipoteku u moćno sredstvo zaštite poverilaca i povećati ukupan obim kreditnih poslova u Srbiji. Hipotekarni krediti su najjeftiniji krediti, evidencija i upis nekretnina omogućuju znatnu kapitalizaciju, a stepen korišćenja ovih kredita je praktično indeks prelaza sa niske na srednju razvijenost.

Prema Srednjoročnom programu rada RGZ-a, kao i potpisanom Sporazumu o kreditu za razvoj – Projekt za katastar nepokretnosti i upis prava u Srbiji, zaključenog između Srbije i Crne Gore i Međunarodnog udruženja za razvoj, intenzivira se nastavak radova na izradi katastra nepokretnosti, digitalnih katastarskih planova i razvoja informacionih tehnologija, pri čemu će katastar nepokretnosti za celokupnu teritoriju Republike Srbije biti završen zaključno sa aprilom 2010. godine.

U toku je izrada novog Zakona o državnom premeru i katastru nepokretnosti, koji će novim zakonskim rešenjima, između ostalog, omogućiti i upis prava po pojedinačnom zahtevu u postupku izrade katastra nepokretnosti, što će svakako doprineti bržoj izradi katastra nepokretnosti, a time i poboljšanju ambijenta upisa prava u postupku održavanja, razvoju tržišta nepokretnosti, pravnoj sigurnosti upisanih prava, kao i stvaranju povoljnijih uslova za strana ulaganja. Nadalje, stvaraju se i povoljniji uslovi za upis hipoteke, kako na izgrađenim i upisanim objektima u javnu evidenciju, tako i na objektima u izgradnji, a prema pravilima koje će propisati novi Zakon o državnom premeru i katastru nepokretnosti zajedno sa usvojenim Zakonom o hipoteci.

Planirani cilj:

Obezbeđivanje pravne sigurnosti i pouzdanosti javne evidencije nepokretnosti. Pospešiti privatnu inicijativu kod upisa u katastar, premera i obeležavanja.

Preporuke:

A) Usvojiti novi Zakon o državnom premeru i katastru nepokretnosti

Rok: oktobar 2006.

Nosilac: Ministarstvo za kapitalne investicije, Republički geodetski zavod

B) Hitno raditi na unapređenju evidencije, utvrđivanju činjeničnog i pravnog stanja nepokretnosti na celoj teritoriji Srbije i stvaranju registra nepokretnosti i prava na njima, u skladu s pripremljenim projektima (nastaviti realizaciju projekta Svetske banke). Shodno projektu koji finansira Svetska banka, izrada katastra započela je 2005. godine i trajaće, prema Sporazumu, do 30. aprila 2010. godine.

Rok: septembar 2010. (za završetak izrade katastra)

Nosilac: Ministarstvo za kapitalne investicije, Republički geodetski zavod

4. Izrada projekata i izdavanje dozvola

Postojeće stanje:

Opštine nisu ispoštovale rokove za izradu opštih urbanističkih i regulacionih planova predviđene Zakonom o planiranju i izgradnji. Nepostojanje ovih planova znatno ometa razvoj infrastrukture, kao i otklanjanje brojnih svojinsko-pravnih problema. Naime, opštine kasne zbog nedostatka materijalnih sredstava, a Vlada koja je po zakonu dužna da finansira izradu tih planova takođe nema sredstava da to uradi. Jedno od mogućih rešenja bi bilo pomeranje zakonom utvrđenih rokova što bi dalo prostora opštinama da u narednom periodu donesu navedene planove, a i Vladi da izradi planske akte višeg reda za šire teritorijalne jedinice (okruge).

Ako detaljni prostorni i urbanistički planovi ne mogu da se brzo završe, važno je da se bar usvoji zoniranje (stambeni, industrijski, izletnički, poljoprivredni delovi teritorije grada, opštine...). Time se izbegava da se mešaju npr. stambeni i industrijski delovi i pogoršavaju životni uslovi stanovništva.

Takođe, prilikom izdavanja dozvola potrebnih za početak izgradnje objekta investitor je dužan da se obrati većem broju ustanova: urbanističkom zavodu, opštinskim službama i javnim preduzećima (vodovod, kanalizacija, EPS, telekomunikacije, gasovod), što znatno usporava postupak dobijanja građevinske dozvole i realizaciju samog projekta. Pojednostavljivanje postupka izdavanja građevinskih dozvola (i priključaka na usluge) je verovatno jedan od najvažnijih činilaca za podsticanje privatnih ulaganja. U svim tranzicionim zemljama građevinarstvo beleži najviše stope rasta u prvih dvanaest godina tranzicije.

Planirani cilj:

Potpuna pokrivenost teritorije Republike Srbije urbanističkim i regulacionim planovima, kao i jednostavniji postupak dobijanja građevinskih dozvola.

Preporuke:

A) Izraditi prostorne planove višeg reda za šire teritorijalne jedinice (okruge)

Rok: jun 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo za kapitalne investicije

B) Obaviti orto-foto snimanje na lokalnom i globalnom nivou

Rok: kraj 2007. godine (u skladu sa projektom koji se finansira iz programa CARDS)

Nosilac: Republički geodetski zavod

V) Usvojiti izmene Zakona o planiranju i izgradnji kojim će se pomeriti rokovi za izradu opštih planskih dokumenata i urbanističkih planova, kao i predvideti kazne u slučaju nepoštovanja rokova

Rok: april 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo za kapitalne investicije

G) Novim Zakonom o planiranju i izgradnji pojednostaviti i skratiti postupak izdavanja građevinskih dozvola do 15 dana, te obrazovati posebnu službu pri opštinama kojoj će se predavati zahtevi za izdavanje odobrenja za izgradnju (i priključaka na usluge), a koja će prikupljati svu neophodnu dokumentaciju i izdavati dozvole

Rok: jul 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, Ministarstvo za kapitalne investicije

5. Industrijski parkovi i slobodne zone

Postojeće stanje:

Nedostatak odgovarajućeg zemljišta za izgradnju fabrika, poslovnog prostora i drugih objekata glavna je prepreka povećanju ulaganja u Srbiju. Pored problema raspoloživosti i sticanja vlasništva nad zemljištem, prisutna su i pitanja infrastrukturnih nedostataka i složenih administrativnih procedura. Razvoj određenog broja industrijskih parkova i uslužnih centara bi izuzetno doprineo unapređenju Srbije kao pogodnog odredišta za strana ulaganja.

Industrijski parkovi su, kao horizontalne subvencije, dozvoljeni i pravilima EU; Akcionim planom za otklanjanje administrativnih prepreka za strana ulaganja se predlaže više različitih subvencija (poreske olakšice, obuka kadrova, priprema zemljišta, industrijski parkovi), koje se mogu koristiti samo do ulaska u EU, jer su sem industrijskih parkova ove druge zabranjene, kao tzv. vertikalne subvencije. Naravno, u EU postoji niz drugih vrsta subvencija, uglavnom kroz Zajedničku poljoprivrednu politiku i regionalne politike. Treba uvek imati u vidu da subvencije ekonomski nisu zdrave i da idu na teret poreskih obveznika.

Potrebno je i detaljno preispitati postojeće korišćenje koncepta slobodne zone, kao i to da li bi se na potrebe sadašnjih korisnika moglo bolje odgovoriti povećanjem broja javnih carinskih skladišta. Postojeći zakonodavni status slobodnih zona treba usaglasiti sa pravilima i procedurama EU.

Planirani cilj:

Otvaranje industrijskih parkova u Srbiji.

Preporuke:

A) Usvojiti izmene Zakona o planiranju i izgradnji koje će predvideti osnivanje industrijskih parkova

Rok: april 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo za kapitalne investicije, Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom

B) Usvojiti Zakon o industrijskim parkovima

Rok: jul 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom

V) Preispitati koncept slobodnih zona i otvoriti veći broj javnih carinskih skladišta.

Rok: jul 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo finansija i Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom

6. Javna preduzeća, komunalne i druge infrastrukturne usluge

Postojeće stanje:

Oblast javnih komunalnih preduzeća je uređena Zakonom o javnim preduzećima i Zakonom o komunalnim delatnostima. Cene komunalnih usluga utvrđuje komunalno preduzeće uz saglasnost opštinske ili gradske uprave, a na osnovu pet kriterijuma iz Zakona o komunalnim delatnostima. Zatim, postoji ograničavajuća zakonska odredba u članu 21. Zakona o komunalnim delatnostima po kojoj se privatizacija državnog kapitala u komunalnim preduzećima može vršiti najviše do 49% od ukupne vrednosti državnog kapitala. Usvojen je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, kojim se predviđa da cene moraju da budu usklađene sa Vladinom politikom rasta cena i određuje najviši procenat državnog kapitala koji se može u akcijama preneti zaposlenima bez naknade.

Kod privatizacije javnih i komunalnih preduzeća treba imati u vidu različitu prirodu problema. Gradsko zelenilo, groblja, saobraćaj, itd. je lakše privatizovati, nego vodovod, telefoniju, kanalizaciju, itd. Kod ovih drugih postoje mreže i tu se koristi standardni model: firma se podeli na proizvodnju, prenos i distribuciju, prvo se privatizuje distribucija, potom proizvodnja, dok za mreže postoji tri rešenja. Prvo, da ostane državna svojina, drugo, da se zaključi koncesija i treće, da se proda. U sva tri slučaja za ulaz privatnog kapitala u domen mreža je potrebna javna agencija; jedna agencija sa raznim odeljenjima može postojati za sve mreže – radi uštede.

Planirani cilj:

Efikasne komunalne usluge po odgovarajućoj ceni, obezbeđivanje stalnog i nezavisnog finansiranja ovog sektora, ulazak privatnog kapitala u ovu oblast kroz ukidanje monopola javnih komunalnih preduzeća i stvaranje uslova za tržišnu utakmicu.

Preporuka:

Izraditi nacrte izmena i dopuna zakona o javnim preduzećima i o komunalnim delatnostima kojima će se predvideti jasniji kriterijumi za određivanje cena komunalnih usluga i ukidanje monopola javnih i komunalnih preduzeća i njihova (delimična ili potpuna) privatizacija.

Rok: jun 2006. (za upućivanje na mišljenja)

Nosilac: Ministarstvo privrede i Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu

6.1. Električna energija

Postojeće stanje:

U julu 2004. godine usvojen je novi Zakon o energetici koji predviđa osnivanje Agencije za energetiku, koja je osnovana u maju 2005. godine. Zbog kašnjenja sa početkom rada, Agencija još uvek nije donela akta koja spadaju u domen njene nadležnosti. Tako je donošenje Metodologije za obračun tarifa planirano za jun 2006.

Pravilnik kojim se određuju kriterijumi za obavljanje energetskih delatnosti je usvojen. Izdavanje ove licence je u nadležnosti Agencije za energetiku.

Od 1. jula 2005. JP EPS, vertikalno integrisano javno preduzeće, razdvojeno je na dva dela, na JP EPS koji je nastavio da se bavi proizvodnjom, distribucijom i trgovinom električnom energijom, i na Elektromrežu Srbije, JP EMS, koje se bavi prenosom električne energije i upravljanjem sistemom.

Planirani cilj:

Ciljevi reformi u elektroenergetici su postavljeni u Zakonu o energetici i Strategiji razvoja energetike Srbije, u skladu sa procesom pristupanja EU i Ugovorom o osnivanju regionalne energetske zajednice jugoistočne Evrope i mogu se grupisati u sledeće celine: povećanje efikasnosti, sigurnost snabdevanja, zaštita životne sredine i uvođenje obnovljivih izvora energije, kao i stvaranje i otvaranje tržišta električnom energijom.

Preporuka:

Delotvornije sprovođenje Zakona o energetici

Rok: sadržan u zakonu

Nosilac: Ministarstvo rudarstva i energetike

6.2. Vodovod i kanalizacija

Postojeće stanje:

Ne postoji dovoljno precizna evidencija o postojećoj mreži vodovoda i kanalizacije, što je posledica velikog broja nezakonitih objekata, odnosno priključenja (u Beogradu postoji evidencija za 70% mreže a u drugim gradovima je takva evidencija na veoma niskom nivou). Uzrok je nedovoljna tehnička i tehnološka osposobljenost odgovarajuće službe JKP „Vodovod i kanalizacija”. Za formiranje digitalnog katastra vodovoda i kanalizacije osposobljen je Republički geodetski zavod, koji vodi službenu evidenciju katastra vodova i održava je. Inicijativu za sređivanje ove evidencije imaju pojedinci i sama komunalna preduzeća.

Prilikom privatizacije se kanalizacija može vezati za snabdevanje vodom, gde bi procenat snabdevanja vodom značio i obavezu prihvatanja istog procenta otpadnih voda.

Planirani cilj:

Sređivanje evidencije vodovodne i kanalizacione infrastrukture

Preporuka:

Sređivanje evidencije postojeće mreže vodovoda i kanalizacije sa postepenim uvođenjem digitalnih planova katastra vodovoda i kanalizacije.

Rok: u toku

Nosilac: Republički geodetski zavod u saradnji sa jedinicama lokalne samouprave i lokalnim komunalnim preduzećima za vodovod i kanalizaciju.

6.3. Telekomunikacije

Postojeće stanje:

Veliku prepreku efikasnijem poslovanju čini nedovoljan broj fiksnih priključaka (nedovoljno telefonskih linija odnosno veliki broj dvojnika), kao i loš kvalitet veza. Posledica monopola fiksne telefonske mreže su i visoke cene međunarodnih razgovora. Istovremeno, duopol je prepreka za niže cene mobilnih veza, a ne poštuje se ni sporazum operatera o međusobnom povezivanju i obračunu cene telefonskog poziva. Nelojalnu konkurenciju predstavlja i nerazdvojenost fiksne i mobilne mreže u okviru Telekoma Srbije, odnosno neplaćanje mobilne mreže za korišćenje fiksne mreže istog preduzeća. Internet je takođe nedovoljno razvijen i skup, a kablovska mreža nije zakonski uređena (samo dva operatera plaćaju programe, niko ne plaća licencu, nije propisan način uvođenja mreže itd).

Trenutno je u oblasti informacione tehnologije nadležnost podeljena između nekoliko ministarstava i drugih institucija, a to otežava donošenje ključnih propisa i komunikaciju između javnog i privatnog sektora.60

Najbolja rešenje za oblast telekomunikacija bila bi da se što pre usvoje precizna pravila igre na telekomunikacionom tržištu, kojima bi se preduzeća prilagođavala.

Planirani cilj:

Liberalizovati sektor telekomunikacija i povećati njegovu efikasnost.

Što pre dopustiti ulaz drugim operaterima fiksne i mobilne telefonije.

Preporuke:

A) Usvojiti Strategiju razvoja telekomunikacija

Rok: april 2006. godine (za upućivanje na mišljenja)

Nosilac: Ministarstvo za kapitalne investicije

B) Omogućiti delotvoran rad Agenciji za telekomunikacije

Rok: april 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo za kapitalne investicije

V) Regulisati registraciju YU domena – doneti odgovarajući pravilnik

Rok: jun 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine, Zavod za informatiku i internet

G) Usvajanje Zakona o elektronskoj trgovini i elektronskim ugovorima

Rok: april 2006. (za upućivanje na mišljenja)

Nosilac: Ministarstvo trgovine, turizma i usluga i Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine

7. Saobraćaj

7.1. Vazduhoplovni saobraćaj

Postojeće stanje:

Glavni problem domaćeg vazduhoplovnog saobraćaja je JAT, državni avioprevoznik. To je krajnje neefikasna kompanija (sa skupim, a nedovoljno kvalitetnim uslugama). Criatia Airlines ima 1000 zaposlenih, a isti obrt – dakle, JAT ima najmanje oko 3,6 puta više zaposlenih nego što je potrebno. Ovaj problem bi trebalo rešiti privatizacijom.

Valja napomenuti i da je rekonstrukcija Aerodroma Beograd u toku i da bi što pre trebalo taj posao privesti kraju.

Neophodna je privatizacija i reorganizacija JAT kako bi se ovo preduzeće prilagodilo uslovima koje predviđa nedavno potpisan Sporazum o zajedničkom evropskom vazduhoplovnom prostoru. U prvoj polovini 2006. godine, stupa na snagu Sporazum o zajedničkom vazduhoplovnom prostoru, koji je potpisala i Srbija. Njegovom primenom Srbija će postati deo jedinstvenog međunarodnog vazduhoplovnog tržišta, što će omogućiti poslovanje niskotroškovnim kompanijama u Srbiji. Prisustvo ovog tipa avio-prevoznika će povoljno uticati na turizam, što dalje povlači čitav lanac usluga, hotele, restorane, građevinarstvo, itd.

Neophodno je i pravno urediti oblast vazduhoplovstva u skladu sa pravilnikom 2409/92 EU.

Preporuke:

A) Usvojiti Zakon o vazduhoplovstvu

Rok: jun 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo za kapitalne investicije

B) Stvoriti neophodne uslove za otpočinjanje poslovanja avio-prevoznicima koji organizuju putnički saobraćaj po nižim cenama putem interneta

Rok: jun 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo za kapitalne investicije

V) Unaprediti izgled Aerodroma Beograd (modernizacija, bolja usluga, visok nivo higijene, pušačke i nepušačke zone, određena mesta za taksiste)

Rok: u toku

Nosilac: Ministarstvo za kapitalne investicije

7.2. Drumski saobraćaj

Postojeće stanje:

Postojeći propisi o drumskom saobraćaju tretiraju odvojeno lokalni i međunarodni saobraćaj, a zajednički regulišu prevoz robe i putnika, što je u suprotnosti sa pravilima EU.

Vlada je predložila koncesije za putne pravce Subotica–Požega i Niš–Dimitrovgrad sa kojima se saglasila Narodna skupština Republike Srbije.

Ministarstvo za kapitalne investicije Republike Srbije zaključuje sporazum sa stranim ministarstvima saobraćaja u vezi sa brojem dozvola za prevoz robe, a Privredna komora Srbije ih dodeljuje konkretnim firmama. Međutim, dozvole namenjene srpskim prevoznicima, koji su konkurentniji od stranih, brzo se raspodele. Rešenje je povećanje ukupnog broja dozvola putem međunarodnih pregovora.

Preporuke:

A) Usvojiti zakone o prevozu putnika u drumskom saobraćaju i o prevozu tereta u drumskom saobraćaju, a prema pravilima EU.

Rok: 3. kvartal 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo za kapitalne investicije

B) Dati koncesije za izgradnju drumskih pravaca (Subotica–Požega; Niš–Dimitrovgrad)

Rok: u toku

Nosilac: Ministarstvo za kapitalne investicije

V) Pregovorima obezbediti veći broj dozvola za špeditere i prevoznike

Rok: na godišnjem nivou

Nosilac: Ministarstvo za kapitalne investicije

7.3. Rečni saobraćaj

Postojeće stanje:

Predstoji pravno uređivanje ovog oblika saobraćaja u skladu sa Pravilnikom EU. Stanje rečnih pristaništa u Srbiji je veoma loše. Zapuštena su i neuređena. Postoje pojedinačni pokušaji da se pristaništa i obale urede, ali ipak veliki privredni potencijal, za sada, ostaje neiskorišćen.

Preporuke:

A) Usvojiti Zakon o vodnom saobraćaju

Rok: 3. kvartal 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo za kapitalne investicije

B) Predložiti plan mera za unapređenje rečnih pristaništa

Rok: maj 2006. (za predlaganje mera)

Nosilac: Ministarstvo za kapitalne investicije

8. Obuka i stručno usavršavanje

Postojeće stanje:

U toku je javna rasprava o Strategiji obrazovanja nakon koje sledi donošenje Zakona o obrazovanju odraslih. Neophodno je ove propise uskladiti sa pravnim tekovinama EU (Evropskim prostorom obrazovanja). U važećim propisima nisu predviđene potvrde (sertifikati) za odrasle niti mehanizam njihovog priznavanja. Takođe je izrađen Nacionalni akcioni plan za sprovođenje Kopenhagenške deklaracije iz 2002. godine i Saopštenja evropskih ministara iz Mastrihta iz decembra 2004. godine, koji se sprovodi u skladu sa naporima Evropske zadužbine za obuku iz Torina.

Usvojena je Nacionalna strategija zapošljavanja koja poštuje principe Evropske strategije zapošljavanja i Lisabonske konvencije. Kao glavni ciljevi se postavljaju: puna zaposlenost, kvalitet i produktivnost rada, društvena kohezija i uključivanje na tržište. Iz ovoga je proizašlo 10 opštih prioriteta, a njima su pridružena još dva s obzirom na stanje tržišta rada u Srbiji: podrška poslovanju stranih ulagača i smanjenje razlika regionalnih tržišta rada.

Ciljeve kao što su „puna zaposlenost i društvena kohezija” treba relativizovati, jer potiču iz danas već prevaziđenog ekonomskog koncepta tzv. države blagostanja. Pri nezaposlenosti od 35% treba se koncentrisati na razvoj privatnog sektora (prvenstveno sektora MSP) i na stručno usavršavanje državne uprave, kako bi postala efikasan javni servis. Treba otklanjati uzroke, a ne posledice.

S obzirom na tehnološki zaostatak domaćih preduzeća potrebna su nova rešenja zasnovana na naučno-istraživačkom radu i inovacionim sistemima. Usvojeni su Zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti i Zakon o inovacionoj delatnosti. Njihova primena će dovesti do potpune slobode istraživanja i liberalizacije u pogledu finansiranja naučno-istraživačkih projekata. Dostupnost rezultata istraživanja privrednim subjektima će biti olakšana. Treba omogućiti preduzećima da koriste istraživačke rezultate kada im je to potrebno, jer se „planiranje na naučnoj bazi“ nije pokazalo efikasnim. Potrebno je i ubrzati reformu visokog školstva i opštu reformu prosvete.

Sadašnja liberalna politika na polju visokog školstva je dobra. Iskustvo Poljske pokazuje da je potrebno 15–20 godina da nastanu privatni univerziteti koji su bolji od najboljih državnih. Konkurencija će dovesti do povećanja kvaliteta visokoškolskih ustanova.

Napomena:

Evropska agencija za rekonstrukciju (EAR) sprovodi Program reforme stručnog obrazovanja i obuke – VETSrbija (Vocational Education and Training Reform Programme – VETSerbia). Ovaj program ima za cilj da odredi mere koje su neophodne za unapređenje znanja i veština radne snage u Srbiji, a koje će biti usklađene sa potrebama stranih ulagača.

Planirani cilj:

Brža integracija obrazovnog sistema u savremeni evropski obrazovni prostor, obezbeđivanje stručnih veština i znanja koji su u skladu sa promenljivim zahtevima savremenog poslovanja (uključuje određivanje potreba stranih ulagača), kvalifikovana radna snaga spremna da odgovori zahtevima stranih ulagača, kao konkurentska prednost Srbije, osnivanje, razvoj i rad malih i srednjih inovativnih preduzeća i podrška tehnološkom unapređenju postojećih preduzeća.

Preporuke:

A) Usvojiti Strategiju i politiku stručnog obrazovanja

Rok: maj 2006. godine.

Nosilac: Ministarstvo prosvete i sporta

B) Usvojiti Zakon o obrazovanju odraslih

Rok: avgust 2006. godine (za upućivanje na mišljenja)

Nosilac: Ministarstvo prosvete i sporta

V) Koordinirati i učestvovati u primeni programa VETSrbija u oblasti reforme stručnog obrazovanja i obuke (naročito sa ciljem usavršavanja obučene radne snage u sektoru proizvodnje) kroz osnivanje škola (regionalnih centara) za obuku viška radne snage iz proizvodnih preduzeća i nezaposlenih lica sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje u sledećim oblastima:

1. operativni poslovi (industrijska obrada, organizacija rada i lični stavovi prema kvalitetu proizvodnog posla);

2. inženjerstvo (rukovanje „CN/CNC” – Computer Numerical Control – mašinama, merne veštine, statističke i veštine dokumentovanja podataka, lični stavovi prema kvalitetu posla);

3. rukovođenje grupama (rad na projektima, timski rad, veštine upravljanja proizvodnim tokom) i

4. obezbeđivanje kvaliteta, poslovi planiranja i kontrole.

Nosilac: Ministarstvo prosvete i sporta u saradnji sa nadležnim ministarstvima (Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike) i sa predstavnicima odgovarajućih institucija i stručnjaka iz javnog i privatnog sektora Srbije.

G) Sprovoditi Nacionalnu strategiju zapošljavanja

Nosilac: Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, u saradnji sa drugim ministarstvima, socijalnim partnerima i ostalim zainteresovanim institucijama

D) Imenovati članove savetodavnog tela Ministarstva prosvete ili Vlade Republike Srbije od predstavnika Ministarstva prosvete, Ministarstva privrede, Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, Ministarstva nauke i zaštite životne sredine, Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom, predstavnika privrede i stručnjaka, sa ciljem savetovanja u oblasti stručnog usavršavanja

Rok: april 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo prosvete i sporta, u saradnji sa resornim ministarstvima

________________________________

59 Ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom je pokrenuo inicijativu za proglašavanje člana 60. Ustava Srbije nesaglasnim sa Ustavnom poveljom Srbije i Crne Gore pred Sudom Srbije i Crne Gore.

60 Razmotriti formiranje jedne organizacije na nivou Vlade, nadležne za razvoj, upravljanje informacionom tehnologijom i koordinaciju sa drugim državnim institucijama.

III. RAD PREDUZEĆA

1. Radno zakonodavstvo

Postojeće stanje:

Uticaj radnog zakonodavstva na poslovanje preduzeća u Srbiji je postao neuporedivo povoljniji zahvaljujući zakonskim rešenjima iz 2002. i 2005. godine. Ipak, ima prostora daljem unapređenju radnog zakonodavstva u cilju otklanjanja pojedinih rešenja koja su nasleđena iz „samoupravnog perioda”, odnosno dodata amandmanima narodnih poslanika prilikom donošenja Zakona o radu 2005. godine.

Zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji se od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade. Upotreba prosečne zarade kao osnovice za utvrđivanje naknade zarade za vreme odsustvovanja sa rada i za vreme prekida rada je neodgovarajuća, budući da tako naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa posla neopravdano uvećava deo zarade za radni učinak. Radni učinak pritom nije ni ostvaren, jer je zaposleni odsustvovao sa posla.

Planirani cilj:

Brisati iz Zakona o radu određene odredbe koje su nasleđene iz nekadašnjih „samoupravnih” rešenja.

Preporuka:

Ukloniti iz Zakona o radu sledeće odredbe:

– odredbe člana 108. koje se odnose na pravo na uvećanu zaradu po osnovu vremena provedenog na radu („minuli rad”),

– odredbe člana 118. koje se odnose na pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada („topli obrok”) i za regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Takođe, preispitati tačku 2. člana 108. kojom se zarada uvećava i za rad noću i za rad u smenama. Potrebno je brisati deo tačke 2. kojim se daje pravo na uvećanu zaradu za rad u smenama, budući da je već dato pravo na uvećanu zaradu za rad noću.

Odredbe kojima se utvrđuje naknada zarade za vreme odsustvovanja sa rada, kao i naknada zarade za vreme prekida rada do koga je došlo bez krivice zaposlenog (čl. 114, 115. i 116) je potrebno izmeniti sa ciljem da umesto prosečne zarade u poslednja tri meseca parametar za utvrđivanje visine naknade bude osnovna zarada.

Rok: april 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike

2. Oporezivanje

Postojeće stanje:

Broj poreza i drugih dažbina još uvek je veći od optimalnog. Nedostaci trenutnog stanja posebno se iskazuju u slabljenju prednosti niske stope poreza na dobit preduzeća (10%) visokim stopama poreza na teret poslodavca i naplatom mnogobrojnih taksi i naknada s kojima se svaki privredni subjekat susreće u svom redovnom poslovanju (pretežno komunalno-infrastrukturne prirode). Takođe, opštine po Srbiji utvrđuju nerealno visoke cene ekološke takse bez utemeljenih kriterijuma i sa različitim tumačenjima propisanih nadležnosti, mimo važećih uputstava Ministarstva nauke i zaštite životne sredine.

Neki važni porezi su među najnižim u Evropi (porez na dohodak, na korporativnu dobit, ni PDV od 18% nije visok). Takođe je dobro što se dva prvonavedena poreza naplaćuju po ravnoj ili jedinstvenoj poreskoj stopi. Sva preduzeća, bez obzira na veličinu, imaju velike poreske podsticaje vezane za ulaganje u osnovna sredstva za obavljanje registrovane delatnosti (posebno određene proizvodne delatnosti uz veće poreske olakšice za mala preduzeća) i za zapošljavanje novih radnika. Međutim, porez na platni spisak ili payroll tax je enorman (sada 73%), a državna potrošnja u Srbiji je najviša u Evropi sa 55% od BDP. Dakle, potrebna je sveobuhvatna reforma javnih finansija gde bi se:

a) smanjila državna potrošnja na manje od 40% od BDP (u Evropi ima zemalja sa državnom potrošnjom manjom od 30% od BDP, npr. Litvanija, Irska, Albanija);

b) ukinula većina poreza, prvo oni gde je postupak naplate skuplji od naplaćene sume, potom i drugi;

v) dopustila fiskalna decentralizacija.

Ukoliko je nemoguće sve nabrojano ostvariti istovremeno, trebalo bi bar krenuti u navedenom pravcu.

Specifični modeli poreskih podsticaja nisu prilagođeni strukturi ulaganja u Srbiji. Oslobađanje od poreza na 10 godina za ulagača koji uloži 600 miliona dinara i zaposli najmanje 100 lica predviđeno je kao jedan od ključnih podsticaja u Zakonu o porezu na dobit preduzeća. Ovako postavljeni kriterijumi podstiču samo velika ulaganja i isključuju ulaganja u mala i srednja preduzeća (izuzev poreskog kredita za novozaposlene radnike i ulaganja u osnovna sredstva).

Takođe, smetnju primeni poreskih podsticaja predstavlja neodređen i nejasan pristup u pogledu devastiranih područja, kao i područja od posebnog interesa. Potrebno je utvrditi i proglasiti područja od posebnog interesa, na koja i upućuju pravila o poreskim podsticajima određena poreskim zakonima. Što se tiče devastiranih područja, ona nisu tretirana poreskim zakonima niti trenutno postoji preporuka o primeni poreskih zakona u ovim slučajevima. Određeni broj podsticaja se odnosi na nerazvijena područja, a ona su određena Zakonom o nerazvijenim područjima iz 1995. godine za desetogodišnji period, tako da je neophodno doneti novi zakon koji će urediti ovu materiju.

Potrebno je da se na teritoriji Srbije uvede fiskalna decentralizacija.61 Za to ima više razloga. Prvo, to je najmoćnije razvojno sredstvo, posebno za one opštine koje prednjače u njegovom korišćenju (slučaj Inđije, Pazove, itd.). Drugo, primer će morati da slede i druge opštine, što će od lokalnih političara tražiti da budu efikasniji u korišćenju sredstava. Time se stvara mehanizam kontrole opštinskog budžeta, koji funkcioniše sam od sebe. Treće, to će rasteretiti firme i pojedince dela izdataka. Treba ići i u pravcu da se opštinama ostavi deo poreza na dohodak pojedinca, dobit korporacija i akciza, tako da imaju okvir u kome same mogu da se kreću. Ograničena bi bila samo maksimalna i minimalna stopa, a opštine bi slobodno mogle da biraju bilo koji nivo u tom domenu.

Prema Zakonu o porezu na dobit preduzeća izdaci za reklamu, propagandu i reprezentaciju (zbirno) priznaju se kao rashod u iznosu od 3% od ukupnog prihoda obveznika.

Postoje i određeni problemi u praktičnoj primeni poreza na dodatu vrednost (PDV), npr. na beogradskom aerodromu ne postoji šalter koji administrira povraćaj PDV već kancelarija koja se teško pronalazi. Takođe, informacije o povraćaju PDV, koje su istaknute na aerodromu, ispisane su na lošem engleskom jeziku. Dalje, za povraćaj poreza strancima neophodno je imati obrazac „REF 4”, a on se uzima u prodavnici u kojoj je roba kupljena. Međutim, većina naših prodavnica nema ovaj obrazac. Ukoliko je matična zemlja stranog državljanina potpisala Konvenciju o socijalnom osiguranju sa Srbijom i Crnom Gorom, izbegava se dvostruko plaćanje doprinosa za socijalno osiguranje.

Finansijska godina ulagača se često razlikuje od kalendarske, a poreska uprava registruje da je finansijska godina preduzeća završena 31. decembra.

Takođe, postoji potreba da Ministarstvo finansija češće objavljuje putem interneta objašnjenja u vezi sa primenom propisa, što bi naročito doprinelo pravnoj sigurnosti u oblasti poreza. Postoji i poseban problem kod naplate poreza na kapitalnu dobit. Naime, Zakonom o porezu na dobit preduzeća definisano je (član 40) da se na prihode koje ostvari nerezidentni obveznik od rezidentnog obveznika po osnovu dividendi i udela u dobiti u pravnom licu, autorskih naknada, kamata, kapitalnih dobitaka i naknada po osnovu zakupa nepokretnosti i pokretnih stvari, obračunava i plaća porez po odbitku po stopi od 20%, ako međunarodnim ugovorom o izbegavanju dvostrukog oporezivanja nije drukčije uređeno. Navedeno je i da se porez po odbitku ne obračunava i ne plaća, ako se prihod iz stava 1. člana 40. Zakona o porezu na dobit isplaćuje stalnoj poslovnoj jedinici nerezidentnog obveznika iz člana 4. tog zakona.

Stav poreske uprave je da je obveznik plaćanja poreza na kapitalnu dobit, u slučaju kada je prodavac strano pravno lice nerezident, isplatilac prihoda.

Budući da se trgovanje hartijama od vrednosti prevashodno i u redovnom postupku obavlja preko Beogradske berze, dakle elektronskim putem, posredstvom brokera – ni prodavac niti kupac akcija ne mogu znati međusobni identitet. Stoga se nameće pitanje kako neko može biti u zakonskoj obavezi plaćanja poreza po odbitku u ime i za račun nerezidentnog pravnog lica i to uslovno ako se kao kupac akcija javlja rezidentno pravno lice koje u svojstvu isplatioca prihoda iz člana 40. Zakona o porezu na dobit preduzeća podleže obavezi plaćanja istog.

Ovakvo stanovište poreskih organa nadalje znači da ako je kupac akcija fizičko lice rezident ili nerezidentno pravno lice te obaveze nema, odnosno ona je isključivo vezana za domicilno pravno lice, a to direktno ima za posledicu postojanje nejednakog tretmana, tj. pozicije učesnika na finansijskom tržištu.

U momentu obračunavanja iznosa poreza po odbitku na kapitalnu dobit od prodaje akcija, isplatilac prihoda (rezidentno pravno lice) ne može znati po kojoj ceni je prodavac (nerezident) kupio akciju koju mu je prodao na berzi, pa se ne može izvršiti obračun niti popuniti obrazac PDPO u momentu isplate kupovne cene akcija (u momentu izvršenja kliringa i saldiranja u elektronskom sistemu Centralnog registra na T+3) u doslovnom tumačenju i primeni člana 40. Zakona o porezu na dobit preduzeća.

U praksi se dešava da poreska uprava ne izdaje potvrdu da je pravno lice nerezident izmirilo svoje poreske obaveze prema Republici Srbiji, jer nema uputstvo za rad po tom pitanju; banka ne može da transferiše sredstva odnosnog pravnog lica, prema članu 25. Zakona o deviznom poslovanju, tako da u praksi postoje strani investitori kojima su sredstva zarobljena od juna meseca 2005. godine.

Planirani cilj:

Jasan i jednostavan fiskalni sistem (centralne i lokalnih vlasti), sa minimumom različitih dažbina i različitih stopa, uz sprovođenje fiskalne decentralizacije. Uspostaviti jasne i centralizovane kriterijume za određivanje lokalnih naknada i taksi i eliminisati samovoljnost lokalne samouprave u tom delu. Određivanje same visine lokalnih taksi ipak ostaviti opštinama, kao sredstvo njihovog međusobnog konkurisanja. Naime, centralno bi bila utvrđena samo maksimalna i minimalna stopa, a opštine bi slobodno mogle da biraju bilo koji nivo u tom domenu.

Unaprediti uslove za podsticaje koji će dovesti do povećanja stranih ulaganja i razvoja preduzetništva. Podstaći ulaganja u mala i srednja preduzeća i druge vidove ulaganja primerene našem tržištu. Uspostaviti jasan pravni okvir za primenu poreskih podsticaja. Unaprediti postupanje poreske uprave u pogledu primene PDV. Primenjivati zaključene sporazume u oblasti izbegavanja dvostrukog oporezivanja i plaćanja doprinosa.

Preporuke:

A) Izraditi detaljnu studiju o mogućnostima smanjenja opterećenja privrednih delatnosti i dobijanja celovite slike o svim troškovima za privredne subjekte na osnovu poreza, taksi, naknada i drugih dažbina koje naplaćuju Republika, lokalna samouprava i javna preduzeća.

Rok: maj 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo finansija u saradnji sa nadležnim ministarstvima (privreda, ekonomski odnosi sa inostranstvom, rudarstvo i energetika, kapitalne investicije, trgovina i turizam, nauka i zaštita životne sredine, poljoprivreda, šumarstvo i vodoprivreda, državna uprava i lokalna samouprava).

B) Izmenama odgovarajućih zakona predvideti poreske podsticaje za odgovorno ponašanje prema životnoj sredini, za ulaganja u istraživanje i razvoj, kao i za ulaganja u obuku zaposlenih, a eventualno i za otvaranje industrijskih parkova. Razrešiti probleme kod naplate poreza na kapitalnu dobit.

Rok: maj 2006. godine (za upućivanje na mišljenja)

Nosilac: Ministarstvo finansija

V) Izmeniti praksu poreske uprave koja prilikom obračunavanja poreza ne razlikuje kalendarsku i finansijsku godinu

Rok: april 2006. godine (za upućivanje na mišljenja)

Nosilac: Ministarstvo finansija

G) Unaprediti praksu nadležnih službi u vezi sa povraćajem PDV, kao i kontrolu nad radom privrednih subjekata i prodavnica, naročito kod povraćaja strancima

Rok: april 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo finansija

D) Rešiti pitanje plaćanja doprinosa za socijalno osiguranje za strane državljane sa kojima Srbija i Crna Gora ima odgovarajući sporazum

Rok: 3. kvartal 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo finansija, Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike

Đ) Utvrditi i proglasiti nerazvijena, razorena (devastirana) i područja od posebnog interesa, jer na njih upućuju pravila o poreskim podsticajima određena poreskim zakonima

Rok: maj 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo privrede u saradnji sa Ministarstvom finansija

E) Utvrditi jasnije kriterijume i predvideti kaznene mere u vezi sa određivanjem i naplatom lokalnih taksi i naknada, uključujući i ekološku taksu, u vezi s kojom treba precizirati nadležnost za njeno uvođenje, da bi se izbegla pravna nesigurnost.

Rok: 3. kvartal 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu u saradnji sa jedinicama lokalne samouprave, Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine i Ministarstvo trgovine, turizma i usluga

Ž) Doneti Zakon o finansijama lokalne samouprave i sprovoditi fiskalnu decentralizaciju koja će podstaći poresku konkurenciju među opštinama

Rok: 3. kvartal 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo finansija u saradnji sa jedinicama lokalne samouprave

Z) Ubrzati uspostavljanje i primenu jedinstvenog poreskog informacionog sistema.

Rok: maj 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo finansija

I) Objavljivati na internetu sva objašnjenja Ministarstva finansija u vezi sa primenom pojedinih odredaba poreskih propisa.

Rok: april 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo finansija

2. Devizno poslovanje i kreditni poslovi sa inostranstvom

Postojeće stanje:

U Srbiji se primenjuje Zakon o deviznom poslovanju (usvojen u aprilu 2002. godine) kojim su u potpunosti liberalizovana tekuća plaćanja prema inostranstvu ukidanjem ranijih ograničenja, a na osnovu čega je MMF 15. maja 2002. godine proglasio eksternu konvertibilnost dinara u tekućim transakcijama. Za kapitalne transakcije uvažen je princip delimične i postepene liberalizacije, odnosno da se najpre liberalizuju dugoročni, a zatim i kratkoročni kapitalni poslovi. Proširenje liberalizacije kapitalnih poslova predviđeno je Predlogom novog zakona o deviznom poslovanju, koji je u skupštinskoj proceduri. U Predlogu je definisana mogućnost plaćanja kada se vrši ulaganje u dugoročne hartije od vrednosti, kako po osnovu direktnih investicija, tako i po osnovu portfolio investiranja, dok je ograničenje zadržano samo za kratkoročne portfolio investicije, osim za ovlašćene banke.

Predlogom novog zakona o deviznom poslovanju uređeno je plaćanje rezidenata i nerezidenata po osnovu ulaganja u inostrane i domaće dugoročne hartije od vrednosti, ulaganja u investicione i dobrovoljne penzione fondove, a propisano je da se u Republici transakcije po osnovu ulaganja u hartije od vrednosti koje glase na stranu valutu (bez obzira da li ih izdaje rezident ili nerezident) može obavljati i u devizama, što će u značajnoj meri doprineti razvoju finansijskog tržišta u Srbiji. Postojeće odredbe su kočnica za razvoj finansijskih tržišta.

Na osnovu Zakona o deviznom poslovanju dozvoljeno je da se iz zemlje iznese 2000 evra efektivnog novca; kada nerezident ulazi u SCG sa većom sumom, u obavezi je da popuni potvrdu koju dobija od carinskog organa sa naznačenim iznosom, na osnovu koje taj novac može da iznese iz zemlje. Dato ograničenje iznošenja strane valute u gotovini, u vrednosti većoj od 2000 evra je u funkciji sprečavanja pranja novca. Međutim, ovo ograničenje nema uticaja na iznošenje deviza, imajući u vidu da se preko kreditne kartice van zemlje mogu potrošiti neograničene sume.

Mehanizam dodatnog plaćanja, predviđen ranijim Zakonom o preduzećima, je bio jednostavan i delotvoran način finansiranja kompanija od strane društava majki ili vlasnika bez povećavanja registrovanog kapitala ili korišćenja inter-kompanijskog mehanizma zajmova, ali ova mogućnost je isključena iz novog Zakona o privrednim društvima.

Preporuke:

A) Usvojiti Zakon o deviznom poslovanju

Rok: jun 2006.

Nosilac: Ministarstvo finansija u saradnji sa Narodnom bankom Srbije

B) Nakon usvajanja novog Zakona o deviznom poslovanju ponovo sagledati visinu limita efektivnog stranog novca koji se može unositi i iznositi pri prelasku državne granice i doneti nov podzakonski akt u vezi s tim.

Rok: četiri meseca nakon usvajanja novog Zakona o deviznom poslovanju

Nosilac: Ministarstvo finansija u saradnji sa NBS

V) Vratiti rešenje iz prethodnog Zakona o privrednim društvima u vezi sa mogućnošću dodatnog plaćanja kao načina finansiranja kompanija od strane preduzeća majki ili vlasnika bez povećavanja registrovanog kapitala u Zakon o privrednim društvima.

Rok: 3. kvartal 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo privrede

3. Carina i inspekcije

Postojeće stanje:

Poslednjih nekoliko decenija u svetu postoji trend ukidanja necarinskih barijera u spoljnoj trgovini uz neprestano snižavanje carina. Trenutno je prosečna ponderisana carinska stopa u Srbiji na nivou od 6,3%, i to neuključujući smanjene, odnosno uklonjene carine u skladu sa potpisanim sporazumima o slobodnoj trgovini. Ostale zemlje jugoistočne Evrope koje su članice Svetske trgovinske organizacije imaju znatno niže prosečne carinske stope.

U 2005. godini je postignuto evidentno unapređenje u radu MUP, carine i veterinarske i fitosanitarne službe na graničnim prelazima. Poljoprivredna i Sanitarna inspekcija više ne vrše kontrolu kvaliteta (zdravstvene ispravnosti) proizvoda na graničnom prelazu već u unutrašnjosti zemlje. Mada je ovim postignut značajan pomak ka ubrzanju protoka robe, što je i potvrđeno zvaničnim merenjima vremena zadržavanja robe na graničnim prelazima, ova oblast je još uvek predmet usaglašavanja Komisije Vlade Srbije koja radi na pripremi i organizaciji Nacionalne strategije rukovođenja službama za kontrolu prelaženja državne granice Republike Srbije.

Dalje, nedostaje jasan pravni okvir i sredstva za rad pojedinih inspekcijskih službi, kao što su veterinarske, fitosanitarne i sanitarne laboratorije i zdravstvena inspekcija. Značajan problem predstavlja manjak savremene opreme za rad.

Prilikom uzimanja uzoraka prehrambenih i farmaceutskih proizvoda na graničnim prelazima, nadležne kontrolne službe često uzimaju veće količine robe od potrebnih. Pri tome, dug period čekanja na granici prouzrokovan je kratkim radnim vremenom službi zaduženih za kontrolu, što utiče na svežinu i kvalitet prehrambenih proizvoda. Takođe, zbog dugog perioda čekanja na granici, preduzeća kao što su DHL, FedEx i UPS često odbijaju da prihvate pošiljke uzoraka prehrambenih proizvoda, dok preduzeća iz oblasti kliničkih ispitivanja često nisu u mogućnosti da ispoštuju rokove velikih farmaceutskih firmi u svetu. Ovi problemi moraju biti rešeni u skladu sa odgovarajućom međunarodnom praksom.

U proteklih godinu dana poljoprivredni inspektori uzorkuju minimalnu količinu proizvoda neophodnih za analizu, ne zadržavaju kontra-uzorak robe kod sebe (niti u službenim prostorijama), već ga na propisan način dostavljaju uvozniku/špediteru na čuvanje do okončanja postupka, što bi trebalo da bude model za sve inspekcije.

Postojeći Zakon o organskoj poljoprivredi je nekompletan i nedovoljno usklađen sa odgovarajućom regulativom EU. Zakon ne predviđa potrebne mere podrške farmerima koji se bave organskom proizvodnjom, niti bilo koji drugi vid stimulisanja razvoja organske poljoprivrede, te predstavlja ograničavajući faktor za razvoj ostalih organskih proizvodnji, jer ne definiše uslove za njihovo odvijanje. Osim toga ovaj zakon je nerealan i nefunkcionalan i po osnovu predviđenog načina kontrole i sertifikacije.

Uvođenjem sistema bezbednosti hrane obezbediće se dovoljna količina zdravstveno ispravne hrane dobrog kvaliteta (bezbedne hrane), efikasna i ekonomična proizvodnja i nadzor, a usklađivanjem domaćih sa međunarodnim propisima i primenom obaveznih standarda stvoriće se i uslovi za povećanje izvoza. U toku je izrada Strategije o bezbednosti hrane.

Takođe je u toku rad na projektu objedinjavanja dve inspekcijske službe: za radne odnose i za zaštitu na radu, koji se finansira od strane Ministarstva za rad SAD, a u skladu sa standardima EU.

S obzirom na veliki broj zamerki stranih ulagača koje se odnose na korupciju, za očekivati je da će Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije, uz predloge konkretnih mera, doprineti efikasnijem procesuiranju ovakvih slučajeva.

Planirani cilj:

Organizovana i efikasna carina i inspekcije u skladu sa standardima EU, gde svaka služba ima jasno određene aktivnosti, bez preklapanja nadležnosti, sa ciljem zaštite života i zdravlja ljudi, interesa potrošača i ukupnog interesa Republike Srbije u nastupu na međunarodnom tržištu. Srbija treba da nastavi sa snižavanjem carina, a necarinske barijere treba potpuno ukinuti.

Preporuke:

A) Pojednostaviti carinsku proceduru i sadržaj carinskih dokumenata

Rok: decembar 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo finansija

B) Precizno odrediti i pojednostaviti inspekcijsku proceduru, jasnim odvajanjem nadležnosti tržišne od ostalih inspekcija.

Rok: jun 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo finansija, Ministrastvo trgovine, turizma i usluga, Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine i Ministarstvo zdravlja

V) Usvojiti Zakon o Agenciji za veterinarske, fitosanitarne i sanitarne laboratorije

Rok: treći kvartal 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede; Ministarstvo zdravlja

G) Usvojiti Strategiju o bezbednosti hrane

Rok: jun 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine

D) Doneti Zakon o bezbednosti hrane

Rok: jun 2006. godine (za upućivanje na mišljenja)

Nosilac: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine

Đ) Kontinuirano unapređivati rad MUP, carine, veterinarske i fitosanitarne službe na graničnim prelazima i usaglasiti ga sa pravilima EU

Rok: što pre

Nosilac: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstvo zdravlja, MUP, Ministarstvo finansija

E) Dovršiti reorganizaciju Inspekcije rada

Rok: do kraja 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike

Ž) Predložiti plan mera za unapređenje rada inspekcija, odrediti kriterijume za određivanje broja zaposlenih u svim inspekcijskim službama i pojačati rad komisija za kontrolu rada inspekcija u resornim ministarstvima

Rok: jun 2006. godine

Nosilac: resorna ministarstva

Z) Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije

Rok: treći kvartal 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo pravde

4. Standardizacija i akreditacija

Postojeće stanje:

Skupština državne zajednice usvojila je Zakon o standardizaciji, Zakon o akreditaciji, Zakon o metrologiji i Zakon o tehničkim propisima koji su u skladu sa EU regulativom. Pitanje akreditacije i usaglašavanja kvaliteta ima značajno mesto u stvaranju slobodnog i razvijenog tržišta.

Predviđenim podzakonskim aktima će se obezbediti značajnija uloga republika članica državne zajednice, s obzirom na njihove nadležnosti uređene Ustavnom poveljom, jer je ova oblast deo ekonomske politike. Novi zakoni predviđaju reorganizaciju institucija iz ove oblasti i uvođenje tržišnog principa u njihovo delovanje, tako da će se veći deo njih samofinansirati.

U ovom trenutku, većinu akreditovanih organizacija čine laboratorije – njih 90%. U našoj zemlji je akreditovano pet organizacija za izdavanje uverenja (sertifikata) o posedovanju ISO standarda. Preko 99% organizacija akreditovanih kod JUAT je iz Srbije. Većina naših laboratorija nema uverenje o dobroj laboratorijskoj praksi što sprečava razvoj primenljive nauke i ulaganja u taj sektor privrede. Takođe, bez tog uverenja laboratorije ne mogu da izdaju potrebna uverenja za izvoz lekova, prehrambenih proizvoda, kozmetike, veterinarskih proizvoda i industrijske hemije. Izvoznici trenutno traže uverenja u drugim zemljama što usporava i poskupljuje ceo postupak.

Postojeći Zakon o organskoj poljoprivredi se ne primenjuje na odgovarajući način u praksi što dovodi do nelojalne konkurencije. Zakon ne određuje dovoljno jasno šta je organska hrana i njime se ne poštuju svi odgovarajući međunarodni standardi.

Uverenja o poreklu domaće robe izdaje Uprava carine za EU (EUR1) i Švajcarsku (obrazac A) a Privredna komora Srbije za zemlje Bliskog istoka (belo uverenje).

U okviru projekta Evropske agencije za rekonstrukciju „Strengthening Quality Management, Capabilities and Infrastructure in SCG” (Jačanje upravljanja kvalitetom, kapaciteta i infrastrukture u Srbiji i Crnoj Gori) odvija se šest delatnosti. Jedna od njih je unapređenje rada Akreditacionog tela, JUAT. Planirano je da projekt traje do sredine 2006. godine.

Planirani cilj:

Stvaranje delotvornog sistema standardizacije i akreditacije, baziranog na novim zakonima infrastrukture kvaliteta, usklađenim sa pravilima EU i STO, organizaciono i tehničko jačanje JUAT, Zavoda za standardizaciju i Zavoda za mere.

Unapređenje pravnog okvira u oblasti organske poljoprivrede.

Uspostavljanje neophodnog zakonskog okvira za zaštitu čovekove okoline, kao i za upravljanje svim vrstama otpada, potpuno usklađenog sa odgovarajućim pravilima EU.

Preporuke:

A) Usvojiti Zakon o organskoj poljoprivredi i uskladiti pravilnike iz ove oblasti

Rok: april 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede

B) Usvojiti pravilnike o dobroj kliničkoj praksi, dobroj proizvođačkoj praksi, dobroj distributivnoj praksi i dobroj laboratorijskoj praksi, u skladu sa smernicama EU

Rok: maj 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede

V) Preduzeti mere za učlanjenje u PIC (Pharmaceutical inspection convention) i započeti obuku farmaceutskih inspektora

Rok: april 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo zdravlja

G) Ustanoviti jedinstvenu inspekciju za dobru laboratorijsku praksu nakon dogovora koje od moguća tri ministarstva RS će biti zaduženo za ovu inspekciju, a shodno rešenjima u aktima koji će se doneti, prvenstveno Strategijom o bezbednosti hrane i Zakonom o bezbednosti hrane.

Rok: avgust 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine, Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva

D) Doneti paket zakona iz oblasti zaštite životne sredine: o upravljanju hemikalijama, o upravljanju otpadom, o ambalaži i ambalažnom otpadu, o zaštiti vazduha i o vodama

Rok: 3. kvartal 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine, Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva

Đ) Obezbediti delotvornu koordinaciju projekta Evropske agencije za rekonstrukciju „Jačanje upravljanja kvalitetom, kapaciteta i infrastrukture u SCG” kroz rad Saveta za kvalitet Vlade Republike Srbije

Nosilac: Savet za kvalitet Vlade Srbije – za koordinaciju zaduženo Ministarstvo nauke i životne sredine

E) Učiniti dostupnom celokupnu dokumentaciju koja je potrebna za dobijanje dozvola za početak kliničkih ispitivanja kroz dopunu internet prezentacije Ministarstva zdravlja

Rok: april 2006.

Nosilac: Ministarstvo zdravlja

_________________________________

61 Referentan pojam u ekonomskoj teoriji jeste fiskalni federalizam.

IV. OSTALE SISTEMSKE MERE, REFORMA DRŽAVNE UPRAVE I REFORMA SUDSTVA

1. Ostale sistemske mere

Pored zakona koji se pominju u dosadašnjem tekstu, naročito je bitno usvojiti, odnosno izmeniti sledeće zakone i strategije:

(1) Zakon o investicionim fondovima

Rok: april 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo finansija

(2) Zakon o zaštiti konkurencije sadrži određene nedostatke koji mogu umanjiti njegove očekivane efekte, pa je iste potrebno otkloniti izmenama Zakona:

Prvo, član 4. stav 2. Zakona dozvoljava previše arbitrernosti kod izuzeća primene pravila o zaštiti konkurencije na subjekte koji obavljaju delatnosti od opšteg interesa. Navedeni stav potrebno je dopuniti u skladu sa pravom EU, koje propisuje da se pravila o konkurenciji izuzimaju od primene samo ako bi primena pravila o konkurenciji pravno ili činjenično onemogućila obavljanje delatnosti od opšteg interesa. Stoga u navedenoj odredbi, iza reči: „ako bi primena ovog zakona” treba dodati reči: „pravno ili činjenično (naročito ako ne postoji tržišno rešenje)”. Takođe, neophodno je preciznije definisati pojam delatnosti od opšteg interesa i način njihovog vršenja u posebnom zakonu koji uređuje obavljanje ovih delatnosti.

Drugo, valja se ugledati na antimonopolsko zakonodavstvo EU, gde Komisija u prvom stepenu izriče novčanu kaznu za povredu konkurencije; u Srbiji Zakon ovu nadležnost dodeljuje uobičajenom organu za prekršaje. Dakle, potrebno je omogućiti da Komisija za zaštitu konkurencije izriče prekršajne sankcije, tako što će se dopuniti Zakon o prekršajima u smislu da se Komisiji za zaštitu konkurencije poveri nadležnost za izricanje prekršajnih sankcija, u skladu sa Zakonom o zaštiti konkurencije, te treba shodno tome izmeniti član 35. i član 70. stav 2. Zakona o zaštiti konkurencije.

Treće, potrebno je da Komisija dostavlja Vladi finansijski plan najkasnije do 1. oktobra tekuće godine za narednu godinu, da bi se procedura usvajanja finansijskog plana Komisije uskladila sa usvajanjem Zakona o budžetu; u tom smislu potrebno je izmeniti član 51. stav 1. Zakona o zaštiti konkurencije.

Četvrto, iznos godišnjeg prihoda kojim je utvrđen prag iznad kojeg je potrebno pribaviti odobrenje za sprovođenje koncentracije je prilično nizak: ako zajednički ukupan godišnji prihod svih učesnika u koncentraciji ostvaren na tržištu Srbije u prethodnoj godini prelazi iznos od 10 miliona evra, odnosno ako zajednički godišnji prihod učesnika u koncentraciji ostvaren na svetskom tržištu u prethodnoj godini prelazi iznos od 50 miliona evra,62 tako da odobrenju podleže veoma veliki broj koncentracija. Dakle, treba razmotriti podizanje pragova.

Takođe, prilikom koncentracije u kojoj učestvuju domaće i strano preduzeće treba da se odredi visina prihoda domaćeg preduzeća ispod koje za sprovođenje koncentracije nije potrebno odobrenje Komisije. U tom smislu u članu 23. stav 2. tačka 2. Zakona o zaštiti konkurencije treba da se doda i drugi uslov i to: 10 miliona evra godišnjeg prihoda (ostvarenog na srpskom tržištu) domaćeg preduzeća koje učestvuje u koncentraciji sa stranim preduzećem.

Potrebno je domaćim preduzećima omogućiti da „narastu” da bi mogla da osvajaju i strana tržišta.63 Naravno, ostaje činjenica da su od same monopolske/oligopolske situacije na tržištu mnogo bitnije barijere ulasku na tržište što bi državu trebalo da navede na to da ne sankcioniše domaća preduzeća sa dominantnim položajem, već da ih u potpunosti izloži mogućnosti međunarodne konkurencije.

Peto, valjalo bi se odrediti prema tzv. tehnološkom monopolu (npr. aparat Polaroid nekada ili Windows danas); u tom smislu treba da se ubrza donošenje podzakonskih akata kojima se uređuje materija sporazuma o prenosu tehnologije gde bi vlasnik određene tehnologije svoje pravo raspolaganja istom vršio na način kojim monopol industrijske svojine ne sprečava efektivnu konkurenciju na tržištu (ustupanje tehnologije svim zainteresovanim subjektima pod ravnopravnim uslovima).

Šesto, u članu 66. Zakona nije predviđen slučaj tzv. „ćutanja uprave”, tako da se na slučaj kada Komisija ne odgovori na zahtev za odobrenje koncentracije primenjuje opšte pravilo prema kome ćutanje podrazumeva negativan odgovor; na ovaj način se bitno usporavaju integracije preduzeća i omogućava pravna nesigurnost, tako da je neophodno propisati da ćutanje po isteku određenog roka od dana podnošenja zahteva, u skladu sa pravom EU, podrazumeva pozitivan odgovor, odnosno odobrenje koncentracije.

Takođe, među četiri elementa na koje se oslanja antimonopolska politika EU izostavljena je državna pomoć. Tim pitanjem se može baviti i poseban zakon, što će po svemu sudeći biti i slučaj u Srbiji.

Rok: april 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo trgovine, turizma i usluga

(3) Strategiju podsticanja i razvoja stranih ulaganja

Rok: mart 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom

(4) Strategiju privrednog razvoja Republike Srbije64

Rok: kraj 2006. godine

Nosilac: Ministarstvo privrede

2. Reforma državne uprave

Postojeće stanje

Početkom novembra 2004. godine Vlada je usvojila Strategiju reforme državne uprave u Srbiji, čiji je sastavni deo i Akcioni plan za sprovođenje reforme za period 2004. do 2008. godine, a koji sadrži pregled konkretnih mera i aktivnosti sa dinamičkim planom njihove realizacije u navedenom periodu.

Implementacija Strategije je u toku. Donošenjem Zakona o Vladi, Zakona o državnoj upravi, Zakona o javnim agencijama, Zakona o državnim službenicima, Zakona o sprečavanju sukoba interesa u vršenju javnih funkcija, Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja, Zakona o zaštitniku građana i Zakona o elektronskom potpisu, gotovo u potpunosti je zaokružen novi pravni okvir za izgradnju profesionalne državne uprave u Srbiji. Primena ovih zakona, zajedno sa procesom kontinuirane obuke državnih službenika, učiniće upravu u Srbiji sposobnom da preuzme odgovornost za sprovođenje reformi i u drugim oblastima društvenog života, što uključuje i efikasno sprovođenje preporuka iznetih u ovom dokumentu.

Kako se Strategija reforme državne uprave u Srbiji i principi sadržani u njoj ne odnose samo na organe centralne vlasti, već i na organe lokalne samouprave, to će se nastavkom započetog procesa decentralizacije vlasti, zaokruživanjem pravnog okvira za efikasno, zakonito i odgovorno funkcionisanje lokalnih organa vlasti i intenzivnim osposobljavanjem lokalnih službenika da ponesu teret kvalitetnog izvršavanja poslova koji donosi decentralizacija, stvoriti uslovi da opštine i gradovi, odnosno njihovi nadležni organi preuzmu aktivnu ulogu i u oblasti podsticanja stranih ulaganja u privredu.

Stvaranje uslova za primenu Zakona o elektronskom potpisu imaće za posledicu modernizaciju i povećanje efikasnosti rada uprave, kako na centralnom, tako i na lokalnom nivou. Pored toga, primena Zakona o državnim službenicima i donošenje, a potom primena adekvatnog Zakona o lokalnim službenicima, čiji koncept počiva na depolitizaciji i profesionalizaciji, učiniće upravu u Srbiji stabilnom i nezavisnom od političkih promena, što je jedan od bitnih uslova kada je reč o oblasti stranih ulaganja.

Planirani cilj:

Profesionalna, odgovorna i efikasna državna uprava i lokalna samouprava, osposobljena da pruži odgovarajući kvalitet usluga građanima i drugim subjektima.

Preporuke:

Nastaviti sa realizacijom Akcionog plana za sprovođenje reforme državne uprave u Srbiji, uz redovnu ocenu izvršenih mera i aktivnosti.

Rok: U skladu sa Strategijom reforme državne uprave.

Nosilac: Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, u saradnji sa ministarstvima, organizacijama i službama nadležnim za pojedina pitanja od značaja za reformu državne uprave, kao i sa jedinicama lokalne samouprave neposredno, odnosno preko odgovarajuće asocijacije.

3. Reforma sudstva

Postojeće stanje:

Jedan od problema čije se prevazilaženje smatra veoma bitnim za podsticanje stranih direktnih ulaganja jeste i reforma sudstva. Nije zadovoljeno načelo vladavine prava (a to je, osim povećanja ekonomskih sloboda, drugi ključni uslov za veća privatna ulaganja) bez dosledne primene propisa i efikasnog sudskog sistema.

Pozitivni koraci su načinjeni u edukaciji sudija koja se sprovodi kontinuirano u svim oblastima prava. Efikasnost rada sudova redovno se prati preko mesečnih, tromesečnih, šestomesečnih i godišnjih izveštaja o radu sudova i sudija. Izveštaji se dostavljaju Ministarstvu pravde i Vrhovnom sudu Srbije.

Ministarstvo pravde obavlja nadzor nad postupanjem u predmetima u propisanim rokovima i postupanjem po pritužbama i predstavkama. Vrhovni sud Srbije je utvrdio Merila za ocenu minimuma uspešnosti vršenja sudijske dužnosti koja će se privremeno primenjivati do 1. januara 2007. godine kada stupaju na snagu čl. 21. do 28. Zakona o uređenju sudova. Ovim merilima utvrđeni su kriterijumi za ocenu stručnosti, ocenu savesnosti rada sudije i uspešnosti vršenja sudijske dužnosti.

Aktuelizovanje određenih oblasti, kao što su oblasti zaštite prava intelektualne svojine i zaštite konkurencije nameće potrebu za stručnim usavršavanjem sudija kako bi se zadovoljile potrebe modernog poslovanja za efikasnim rešavanjem sporova (kako u parničnom postupku tako i u postupku izvršenja pravnosnažnih odluka suda).

Nedovoljno je razvijen postupak trgovačke arbitraže kao načina rešavanja sporova.65 Zatim, u našem pravnom sistemu ne postoje notari (javni beležnici) koji bi mogli da rasterete sudove određenih poslova (overa potpisa). Najzad, sredstva kojima raspolažu sudovi su nedovoljna za kvalitetno obavljanje poslova u njihovoj nadležnosti.

Planirani cilj:

Stvaranje sudskog sistema koji bi svojom stručnošću i efikasnošću mogao da odgovori potrebama modernog poslovanja, poslovanja kojem je brzina i sigurnost na prvom mestu.

Preporuke:

A) Usvojiti Zakon o arbitraži

Rok: april 2006. godine

B) Pojačati rad na modernizaciji sudova i usavršavanju sudija, pogotovo u oblastima sa manjkom stručnosti (unapređenje nivoa upotrebe informacionih tehnologija, međusobne povezanosti sudova u Srbiji i sa drugim državnim organima, stvaranje elektronskih baza podataka)

Rok: u toku

Nosilac: Ministarstvo pravde

___________________________________

62 Do propisivanja niskih granica je došlo jer se u izradi Zakona ugledalo na slovenački zakon, premda je slovenačko tržište manje od tržišta Srbije.

63 Niske granice preko kojih se dolazilo pod udar antimonopolskog tela bile su propisane i u Norveškoj, čime je norveškim preduzećima bilo otežano da narastu preko određene veličine. Zbog toga Norveška danas nema nijednu domaću transnacionalnu kompaniju. Primer Švedske, države i u pravnom i u istorijskom smislu najsličnije Norveškoj, je suprotan: nemajući nisko postavljene pomenute granice, određena švedska preduzeća su uspevala da narastu preko domaćeg tržišta i postanu transnacionalne kompanije; primeri takvih kompanija su „Volvo”, „IKEA” i dr.

64 Tokom rasprava o strategijama iz različitih društvenih domena, odnosno strategijama za razvoj pojedinih privrednih sektora, kojima javnost u Srbiji obiluje od 2000. godine, treba istaći da postoje i opravdana razmišljanja po kojima je bolje da država isključivo uređuje pravila tržišne igre, a da samim preduzećima prepusti da prave sopstvene strategije.

65 Kod radnog prava Zakonom o radu je propisano da se pojedinačna i kolektivna sporna pitanja mogu rešavati u postupku arbitraže. Krajem 2004. godine donet je i poseban Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova koji uređuje način i postupak rešavanja kolektivnih i individualnih radnih sporova putem mirenja ili arbitraže. Primena ovog zakona je već dala pozitivne rezultate u mirnom rešavanju radnih sporova.

Prilog br. 2

OPŠTI PODACI O SLOBODNIM ZONAMA

Koncept slobodnih zona predstavlja oblik privredne ekstrateritorijalnosti i podrazumeva fizički ograđen i označen deo teritorije matične države, na kojem vlada dodatno garantovan i stimulativan režim poslovanja. Danas u svetu postoji preko 5000 slobodnih zona u oko 120 zemalja. Iako su različitog stepena privredne razvijenosti, preko njih se ostvaruje više od 20% ukupne međunarodne ekonomske razmene.66

Osnovnu atraktivnost slobodnih zona čini povlašćeni carinski tretman, odgovarajuća poreska oslobađanja i pojednostavljene administrativne procedure. U okviru slobodnih zona se odvijaju različite privredne delatnosti, sa ciljem podsticanja izvoznih aktivnosti i povećanja intenziteta spoljnotrgovinske razmene zemlje domaćina, kao i ostvarivanja nekih posrednih pozitivnih efekata na domaću ekonomiju.

Slobodne zone su karakteristične za zemlje u razvoju, a donekle i za zemlje u tranziciji. U zavisnosti od širine prihvaćene definicije, u slobodne carinske zone se mogu uključiti i one u razvijenim zemljama: SAD, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Velikoj Britaniji, Holandiji, Francuskoj, Irskoj..., koje polako napuštaju klasičan koncept.

Nove tendencije se ogledaju u:

– prerastanju klasičnih, proizvodno orijentisanih zona u zone u kojima dominiraju specijalizovane usluge (globalni trend jačanja uslužnog sektora usled naglog razvoja informatičkih tehnologija i telekomunikacija);

– širenju nekadašnjih enklava na veće teritorije (specijalne ekonomske zone u Kini ili čitave provincije na Tajlandu);

– transformaciji slobodnih zona u naučne parkove (oblasti u blizini univerzitetskih gradova ili velikih instituta koji se pretežno bave istraživačkim radom pre svega iz sfere agro-biznisa i bio-inženjeringa);

– formiranju posebnih zona koje se isključivo bave „ofset” nabavkama (velike nabavke vlada razvijenih zemalja, pre svega naoružanja, medicinske opreme, telekomunikacionih sistema, energetskih sistema i energenata koji se proizvode u zemlji domaćina).

Pozitivni efekti koncepta slobodnih zona u zemljama u tranziciji su:

– Povećanje izvoza i deviznog priliva

(Mađarska je 2001. godine kroz slobodne zone izvezla robe i usluge u vrednosti preko 9 milijardi SAD dolara)

– Otvaranje novih radnih mesta

(slobodne zone u Meksiku zapošljavaju preko 400.000 radnika; U Mađarskoj je u prvih 28 zona bilo zaposleno oko 26.000 radnika)

– Uspostavljanje saradnje kompanija iz zone sa preduzećima u slabije razvijenim delovima zemlje

(u slobodne zone Mađarske ušli su svetski giganti koji angažuju veliki broj domaćih preduzeća kao kooperante, dobavljače, prevoznike...)

– Povećanje stranih ulaganja i prenos novih tehnologija

(u slobodnim zonama Turske posluje oko 500 stranih kompanija, kroz koje je u tursku privredu direktno uloženo 400 miliona SAD dolara; u 2004. godini turske slobodne zone su ostvarile promet od oko 22 milijarde SAD dolara uz stvaranje 40.000 novih radnih mesta)

– Efikasan ekonomski metod u funkciji regionalizacije

(koncept slobodnih zona doprinosi sprovođenju politike regionalnog razvoja i napretka pojedinih, ekonomski zaostalih regiona).

Sve susedne zemlje uključile su se u razvijanje ovog koncepta i donele su, s tim u vezi, određena zakonska rešenja, koja su u praksi donela ograničene rezultate. Generalno, slobodne zone u okruženju nalaze se tek u fazi određivanja njihovih stvarnih doprinosa i budućeg statusa (izuzetak je Mađarska).67

Pravni okvir za poslovanje zona podrazumeva da zemlja domaćina obezbedi određene uslove koji u nekim segmentima narušavaju konkurenciju, a koji se ogledaju u postojanju jedinstvenog i stimulativnog Zakona o slobodnim zonama. Poslovanju zona pogoduju naravno i opšta pravna i politička sigurnost, jeftina raspoloživa radna snaga, liberalni uvozno-izvozni tokovi, minimalne administrativne procedure, kvalitetne finansijske usluge, kao i razvijena infrastruktura i telekomunikacije.

Pristalice koncepta „slobodnih zona“ zagovaraju stvaranje potpuno autonomnog i afirmativnog zakonskog rešenja, sa vanrednim poreskim oslobođenjima, kojim bi se precizno definisali svi pojmovi i institucije od značaja za poslovanje u zoni i detaljno uredile sve oblasti.

Do sada se ova oblast odlikovala neusaglašenošću i pravnim prazninama koje postoje u zakonskim rešenjima.

Narušavanje konkurencije pre svega se ogleda u sledećim oblastima:

1. Porezi i doprinosi

(osnovni smisao postojanja slobodnih zona ogleda se u sistemu vanrednih poreskih olakšica i oslobađanja)

2. Radni odnosi i status radnika u zoni

(na neka pitanja se ne primenjuje važeće radno zakonodavstvo što je značajan segment za svako preduzeće koje posluje u slobodnoj zoni)

3. Carinski propisi

(donose se posebna uputstva za carinski postupak u zonama sa posebnim osvrtom na proizvodnju)

4. Devizno i spoljnotrgovinsko poslovanje

(definišu se način i pogodnosti raspolaganja devizama, način i pogodnosti kreditnog zaduživanja u inostranstvu, pogodnosti i način otvaranja i rada filijala domaćih i stranih banaka u zoni, devizna naplata između korisnika i preduzeća za upravljanje zonom)

5. Izgradnja objekata i građevinsko zemljište

(zahteva se jedinstvena i stimulativna procedura dobijanja građevinske dozvole, sistem oslobađanja ili povoljnosti prilikom plaćanja odgovarajućih naknada i taksi vezanih za samu eksploataciju objekata)

6. Nadležnosti preduzeća za upravljenje zonom

(nadležnosti preduzeća za upravljanje zonom se precizno određuju uključujući definisanje obaveze tih preduzeća prema državi i modalitete praćenja njihovog rada i kontrole).

Postoje nedoumice i različita tumačenja kada su u pitanju slobodne zone. Argumentovano je shvatanje da poseban režim poslovanja u slobodnim zonama narušava pravila konkurencije u zemljama koje se odluče za razvoj ovakvih aktivnosti, i da razvoj zaostalih područja i opšte povećanje konkurentnosti i izvoza treba postići stvaranjem stimulativnog poslovnog okruženja na celokupnoj teritoriji koje se odlikuje opštom pravnom i političkom sigurnošću, obučenom radnom snagom, liberalnim uvozno-izvoznim tokovima, minimalnim administrativnim procedurama, kvalitetnim finansijskim uslugama, razvijenom infrastrukturom i savremenim telekomunikacijama, uvozom moderne tehnologije i podržavanjem inovativnih delatnosti, kao i jasnom podsticajnom poreskom politikom, posebno za ulaganja u nerazvijene delove zemlje.

Neophodno je pratiti regulativu Evropske unije koja se odnosi na poslovanje u slobodnim zonama i usaglašavati se sa istom. Sa druge strane, potrebe sadašnjih korisnika slobodnih zona u Srbiji mogle bi biti zadovoljene povećanjem broja „javnih carinskih skladišta”.

________________________________________

66 Izvor: Svetska trgovinska organizacija.

67 Slobodne zone Mađarske su prešle dug i naporan put do uspeha. Od svog osnivanja (1982. godine) pa sve do početka devedesetih, zone su stagnirale, ali po donošenju zakona naklonjenog slobodnim zonama ostvaruju pun efekat i do skora se preko njih obavljalo 43% ukupnog izvoza. S obzirom da je Mađarska od nedavno članica EU, jasan je efekat koji su slobodne zone imale na povećanje deviznog priliva i NSU, smanjenje stope nezaposlenosti, te promociju nacionalne privrede. U skladu sa pristupanjem Uniji, Mađarska je morala da uskladi svoju pravnu regulativu u roku od 3 godine, pa su tako ukinute neke povlastice korisnicima slobodnih zona (EU ne zahteva ukidanje slobodnih zona). Pretpostavka je da će i dalje određeni broj investitora poslovati u zonama, ali će se jedan broj sigurno preorijentisati ka susednim zemljama na obodu EU, što je takođe šansa za slobodne zone u Srbiji.

Prilog br. 3

DODATAK O KONCESIJAMA

Strategija podsticanja i razvoja stranih ulaganja, kojom se, između ostalog, namerava podržati razvoj privatnog sektora u Srbiji za oslonac ima i promociju koncesija, potvrđenog modaliteta saradnje privatnog i javnog sektora u širokom rasponu oblasti.

Usvajanjem Zakona o koncesijama („Službeni glasnik RS”, broj 55/03) u značajnoj meri je prošireno područje investicionih mogućnosti u Srbiji. Koncesije suštinski predstavljaju ulaganja u domaću privredu prema zakonskoj proceduri jednakih uslova za sve potencijalne privatne ulagače (domaće i strane) kroz partnerstvo sa javnim sektorom, po principu „izgradi, koristi, predaj”. Radi se o jednom od retkih zakona u regionu68 koji izričito implicira principe transparentnosti, nediskriminacije, proporcionalnosti, efikasnosti i izvesnosti u objavljivanju proceduralnih informacija u međunarodnim medijima. Ključ za podsticanje ulaganja putem koncesija se nalazi u sigurnosti imovinskih i ugovornih prava.

Činjenicom da su Zakonom predviđene mnoge mogućnosti za ulaganja putem koncesija sa maksimalnim trajanjem od trideset godina, uz Zakon o stranim ulaganjima, stvorena je dobra osnova za priliv novih investicija u domaću privredu sa izuzetkom sektora naoružanja. U domaćoj privredi, podvrgnutoj reformi ka uspostavljanju tržišnih mehanizama poslovanja, paralelno se odvijaju krupne promene kroz procese privatizacije i restrukturiranja preduzeća gde potencijal koncesionih ulaganja sem klasičnih prednosti u rešavanju pitanja infrastrukture, zaposlenosti i budžetskih prihoda, u velikoj meri doprinosi demonopolizaciji (jer su uobičajeno državni monopoli u saobraćajnoj infrastrukturi, telekomunikacijama, prirodnim resursima...), povećanju konkurentnosti, time i povećanju nivoa kvaliteta roba i usluga.

U periodu od stvaranja zakonskog okvira do danas investitori su izrazili najveće interesovanje za koncesije u oblasti saobraćajne infrastrukture, rudarstva i energetike, kao i regulacije čvrstog otpada u gradovima. U tom smislu su pokrenute procedure kroz multiresornu saradnju ka realizaciji interesa Republike Srbije. Radi se o koncesijama za autoputeve od Niša do granice sa Bugarskom, kao i od Horgoša do Požege, o koncesijama za istraživanje i eksploataciju raznih ruda na više lokacija, izgradnju kapaciteta za upravljanje čvrstim otpadom i ostalim. Podrazumeva se, kao i do sada, zajednička saradnja sa predstavnicima Ministarstva za kapitalne investicije, Ministarstva rudarstva i energetike i predstavnicima lokalnih samouprava.

Dosadašnja praksa i iskustvo pokazuju da je neophodno pripremiti i izdati odgovarajući priručnik za koncesije. Priručnik treba da ukaže na relacije između različitih zakona čija je primena neophodna u toku pripreme predloga za davanje koncesije, kao i tokom realizacije koncesionog projekta. Publikacija će biti pomoć za domaće subjekte, ali i za potencijalne strane ulagače, jer će na jednom mestu dobiti informacije zbog kojih se uobičajeno troši dosta vremena i posao odlaže.

Na ovaj način bi se promovisale koncesije, javnost upoznavala sa prednostima ovakvog tipa ulaganja i jačala lokalna samouprava.

Uz posebno uvažavanje prirodnog, zakonskog i činjeničnog monopola, težnja je da se kreira veća konkurencija promovisanjem koncesija u oblastima gde Srbija ima komparativnu prednost usled geostrateškog položaja. Tako se nameću sledeće oblasti za potencijalnu saradnju privatnog i javnog sektora: izgradnja i korišćenje energetskih postrojenja, izgradnja turističke infrastrukture, korišćenje termalnih izvora, komunalne delatnosti, izgradnja i korišćenje puteva, istraživanje i eksploatacija ruda.

Praksa i iskustva zemalja okruženja i centralnoevropskih zemalja pokazuje da su se koncesionim aranžmanima uglavnom rešavali infrastrukturni problemi gde se pitanje visine putarine post festum (Mađarski put M15) pokazalo kao sporno i socijalno teško održivo.

Prilog br. 4

OPŠTA ANALIZA PRIVREDNIH SEKTORA69

1. Svetski trendovi i stanje u Srbiji

Procena je da danas oko 50% svetskog BDP potiče iz industrijskog sektora. Takođe se procenjuje da će do 2025. godine u svetskom BDP globalno postavljena industrija učestvovati sa preko 75%. Ovakve tendencije ukazuju na sledeće:

1. industrijska proizvodnja ima najviše učešće u stvaranju BDP. Ovo je posebno značajno za male zemlje koje su siromašne sirovinama i energentima, a nisu ostvarile svoje mogućnosti u turizmu i saobraćaju. Srbija spada u red tih zemalja;

2. nacionalne ekonomije ne mogu više biti zatvorene i na tradicionalan način braniti svoje tržište i svoju privredu;

3. svaka zemlja, a posebno male zemlje i srednje razvijene zemlje moraju naći svoje mesto u svetskoj podeli rada, odnosno raspodeli industrije, jer je ona, sa jedne strane, nosilac tehničkog i tehnološkog progresa, a sa druge strane, globalno konkurentna industrija ima najniže troškove po jedinici proizvoda i teško je suprotstaviti joj se povoljnijom ponudom.

Globalna ekonomija stvara i nameće nove standarde i na taj način eliminiše konkurenciju koja nije u stanju da prati brze promene.

Opšta je ocena da Srbija kasni sa ekonomskim reformama u odnosu na zemlje regiona. To se posebno odnosi na privatizaciju i prisustvo stranih investitora u svim sektorima privrede. U regionu je već stvorena određena ekonomska struktura. To se najbolje uočava u automobilskoj industriji. Veliki svetski proizvođači izvršili su ulaganja u Slovačkoj, Češkoj, Sloveniji i Rumuniji.

Najznačajniji susedi Srbije, Mađarska, Rumunija i Bugarska, već su postali članovi EU ili će to postati u naredne 2 godine. Otuda delom proističe i nedovoljan interes za ulaganja u Srbiju, a posebno u one grane koje nemaju veliko domaće tržište. Ulaganja u najatraktivnije sektore u Srbiji, ako se izuzmu energetika i telekomunikacije, već su izvršena (industrija cementa, duvanska industrija, pivare). Ta saznanja još više otežavaju projektovanje budućeg razvoja srpske privrede. Nepostojanje Strategije privrednog razvoja Srbije, koja treba da odredi najvažnije sektorske politike, industrijsku, agrarnu, itd. onemogućava utvrđivanje prioriteta. Može se reći da danas od sektorskih strategija na prihvatljivom nivou postoje samo strategije razvoja poljoprivrede i energetike.

2. Opšta ocena privrede Srbije

Raspad SFRJ, ratna događanja na ovim prostorima i međunarodna izolacija i ekonomske sankcije doveli su do pada svih ekonomskih pokazatelja u periodu 1990-2000. godina. Mada je u periodu 2000-2005. godine došlo do velikog reformskog napretka, nacionalna ekonomija nije se značajnije oporavila.

Opšta ocena stanja srpske privrede je:

1. nizak nivo tehnološke i tržišne sposobnosti industrijskih preduzeća;

2. neefikasnost poslovanja (niska produktivnost, visoki troškovi po jedinici proizvoda);

3. nezadovoljavajući nivo kvaliteta proizvoda i usluga;

4. veliki spoljnotrgovinski deficit neodrživ na duži rok;

5. broj otvorenih novih radnih mesta je ispod broja onih koji u procesu privatizacije ostaju bez posla, što za rezultat ima smanjivanje ukupnog broja zaposlenih i povećanje broja nezaposlenih lica;

6. visok nivo javne potrošnje u društvenom proizvodu;

7. nizak nivo investicija u dužem vremenskom periodu (1990-2005); u 2002. godini Srbija ima najniži udeo investicija u društvenom proizvodu: 12%, dok Hrvatska ima 27%, Češka 28%, Mađarska 25%, itd; ako se ima u vidu da je društveni proizvod u Srbiji nizak, onda su, gledano u apsolutnim vrednostima, ulaganja u 2002. godini u Češkoj bila 12, a u Mađarskoj 9 puta veća, itd.

3. Struktura industrije i učešće sektora u BDP

Struktura industrijske proizvodnje u Srbiji nije bila povoljna ni pre 1989. godine. Međutim, ona se dramatično izmenila, odnosno pogoršala u periodu 1989-2000. godina. To se najbolje može videti u Tabeli 2.

Elektroprivreda, proizvodnja uglja, nafte i zemnog gasa i proizvodnja naftnih derivata učestvovali su u ukupnoj industrijskoj proizvodnji 1989. godine sa 11,92%, a 2000. godine sa 24,39%. Pri tome je fizički obim proizvodnje ostao približno na istom nivou.

Najznačajnije industrijske grane, metaloprerađivačka delatnost, mašinogradnja, proizvodnja saobraćajnih sredstava, brodogradnja, proizvodnja elektromašina i aparata, proizvodnja gotovih tekstilnih proizvoda i proizvodnja kožne obuće i galanterije bile su 1989. godine zastupljene u ukupnoj industrijskoj proizvodnji sa 42,56%, a 2000. godine sa 19,74%. Ako se ima u vidu da je 2000. godine nivo industrijske proizvodnje iznosio približno 50% od industrijske proizvodnje u 1989. godini, dolazi se do zaključka da su najznačajnije industrijske grane imale pad proizvodnje više od 4 puta. Ovo se odrazilo na izvoz, jer su ove grane bile nosioci izvoza Srbije.

Relativno učešće pojedinih sektora u BDP (u %):

Sektori

2000.

2001.

2002.

– poljoprivreda, lov i šumarstvo

23,8

25,0

19,2

– prerađivačka industrija

33,9

32,0

30,3

– vađenje ruda i kamena

1,8

2,5

2,2

– proizvodnja elektro energije, gasa i vode

1,8

2,3

5,0

– građevinarstvo

6,1

5,4

5,0

– trgovina na veliko i malo, opravke

17,6

16,4

18,6

– hoteli i restorani

1,9

2,0

2,1

– saobraćaj, skladištenje i veze

9,2

10,9

12,4

– poslovi trgovine i iznajmljivanje nekretnina

3,5

3,0

3,4

– ostalo

0,4

0,5

0,4

Učešće društvenog sektora u BDP 1989. godine bilo je 90,8%, a privatnog 9,2%. Odnos se bitno menja u 2000. godini. Društveni sektor u BDP učestvuje sa 59,5%, a privatni sa 40,5%. Taj odnos će se i dalje menjati u korist privatnog sektora, tako da je učešće privatnog sektora u BDP u 2002. godini porastao na 42,6%. U svetlu ekonomskih reformi ovo je nesumnjivo pozitivan trend. Pri ovome treba imati u vidu da je BDP 2002. godine iznosio samo 45,3% od BDP u 1989. godini. Kada se isključi privreda Kosova i Metohije, onda je BDP u posmatranom periodu oko 2 puta manji.

4. Sektorske mogućnosti i potrebe za ulaganjima

4.1. Telekomunikacije

Telekomunikacioni saobraćaj je jedan od najznačajnijih infrastrukturnih sistema savremenog sveta. On je neophodan za dobro funkcionisanje privrednih sistema, u prvom redu sektora informacionih i komunikacionih tehnologija, saobraćaja, elektroprivrede, bankarstva, ali i za funkcionisanje drugih velikih sistema: zdravstva, školstva, policije, vojske, poreske uprave, itd.

Osnovni sektorski cilj, koji se želi postići neposrednim stranim ulaganjima, je ubrzan razvoj i postizanje znatno višeg nivoa telekomunikacione razvijenosti i smanjivanje razlike u razvijenosti u odnosu na susedne i zemlje EU.

Telekomunikaciona razvijenost se meri brojem stabilnih i mobilnih telefonskih priključaka, priključaka kablovske televizije, personalnih računara i interneta po stanovniku. Ako se telekomunikaciona razvijenost Srbije označi sa 1,0, onda je Rumunije 1,5, Bugarske 1,7, Hrvatske 2,0, Mađarske 2,8, Češke 2,8, Slovenije 4,1, Austrije 5,5, a Švedske, kao jedne od najrazvijenijih zemalja, 8,0. Ovi podaci pokazuju da su potrebe za dugoročnim ulaganjima u telekomunikacioni sektor u Srbiji velike.

Resursi:

– značajno domaće tržište,

– visokoobrazovani i obučeni kadrovi,

– relativno dobra postojeća mreža.

Problemi:

– disparitet cena telefonskih impulsa za domaće i međunarodne razgovore.

Potrebna ulaganja:

– modernizacija postojećih i izgradnja novih telefonskih centrala,

– izgradnja komunikacione i pristupne mreže,

– uvođenje novih servisnih usluga.

Domaći inputi u ulaganjima bi mogli biti oko 20%, sa tendencijom porasta.

Preporuke:

– donošenje programa privatizacije sektora telekomunikacija, kao preduslova za priliv stranih ulaganja (država je sada većinski vlasnik u sektoru telekomunikacija).

4.2. Elektroprivreda

Nakon zanemarivanja ulaganja u elektroenergetski sektor u poslednjoj deceniji prošlog veka, što je dovelo do tehnološkog zastarevanja elektroenergetskih objekata, u poslednjih 5 godina obavlja se revitalizacija i modernizacija kapaciteta i povećanje njihove efikasnosti, koje daje rezultate, a što tehnički parametri pokazuju. Zakonom o energetici već je omogućeno stranim investitorima da investiraju u elektroprivredu pod jednakim uslovima kao i domaćim licima. Ne postoje rezervni kapaciteti, pa je potrošnja u zimskim mesecima na granici održivosti sistema. Potrebne količine su obezbeđivane po cenama koje su znatno niže od troškova proizvodnje, prenosa i distribucije, kao i cena u okruženju.

Potrošnja električne energije u Srbiji nije velika u odnosu na druge zemlje EU – oko 3.500 kwh godišnje po stanovniku; međutim, ona jeste velika ako se svede na energetski intenzitet (oko 1.400 kwh/1.000 dolara nacionalnog dohotka, Grčka 400, Portugal 300, Danska 200).

Uz sadašnju stopu rasta potrošnje električne energije i izrazite cenovne disparitete sa drugim gorivima, Srbija se ubrzano suočava sa problemom ispunjavanja elektroenergetskog bilansa, kako zbog nedostajućih proizvodnih kapaciteta, tako i zbog nepovoljne strukture potrošnje električne energije. Neposredan sektorski cilj je izgradnja novih proizvodnih kapaciteta.

Resursi:

– domaći lignit,

– visokoobrazovani i obučeni kadrovi,

– obnovljivi energenti (drvni otpad, slama, kukuruzovina i sl.).

Problemi:

– značajan disparitet cena kwh koji nije moguće otkloniti u kratkom roku,

– veliki ekološki problemi (pepeo, fenol, itd.).

Potrebna ulaganja:

– termoelektrana snage od 700-750 MW

– kombinovano postrojenje za proizvodnju električne energije i toplote na gas, snage

200-300 MW,

– više manjih elektrana koje bi služile za grejanje većih gradova i distribuciju tople vode,

– oprema za površinsku eksploataciju uglja,

– prenosni sistemi,

– interkonekcija,

– zaštita okoline,

– briketiranje ugljene prašine i drugih obnovljivih energenata,

– izgradnja malih hidroelektrana.

Domaći inputi u ulaganjima bi mogli iznositi 35-40%.

Preporuke:

– podsticanje stranih investitora da učestvuju u izgradnji novih proizvodnih i ostalih kapaciteta, nezavisno od toka, i dinamike restrukturisanja i reorganizacije elektroprivrede, uz stvaranje uslova za formiranje tržišnih cena električne energije i usluga. Neadekvatne cene ne mogu biti privlačne za investitore. Doneti odluku o sudbini započete TE-TO Kolubara.

4.3. Naftna industrija i gasifikacija

Sektor nafte obuhvata eksploataciju domaćih rezervi nafte, uvoz, transport i preradu sirove nafte i naftnih derivata, kao i distribuciju i prodaju / izvoz derivata nafte. Kao posledica niskog nivoa ulaganja u održavanje postojećih proizvodnih pogona, kao i nedovoljnog istraživanja zbog nedostatka sopstvenih sredstava, prisutan je stalni pad proizvodnje nafte i gasa. Ukupni instalirani prerađivački kapacitet domaćih rafinerija iznosi 7.8 miliona tona godišnje, čiji su trenutni operativni kapaciteti, zbog teških razaranja tokom bombardovanja 1999. godine, svedeni na 6.6 miliona tona.

Donošenjem Zakona o prestanku važenja Zakona o osnivanju Javnog preduzeća za istraživanje, proizvodnju, preradu i promet nafte i prirodnog gasa i odgovarajućim odlukama Vlade, u 2005. godini osnovani su: Javno preduzeće za transport nafte naftovodima i transport derivata nafte produktovodima, Javno preduzeće za transport, skladištenje, distribuciju i trgovinu prirodnog gasa i Akcionarsko društvo za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata i istraživanje prirodnog gasa. Stupanjem na snagu ovih odluka uspešno je završena prva faza procesa restrukturiranja javnog preduzeća „NIS – Naftna industrija Srbije”.

Prema Strategiji razvoja energetike u okviru naftnog sektora predviđena su ukupna ulaganja od 360 miliona SAD dolara, u sektoru gasa 840 miliona SAD dolara, dok su ukupna potrebna ulaganja u celom energetskom sektoru 6.375 miliona SAD dolara.

„NIS” a.d. Novi Sad je sastavljen od četiri ogranka: NIS – Naftagas, NIS – Petrol (objedinjuje dosadašnje delove NIS – Rafinerija nafte Pančevo, NIS – Rafinerija nafte Novi Sad, NIS – Jugopetrol i NIS – Naftagas promet), NIS – TNG (organizacioni delovi NIS – Gasa, NIS – Energogasa i NIS – Jugopetrola koji su se bavili prometom tečnog naftnog gasa u bocama i prometom autogasa), NIS – Ugostiteljstvo i turizam (u koji ulaze ugostiteljski objekti, restorani i hoteli iz svih dosadašnjih delova kompanije). Privatizacioni savetnik za Naftnu industriju Srbije (NIS) je izabran i u skladu sa predloženom i usvojenom Strategijom privatizacije prva faza privatizacije se očekuje sredinom 2006. godine.

Dalja gasifikacija na području Republike Srbije u skladu sa Nacionalnim akcionim planom za gasifikaciju, izgradnja podzemnog skladišta gasa i alternativnog pravca snabdevanja prirodnim gasom, obezbediće sigurnost u snabdevanju prirodnim gasom i podići nivo korišćenja prirodnog gasa kao goriva, što će se višestruko pozitivno odraziti kako sa ekološkog, tako i sa aspekta rasterećenja elektro-energetskog sektora Republike Srbije.

Usvajanjem Zakona o energetici i formiranjem Agencije za energetiku, koja između ostalog treba da donese i tarifni sistem za gas u Republici Srbiji, stvoreni su uslovi za formiranje odgovarajuće cene prirodnog gasa za pojedine kategorije potrošača u skladu sa zahtevima koje je Republika Srbija preuzela potpisivanjem Ugovora o osnivanju zajednice za energetiku. Velikim industrijskim potrošačima omogućeno je sticanje statusa kvalifikovanog kupca koji može kupovati energiju za sopstvene potrebe i koji može slobodno izabrati svog snabdevača energije.

Srbija ima veliku zavisnost od uvoza nafte i gasa. Oko 75% domaćih potreba pokriva se uvozom. Domaće rafinerije proizvode sve derivate nafte, u skladu sa potrebama domaćeg tržišta, ali ti proizvodi, zbog tehničke opremljenosti rafinerija, ne zadovoljavaju standarde EU.

Razvoj petrohemije i hemijske industrije, za čijom proizvodnjom raste tražnja u svetu, a koja se naslanja na preradu nafte, može donositi značajan devizni priliv i pokriti izdatke za uvoz energenata. Prirodni gas ne koristi se u Srbiji samo kao energent, već i kao sirovina za proizvodnju veštačkih đubriva i metanola.

Ulaganja u naftnu industriju, izgradnja novih proizvodnih kapaciteta, povećanje obima proizvodnje naftnih derivata kao i povećanje nivoa kvaliteta naftnih derivata, preduslov su za razvoj pratećih industrija petrohemije i bazne hemije. Razvoj ove grane neposredno utiče na razvoj hemijske industrije, industrije plastičnih masa i gumarske industrije. Po svom multiplikativnom uticaju, ova ulaganja spadaju među najznačajnija.

Potrebna ulaganja:

– revitalizacija i modernizacija postojećih rafinerija,

– izgradnja dela međunarodnog naftovoda kroz Srbiju,

– izgradnja savremenih skladišnih postrojenja za naftne derivate (Beograd, Novi Sad, Smederevo, Niš, Prahovo, Bor),

– izgradnja velikog podzemnog skladišta prirodnog gasa (neophodno radi izravnjavanja neusklađenosti zimske i letnje potrošnje)

– gasifikacija gradova,

– proizvodnja motornih ulja,

– širenje mreže gasnih pumpi.

Mogući domaći inputi u investicijama su na nivou 30%.

Preporuke:

– donošenje strategije privatizacije. Privatizacija naftne industrije će otvoriti mogućnosti daljeg investiranja u naftnu industriju Srbije i podizanje tehničkog nivoa proizvodnje;

– dalja gasifikacija u skladu sa Nacionalnim akcionim planom za gasifikaciju;

– izgraditi podzemno skladište gasa i alternativni pravac snabdevanja gasom.

4.4. Poljoprivreda i prehrambena industrija

Uslovi za bavljenje poljoprivrednom proizvodnjom u Srbiji su uglavnom povoljni. Poljoprivredna površina iznosi 5,12 miliona hektara, ili 66% površine zemlje. Ovo odgovara iznosu od 0,68 hektara po stanovniku, što je znatno više od proseka u Evropi (0,28 hektara po stanovniku).

Nekih 83% poljoprivredne površine je obradivo, od čega se najveći deo nalazi u Vojvodini, dok je ostatak od nekih 17% zemljište koje nije pogodno za obradu, a čine ga pašnjaci (16%), te ribnjaci, trstici i bare (1%). Obradiva površina po stanovniku iznosi 0,57 hektara, što je više od proseka u Evropi (0,18 hektara po stanovniku). Raspoloživa obradiva površina i njena lokacija pružaju povoljne uslove za bavljenje poljoprivrednom proizvodnjom.

Danas poljoprivreda u BNP učestvuje sa oko 21%, zapošljava više od 10% stanovništva, a u izvozu učestvuje sa 26%. Struktura gazdinstava je dvojna: velike korporativne farme sa 15% ukupne obradive površine (0,8 miliona hektara) i porodična gazdinstva sa 85% ukupne obradive površine (3,6 miliona hektara). Struktura gazdinstava je takođe i nepovoljna: 94,5% gazdinstava poseduje manje od 10 hektara. Prosečna veličina gazdinstva je oko 3 hektara, dok samo 5,5% proizvođača od ukupno 778.891 obrađuje preko 10 hektara. Izdvajanja za poljoprivredu iz budžeta Republike Srbije čine preko 2% bruto nacionalnog dohotka (EU u tu svrhu izdvaja 0,5%).

Osnovne karakteristike poljoprivrede Srbije su:

– poljoprivreda u tranziciji od značajno državno regulisane ka tržišno orijentisanoj poljoprivredi,

– poljoprivreda opterećena značajnom socijalanom ulogom u periodu tranzicije,

– još uvek visoko zaštićena poljoprivreda koja zbog toga nije u stanju da jasno profiliše svoje konkurentne proizvode,

– poljoprivreda opterećena neulaganjem u protekloj deceniji i još uvek neuspostavljenim funkcionalnim tržištem kredita,

– poljoprivreda sa jasno izraženim monopolima u mnogim sektorima i neizgrađenim tržišnim lancima.

Zato valja realno sagledati šta se može, a šta ne može očekivati od srpske poljoprivrede u narednim godinama i decenijama.

– Poljoprivreda može da proizvede više bogatstva nego što to čini sada i da na taj način značajno doprinese oporavku i rastu celokupne ekonomije.

– Poljoprivreda može da proizvede bezbednu i visoko kvalitetnu hranu, privlačnu za potrošače u Srbiji i inostranstvu.

– Poljoprivreda može da utiče na zaštitu životne sredine i ima potencijal da razvije profitabilnu turističku ponudu.

– Poljoprivreda može da podnese promene koje su Srbiji neophodne da se pridruži EU

i STO, i ona će definitivno imati korist od toga.

– Poljoprivreda može da bude kratkoročni pufer i pomogne da se olakšaju posledice bolne tranzicije.

– Ali poljoprivreda ne može da nastavi da zapošljava broj ljudi koji je trenutno uposlen, niti da im obezbedi prihvatljiv životni standard na maloj mešovitoj farmi koja danas preovlađuje.

Resursi:

– raspoloživo poljoprivredno zemljište dobrog kvaliteta,

– pogodno klimatsko područje za gajenje poljoprivrednih kultura,

– dobar geografski položaj (blizina velikih potrošača),

– šumski i vodni resursi.

Problemi:

– nizak nivo obrazovanja proizvođača, naročito u oblasti prodaje,

– nizak nivo povezanosti među farmerima,

– loše razvijena ruralna infrastruktura,

– tržište zemljišta ne funkcioniše na odgovarajući način,

– tržište ruralnih kredita jedva da postoji,

– spora privatizacija, sa malo stranih ulaganja,

– nerazvijena tržišna infrastruktura, institucije i organizacije,

– manjkava zakonska regulativa i nepostojanje institucionalnog okvira,

– nedovoljna kadrovska, organizaciona i tehnička opremljenost institucija koje pružaju podršku sektoru poljoprivrede.

Potrebna ulaganja:

– u cilju povećanja konkurentnosti invensticije u

– opremu, mehanizaciju, farme, zasade, prerađivačke i skladišne kapacitete

– znanje

– ulaganja u izgradnju institucija i tržišne infrastrukture u poljoprivredi.

Preporuke:

– graditi tržišnu ekonomiju u poljoprivredi;

– formulisati različite mere agrarne politike za ostvarivanje ciljeva definisanih Strategijom razvoja poljoprivrede Srbije.

4.5. Turizam

Turistički potencijali Srbije su veliki, ali nema zaokružene turističke ponude. Snage treba usmeriti na privlačenje stranih turista, ali i imati u vidu da nema jakog inoturizma bez jakog domaćeg turizma.

Turistička privreda je višestruko značajna, jer se kroz nju valorizuju druge privredne grane (proizvodnja hrane, pića, saobraćaj i usluge) i angažuje značajan broj radnika. Iz tog razloga, ključni ciljevi turističke razvojne politike i strategije turističkog razvoja Srbije biće:

– povećanje učešća turizma u BDP,

– povećanje deviznog prihoda od turizma na nivo uporediv sa susednim zemljama,

– otvaranje novih radnih mesta i smanjenje siromaštva kroz razvoj turizma,

– povratak Srbije na evropsko i svetsko tržište, kao važne turističke destinacije,

– utvrđivanje konkurentnih turističkih proizvoda Srbije, kao što su gradski i kongresni turizam, banjski i planinski turizam i seoski turizam.

Resursi:

– banje (Vrnjačka, Niška, Sokobanja, Mataruška, Melenci i dr.),

– planine (Kopaonik, Tara, Zlatibor, Zlatar, Divčibare, Goč),

– reke (Dunav, Tisa, Drina),

– gradovi,

– lovni turizam,

– tranzitni turizam,

– kadrovi.

Lovni turizam u Srbiji je bio jedan od najznačajnijih oblika privredne aktivnosti u turizmu sve do početka devedesetih godina prošlog veka. Potencijal u lovištima, divljači, smeštajnim kapacitetima namenjenim lovcima iz zemlje i inostranstva je slabo iskorišćen prvenstveno zbog nepostojanja odgovarajućeg pravnog okvira koji bi na moderan način regulisao ovu delatnost i činjenice da Srbija nije na spisku „trećih zemalja” EU za izvoz divljači. Imajući u vidu ne samo neposredne efekte od lovnog turizma, već i činjenicu da su gosti iz inostranstva koji dolaze radi lova najčešće osobe višeg društvenog statusa, bitni su i posredni efekti za promociju imidža zemlje i podsticanje drugih privrednih aktivnosti.

Problemi:

– nedostatak kvalitetne turističke infrastrukture, uključujući i manjak savremene saobraćajne infrastrukture,

– neadekvatni smeštajni kapaciteti u gradskim centrima, banjama i planinskim centrima i često nizak nivo kvaliteta usluga (posebno sanitarni problemi), kao i nedovoljno razvijena ponuda vanpansionske potrošnje,

– nizak nivo stranih investicija u turizmu,

– nedostatak finansijskih sredstava za podršku turističkim promotivnim aktivnostima,

– nerešeno pitanje ekološke zaštite turističkih centara (odlaganje otpada, zaštita okoline),

– nedovoljni obrazovni kapaciteti, naročito u pogledu trening centara,

– nepostojanje simbola Srbije kao turističke destinacije, suvenira, karte grafičkih identiteta, slogana, logoa (mogao bi se za rešenja ovih pitanja raspisati konkurs).

Potrebna ulaganja:

– hoteli srednje i visoke kategorije (Beograd, Novi Sad, Niš),

– unapređenje zdravstveno-rekreativnih centara (Vrnjačka Banja, Sokobanja i dr.),

– izgradnja hotela visoke kategorije u zimskim turističkim centrima,

– izgradnja nautičkih centara na Dunavu (Donji Milanovac, Golubac i dr.). Indikativan je podatak da naša rečna flota još nije dostigla brojnost i kvalitet od pre II svetskog rata.

Preporuke:

– Ministarstvo trgovine, turizma i usluga, Turistička organizacija Srbije i predstavnici turističke privrede bi trebalo da odrede ciljna tržišta i tržišne segmente70 u skladu sa mogućnostima srpske turističke ponude i da im pristupe usmerenom marketinškom kampanjom;

– uvrstiti Srbiju na spisak „trećih zemalja” EU za izvoz divljači, kao i doneti nov zakon o lovu (lovstvu);

– ulaganje u saobraćajnu infrastrukturu i zaštitu okoline turističkih centara;

– omogućavanje kupovine zemljišta ili dugoročnog zakupa za izgradnju turističkih objekata.

4.6. Automobilska industrija – industrija saobraćajnih sredstava

Najveće pojedinačno tržište u Srbiji je tržište automobila i saobraćajnih sredstava. U Srbiji je registrovano preko 1.400.000 putničkih automobila i oko 400.000 teretnih vozila, autobusa, specijalnih putničkih vozila i priključnih vozila. Prosečna starost putničkih automobila je preko 12 godina, a teretnih i više od toga. Polazeći od pretpostavke da se u narednih 10 godina zameni 2/3 svih vozila, stvara se tržište od 1.200.000 vozila, odnosno u proseku 120.000 vozila godišnje. Proizvodnjom rezervnih delova i servisnim uslugama ostvaruje se vrednost od oko 2 milijarde evra godišnje.

Toliko tržište opravdava nalaženje strateškog partnera, koji bi u „Zastava automobilima” postavio jednu finalnu proizvodnju vozila male i srednje kubikaže i specijalnih vozila (dostavna vozila, servisna, sanitetska) koja bi se razvila na bazi osnovnog modela.

Moguća godišnja proizvodnja je između 80.000 i 100.000 vozila. Takva finalna proizvodnja bila bi praćena proizvodnjom komponenti (ventili, klipovi, auto gume, točkovi, akumulatori, kočioni i upravljački sistemi, filteri, itd.). Industrija komponenti za vozila bi bila osposobljena da proizvodi delove za prvu ugradnju i rezervne delove za veći broj vozila evropskih proizvođača.

Resursi:

– domaće tržište,

– postojanje prozvodnih hala sa odgovarajućom infrastrukturom,

– visokoobrazovni kadrovi.

Preporuke:

– neposredni pregovori sa velikim svetskim kompanijama,

– ubrzati privatizaciju „Zastava automobila”,

– osnivanje klastera proizvođača auto-komponenti,

– obezbediti podsticaje kojima će se privući ozbiljan svetski proizvođač automobila.

4.7. Hemijska industrija

Strani investitori su kroz proces privatizacije već prisutni u hemijskoj industriji, a očekuje se njihovo učešće i u narednim privatizacijama. Izgradnja novih kapaciteta u hemijskoj industriji vezana je za dalji razvoj rafinerija i petrohemije kao bazne industrije.

Potrebna ulaganja:

– izgradnja fabrike čađi, koja je značajna za gumarsku industriju (sada se čađ uvozi); postoji projekt za izgradnju takve fabrike kod Elemira – ali su prisutni otpori lokalnog stanovništva zbog ekoloških problema, koji su, imajući u vidu savremene tehnologije, rešivi;

– izgradnja fabrike sintetičkog korda (kord se koristi kao „armatura” u automobilskim gumama).

4.8. Logistika i intermodalni transport

Srbija ima povoljan geografski položaj, naročito u saobraćajnom smislu. Pri tom, tražnja za logističkim uslugama se neprestano uvećava u zemlji i u svetu.

Potrebna ulaganja:

– kargo terminali na Aerodromu Beograd,

– robno-transportni centar na Dunavu (u blizini Beograda); Srbija nema ni jedan savremeni kontejnerski terminal,

– izgradnja mreže robno-transportne infrastrukture.

4.9. Reciklaža sirovina

Reciklaža sirovina nije razvijena u Srbiji. Ne postoje domaća iskustva u ovoj oblasti. Potrebno je izraditi studije izvodljivosti i idejne projekte u saradnji sa EU.

Država ima ključnu ulogu u organizaciji i kontroli reciklaže sirovina, posebno opasnog (hazardnog) otpada. Moguća su značajna strana ulaganja u ovom sektoru, kao i pristup evropskim fondovima. Reciklaža sirovina omogućiće i osnivanje značajnog broja manjih preduzeća u privatnom vlasništvu.

Problemi:

– velike količine otpada (10 miliona tona godišnje, 7 miliona tona pepela, 2 miliona tona komunalnog otpada),

– velike količine otpadnih voda,

– velike količine otpadnih gasova.

Preporuke:

– zakonska regulativa po ugledu na EU,

– određivanje lokacija pogodnih za deponije,

– oslobađanje novih investicija od poreza i taksi,

– privatizacija komunalnih preduzeća i davanje koncesija za reciklažu i preradu komunalnog otpada.

4.10. Drvna industrija

Razvoj drvne industrije treba da se zasniva na izvozu nameštaja od masiva (punog drveta) koji je napravljen od drveta iz tzv. obnovljivih šuma. Povećana je tražnja za pomenutim nameštajem.

Postoje domaće sirovine i kadrovi ali nedostaje dizajn i kvalitet koji je konkurentan. Postoji prostor za osnivanje više malih i srednjih preduzeća.

Preporuke:

– obezbediti strane partnere radi tržišta, dizajna i savremene tehnologije;

– razvojem prerađivačke industrije izvršiti određenu destimulaciju izvoza sirovih trupaca.

4.11. Industrija kože

Imajući u vidu postojanje domaće sirovinske osnove kao i povećanu svetsku potražnju za proizvodima od kože, postoji potencijal za izgradnju kapaciteta za preradu koža.

Potrebne su investicije u tehnologiju i opremu.

Obezbeđivanjem uslova za razvoj prerade kože destimulisao bi se izvoz sirove kože.

4.12. Rudarstvo i geološka istraživanja

Srbija poseduje značajne mogućnosti za dalji razvoj mineralno-sirovinskog sektora. Geološke karakteristike područja ukazuju na mogućnost za otkrivanje novih ležišta obojenih i plemenitih metala (bakra, olovo-cinka, nikla, molibdena, antimona, zlata, srebra, ...) u postojećim metalogenetskim zonama (Karpato-balkanska, Srpsko-makedonska, Dinarska, ...) koje obuhvataju oko jedne trećine površine Srbije.

U protekle dve decenije izuzetno malo se ulagalo u geološka istraživanja mineralnih sirovina, a eksploatacija se vršila na račun poznatih rezervi. Ovaj period se poklapa sa ukidanjem fondova ili drastičnim smanjenjem sredstava koje je država ulagala u ovu granu industrije. Sa druge strane, postojeća društvena preduzeća (RTB Bor, RMHK Trepča, ...) nisu uspela, u početku, da odgovore izazovima tržišnog poslovanja, a potom, se u periodu sankcija i izolacije forsirala proizvodnja na neekonomskim osnovama i bez vođenja računa o njenoj održivosti u budućem periodu. Imperativ vremena je, stoga, da se stvore što pogodniji uslovi za ulaganje privatnog kapitala (domaćeg i stranog porekla) u ovaj sektor. Pri tome, institucije sistema i zakonodavni okvir predstavljaju logičan početak, kada se govori o preduslovima za ispunjenje zadatog cilja.

Zakonodavni okvir kojim se reguliše način i uslovi izvođenja geoloških istraživanja i eksploatacija mineralnih sirovina čine Zakon o geološkim istraživanjima, Zakon o rudarstvu, kao i brojna podzakonska akta. Odobrenja za izvođenje geoloških istraživanja se izdaju prema postojećem Zakonu o geološkim istraživanjima, shodno principu prvenstva prve podnete aplikacije (First Come – First Served). Eksploataciju mineralnih sirovina može vršiti preduzeće koje je izvršilo istraživanja, po principu sigurnosti ulaganja (Security of Tenure).

Geološka istraživanja mineralnih sirovina finansira, gotovo u potpunosti, privatni sektor (domaće i strane kompanije). Procena je da će se u sledećih 3–5 godina u Srbiji utrošiti 100–150 miliona dolara na istraživanja svih vrsta mineralnih sirovina.

Svi rudnici metala (bakra i olovo-cinka) uključujući i RTB Bor se nalaze u procesu privatizacije, a neki su već uspešno privatizovani. Ovaj proces treba ubrzati, odnosno završiti do kraja 2006. godine, kako bi se iskoristio povoljni trend kretanja cena na svetskim berzama. Proces privatizacije rudnika nemetala ulazi u završnu fazu, cementare su privatizovane, kao i brojni kamenolomi i ciglane, te nema sumnje da će cilj biti ispunjen do kraja naredne godine.

Zadaci koji se postavljaju pred Vladu i Ministarstvo rudarstva i energetike, a prema nalazima ekspertskog tima Svetske banke, ogledaju se u donošenju Strategije upravljanja i razvoja mineralno-sirovinskog sektora (Mineral Policy). Ova strategija, ukratko, definiše zadatke i odgovornosti za postizanje održivog razvoja i pravi funkcionalnu vezu sa fiskalnim okruženjem, u skladu sa pitanjima koji proističu iz načela upravljanja ovom granom industrije.

Drugi važan zadatak, ogleda se u hitnom donošenju izmena i dopuna Zakona o geološkim istraživanjima i Zakona o rudarstvu. U perspektivi (u roku od dve godine), ova dva zakona treba da se spoje u jedinstven zakon o mineralnim sirovinama. Time bi se postigla veća pravna sigurnost, pojednostavio postupak izdavanja odobrenja za istraživanje i eksploataciju mineralnih sirovina, ojačale nadležnosti i odgovornosti kod sprovođenja zakona.

Treći važan zadatak tiče se donošenja savremene podzakonske regulative, koja je do formiranja državne zajednice Srbija i Crna Gora bila u nadležnosti savezne administracije. Ovaj posao obaviće Agencija za rudarstvo (koja se osniva prema predloženim izmenama Zakona o rudarstvu) u narednih nekoliko godina. Prioritetno treba doneti nov Pravilnik o sadržini rudarskih projekata i nov Zakon o utvrđivanju i razvrstavanju rezervi mineralnih sirovina i prikazivanju podataka geoloških istraživanja (uključujući i prateća podzakonska akta). Ove zakone treba doneti po ugledu na najbolja svetska rešenja – široko priznata od strane međunarodnih finansijskih institucija, komercijalnih banaka i berzi.

Da bi se navedeni ciljevi mogli uspešno realizovati, odnosno trajno sprovoditi, neophodno je otkloniti više nego očigledne institucionalne nedostatke. Od strane ekspertskog tima Svetske banke i državnih ekspertskih timova Nemačke i Japana koji su imali prilike da se, kroz razne projekte, temeljno upoznaju sa praksom i iskustvima u radu Ministarstva rudarstva i energetike Republike Srbije, konstatovano je da treba učiniti sledeće:

Sektor rudarstva i geologije u okviru Ministarstva rudarstva i energetike Republike Srbije (opciono Agencije za rudarstvo) treba potpuno tehnički opremiti, brojčano ojačati i dopuniti nedostajućim odeljenjima:

– u okviru Sektora rudarstva i geologije (opciono Agencije za rudarstvo) povećati brojnost i ojačati tehničku opremljenost Odeljenja za katastar istražnih i eksploatacionih polja i Odeljenja za sakupljanje naplate naknade za korišćenje mineralnih sirovina;

– u okviru prethodno pomenutog povećati brojnost i ojačati tehničku opremljenost Odeljenja za rudarsku i Odeljenja za geološku inspekciju;

– u okviru istog oformiti Odeljenje za pitanja zaštite životne sredine i uticaja rudarske eksploatacije na lokalne društvene zajednice, kako bi se ojačala dvosmerna veza Ministarstva rudarstva i energetike sa Ministarstvom nauke i zaštite životne sredine, Ministarstvom za lokalnu samoupravu i Ministarstvom rada, zapošljavanja i socijalne politike i efikasnije regulisalo prikupljanje neophodnih podloga za ocenu svakog pojedinačnog slučaja;

– oformiti Odeljenje za upravljanje rudarskom privredom, kako bi se napravila dvosmerna veza između potencijalnih investitora i sektora rudarske industrije, vršila promocija ulaganja u rudarstvo, poboljšalo finansijsko planiranje i obezbedila veća administrativna efikasnost i transparentnost;

– osnovati – reaktivirati Nacionalnu geološku kuću (Geological Survey), utvrditi način finansiranja i definisati program rada u skladu sa utvrđenim ciljevima. Srbija je jedina država u Evropi i jedna od retkih u svetu koja trenutno nema ovakvu ustanovu, a imala ju je početkom dvadesetog veka. Ministarstvo nauke i životne sredine u saradnji sa Ministarstvom rudarstva i energetike, već je pripremilo potrebna akta, čije se usvajanje uskoro očekuje. Ovaj zadatak se ostvaruje kroz transformaciju postojećih instituta. U 2006. godini treba obezbediti potrebna novčana sredstva (iz budžetskih sredstava koja su, podrazumeva se, uvek ograničena ili pak iz eksternih izvora) za restrukturiranje i poboljšanje veoma loše tehničke opremljenosti.

4.13. Ekstraktivna metalurgija

Metalurški kapaciteti van teritorije Kosova i Metohije u Republici Srbiji su Zorka – Šabac (topionica cinka) i Topionica i rafinerija (bakra) koja posluje u sastavu RTB Bor, kao i Železara u Smederevu. Svi pogoni, zbog nedostatka ili zastarelosti tehnologije, za zaštitu životne sredine predstavljaju velike zagađivače.

Železara Smederevo je privatizovana i od tada uspešno radi. Novo poslovodstvo ulaže velika novčana sredstva u cilju smanjenja zagađenja. Ovaj proces treba da se nastavi i dalje sa nesmanjenim intenzitetom kako bi se u realnom vremenu postrojenje dovelo na visok nivo. Prema postojećim saznanjima, Srbija nema potencijala za iznalaženje ekonomski interesantnih ležišta gvožđa kao i koksnih ugljeva, tako da će se ove sirovine, potrebne za rad smederevske železare, i u budućnosti nabavljati iz uvoza.

Budućnost ostale dve topionice je pod direktnim uticajem stanja u rudarskom sektoru i zavisi od uspeha restrukturiranja i privatizacije domaćih rudnika. Pošto su, trenutno i u regionu i u Evropi, ovakvi kapaciteti nedovoljno zaposleni, ekonomski smisao postojanja domaćih topionica, može se naći samo ukoliko, u budućnosti, bude ostvarena dovoljna proizvodnja koncentrata iz domaćih rudnika.

Kada su u pitanju obojeni metali, Srbija ih danas pretežno izvozi kao polufabrikate, a uvozi finalne proizvode. Moguće je izgraditi proizvodne kapacitete za finalnu proizvodnju. Pošto bi podizanje ovih kapaciteta povoljno uticalo na ublažavanje ekonomskih problema određenih regiona (Bor, Zaječar, Niš, Užice) treba razmotriti davanje posebnih pogodnosti za ulagače koji se opredele za ove aktivnosti.

4.14. Proizvodnja nemetala

Proizvodnja nemetala beleži rast u svetu. Nemetali se sve više koriste u zaštiti životne sredine i poljoprivredi. Neki nemetali se uopšte ne koriste u Srbiji (fosfati, bor, zeolit), a neki neznatno (bazalt).

Izdavanje koncesija za eksploataciju barita, fluorita, fosfata, borita, bentonita, dumita, diabaza i bazalta. Na bazi eksploatacije nemetala moguće je razviti preradne kapacitete, što bi bilo značajno za razvoj naročito nerazvijenih krajeva.

4.15. Eksploatacija mineralnih voda

Svetska potrošnja i potražnja za mineralnim vodama raste, a Srbija ovde ima značajne resurse.

Potrebno je omogućiti koncesije stranim ulagačima u ovoj oblasti.

Budući da se uz eksploataciju mineralnih voda razvija i prateća industrija bezalkoholnih pića, treba očekivati je da će povećana ulaganja u eksploataciju mineralnih voda u Srbiji dovesti i do pojačanog razvoja industrije bezalkoholnih pića.

________________________________

68 EBRD, Projekt procene koncesija – analitički izveštaj, avgust 2004.

69 Napomena: Podaci koji se navode u ovom prilogu su preuzeti iz više izvora, i to: Svetske banke, Privredne komore Srbije, Strategije razvoja energetike Republike Srbije do 2015. godine, Strategije razvoja poljoprivrede Srbije, Nacrta strategije privrednog razvoja Srbije do 2010. godine (radna verzija, izrađena od strane ekspertskog tima 2002. godine), Republičkog zavoda za statistiku i dr. Na osnovu analize podataka iz navedenih izvora, urađene su procene koje su navedene u dokumentu.

70 Preovladava mišljenje da ciljne grupe treba da budu srednja klasa i poslovni ljudi, a ne potrošači visokog (elitnog) turizma.

Prilog br. 5

Akcioni plan za unapređenje sektora informacionih i komunikacionih tehnologija71

Telekomunikacione usluge

Politika telekomunikacija i pravni okvir

1. Delotvoran rad Agencije za telekomunikacije i donošenje odgovarajućih propisa kako bi se ostvarila liberalizacija u telekomunikacionim uslugama.

2. Privlačenje dodatnih nosilaca telekomunikacionih usluga u Srbiju i „razmršenje lokalnog čvora”, čime će se okončati monopol nad uslugama fiksne telefonije.

3. Završavanje zakonskog okvira za usvajanje elektronskog poslovanja i usklađivanje sa zakonodavstvom EU.

Infrastruktura

1. Pregled međunarodnih modela o načinima izgradnje telekomunikacione infrastrukture i odabir odgovarajućeg razvojnog modela za Srbiju.

2. Dovršiti digitalizaciju telefonske mreže.

3. Omogućiti slobodan pristup mreži optičkih kablova koja povezuje glavne gradske centre i omogućiti vezu sa najvažnijim naučno-tehnološkim parkovima koji će se razvijati.

Znanje i veštine

1. Sprovođenje zakona o visokom obrazovanju, nauci i inovacijama kao osnove sektora visokog obrazovanja i istraživanja koji odgovara potrebama privrede.

2. Osnivanje stručne radne grupe za informacione i komunikacione tehnologije (IKT), uz značajno učešće poslovnog sektora IKT, radi davanja saveta u vezi sa planiranjem broja diplomiranih IK tehnologa, sadržajem plana i programa za nastavu IKT i prioritetima za finansiranje istraživačkog rada u oblasti IKT.

3. Razvijanje mehanizama za prenos tehnologije/veza sa industrijom u okviru sektora visokog obrazovanja, kao dela nacionalnog inovacionog sistema, radi stvaranja efikasnih poslovnih veza.

Poslovna infrastruktura IKT

1. Razvijanje investicionih planova za stvaranje 4-6 vodećih tehnoloških parkova u većim gradovima koji imaju dobro razvijen pristup infrastrukturi i koji su povezani sa ustanovama visokog obrazovanja.

2. Iskoristiti studiju izvodljivosti u vezi sa tehnološkim parkovima u Srbiji radi stvaranja razvojnog modela za ove parkove, koji bi mogli da uključe poslovne inkubatore, unaprede posebne jedinice za opsluživanje preduzeća, obezbede pristup širokopojasnom internetu velike brzine i pojačaju procese povezivanja tehnoloških transfera i poslovnog razvoja.

3. Razvijanje baze podataka za promociju diplomiranih IK tehnologa, istraživanja i razvoja u IKT i postojećih preduzeća u IKT sektoru; ovakve baze razviti na svakoj od pomenutih lokacija, kao osnovu za promociju i reklamiranje centara za odabrane podsektore IKT.

IKT i poslovanje

1. Sprovođenje onog programa elektronskog poslovanja koji se pokazao kao najbolje rešenje i praćenje pokazatelja o usvajanju e-poslovanja.

2. Davanje odgovora na nedostatak preduzetničkog kapitala (Venture Capital) i mehanizama za finansiranje poslovnog razvoja, naročito za nova preduzeća u sektorima koji se zasnivaju na znanju.

3. Olakšavanje i promovisanje programa klastera – uključujući profesionalni razvoj – i ostvarivanje saradnje među preduzećima čije se poslovanje zasniva na IKT u zasebnim regionima.

Informaciono društvo

1. Pripremiti, pokrenuti i širiti svojevrsni program razvoja informacionog društva za Srbiju, sa snažnim političkim vođstvom, jasnim ciljevima, razrađenim planovima sprovođenja i redovnim merenjima ostvarenog napretka.

2. Sprovođenje programa za razvijanje pristupa internetu i sertifikovanim IT veštinama u školama, kao i programa prekvalifikacije kao dela Programa za razvoj informacionog društva.

3. Sprovođenje posebnih aktivnosti e-vlade, koje mogu vidno i brzo unaprediti pružanje usluga građanima, kao deo Programa za razvoj informacionog društva.

Činjenica je da sektor IKT može snažno da doprinese razvoju privrede, izvoza i NSU u Srbiji ako se sprovedu ciljane aktivnosti u navedenim ključnim oblastima.

________________________________________

71 Izveštaj: Uloga sektora informaciono-komunikacione tehnologije (IKT), za izradu Strategije podsticanja i razvoja stranih ulaganja / The Role of the Information & Communications Technology (ICT) Sector in the Development of a Foreign Direct Investment (FDI) Strategy, Patricia Byrnes – izveštaj nastao u okviru zadataka projekta za NSU koji je finansirala Švedska agencija za međunarodni razvoj (SIDA) u okviru Ministarstva za ekonomske odnose s inostranstvom.