Strategija zaštite životne sredine Republike Srbije do 2033. godine – Zelena agenda za Srbiju

Na osnovu člana 38. stav 1. Zakona o planskom sistemu Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 30/18),

Vlada usvaja

STRATEGIJU

zaštite životne sredine Republike Srbije do 2033. godine – Zelena agenda za Srbiju

"Službeni glasnik RS", broj 71 od 31. jula 2026.

1. UVOD

Strategija zaštite životne sredine Republike Srbije do 2033. godine – Zelena agenda za Srbiju (u daljem tekstu: Strategija) predstavlja krovni dokument javne politike u oblasti životne sredine. Svrha Strategije je da doprinese ostvarivanju ciljeva Zelene agende, ugljenične neutralnosti, održivog razvoja, zaštite prirodnih resursa i smanjenja zagađenja i unapređenja kvaliteta života svih građana.

Strategiji je prethodio Nacionalni program zaštite životne sredine za period 2010–2019. godine (Odluka o utvrđivanju Nacionalnog programa zaštite životne sredine („Službeni glasnik RS”, broj 12/10)), koji je postavio određene ciljeve i pružio osnovu za napredak u zaštiti životne sredine u prethodnoj deceniji. Izrada Strategije predstavlja sledeći korak u dugoročnom planiranju i unapređenju zaštite životne sredine.

U procesu izrade Strategije integrisani su ciljevi Zelene agende, u skladu sa Sofijskom deklaracijom koju je Republika Srbija potpisala novembra 2020. godine, kao i mere za dalje usklađivanje sa propisima i standardima Evropske unije, kao i izradu mehanizama za praćenje sprovođenja Strategije. To uključuje i povećanje budžetskih izdvajanja za zaštitu životne sredine kao i privlačenje finansijskih sredstava iz fondova Evropske unije i drugih međunarodnih izvora, kako bi se obezbedila potrebna infrastruktura i resursi za sprovođenje mera zaštite životne sredine.

U skladu sa principima i stubovima Zelene agende, Republika Srbija će se, u periodu do 2033. godine, fokusirati na nekoliko ključnih oblasti:

1. Klimatske promene i dekarbonizacija: sa fokusom na smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte (GHG) i prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove, uz efikasnije korišćenje energije, kao i prelazak na čistije i obnovljive izvore energije;

2. Cirkularna ekonomija: sa fokusom na industrijsku simbiozu, iskorišćenje otpada, odgovornu reciklažu, održivu proizvodnju, inovacije, eko-dizajn, zelene javne nabavke i efikasnu upotrebu resursa;

3. Smanjenje zagađenja životne sredine: poboljšanje kvaliteta vazduha, vode i zemljišta, smanjenje industrijskog zagađenja i upravljanje rizikom, upravljanje hemikalijama, smanjenje buke u životnoj sredini, jonizujuće i nejonizujuće zračenje;

4. Zaštita biodiverziteta i ekosistema: zaštita i održivo upravljanje prirodnim resursima, uključujući održivo upravljanje i zaštitu šuma, zaštićenih područja i divljih vrsta;

5. Održivi prehrambeni sistemi i ruralni razvoj: uticaj poljoprivrede na životnu sredinu, bezbednost hrane, održiva proizvodnja hrane, organska hrana, upotreba specifičnih hemikalija (sredstva za zaštitu bilja i sredstva za ishranu bilja).

Ključni aspekti Strategije uključuju unapređenje pravnog i institucionalnog okvira za zaštitu životne sredine, jačanje privrede zasnovane na niskougljeničnom razvoju, podsticanje inovacija i razvoj „zelenih” tehnologija, kako bi se stimulisao zeleni privredni rast i kreirali novi zeleni poslovi. Republika Srbija postaje aktivni učesnik u borbi protiv klimatskih promena. Investicije u obnovljive izvore energije, energetsku efikasnost, zaštitu životne sredine i ponovno iskorišćenje otpada stvaraju nove industrije i radna mesta, doprinoseći ekonomskom rastu i razvoju. Digitalizacija, takođe, ima veoma važnu ulogu. Potrebno je obezbediti još efikasnije mehanizme informisanja, edukacije i učešća građana u procesima odlučivanja, kao i ostvarivanja prava na pravnu zaštitu u pitanjima zaštite životne sredine. Izazov predstavlja i unapređenje sistema finansiranja zaštite životne sredine.

S tim u vezi, struktura Strategije odgovara strukturi Zelene agende i obuhvata sve oblasti u okviru pet stubova Zelene agende (dekarbonizacija, cirkularna ekonomija, smanjenje zagađenja životne sredine, zaštita biodiverziteta i ekosistema i održiva poljoprivreda i ruralni razvoj). Pored ovih pet stubova Zelene agende, strukturu Strategije čini i šesti stub koji se odnosi na horizontalna pitanja.

Strategija je izrađena na predlog Ministarstva zaštite životne sredine, u skladu sa Zakonom o planskom sistemu Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 30/18), Zakonom o zaštiti životne sredine („Službeni glasnik RS”, br. 135/04, 36/09, 36/09 – dr. zakon, 72/09 – dr. zakon, 43/11 – US, 14/16, 76/18, 95/18 – dr. zakon, 95/18 – dr. zakon i 94/24 – dr. zakon) i drugim relevantnim sektorskim zakonima. Imajući u vidu da, u skladu sa članom 10. Zakona o planskom sistemu Republike Srbije i Uredbom o metodologiji izrade dokumenata javnih politika („Službeni glasnik RS”, br. 20/25, 27/26 i 30/26), ova strategija obuhvata oblast planiranja i sprovođenja javnih politika zaštite životne sredine, kao i da u vezi sa tom oblasti postoje važeći programi, međusektorske i sektorske strategije, prilikom izrade Strategije su sva važeća dokumenta uzeta u obzir prema pravilima koja su utvrđena Uredbom o metodologiji izrade dokumenata javnih politika.

S tim u vezi, za postizanje posebnih ciljeva Strategije ključne mere preuzete su iz sledećih programa i strategija:

− Strategija niskougljeničnog razvoja Republike Srbije za period od 2023. do 2030. godine sa projekcijama do 2050. godine;

− Program prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove za period od 2023. do 2030. godine;

− Program upravljanja otpadom u Republici Srbiji 2022–2031. godine;

− Program razvoja cirkularne ekonomije u Republici Srbiji za period 2026–2030. godine sa Akcionim planom za period 2026–2027. godine;

− Program upravljanja muljem u Republici Srbiji 2023–2032. godine;

− Program zaštite vazduha u Republici Srbiji 2022 – 2030. godine;

− Strategija upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2034. godine;

− Plan upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2027. godine;

− Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan Republike Srbije za period do 2030. sa vizijom do 2050. godine.

Prilikom izrade Strategije uzet je u obzir i Program zaštite prirode Republike Srbije za period od 2021. do 2023. godine, koji je istekao u toku izrade Strategije.

Druga relevantna planska dokumenta su razmatrana i uzeta u obzir prilikom izrade ove Strategije i utvrđivanja njenih ciljeva:

− Strategija razvoja energetike Republike Srbije do 2040. godine sa projekcijama do 2050. godine;

− Strategija razvoja vodnog saobraćaja 2015–2025. godine;

− Strategija bezbednosti saobraćaja;

− Strategija održivog urbanog razvoja do 2030. godine;

− Strategija za smanjenje rizika od katastrofa i vanredne situacije;

− Dugoročna strategija za podsticanje ulaganja u obnovu nacionalnog fonda zgrada Republike Srbije do 2050. godine;

− Strategija pametne specijalizacije u Republici Srbiji za period od 2020. do 2027. godine;

− Strategija industrijske politike Republike Srbije za period od 2021. do 2030. godine;

− Strategija naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije za period od 2021. do 2025. godine „Moć znanja”;

− Program razvoja javnih nabavki u Republici Srbiji za period 2024–2028. godine;

− Strategija razvoja šumarstva iz 2006. godine;

− Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period 2014–2024. godine;

− IPARD Program Republike Srbije za period 2021–2027. godine;

− Strategija razvoja obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji do 2030. godine;

− Strategija javnog zdravlja u Republici Srbiji 2018–2026. godine;

− Strategija razvoja veštačke inteligencije u Republici Srbiji za period 2025–2030. godine;

− Program ekonomskih reformi za period 2024–2026. godine;

− Reformska agenda Republike Srbije 2024–2027. godine;

− Strategija razvoja informacionog društva i informacione bezbednosti u Republici Srbiji za period od 2021. do 2026. godine;

− Strategija razvoja digitalnih veština u Republici Srbiji za period od 2020. do 2024. godine.

Ostale relevantne strategije koje su uzete u obzir prilikom izrade Strategije su:

− Strategija za stvaranje podsticajnog okruženja za razvoj civilnog društva u Republici Srbiji za period 2022–2030. godine;

− Strategija za razvoj malih i srednjih preduzeća za period 2023–2027. godine sa Akcionim planom;

− Strategija za mlade u Republici Srbiji za period od 2023. do 2030. godine;

− Strategija za rodnu ravnopravnost za period od 2021. do 2030. godine;

− Strategija prevencije i zaštite od diskriminacije za period od 2022. do 2030. godine;

− Strategija unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji za period od 2025. do 2030. godine;

− Strategija za socijalno uključivanje Roma i Romkinja za period 2022–2030. godine;

− Strategija aktivnog i zdravog starenja u Republici Srbiji za period od 2024. do 2030. godine;

− Strategija razvoja turizma Republike Srbije za period od 2016. do 2025. godine.

Radnu grupu za izradu ovog planskog dokumenta činili su predstavnici sledećih institucija, organizacija, privrednog sektora, akademske zajednice i organizacija civilnog društva, i to: Ministarstvo zaštite životne sredine, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstvo privrede, Ministarstvo za evropske integracije, Ministarstvo finansija, Ministarstvo rudarstva i energetike, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine, Ministarstvo turizma i omladine, Ministarstvo informisanja i telekomunikacija, Ministarstvo unutrašnjih poslova – Sektor za vanredne situacije, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Ministarstvo nauke, tehnološkog razvoja i inovacija, Ministarstvo prosvete, Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, Ministarstvo za javna ulaganja, Kancelarija za informacione tehnologije i elektronsku upravu, Republički sekretarijat za javne politike, Kancelarija za javne nabavke, Direktorat za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije, Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine, Republički hidrometeorološki zavod, Republički zavod za statistiku, Agencija za zaštitu životne sredine, Zavod za zaštitu prirode Srbije, Društvo s ograničenom odgovornošću „Srbijavode” Beograd, Javno vodoprivredno preduzeće „Vode Vojvodine”, Privredno društvo za gazdovanjem šumama „Srbijašume” d.o.o. Beograd, Javno preduzeće „Vojvodinašume”, Privredna komora Srbije, Unija poslodavaca Srbije, Stalna konferencija gradova i opština, Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj (NALED), Univerzitet u Beogradu, Univerzitet u Novom Sadu, Univerzitet u Nišu, Univerzitet u Kragujevcu, Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI), Mladi istraživači Srbije, Udruženje građana Nimbus, Beogradska otvorena škola. U toku izrade Strategije, sprovedene su široke konsultacije sa zainteresovanim stranama i građanima.

Podrška izradi Strategije pružena je u okviru projekta „EU za Zelenu agendu u Srbiji”. Ovaj projekat, uz tehničku i finansijsku podršku Evropske unije i u partnerstvu sa Ministarstvom zaštite životne sredine, sprovodi UNDP u saradnji sa Ambasadom Švedske i Evropskom investicionom bankom (EIB), uz dodatna finansijska sredstva koja su obezbedile vlade Švedske, Švajcarske i Republike Srbije.

Metodologija izrade Strategije je pratila Zakon o planskom sistemu. Suština metodologije obuhvatala je ex-post analizu ispunjenosti ciljeva Nacionalnog programa zaštite životne sredine i analizu sadašnjeg stanja i trendova činilaca životne sredine po stubovima Zelene agende. Analizirani su institucionalni kapaciteti i finansiranje u oblasti zaštite životne sredine. Na osnovu analize stanja na radionicama sa Radnom grupom identifikovani su ključni problemi i utvrđeni opšti i posebni ciljevi Strategije u oblastima koje obuhvata Zelena agenda. Formirana je koncepcija sprovođenja Zelene agende, koja je uzela u obzir Sofijsku deklaraciju o Zelenoj agendi, kao i već donete dokumente javne politike u sektorima koje obuhvata Zelena agenda. Razvijene su mere za ostvarivanje ciljeva na radionici sa Radnom grupom i identifikovana sredstava za njihovo postizanje. Urađena je eh-ante analiza efekata mera. Zatim su mere razvijene u aktivnosti na radionicama sa Radnom grupom na radionicama sa Radnom grupom i urađen je akcioni plan. Pri izradi Strategije težilo se postizanju većeg stepena integracije sa drugim dokumentima javne politike. Proces izrade Strategije bio je široko participativan.

Objedinjujući sve ključne oblasti relevantne za zaštitu i unapređenje životne sredine i sve s tim povezane javne politike, Strategija je dokument koji utvrđuje sveobuhvatni okvir za praćenje napretka Republike Srbije i objedinjeno izveštavanje o dostizanju svojih postavljenih ciljeva kojima se obezbeđuje napredak u EU integracijama i doprinosi ostvarivanju ciljeva održivog razvoja Agende 2030.

2. PLANSKI I ZAKONODAVNI OKVIR

2.1. Okvir javne politike u EU i na međunarodnom nivou

Na globalnom nivou u 2015. godini, sa ciljem da se dalje podstiče održivi razvoj i da se ublaže klimatske promene, doneta su dva veoma važna dokumenta. Ujedinjene nacije su predstavile UN Agendu 2030 za održivi razvoj sa 17 ciljeva, koja predviđa da države potpisnice do 2030. godine, pored ostalih dogovorenih ciljeva preduzmu odlučne akcije kao odgovor na klimatske promene. Republika Srbija je kao članica UN preuzela obaveze da doprinese ostarivanju Agende 2030. Drugi dokument, Sporazum iz Pariza nastoji da osnaži globalni odgovor na pretnje izazvane klimatskim promenama, uključujući ograničenje rasta prosečne globalne temperature. Sporazum iz Pariza usvojen je u decembru 2015. godine, a Republika Srbija ga je potvrdila 2017. godine. Takođe, globalni okvir biodiverziteta posle 2020. godine usvojen na 15. zasedanju zemalja članica UN Konvencije o biološkoj raznovrsnosti pod nazivom Kunming – Montreal globalni okvir biodiverziteta, obuhvata četiri opšta i 23 posebna cilja sa elementima koji će omogućiti njihovo sprovođenje.

Na nivou EU postoje brojni dokumenti javnih politika kojima se ostvaruju ciljevi održivog razvoja, od kojih je veoma značajan Evropski zeleni dogovor.

Evropskim zelenim dogovorom Evropska unija se obavezala na ispunjenje ciljeva iz Agende 2030. i Sporazuma iz Pariza. Zeleni dogovor je najavljen kao najambiciozniji paket mera kako bi Evropa do 2050. godine postala prvi klimatski neutralan kontinent, sa nultom emisijom gasova sa efektom staklene bašte. Potpisivanjem Sofijske deklaracije o Zelenoj agendi za Zapadni Balkan 2020. godine, Republika Srbija se obavezala da će sprovoditi preporučene mere u pet stubova koje obuhvata ova strategija (dekarbonizacija, cirkularna ekonomija, smanjenje zagađenja, zaštita i očuvanje biodiverziteta i održiva poljoprivreda i ruralni razvoj). Ova deklaracija treba da podstakne stvaranje održivijeg i zdravijeg životnog okruženja za sve građane u zemljama Zapadnog Balkana, dok će samo sprovođenje mera biti podržano od Evropske unije u skladu sa Ekonomskim i investicionim planom za Zapadni Balkan. U oktobru 2021. godine dogovoren je i Akcioni plan za sprovođenje Zelene agende za Zapadni Balkan, koji utvrđuje okvir za koordinaciju i praćenje realizacije, dok je glavna odgovornost za sprovođenje na stranama potpisnicama Sofijske deklaracije o Zelenoj agendi za Zapadni Balkan na osnovu međusektorske i međuinstitucionalne saradnje na regionalnom nivou.

Pored Evropskog Zelenog dogovora, niz drugih strateških dokumenata EU je relevantan za izradu ove Strategije, odnosno njene pojedinačne stubove. Klimatski paket „Spremni za 55%” (Fit for 55) je donet kako bi se glavne politike EU uskladile sa ciljem smanjenja emisija gasova s efektom staklene bašte za najmanje 55% do 2030. godine u odnosu na nivo iz 1990. Paket je deo Evropskog zelenog dogovora i uključuje i novu EU strategiju za prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove. Njime je Evropska komisija predložila zakonodavne instrumente za postizanje ciljeva dogovorenih u evropskom Zakonu o klimi koji je usvojen 2021. godine. EU Strategija prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove je usvojena 2021. godine, na temelju prethodne EU Strategije iz 2013. godine. Strategija predstavlja dugoročnu viziju EU kao društva otpornog na izmenjene klimatske uslove i u potpunosti prilagođenog njihovim neizbežnim uticajima do 2050. godine. Strategija održive i pametne mobilnosti, usvojena 2020. godine, zajedno sa Akcionim planom postavlja osnovu za to kako transportni sistem EU može da postigne svoju zelenu i digitalnu transformaciju i postane otporniji na izmenjene klimatske uslove.

Nova industrijska strategija za Evropu usvojena 2020. godine i dopunjena 2021. godine, daje smernice za razvoj industrije kao ključnog sektora za budući razvoj i blagostanje Evrope. Novim Akcionim planom za cirkularnu ekonomiju – za čistiju i konkurentniju Evropu koji je usvojen 2020. godine, predstavljen je skup međusobno povezanih inicijativa za uspostavljanje čvrstog i usklađenog okvira politike u kojem će održivi proizvodi, usluge i poslovni modeli postati standard, a obrasci potrošnje transformisati tako da ne dolazi do generisanja otpada. Cirkularna ekonomija u skladu sa navedenim je model proizvodnje i potrošnje, koji uključuje deljenje, ustupanje, ponovnu upotrebu, popravku, obnavljanje i reciklažu postojećih materijala i proizvoda što je duže moguće. Na ovaj način se produžava životni ciklus proizvoda. Evropska strategija za plastiku u cirkularnoj ekonomiji, usvojena 2018. godine, prema programu do 2030. godine podstiče cirkularni pristup kojim se daje prednost reciklaži ambalaže od plastike. Evropska strategija za održive i cirkularne tekstilne proizvode usvojena 2022. godine postavlja nov pristup u uvođenju zahteva za eko-dizajn, preokretanje trenda prekomerne proizvodnje i prekomerne potrošnje odeće „brza moda nije više u modi”, mera za suzbijanje oslobađanja mikroplastike iz tekstila, proširene odgovornosti proizvođača i podsticanje ponovne upotrebe i reciklaže tekstilnog otpada kao i razvoju inovacija u ovoj oblasti. Održiva bioekonomija za Evropu: jačanje veze između privrede, društva i životne sredine koja je usvojena 2018. godine obuhvata sve sektore i sisteme koji se oslanjaju na biološke resurse (životinje, biljke, mikroorganizme i dobijenu biomasu, uključujući organski otpad), postavlja sistemski pristup u cilju osiguravanja bezbednosti hrane i ishrane, održivog upravljanja prirodnim resursima, smanjenja zavisnosti od neobnovljivih resursa, ublažavanja i prilagođavanja klimatskim promena kao i jačanju evropske konkurentnosti i otvaranju radnih mesta.

U pogledu smanjenja zagađenja vazduha, EU je 2013. godine usvojila Program čistog vazduha za Evropu i usmerila pažnju na utvrđivanje minimalnih standarda kvaliteta za ambijentalni vazduh i na rešavanje problema kiselih kiša i prizemnog ozona. Smanjene su emisije zagađujućih materija iz velikih postrojenja za sagorevanje i iz mobilnih izvora, poboljšan je kvalitet goriva, a zahtevi koji se odnose na zaštitu životne sredine integrisani su u sektore saobraćaja i energetike. Strategija EU o zemljištu do 2030. godine, usvojena 2021. godine, predstavlja okvir za obnovu zemljišta, kako bi se procenio status evropskog zemljišta i preduzele mere protiv njegove degradacije. Strategija postavlja niz ambicioznih i neophodnih ciljeva za obnavljanje zemljišta EU. Strategija za održivost u oblasti hemikalija, usvojena 2020. godine, dodatno se bavi vezom između EU propisa o hemikalijama, proizvodima i otpadu i jača sinergiju sa cirkularnom ekonomijom. Ova strategija je usmerena ka ostvarenju ambicije nultog zagađenja životne sredine bez toksičnih materija koja je utvrđena u Evropskom zelenom dogovoru.

Strategija EU o biodiverzitetu do 2030. godine, usvojena 2020. godine, sadrži mere kako bi se ostvario oporavak biodiverziteta Evrope, a namera je da se najmanje 30% evropskog kopna i mora pretvori u zaštićena područja kojima se upravlja na efikasan način, kao i preobražaj najmanje 10% poljoprivrednog zemljišta u predele koje odlikuje visok nivo biodiverziteta. Strategija EU za šume do 2030. godine, je jedna od ključnih inicijativa u okviru Zelenog dogovora. Strategija ima za cilj da doprinese dostizanju postavljenih ciljeva u vezi sa biodiverzitetom, kao i da doprinese smanjenju GHG od najmanje 55% do 2030. godine, odnosno, ostvarivanju ugljenične neutralnosti do 2050. godine. Strategija prepoznaje ključnu i multifunkcionalnu ulogu šuma, što, između ostalog, pomaže EU da ispuni svoju obavezu da poveća uklanjanje ugljenika prirodnim ponorima prema Zakonu o klimi.

Strategija od „njive do trpeze” (Farm to fork Strategy) je usvojena 2020. godine i bavi se održivom poljoprivredom i proizvodnjom hrane, smanjenjem nastajanja otpada od hrane, stvaranjem povoljnog prehrambenog okruženja koje olakšava odabir zdrave hrane u cilju poboljšanja zdravlja i kvaliteta života potrošača i pomaže društvu da smanji troškove povezane sa zdravljem. Ova strategija omogućiće prelazak na održiv prehrambeni sistem koji garantuje sigurnost snabdevanja hranom i pristup zdravim namirnicama koje potiču sa zdrave planete. Ovom strategijom će se smanjiti ekološki i klimatski otisak prehrambenog sistema EU i ojačati njegova otpornost na izmenjene klimatske uslove, zaštititi zdravlje građana i osigurati dalji rad privrednih subjekata. U okviru strategije „od njive do trpeze”, Evropska komisija je postavila cilj da se do 2030. godine „najmanje 25% poljoprivrednog zemljišta u EU nađe pod organskom poljoprivredom i da se ostvari značajno povećanje organske akvakulture. Ove ciljevi će se se sprovoditi kroz različite instrumente, kao deo šireg napora EU da se smanji uticaj ljudskih aktivnosti na životnu sredinu i podstakne održivi razvoj.

U skladu sa navedenim strateškim dokumentima, izvršena je izmena postojećeg zakonodavnog okvira EU. S tim u vezi, EU je usvojila niz propisa usmerenih ka postizanju ciljeva Zelene agende, kojima se predviđa smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte, povećanje korišćenja obnovljivih izvora energije, poboljšanje energetske efikasnosti, unapređenje upravljanja otpadom i reciklaže, zaštita prirodnih resursa i biodiverziteta, podrška ekološki održivoj poljoprivredi i ribarstvu, kao i podsticanje održive mobilnosti i gradnja zgrada sa visokim energetskim standardima. Ove direktive se sprovode kroz različite instrumente, kao deo šireg napora EU da se smanji uticaj ljudskih aktivnosti na životnu sredinu i podstakne održivi razvoj.

2.2. Nacionalni okvir javne politike

Strategija je povezana sa brojnim dokumentima javnih politika (strategijama i programima), koji su ili već usvojeni ili su u izradi. Takođe, iz same Strategije proističe niz programa, kojima se detaljnije uređuju pitanja, kao i mere i aktivnosti u određenim oblastima.

U vezi sa prvim stubom doneta je Strategija niskougljeničnog razvoja Republike Srbije za period od 2023. do 2030. godine sa projekcijama do 2050. godine („Službeni glasnik RS”, broj 46/23). Strategija niskougljeničnog razvoja uređuje mere i aktivnosti u skladu sa obavezama Republike Srbije prema Sporazumu iz Pariza i Okvirnoj konvenciji Ujedinjenih nacija o promeni klime, kojima se omogućava značajan pomak srpske privrede ka niskougljeničnoj i klimatski prilagodljivoj ekonomiji.

Krajem 2023. godine usvojen je Program prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove za period od 2023. do 2030. godine, kojim će se predvideti mere za povećanje otpornosti na klimatske promene radi održanja i potencijalnog poboljšanja dobrobiti ljudi, privrede i životne sredine u Republici Srbiji. Da bi se to postiglo potrebno je raditi na (1) Povećanju svesti, unapređenju znanja i razumevanja uticaja klimatskih promena i njihovih posledica; (2) Uspostavljanju i jačanju kapaciteta za planiranje, sprovođenje, praćenje i upravljanje prilagođavanjem na klimatske promene na nacionalnom i lokalnom nivou; (3) Povećanju otpornosti na klimatske promene planiranjem, izgradnjom i održavanjem kritične infrastrukture i zaštitom prirodnih resursa; (4) Stvaranju adekvatnih finansijskih podsticaja i obezbeđenju raspoloživih finansijskih sredstava za ulaganje u mere prilagođavanja.

Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan Republike Srbije za period do 2030. sa vizijom do 2050. godine (INEKP) postavlja ciljeve u oblasti energetike i klime za 2030. godinu čije ostvarivanje će doprineti zdravijoj životnoj sredini, sigurnijem snabdevanju energijom uz više zelene energije, kao i energetskoj nezavisnosti i efikasnom i ekonomičnom upravljanju procesom dekarbonizacije:

− Učešće OIE u bruto finalnoj potrošnji energije od 33,6%;

− Povećanje učešća OIE u proizvodnji električne energije na 45%, čime će, pored uglja, OIE postati ravnopravan domaći izvor električne energije;

− Značajno povećanje energetske efikasnosti: finalna potrošnja energije u 2030. godini iznosiće najviše 9,6 Mtoe, dok će potrošnja primarne energije u 2030. godini biti najviše 14,68 Mtoe.

Sve ove mere treba da rezultiraju smanjenjem emisije gasova sa efektom staklene bašte za 40,3% u odnosu na 1990. godinu, a što je u skladu sa usvojenim i dostavljenim Ujedinjenim nacijama Nacionalnim utvrđenim doprinosom smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte Republike Srbije za period 2021-2030. godine.

INEKP definiše podatke i mere za pet dimenzija Energetske unije:

− Dekarboinizacija;

− Energetska efikasnost;

− Energetska sigurnost;

− Unutrašnje energetsko tržište;

− Istraživanje, inovacije i konkurentnost.

Značajna za Zelenu agendu je i Strategija razvoja energetike Republike Srbije do 2040. godine sa projekcijama do 2050. godine („Službeni glasnik RS”, broj 94/24). Strateški ciljevi Strategije razvoja energetike su da se obezbedi sigurno snabdevanje energijom i energentima stanovništva i privrede, uz progresivno smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte i drugih negativnih uticaja po životnu sredinu i zdravlje ljudi. Strategijom su predviđena značajna ulaganja usmerena ka povećanju proizvodnih kapaciteta iz OIE, energetske efikasnosti kroz sve sektore, kao i dalji razvoj i unapređenje prenosne i distributivne mreže, diversifikacija snabdevanja naftom i gasom i šira upotreba vodonika u energetskom sektoru.

Program razvoja cirkularne ekonomije u Republici Srbiji za period 2026–2030. godine sa Akcionim planom za period 2026–2027. godine („Službeni glasnik RS”, broj 41/26), je dokument javne politike koji je povezan sa drugim stubom Zelene agende. Navedeni program kao svoj opšti cilj ima stvaranje podsticajnog okruženja za razvoj cirkularne ekonomije u cilju podrške zelenoj tranziciji u Republici Srbiji. Programom su obuhvaćene najvažnije oblasti od značaja za cirkularnu ekonomiju: upravljanje otpadom; upravljanje vodama; obnovljivi izvori energije i energetska efikasnost; upravljanje hemikalijama; dobrovoljni instrumenti u oblasti zaštite životne sredine; privredna politika; inovacije i podizanje svesti. Program sadrži Akcioni plan za period od tri godine u kojem su utvrđene aktivnosti za ostvarivanje mera i ciljeva utvrđenih navedenim programom.

U vezi sa drugim stubom postoji i važeći Program upravljanja otpadom u Republici Srbiji za period 2022–2031. godine („Službeni glasnik RS”, broj 12/22), kojim se utvrđuju ciljevi za unapređenje sistema upravljanja otpadom i osnovna načela kojima treba da se rukovode svi akteri u upravljanju otpadom za ostvarivanje tih ciljeva u Republici Srbiji za period 2022–2031. godine. Sprovođenje ovog programa, pored smanjenja štetnog uticaja na životnu sredinu i klimatske promene, treba da omogući ostvarivanje preduslova za korišćenje otpada u cirkularnoj ekonomiji.

Prvi put u Republici Srbiji donet je i Program upravljanja muljem u Republici Srbiji za period 2023–2032. godine („Službeni glasnik RS”, broj 84/23), koji daje smernice za postupanje sa muljem koji nastaje u procesu prečišćavanja otpadnih voda.

Program ekonomskih reformi za period od 2023. do 2025. godine predstavlja jedan od ključnih dokumenata u ekonomskom dijalogu između Republike Srbije i Evropske unije. U ovom dokumentu opisana je Strukturna reforma 8: Unapređenje uslova za povećanje energetske efikasnosti kroz stvaranje uslova za primenu energetskog označavanja i eko-dizajna, kao i kroz podsticaje za unapređenje energetske efikasnosti i Strukturna reforma 12: Primena cirkularne ekonomije u stvaranju povoljnog okruženja za zelenu tranziciju. Koncept cirkularne ekonomije, koji povezuje mnoge oblasti, ima za cilj pokretanje zelene privredne tranzicije Republike Srbije, uz efikasno korišćenje resursa i energije i očuvanje i unapređenje životne sredine i zdravlja ljudi. Republika Srbija donela je i deseti po redu Programa ekonomskih reformi za period 2024–2026. godine. U ovom programu izdvaja se Strukturna reforma 3: Ozelenjavanje sektora energetike kroz povećanje proizvodnje energije iz obnovljivih izvora i unapređenje energetske efikasnosti, povezana sa zelenom tranzicijom.

Programa ekonomskih reformi za period 2025–2027. godine obuhvata isključivo deo koji se odnosi na makroekonomski i fiskalni okvir. Sa druge strane, u okviru Plana rasta za Zapadni Balkan, novog instrumenta Evropske unije, Vlada je 3. oktobra 2024. godine usvojila dokument Reformska agenda Republike Srbije 2024–2027. godine u skladu sa Planom rasta za Zapadni Balkan, koji sadrži ograničen broj ključnih strukturnih reformi i investicionih prioriteta, indikatore koji ukazuju na napredak u sprovođenju reformi kao i rokove za sprovođenje u oblastima: poslovno okruženje i razvoj privatnog sektora, zelena i digitalna tranzicija, ljudski kapital i osnove, od čijeg ispunjenja zavisi povlačenje sredstava.

Strategija razvoja obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji do 2030. godine („Službeni glasnik RS”, broj 63/21) postavila je temelje razvoja obrazovanja koji se odnose na povećanje kvaliteta, obuhvata relevantnost i efikasnost obrazovanja, a radi stvaranja uslova za lični i profesionalni razvoj svakog pojedinca, kao i za razvoj društva i države zasnovanih na znanju. Ovim planskim dokumentom se predviđa niz mera koje će istovremeno ojačati institucije, istraživače i istraživačke timove u naučno-istraživačkom i inovacionom sistemu.

Strategija naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije za period od 2021. do 2025. godine „Moć znanja” („Službeni glasnik RS”, broj 10/21) predstavlja strateški instrument za unapređenje kvaliteta života građana Republike Srbije pomoću nauke i tehnološkog razvoja. Strategija počiva na uverenju da će Republika Srbija biti snažna, prosperitetna i ugledna zemlja srazmerno znanju kojim kao zajednica mislećih ljudi raspolaže.

U Programu razvoja javnih nabavki u Republici Srbiji za period 2024–2028. godine („Službeni glasnik RS”, broj 82/19) jedan poseban cilj se odnosi na postizanje šire primene ekološkog i socijalnog aspekta i tehničkih instrumenata u javnim nabavkama, što može da doprinese i razvoju cirkularne ekonomije.

U vezi sa trećim stubom Zelene agende – Smanjenje zagađenja, direktno proističe nekoliko dokumenata javnih politika. Dokument javne politike u oblasti zaštite vazduha predstavlja Program zaštite vazduha u Republici Srbiji za period od 2022. do 2030. godine sa akcionim planom („Službeni glasnik RS”, broj 140/22). Opšti cilj Programa je smanjenje štetnih uticaja na zdravlje usled izlaganja vazduhu lošeg kvaliteta do 2030. godine, u poređenju sa 2015. godinom smanjenjem izlaganja zagađenju vazduha, u isto vreme omogućavajući da se Republika Srbija uskladi sa regulatornim ograničenjima propisanim u Evropskoj uniji za zagađenje vazduha, i ograničavajući štetne uticaje na ekosisteme. Posebni ciljevi definisani Programom obuhvataju: 1) Smanjenje emisija SO2 za 92% i suspendovanih čestica PM2.5 za 58,3% iz sektora energetike (uključujući saobraćaj i individualna ložišta) do 2030. godine u poređenju sa 2015. godinom; 2) Smanjenje emisija zagađujućih materija i teških metala u vazduh iz industrijskih procesa i upotrebe proizvoda kroz usaglašavanje sa BAT AELs; 3) Smanjenje emisija NH3 iz sektora poljoprivrede za 20,5% u poređenju sa 2015. godinom; i 4) Promociju prelaska na čist vazduh za sve. Pored toga, radi rešavanja problema emisija iz najvećih izvora zagađenja u zemlji, Vlada je u januaru 2020. godine usvojila Nacionalni plan za smanjenje emisija glavnih zagađujućih materija koje potiču iz starih velikih postrojenja za sagorevanje (NERP) („Službeni glasnik RS”, broj 10/20), čiji je cilj da se smanje ukupne godišnje emisije sumpor dioksida (SO2), oksida azota (NOx) i praškastih materija iz starih velikih postrojenja za sagorevanje obuhvaćenih NERR-om.

Drugi povezani dokument predstavlja Strategija upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2034. godine („Službeni glasnik RS”, broj 3/17). Ona predstavlja dokument javne politike kojim se utvrđuju dugoročni pravci upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije. Sa aspekta cirkularne ekonomije posebno su važne oblasti snabdevanja stanovništva i industrije vodom, kao i upravljanja otpadnim vodama. U oblastima snabdevanja vodom, ciljevi ove strategije su uglavnom usmereni ka proširenju sistema vodosnabdevanja i njihovom unapređenju u pogledu raspoloživosti i kvaliteta vode, ostvarivanju racionalne potrošnje vode, kroz edukaciju stanovništva i primenu najboljih dostupnih tehnika u industriji, kao i ostvarivanju efikasnije naplate, što sve doprinosi razvoju cirkularne ekonomije. U oblasti upravljanja otpadnim vodama, između ostalog, ovom strategijom je predviđena dalja izgradnja kanalizacionih sistema, donošenje neophodnih planskih i podzakonskih akata za zaštitu voda od zagađivanja, kao i primena administrativnih mera za stimulisanje recirkulacije i ponovnog korišćenja vode. Plan upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2027. godine (Uredba o utvrđivanju Plana upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2027. godine („Službeni glasnik RS”, broj 33/23)) izrađen je u skladu sa Strategijom upravljanja vodama, važećim zakonodavstvom u Republici Srbiji vezanim za sektor voda, trenutno važećim međunarodnim sporazumima koje je Republika Srbija potpisala u vezi sa sektorom voda, uzimajući u obzir zahteve direktiva Evropske unije vezane za sektor voda i to prvenstveno Okvirne direktive o vodama, kao najvažnijem aktu Evropske unije u oblasti voda. Sprovođenje ovog plana treba da omogući dostizanje dobrog statusa svih voda u skladu sa principima Okvirne direktive o vodama i s tim u vezi, obuhvata propisane elemente od karakterizacije voda i analize trenutnog stanja, do definisanja programa mera za šestogodišnji planski period koje će, u perspektivi, omogućiti dostizanje postavljenih ciljeva životne sredine koji su definisani za sva vodna tela površinskih i podzemnih voda.

Posredno povezana sa ovim stubom je i Strategija razvoja šumarstva Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 59/06). Ovom strategijom sprovode se mere i aktivnosti u oblasti očuvanja i poboljšanja stanja šuma i razvoj šumarstva kao privredne grane. Fokus je pre svega na unapređenju regulatorne funkcije šumskih ekosistema u ublažavanju globalnih klimatskih promena i ostalih opšte korisnih funkcija šuma.

Sa petim stubom Zelene agende u tesnoj vezi je Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period 2014–2024. godine („Službeni glasnik RS”, broj 85/14). Ovim dokumentom definišu se ciljevi za postizanje tehnološkog razvoja i modernizacije poljoprivredne proizvodnje i prerade kroz unapređenje tehnologije i efikasniji sistem prenošenja iskustva i inovacija; povećanje produktivnosti i efikasnosti u proizvodnji na svim nivoima u lancu proizvodnje hrane; jačanje sposobnosti prehrambene industrije za kreiranje proizvoda više dodate vrednosti uz upotrebu domaćih sirovina. Pored toga, oblast zaštite i unapređenja životne sredine i očuvanja prirodnih resursa definiše operativne ciljeve: podizanje svesti o značaju korišćenja obnovljivih izvora energije i proizvodnji energetskih useva; kontrolisano upravljanje otpadom iz primarne poljoprivredne proizvodnje; razvoj i unapređenje sistema upravljanja sporednim proizvodima prehrambene industrije.

Sa petim stubom je povezan i IPARD program Republike Srbije za period 2021–2027. godine. U periodu do 2027. godine, IPARD program je predvideo podršku primeni agro-ekoloških, klimatskih i mera organske poljoprivrede, kako bi se podstakli poljoprivrednici da zaštite i unaprede životnu sredinu na zemljištu kojim upravljaju. Podrška poljoprivrednicima bila bi u vidu kompenzacija za višegodišnju obavezu da se pridržavaju seta propisanih agroekoloških praksi u periodu od minimalno pet godina. Ovaj program predviđa četiri operacije koje imaju za cilj da unaprede metode uzgoja prilagođene okruženju i karakteristikama pejzaža, unaprede biodiverzitet i usluge ekosistema, promovišu očuvanje količina voda i poboljšanje kvaliteta vode, i doprinesu prilagođavanju i ublažavanju klimatskih promena prvenstveno održivim korišćenjem inputa i poboljšanjem upravljanja zemljištem. Pored toga, IPARD program predviđa i meru podrške razvoju ruralne infrastrukture i održivog ruralnog turizma.

Kroz Strategiju javnog zdravlja u Republici Srbiji 2018–2026. godine („Službeni glasnik RS”, broj 61/18) obuhvaćena su pitanja iz više stubova Zelene agende. Unapređenje životne sredine postavljeno je za jedan, od sedam specifičnih i operativnih ciljeva Strategije, kojim su predviđene mere i aktivnosti koje se odnose na: praćenje, evaluaciju i unapređenje životne sredine i procenu rizika za zdravlje stanovništva; unapređenje snabdevanja zdravstveno ispravnom vodom za piće; unapređenje sistema upravljanja otpadnih materija; unapređenje stanja životne sredine i odgovor na klimatske promene; unapređenje obrazovno-vaspitnih aktivnosti u oblasti očuvanja i unapređenja životne sredine i zdravlja ljudi. Dobro zdravlje je od suštinskog značaja za održivi ekonomski i društveni razvoj i osnovna briga u životu svakog lica, porodica i društva. U skladu sa zakonom kojim se uređuje javno zdravlje, jedna od oblasti delovanja javnog zdravlja je i životna sredina i zdravlje stanovništva i jedan od opštih ciljeva je unapređenje životne sredine i radne okoline.

Pored navedenih dokumenata, niz drugih dokumenata javnih politika je u vezi sa ostvarivanjem Zelene agende. Strategija industrijske politike Republike Srbije za period od 2021. do 2030. godine („Službeni glasnik RS”, broj 35/20) ima za cilj podizanje konkurentnosti industrije. Između ostalog u strategiji se konstatuje da se usled primene linearnog modela privređivanja u Republici Srbiji javljaju značajni gubici u tokovima sirovina, materijala i proizvoda, koji dovode do neracionalne upotrebe resursa. Jedan od posebnih ciljeva (cilj 5) odnosi se na transformaciju industrije od linearnog ka cirkularnom modelu. Kao sektori koji u Republici Srbiji imaju najveći potencijal za primenu koncepta cirkularne ekonomije identifikovani su prerađivačka industrija (posebno prehrambena), građevinarstvo, kao i primarna poljoprivreda. U ovoj strategiji, u okviru posebnog cilja 5 definisane su tri mere, koje će se sprovoditi kroz akcione planove za njenu primenu u periodu važenja strategije: 1. Promocija cirkularne ekonomije i edukacija privrednih subjekata; 2. Podsticanje investicija, i rešenja cirkularne i niskougljenične ekonomije, kao generatore rasta; 3. Podsticanje efikasnije upotrebe materijalnih resursa i energetske efikasnosti u industrijskim procesima.

Strategija pametne specijalizacije u Republici Srbiji za period od 2020. do 2027. godine („Službeni glasnik RS”, broj 21/20) predstavlja dokument nastao u cilju daljeg društvenog i ekonomskog razvoja putem podizanja konkurentnosti privrede, privrednog rasta i napretka društva kroz povezivanje istraživačkih, industrijskih i inovacionih snaga i resursa. U ovom dokumentu identifikovane su prioritetne oblasti u koje je potrebno dalje investirati: informaciono-komunikacione tehnologije; hrana za budućnost; mašine i proizvodni procesi budućnosti i kreativne industrije. U okviru kreativnih industrija jedan od najvažnijih ciljeva koji će biti podržan je razvoj pametne ambalaže, što podrazumeva razvoj zelenih materijala (degradabilni, iz obnovljivih resursa i dr.); razvoj novih boja i pigmenata koji će omogućiti prelazak na pametne vrste pakovanja i razvoj informacionih tehnologija koje se primenjuju u svim delovima proizvodnog procesa. Inovacije u ovoj oblasti su ključne za razvoj cirkularne ekonomije. U oblasti proizvodnje hrane akcenat je na kompletnom iskorišćenju poljoprivrednih proizvoda tako da se na optimalan način iskoriste svi nutrijenti, a da se kroz valorizaciju otpad smanji na minimum i iskoristi za dobijanje različitih proizvoda. Ovom strategijom je obuhvaćena i digitalizacija, kao važan alat za cirkularnu ekonomiju.

Strategijom razvoja veštačke inteligencije u Republici Srbiji za period od 2025–2030. godine („Službeni glasnik RS”, broj 30/18) utvrđuju se ciljevi i mere za razvoj veštačke inteligencije čija primena treba da rezultira ekonomskim rastom, unapređenjem javnih usluga, unapređenjem naučnog kadra i razvojem veština za poslove budućnosti.

Strategija razvoja digitalnih veština u Republici Srbiji za period 2020–2024. godine („Službeni glasnik RS”, br. 21/20 i 8/23) uređuje razvoj digitalnih veština stanovništva sa ciljem većeg korišćenja potencijala savremenih informaciono-komunikacionih tehnologija u pravcu podizanja kvaliteta života svih građana, veće zaposlenosti, efikasnosti rada i ekonomskog rasta društva. Pod digitalnim veštinama se podrazumeva posedovanje odgovarajućih znanja, veština i ponašanja u skladu sa potrebama pojedinca i društva u uslovima savremenog brzog razvoja IKT u 21. veku.

Strategija razvoja informacionog društva i informacione bezbednosti u Republici Srbiji za period od 2021. do 2026. godine („Službeni glasnik RS”, broj 86/21) predstavlja međusektorsku strategiju kojom se utvrđuju ciljevi i mere za razvoj informacionog društva i informacione bezbednosti.

Pitanja od značaja za Zelenu agendu prepoznata su i u Strategiji održivog urbanog razvoja do 2030. godine („Službeni glasnik RS”, broj 47/19). Kao mere za postizanje ciljeva urbanog razvoja, navedene su i mere za ublažavanje klimatskih promena unapređenjem kvaliteta svih parametara životne sredine, sistema upravljanja otpadom i mere unapređenja energetske efikasnosti. U okviru Paketa mera 1.1: Unapređenje uslova za lokalni održivi ekonomski i urbani razvoj, ova strategija definiše kao meru 1.1.1. Inovacije i razvoj niskougljenične, resursno efikasne „zelene” ekonomije, koja je u skladu sa principima cirkularne ekonomije.

Dugoročna strategija za podsticanje ulaganja u obnovu nacionalnog fonda zgrada Republike Srbije do 2050. godine („Službeni glasnik RS”, broj 27/22) proizilazi iz članstva Republike Srbije u Energetskoj zajednici i Odluke Ministarskog saveta Energetske zajednice iz oktobra 2015. godine kojom je Energetska zajednica usvojila obavezujuću primenu Direktive 2012/27/EU o energetskoj efikasnosti za ugovorne strane Energetske zajednice, počevši od 2017. godine. Glavni cilj ove strategije je da se, na osnovu utvrđenih karakteristika fonda zgrada Republike Srbije, definisanih modelskih zgrada i za njih urađenih troškovno-optimalnih analiza, definišu mere i paketi mera obnove zgrada do 2050. godine.

Nacionalni program za usvajanje pravnih tekovina Evropske unije 2022–2025. godine (NPAA) predstavlja četvrti, revidirani Nacionalni program za usvajanje pravnih tekovina Evropske unije i u pripremi je peti, revidirani Nacionalni program. To je detaljan, višegodišnji plan usklađivanja domaćih propisa sa propisima EU. Izrađen je tako da povezuje evropsko zakonodavstvo i domaći pravni poredak kako bi se u svakom trenutku pratili tempo, obim i kvalitet usklađivanja. NPAA sadrži zakonodavne planove, kao i mere usmerene ka uspostavljanju institucionalnih i administrativnih kapacitet neophodnih za primenu usklađenog zakonodavstva.

Pregovaračka pozicija Republike Srbije za Međuvladinu konferenciju o pristupanju Republike Srbije Evropskoj uniji za Poglavlje 27 „Životna sredina i klimatske promene” usvojena je januara 2020. godine i dostavljena Evropskoj komisiji. Pregovaračka pozicija obuhvata trenutno stanje zakonodavnog i institucionalnog okvira i planove za potpuno usklađivanje u deset osnovnih podoblasti: horizontalno zakonodavstvo, kvalitet vazduha, upravljanje otpadom, upravljanje vodama, zaštita prirode, kontrola industrijskog zagađenja, hemikalije, zaštita od buke, klimatske promene i civilna zaštita. Republika Srbija je formalno prihvatila novu metodologiju u septembru 2020. godine. Nakon održanih konsultacija, dokument o primeni revidirane metodologije proširenja na pristupne pregovore sa Crnom Gorom i Srbijom usvojen je na sastanku Saveta EU 6. maja 2021. godine, a prva međuvladina konferencija sa Republikom Srbijom, u skladu sa novom metodologijom, održana je 22. juna 2021. godine. Tom prilikom je konstatovano da je Klaster 1 otvoren, imajući u vidu da su sva poglavlja koja ga čine, otvorena u ranijem periodu. Međuvladina konferencija, na kojoj je otvoren Klaster 4 (Zelena agenda i održiva povezanost), održana je 14. decembra 2021. godine.

Strategija za stvaranje podsticajnog okruženja za razvoj civilnog društva u Republici Srbiji za period 2022–2030. godine („Službeni glasnik RS”, broj 23/22) za opšti cilj ima osnaživanje postojećih i uvođenje novih mehanizama za stvaranje podsticajnog okruženja za delovanje organizacija civilnog društva. Obezbeđenje većeg uključivanja civilnog sektora u proces donošenja odluka na svim nivoima vlasti jedan je od posebnih ciljeva Strategije, a od ništa manjeg značaja su i ostali posebni ciljevi: Unapređeno transparentno finansiranje i održivost civilnog sektora; Obezbeđeno veće učešće OCD u socio-ekonomskom razvoju i delovanje u skladu sa načelima održivog razvoja i Obezbeđeno veće učešće OCD u procesu evropskih integracija.

Strategija za razvoj malih i srednjih preduzeća za period od 2023. do 2027. godine, sa Akcionim planom za period od 2023. do 2024. godine („Službeni glasnik RS”, broj 97/23) za poseban cilj ima Inovativan, zeleni i na digitalizaciji zasnovan razvoj – sektor MSPP kao nosilac ubrzane transformacije, a mera u okviru posebnog cilja se odnosi na podršku MSPP za primenu zelene agende u poslovanju.

Strategija za mlade u Republici Srbiji za period od 2023. do 2030. godine („Službeni glasnik RS”, broj 9/23) za opšti cilj ima: Unapređen kvalitet života mladih. U Strategiji je posebna pažnja posvećena jačanju kapaciteta mladih za aktivno učešće u zaštiti životne sredine i održivog razvoja, primeni zelene ekonomije, kao i pravovremenom informisanju i učešću u ekološkim programima i borbi protiv negativnih efekata klimatskih promena.

Strategijom za rodnu ravnopravnost za period od 2021. do 2030. godine („Službeni glasnik RS”, broj 103/21) utvrđene su sveobuhvatne mere za unapređenje rodne ravnopravnosti kao činioca koji podstiče razvoj društva u Republici Srbiji, u cilju prevazilaženja rodnog jaza i ostvarivanja rodne ravnopravnosti kao preduslova za razvoj društva i poboljšanje svakodnevnog života žena i muškaraca, devojčica i dečaka.

Strategija prevencije i zaštite od diskriminacije za period od 2022. do 2030. godine („Službeni glasnik RS”, broj 12/22) predstavlja krovnu strategiju u ovoj oblasti, ali se oslanja na mnoge druge planske dokumente koji se odnose na grupe koje su u većem riziku od diskriminacije, ili se njima unapređuje stanje u određenim oblastima; a za opšti cilj ima izjednačene mogućnosti za pripadnike grupa koje su u riziku od diskriminacije da na ravnopravnoj osnovi sa drugima uživaju sva ljudska prava i slobode, kao i unapređena efikasnost sistema prevencije i zaštite od diskriminacije u svim oblastima i na svim nivoima.

Strategija unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji za period od 2025. do 2030. godine („Službeni glasnik RS”, broj 6/25) kao opšti cilj postavlja izjednačavanje mogućnosti osoba sa invaliditetom u uživanju svih građanskih, političkih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava, uz puno poštovanje njihovog dostojanstva i individualne autonomije, obezbeđivanja nezavisnosti, slobode izbora i pune i efektivne participacije u svim oblastima društvenog života, uključujući i život u zajednici.

Strategija za socijalno uključivanje Roma i Romkinja za period 2022–2030. godine („Službeni glasnik RS”, broj 23/22), po uzoru na EU Okvir za Rome, za opšti cilj postavlja unapređenje kvaliteta života Roma i Romkinja u Republici Srbiji, uz uvažavanje ljudskih i manjinskih prava, eliminisanje diskriminacije i ciganizma kao oblika rasizma i postizanje veće socijalne uključenosti u svim segmentima društva.

2.3. Zakonodavno-pravni okvir Republike Srbije

Veliki broj propisa iz različitih oblasti je u vezi sa pojedinim stubovima ili sa više stubova Strategije, koji su značajni za efikasno korišćenje resursa i smanjenje pritiska na životnu sredinu i usmeravanje ka održivom razvoju. U nastavku su dati samo ključni zakoni.

Zakon o zaštiti životne sredine („Službeni glasnik RS”, br. 135/04, 36/09, 36/09 – dr. zakon, 72/09 – dr. zakon, 43/11 – US, 14/16, 76/18, 95/18 – dr. zakon, 95/18 – dr. zakon i 94/24 – dr. zakon) uređuje integralni sistem zaštite životne sredine kojim se obezbeđuje ostvarivanje prava čoveka na život i razvoj u zdravoj životnoj sredini i uravnotežen odnos privrednog razvoja i životne sredine u Republici Srbiji.

Zakonom o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu („Službeni glasnik RS”, broj 94/24) uređuju se uslovi, način i postupak vršenja procene uticaja na životnu sredinu, strategija, programa i planova razvoja, koji se donose u skladu sa zakonom kojim se uređuje planski sistem, prostornih i urbanističkih planova definisanih zakonom kojim se uređuje prostorno i urbanističko planiranje, kao i planova i osnova koji se donose u skladu sa drugim zakonima u postupku pripreme i usvajanja planova i programa.

Zakonom o proceni uticaja na životnu sredinu („Službeni glasnik RS”, broj 94/24) uređuje se postupak procene uticaja za projekte koji mogu da imaju značajne uticaje na životnu sredinu, sadržaj studije o proceni uticaja na životnu sredinu, učešće zainteresovanih organa i organizacija i javnosti, prekogranične konsultacije za projekte koji mogu da imaju značajne uticaje na životnu sredinu druge države, nadzor i druga pitanja od značaja za procenu uticaja na životnu sredinu.

Zakon o potvrđivanju Konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu zaštitu u pitanjima zaštite životne sredine („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, broj 38/09) potvrđuje tekst Konvencije čiji je cilj doprinos zaštiti prava svakog pojedinca sadašnjih i budućih generacija na život u životnoj sredini adekvatnoj njegovoj zdravlju i blagostanju, a svaka Strana će garantovati pravo na dostupnost informacija, učešće javnosti u donošenju odluka i prava na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine, u skladu sa odredbama ove konvencije.

Zakon o klimatskim promenama („Službeni glasnik RS”, broj 26/21) pruža osnovu za efikasan i transparentan sistem za monitoring, izveštavanje i verifikaciju (MRV sistem), koji će pružiti detaljne informacije o napretku u ispunjavanju domaćih i međunarodnih obaveza i osigurati praćenje postizanja nacionalno utvrđenog doprinosa. Cilj ovog zakona je uspostavljanje sistema za smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte (GHG) na isplativ i ekonomski efikasan način, kako bi se izbeglo pogoršanje promene klime na globalnom nivou i nepovoljni uticaji tih promena. Takođe, cilj ovog zakona je i smanjenje emisija GHG i prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove putem usvajanja i sprovođenja relevantnih dokumenata javnih politika.

Zakon o potvrđivanju sporazuma iz Pariza („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, broj 4/17) potvrđuje tekst Sporazuma kojim se nastoji da se osnaži globalni odgovor na pretnje izazvane klimatskim promenama, uvažavajući održivi razvoj i napore na iskorenjavanju siromaštva, kako bi se unapredilo sprovođenje Konvencije i postizanje njenog cilja, uključujući:

1) Ograničenje rasta prosečne globalne temperature značajno ispod 2 °S u odnosu na predindustrijski nivo i nastavak napora da se ograniči rast temperature do 1,5 °S u odnosu na predindustrijski nivo, uviđajući da bi to značajno smanjilo rizike i uticaje klimatskih promena;

2) Povećanje sposobnosti prilagođavanja na negativne uticaje i jačanje otpornosti na klimatske promene i razvoj praćen niskim emisijama gasova sa efektom staklene bašte, na način koji ne ugrožava proizvodnju hrane;

3) Usklađivanje finansijskih tokova sa potrebama razvoja praćenog niskim emisijama gasova sa efektom staklene bašte i ojačanom otpornosti na klimatske promene.

Ovaj sporazum će se sprovoditi tako da odražava jednakost i princip zajedničke ali diferencirane odgovornosti i odgovarajućih mogućnosti, uvažavajući pojedinačne nacionalne okolnosti.

Zakonom o energetici („Službeni glasnik PC”, br. 145/14, 95/18 – dr. zakon, 40/21, 35/23 – dr. zakon, 62/23, 94/24, 109/25 – dr. zakon, 109/25 – dr. zakon i 109/25 – dr. zakon) utvrđeni su dugoročni ciljevi energetske politike, i to: 1) pouzdano, sigurno i kvalitetno snabdevanje energijom i energentima; 2) adekvatni nivo proizvodnje električne energije i kapaciteta prenosnog sistema; 3) stvaranje uslova za pouzdan i bezbedan rad i održivi razvoj energetskih sistema; 4) konkurentnost na tržištu energije na načelima nediskriminacije, javnosti i transparentnosti; 5) obezbeđivanje uslova za unapređenje energetske efikasnosti u obavljanju energetskih delatnosti i potrošnji energije; 6) stvaranje ekonomskih, privrednih i finansijskih uslova za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora energije i kombinovanu proizvodnju električne i toplotne energije; 7) stvaranje regulatornih, ekonomskih i privrednih uslova za unapređenje efikasnosti u upravljanju elektroenergetskim sistemima; 8) stvaranje uslova za korišćenje novih izvora energije; 9) raznovrsnosti u proizvodnji električne energije; 10) unapređenje zaštite životne sredine u svim oblastima energetskih delatnosti; 11) stvaranje uslova za investiranje u energetiku; 12) zaštite kupaca energije i energenata; 13) povezivanje energetskog sistema Republike Srbije sa energetskim sistemima drugih država; 14) razvoj tržišta električne energije i prirodnog gasa i njihovog povezivanja sa regionalnim i pan-evropskim tržištem.

Zakon o korišćenju obnovljivih izvora energije („Službeni glasnik RS”, br. 40/21, 35/23 i 94/24 – dr. zakon) uređuje korišćenje energije iz obnovljivih izvora i definiše ciljeve, način određivanja udela obnovljivih izvora energije Republike Srbije u bruto finalnoj potrošnji energije, integracije energije iz obnovljivih izvora na tržište, sisteme podsticaja proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora itd.

Zakonom o energetskoj efikasnosti i racionalnoj upotrebi energije („Službeni glasnik RS”, broj 40/21) uređuju se uslovi i način efikasnog korišćenja energije i energenata; politika efikasnog korišćenja energije; sistem energetskog menadžmenta; mere politike energetske efikasnosti; energetsko označavanje i zahtevi u pogledu eko-dizajna; finansiranje, podsticajne i druge mere, kao i druga pitanja od značaja u vezi sa efikasnim korišćenjem energije.

Zakonom o ratifikaciji Ugovora o osnivanju Energetske zajednice („Službeni glasnik RS”, broj 62/06) potvrđen je Ugovor o osnivanju Energetske zajednice, i obaveze koje iz Ugovora proističu, zajedno sa relevantnim pratećim odlukama Ministarskog saveta (koje imaju snagu amandmana na ugovor), poput Odluke Ministarskog saveta Energetske zajednice od 15. decembra 2022. godine. Ugovorom su postavljeni ciljevi u pogledu smanjenja GHG, povećanja udela obnovljivih izvora energije (OIE) i povećanja energetske efikasnosti.

Zakon o porezu na emisije gasova sa efektom staklene bašte („Službeni glasnik PC”, broj 109/25) uređuje obavezu plaćanja poreza na emisije gasova sa efektom staklene bašte, obveznike poreza, način obračuna i plaćanja poreza, praćenje i izveštavanje o emisijama, kao i druga pitanja od značaja za smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte.

Zakon o porezu na uvoz ugljenično intenzivnih proizvoda („Službeni glasnik PC”, broj 109/25) uređuje uvođenje i naplatu poreza na uvoz određenih proizvoda sa visokim nivoom emisija gasova sa efektom staklene bašte, utvrđivanje obveznika, način obračuna poreza, kao i pravila za izveštavanje i kontrolu ugljeničnog sadržaja uvezene robe.

Zakon o naknadama za korišćenje javnih dobara („Službeni glasnik RS”, br. 95/18, 49/19, 92/23, 109/25 i 35/26) propisuje obavezu naknade za korišćenje javnih dobara, i to: obveznike plaćanja, osnovicu, visinu, način utvrđivanja i plaćanja, raspodelu prihoda od naknade, kao i druga pitanja od značaja za utvrđivanje i plaćanje naknada za korišćenje javnih dobara.

Zakon o upravljanju otpadom („Službeni glasnik RS”, broj 109/25) uređuje oblast upravljanja otpadom, i to: vrste i klasifikacija otpada; planiranje upravljanja otpadom; subjekti upravljanja otpadom; odgovornosti i obaveze u upravljanju otpadom; organizovanje upravljanja otpadom; upravljanje posebnim tokovima otpada; uslovi i postupak izdavanja dozvola za upravljanje otpadom; prekogranično kretanje otpada; izveštavanje o otpadu i baza podataka; finansiranje upravljanja otpadom; nadzor, kao i druga pitanja od značaja za upravljanje otpadom.

Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu („Službeni glasnik RS”, br. 36/09 i 95/18 – dr. zakon) reguliše uslove stavljanja ambalaže na tržište Republike Srbije, način upravljanja ambalažnim otpadom i obavezu donošenja nacionalnih ciljeva, definiše sve subjekte u upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom i zasnovan je na podeli odgovornosti proizvođača, uvoznika, pakera/punilaca, distributera, sakupljača, prevoznika, krajnjeg snabdevača i krajnjeg korisnika, a definiše i obaveze izveštavanja, finansijske i ekonomske instrumente, nadzor i kaznenu politiku.

Zakon o hemikalijama („Službeni glasnik RS”, br. 36/09, 88/10, 92/11, 93/12 i 25/15), uređuje integrisano upravljanje hemikalijama, klasifikacija, pakovanje i obeležavanje hemikalija, integralni registar hemikalija i registar hemikalija koje su stavljene u promet, ograničenja i zabrane proizvodnje, stavljanja u promet i korišćenja hemikalija, uvoz i izvoz određenih opasnih hemikalija, dozvole za obavljanje delatnosti prometa i dozvole za korišćenje naročito opasnih hemikalija, stavljanje u promet detergenta, sistematsko praćenje hemikalija, dostupnost podataka, nadzor i druga pitanja od značaja za upravljanje hemikalijama.

Zakon o biocidnim proizvodima („Službeni glasnik RS”, broj 109/21) uređuje liste aktivnih supstanci; postupke donošenja akata na osnovu kojih se biocidni proizvodi čine dostupnim na tržištu i koriste, zatim istraživanje i razvoj; klasifikacija, pakovanje, obeležavanje, oglašavanje i bezbednosni list biocidnog proizvoda, Registar biocidnih proizvoda, bezbedno korišćenje biocidnih proizvoda, stavljanje na tržište i obeležavanje tretiranih proizvoda, nadzor i druga pitanja od značaja za bezbedno činjenje dostupnim na tržištu i korišćenje biocidnih proizvoda i tretiranih proizvoda.

Zakonom o zdravlju bilja („Službeni glasnik RS”, br. 41/09 i 17/19) uređuje se zaštita i unapređenje zdravlja bilja; mere za sprečavanje unošenja, otkrivanje, sprečavanje širenja i suzbijanje štetnih organizama; fitosanitarna kontrola; uslovi za proizvodnju, preradu, doradu, uvoz, skladištenje i promet bilja, biljnih proizvoda i propisanih objekata, kao i uslovi za pružanje usluga u oblasti zaštite zdravlja bilja.

Zakonom o sredstvima za zaštitu bilja („Službeni glasnik RS”, br. 41/09 i 17/19) uređuje se registracija, kontrola, promet, uvoz i primena sredstava za zaštitu bilja u poljoprivredi i šumarstvu, poslovi od javnog interesa u oblasti sredstava za zaštitu bilja, kao i druga pitanja od značaja za sredstva za zaštitu bilja.

Zakonom o potvrđivanju Bazelske konvencije o kontroli prekograničnog kretanja opasnih otpada i njihovom odlaganju („Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori”, broj 2/99) uređuje se prekogranično kretanje opasnog otpada.

Zakon o potvrđivanju Roterdamske konvencije o postupku davanja saglasnosti na osnovu prethodnog obaveštenja za određene opasne hemikalije i pesticide u međunarodnoj trgovini sa izmenama i dopunama („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, broj 38/09) ima za cilj promovisanje podeljene odgovornosti i saradnje između strana ugovornica na polju međunarodne trgovine određenim opasnim hemikalijama da bi se zaštitilo ljudsko zdravlje i životna sredina od potencijalne štete i da bi se doprinelo korišćenju tih hemikalija na način koji je prihvatljiv za životnu sredinu.

Zakon o potvrđivanju Stokholmske konvencije o dugotrajnim organskim zagađujućim supstancama („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, broj 42/09) ima za cilj zaštitu zdravlja ljudi i životne sredine od dugotrajnih organskih zagađujućih supstanci.

Zakon o kontroli opasnosti od velikih udesa koji uključuju opasne supstance („Službeni glasnik RS”, broj 94/24) uređuju se pravila prevencije velikih udesa koji uključuju opasne supstance i ograničavanja njihovih posledica po zdravlje ljudi i životnu sredinu radi obezbeđenja visokog nivoa zaštite u Republici Srbiji na dosledan i efikasan način, prava i obaveze operatera kompleksa, obaveze nadležnih organa, aktivnosti nakon velikog udesa, informisanje, informacioni sistem, nadzor i kaznene odredbe, kao i druga pitanja u vezi sa tim.

Zakon o potvrđivanju Minamata konvencije o živi („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, broj 9/24) ima za cilj zaštitu zdravlja ljudi i životne sredine od zagađenja i posledica nastalih usled antropogenih emisija i ispuštanja žive i njenih jedinjenja u životnu sredinu.

Zakon o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja i o njegovom uništavanju („Službeni glasnik RS”, br. 36/09 i 104/13) kojim se propisuju zabrane i ograničenja razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja i hemijskih supstanci koje služe za proizvodnju tog oružja, način i uslovi upravljanja hemijskim supstancama sa dvostrukom namenom, što obuhvata njihovu proizvodnju, preradu, korišćenje i skladištenje.

Zakon o potvrđivanju Protokola o vodi i zdravlju uz Konvenciju o zaštiti i korišćenju prekograničnih vodotokova i međunarodnih jezera i Amandmana na čl. 25. i 26. Konvencije o zaštiti i korišćenju prekograničnih vodotokova i međunarodnih jezera („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, broj 1/13) ima za cilj da se na svim odgovarajućim nivoima, kako u nacionalnom tako i prekograničnim i međunarodnom kontekstu, obezbedi zaštita zdravlja i dobrobiti ljudi, i individualne i zajedničke, a u okviru održivog razvoja kroz unapređenje upravljanja vodom, uključujući i zaštitu vodenih ekosistema, a putem prevencije, suzbijanja i smanjivanja oboljenja vezanih za vodu.

Zakonom o sredstvima za ishranu bilja i oplemenjivačima zemljišta („Službeni glasnik RS”, br. 41/09 i 17/19) uređuje se se razvrstavanje, kvalitet, obeležavanje, fitosanitarna kontrola i uzorkovanje u prometu, uvozu i primeni sredstava za ishranu bilja i oplemenjivača zemljišta i ispitivanje sredstava za ishranu bilja i oplemenjivača zemljišta, kao i druga pitanja od značaja za sredstva za ishranu bilja i oplemenjivače zemljišta.

Zakonom o zaštiti vazduha („Službeni glasnik RS”, broj 51/25) uređuje se upravljanje kvalitetom vazduha i utvrđuju mere, način organizovanja i kontrole sprovođenja zaštite i unapređenja kvaliteta vazduha kao prirodne vrednosti od zajedničkog interesa pod posebnom zaštitom. Odredbe ovog zakona ne primenjuju se na zagađenja koja izazivaju radioaktivni materijali, industrijski udesi i prirodne katastrofe. Juna 2024. godine Ministarstvo zaštite životne sredine formiralo je Radnu grupu za izradu novog zakona o zaštiti vazduha.

Zakon o vodama („Službeni glasnik RS”, br. 30/10, 93/12, 101/16, 95/18 i 95/18 – dr. zaakon) uređuje pravni status voda, integralno upravljanje vodama, upravljanje vodnim objektima i vodnim zemljištem. Zakon propisuje mere i aktivnosti usmerene na održavanje i unapređenje vodnog režima, obezbeđivanje potrebnih količina voda zahtevanog kvaliteta za različite namene, zaštitu od zagađivanja i zaštitu od štetnog dejstva voda.

Zakon o potvrđivanju Konvencije o saradnji na zaštiti i održivom korišćenju reke Dunav („Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori”, broj 2/03) ratifikovan je 30. januara 2003. godine. Ovaj zakon pravni je osnov za međunarodnu saradnju na zaštiti reke Dunav i njenih pritoka, koja se ostvaruje kroz rad Međunarodne komisije za zaštitu reke Dunav – ICPDR (International Commission for the Protection of the Danube River).

Zakon o ratifikaciji Okvirnog sporazuma o slivu reke Save, Protokol o režimu plovidbe uz Okvirni sporazum o slivu reke Save i Sporazum o izmenama Okvirnog sporazum o slivu reke Save i Protokol o režimu plovidbe uz Okvirni sporazum o slivu reke Save („Službeni list SCG - Međunarodni ugovori”, broj 12/04) uspostavlja međunarodnu saradnju Republike Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Slovenije za održivo upravljanje vodama i plovidbu, što obuhvata regulisanje plovidbe, zaštitu voda, ekosistema, zaštitu od poplava i razvoj infrastrukture.

Zakonom o zaštiti zemljišta („Službeni glasnik RS”, broj 112/15) uređuje se zaštita zemljišta, sistematsko praćenje stanja i kvaliteta zemljišta, mere sanacije, remedijacije, rekultivacije i druga pitanja od značaja za zaštitu i očuvanje zemljišta kao prirodnog resursa od nacionalnog interesa. Cilj ovog zakona je da se očuvaju površine i funkcije zemljišta kao prirodnog resursa i da se spreče ili otklone štetne promene u zemljištu koje mogu da nastanu kao posledica erozionih procesa, smanjenja sadržaja organske materije u zemljištu, neprimerene poljoprivredne i šumske proizvodnje, nekontrolisane promene namene, upravljanja i korišćenja zemljišta, neplanske izgradnje i razvoja infrastrukture, zakiseljavanja (acidifikacija), zaslanjivanja (salinizacija) i alkalizacije zemljišta, sabijanja zemljišta, klizišta i odrona, požara i hemijskih udesa i zagađenja (nastalog upravljanjem otpadom, ispuštanjem otpadnih voda, emisijama iz tačkastih i difuznih izvora, hemijskog zagađenja i dr.).

Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine („Službeni glasnik RS”, broj 63/26), uređuje uslove i postupak izdavanja integrisane dozvole za postrojenja i aktivnosti koja mogu imati negativne uticaje na zdravlje ljudi, životnu sredinu ili materijalna dobra, vrste aktivnosti i postrojenja, nadzor i druga pitanja.

Zakon o zaštiti od buke u životnoj sredini („Službeni glasnik RS”, broj 96/21) uređuje subjekte zaštite životne sredine od buke; mere i uslovi zaštite od buke u životnoj sredini; merenje buke u životnoj sredini; pristup informacijama o buci; nadzor i druga pitanja od značaja za zaštitu životne sredine i zdravlje ljudi.

Zakon o zaštiti od nejonizujućih zračenja („Službeni glasnik RS”, broj 36/09) uređuje uslove i mere zaštite zdravlja ljudi i zaštite životne sredine od štetnog dejstva nejonizujućih zračenja u korišćenju izvora nejonizujućih zračenja.

Zakon o radijacionoj i nuklearnoj sigurnosti i bezbednosti („Službeni glasnik RS”, br. 95/18 i 10/19) uređuje mere radijacione i nuklearne sigurnosti i bezbednosti, uslove za obavljanje delatnosti sa izvorima zračenja, postupanje u situaciji planiranog, postojećeg i vanrednog izlaganja jonizujućem zračenju u cilju obezbeđivanja zaštite pojedinaca, stanovništva i životne sredine od štetnog uticaja jonizujućeg zračenja, sada i ubuduće.

Zakon o zaštiti prirode („Službeni glasnik RS”, br. 36/09, 88/10, 91/10 – ispravka, 14/16, 95/18 – dr. zakon i 71/21) uređuje zaštitu i očuvanje prirode, biološke, geološke i predeone raznovrsnosti kao dela životne sredine. Priroda kao dobro od opšteg interesa za Republiku Srbiju uživa posebnu zaštitu u skladu sa ovim zakonom i posebnim zakonima.

Zakon o šumama („Službeni glasnik RS”, br. 30/10, 93/12, 89/15 i 95/18 – dr. zakon) uređuje očuvanje, zaštitu, planiranje, gajenje i korišćenje šuma, raspolaganje šumama i šumskim zemljištem, nadzor nad sprovođenjem ovog zakona, kao i druga pitanja značajna za šume i šumsko zemljište.

Zakonom o divljači i lovstvu („Službeni glasnik RS”, br. 18/10, 95/18 – dr. zakon i 92/23 – dr. zakon) uređuje se: zaštita, upravljanje, lov, korišćenje i unapređivanje populacija divljači u lovištu; zaštita, očuvanje i unapređivanje staništa divljači; zaštita, uređivanje i održavanje lovišta i druga pitanja od značaja za divljač i lovstvo.

Zakon o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda („Službeni glasnik RS”, br. 128/14 i 95/18 – dr. zakon) uređuje upravljanje ribljim fondom u ribolovnim vodama, koje obuhvata zaštitu i održivo korišćenje ribljeg fonda kao dobra od opšteg interesa, kao i ustanovljavanje i ustupanje ribarskih područja, obavezu izrade i sadržaj programa upravljanja ribarskim područjem, mere za očuvanje i zaštitu ribljeg fonda, ograničenja korišćenja ribolovnih voda, uslove za obavljanje ribolova i druga pitanja značajna za zaštitu ovog resursa.

Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju („Službeni glasnik RS”, br. 41/09, 10/13 – dr. zakon, 101/16, 67/21 – dr. zakon, 114/21 i 19/25) uređuje ciljeve poljoprivredne politike i politike ruralnog razvoja, kao i način njihovog ostvarivanja, Registar poljoprivrednih gazdinstava, evidentiranje i izveštavanje u poljoprivredi, kao i nadzor nad sprovođenjem ovog zakona. Ovim zakonom uređuju se i pravila posebnog postupka sprovođenja i kontrole IPARD programa. Ovim zakonom obrazuje se Uprava za agrarna plaćanja, kao organ uprave u sastavu ministarstva nadležnog za poslove poljoprivrede i uređuje njena nadležnost.

Zakon o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju („Službeni glasnik RS”, br. 10/13, 142/14, 103/15, 101/16, 35/23, 92/23 i 94/24) uređuje vrste podsticaja, način korišćenja podsticaja, Registar podsticaja u poljoprivredi i ruralnom razvoju, kao i uslove za ostvarivanje prava na podsticaje u poljoprivredi i ruralnom razvoju.

Zakonom o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik RS”, br. 62/06, 65/08, 41/09, 112/15, 80/17 i 95/18) uređuje se zaštita zemljišta, kao i uslovi korišćenja zemljišta i obaveza vlasnika, odnosno korisnika poljoprivrednog zemljišta da isto koristi u skladu sa pravilima kodeksa dobre poljoprivredne prakse (član 59.), kao i niz aktivnosti i procedura vezanih za melioraciju zemljišta.

Zakonom o bezbednosti hrane („Službeni glasnik RS”, br. 41/09 i 17/19) uređuju se opšti uslovi za bezbednost hrane i hrane za životinje, obaveze i odgovornosti subjekata u poslovanju hranom i hranom za životinje, sistem brzog obaveštavanja i uzbunjivanja, hitne mere i upravljanje kriznim situacijama, higijena i kvalitet hrane i hrane za životinje. Zakon je 2019. godine dopunjene odredbama koje se tiču nove podele hrane, i uvođenja širokih nadležnosti nacionalne referentne laboratorije za bezbednost hrane i ispitivanje kvaliteta mleka.

Zakonom o organskoj proizvodnji („Službeni glasnik RS”, broj 109/25) uređuju se organski proizvedeni poljoprivredni proizvodi i uspostavljanje organske proizvodnje kao celovitog sistema upravljanja i proizvodnje hrane, zasnovanog na ekološkoj praksi, održavanju visokog nivoa biodiverziteta, očuvanju prirodnih resursa i primeni visokih standarda u dobrobiti životinja i metodama proizvodnje korišćenjem prirodnih supstanci. i procesa, uz primenu postupaka koji nisu štetni po zdravlje ljudi, biljaka, životinja i životnu sredinu u celini.

Zakonom o javnim nabavkama („Službeni glasnik RS”, br. 91/19 i 92/23) predviđena je mogućnost nabavke dobara, usluga i radova sa boljim performansama po životnu sredinu (uključujući i uzimanje u obzir odgovarajućeg označavanja i uspostavljenog sistema menadžmenta životnom sredinom), kroz uključivanje odgovarajućih zahteva u tehničkim specifikacijama, kriterijuma za dodelu ugovora, a koji se odnose na prednosti u vezi sa životnom sredinom i ukupne troškove životnog ciklusa predmeta javne nabavke. Posebna pažnja je posvećena troškovima životnog ciklusa što je od velikog značaja za razumevanje koncepta zelenih javnih nabavki i za samu primenu u praksi.

Zakonom o nacionalnoj infrastrukturi prostornih podataka („Službeni glasnik RS”, broj 27/18) uređuje se uspostavljanje i održavanje nacionalne infrastrukture prostornih podataka u Republici Srbiji (NIGP) kao metapodataka, skupova podataka i servisa prostornih podataka; mrežni servisi i tehnologije; sporazumi o razmeni, pristupu i korišćenju prostornih podataka; mehanizmi koordinacije i praćenja, procesi i procedure koji su uspostavljeni, kojim se upravlja i koji su stavljeni na raspolaganje. Član 2. navodi da se ovim zakonom u nacionalno zakonodavstvo transponuje EU Direktiva 2007/2/ES – INSPIRE. Ovim zakonom definisan je i poseban cilj NIGP-a o uspostavljanju infrastrukture koja olakšava pristup informacijama o životnoj sredini, tako što se javnosti omogućava pristup i uklanjanje prepreka za razmenu informacija između organa vlasti, kako na nacionalnom nivou, tako i u prekograničnoj saradnji.

Zakon o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama („Službeni glasnik RS”, broj 87/18) uređuje smanjenje rizika od katastrofa, kao i upravljanje vanrednim situacijama, gde smanjenje rizika od katastrofa podrazumeva i praćenje klimatskih promena i prilagođavanje zajednice na očekivane posledice. Prema ovom zakonu i Zakonu o meteorološkoj i hidrološkoj delatnosti, RHMZ je učestvovao i koordinirao relevantne subjekte, u izradi Procene rizika od katastrofa Republike Srbije u delu opasnosti definisanih kao grad, olujni vetar, velika količina padavina, suša i topli talas, snežne mećave i nanosi, poledica i hladni talas.

Zakon o obnovi nakon elementarne i druge nepogode („Službeni glasnik RS”, broj 112/15) reguliše postupak obnove i pružanja pomoći građanima i privrednim subjektima koji su pretrpeli materijalnu štetu usled elementarnih i drugih nepogoda. Takođe utvrđuje princip izgradnje boljeg u obnovi, tako da društvo bude otpornije na buduće elementarne i druge nepogode.

Zakonom o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS”, br. 25/19, 92/23 – autentično tumačenje i 29/25 – US) uređuje se sistem zdravstvene zaštite u Republici Srbiji, njegova organizacija, društvena briga za zdravlje stanovništva, opšti interes u zdravstvenoj zaštiti, nadzor nad sprovođenjem ovog zakona, kao i druga pitanja od značaja.

Zakon o javnom zdravlju („Službeni glasnik RS”, broj 15/16) uređuju se oblasti delovanja javnog zdravlja, nadležnosti, planiranje, sprovođenje aktivnosti u vezi sa očuvanjem i unapređenjem zdravlja stanovništva, kao i sprovođenjem javnog zdravlja u oblasti životne sredine i zdravlja stanovništva.

Zakon o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS”, br. 72/09, 81/09 – ispravka, 64/10 – US, 24/11, 121/12, 42/13 – US, 50/13 – US, 98/13 – US, 132/14, 145/14, 83/18, 31/19, 37/19 – dr. zakon, 9/20, 52/21, 62/23 i 91/25) uređuje uslove i način uređenja prostora, uređivanje i korišćenje građevinskog zemljišta i izgradnju objekata; vršenje nadzora nad primenom odredaba ovog zakona i inspekcijski nadzor; druga pitanja od značaja za uređenje prostora, uređivanje i korišćenje građevinskog zemljišta i za izgradnju objekata.

Zakon o komunalnim delatnostima („Službeni glasnik RS”, br. 88/11, 104/16, 95/18 i 94/24) utvrđuje komunalne usluge i uređuje opšte uslove i način njihovog pružanja, omogućava organizovanje i pružanje komunalnih usluga za dve ili više opština i/ili gradova, pod uslovima predviđenim zakonom i sporazumima između skupština opština.

Zakon o turizmu („Službeni glasnik RS”, broj 17/19) uređuje održivi razvoj turizma i poslove od posebnog interesa kao što je zaštita životne sredine, prirodnog i kulturnog nasleđa. u cilju unapređenja turizma i ugostiteljstva.

Zakon o ministarstvima („Službeni glasnik RS”, br. 128/20, 116/22 i 92/23 – dr. zakon) uređuje broj ministarstva i posebnih organizacija i njihov delokrug.

Zakon o utvrđivanju nadležnosti Autonomne pokrajine Vojvodine („Službeni glasnik RS”, br. 99/09, 67/12, 18/20, 18/20 – dr. zakon i 111/21 – dr. zakon) utvrđuje nadležnosti autonomne pokrajine, posebno u oblastima u kojima republika uređuje sistem, kao što su sledeće: kultura, obrazovanje, zdravstvena zaštita, sanitarna inspekcija, zaštita i unapređenje životne sredine, urbanizam, građevinarstvo, privreda i privatizacija, rudarstvo i energetika, poljoprivreda, šumarstvo i slično.

Zakon o lokalnoj samoupravi („Službeni glasnik RS”, br. 129/07, 83/14 – dr. zakon, 101/16 – dr. zakon, 47/18 i 111/21 – dr. zakon) propisuje prava i odgovornosti jedinica lokalne samouprave utvrđenih Ustavom, zakonom, drugim propisom i statutom (ključne i poverene poslove), mogućnost saradnje i udruživanja jedinica lokalne samouprave radi ostvarivanja zajedničkih ciljeva, planova i razvojnih programa, kao i drugih poslova od zajedničkog interesa.

Zakon o glavnom gradu („Službeni glasnik RS”, br. 129/07, 83/14, 101/16, 37/19 i 111/21 – dr. zakon) uređuje položaj, nadležnosti i ovlašćenja Grada Beograda kao grada prestonice Republike Srbije.

Zakon o javnim preduzećima („Službeni glasnik RS”, br. 15/16 i 88/19) uređuje osnivanje i poslovanje preduzeća koja obavljaju delatnosti od opšteg interesa, oblik i udeo državnog kapitala u javnom preduzeću i definiše delatnosti od opšteg značaja kao aktivnosti koje su zakonom propisane kao takve, između ostalog, u oblasti korišćenja, upravljanja, zaštite i promocije imovine od opšteg interesa, kao i komunalnih usluga.

Zakonom o privrednim društvima („Službeni glasnik RS”, br. 36/11, 99/11, 83/14, 05/15, 44/18, 95/18, 91/19, 109/21 i 19/25) uređuje se pravni položaj privrednih društava i drugih oblika organizovanja u skladu sa ovim zakonom, a naročito njihovo osnivanje, upravljanje, statusne promene, promene pravne forme, prestanak i druga pitanja od značaja za njihov položaj, kao i pravni položaj preduzetnika.

Zakon o upravljanju privrednim društvima koja su u vlasništvu Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 76/23), kojim se uređuje način sprovođenja politike državnog vlasništva, upravljanje u privrednim društvima koja su u vlasništvu Republike Srbije i druga pitanja u vezi sa pravnim položajem društva kapitala. Na osnivanje, upravljanje, organe, organizaciju, kao i druga pitanja od značaja za društvo kapitala, a koja nisu posebno uređena ovim zakonom, primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuje pravni položaj privrednih društava.

Zakonom o udruženjima („Službeni glasnik RS”, br. 51/09, 99/11 – dr. zakon i 44/18 – dr. zakon) uređuje se osnivanje i pravni položaj udruženja, upis i brisanje iz registra, članstvo i organi, statusne promene i prestanak udruženja, kao i druga pitanja značajna za rad udruženja.

Zakonom o mladima („Službeni glasnik RS”, br. 50/11 i 116/22 – dr. zakon) uređuju se pitanja od značaja za unapređivanje društvenog položaja mladih i stvaranje uslova za ostvarivanje potreba i interesa mladih u svim oblastima koje su od interesa za mlade.

Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS”, br. 88/17, 27/18 – dr. zakon, 10/19, 27/18 – dr. zakon, 6/20, 129/21 i 92/23) uređuju se osnove sistema predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja i obrazovanja odraslih, i to: principi, ciljevi, ishodi, standardi obrazovanja i vaspitanja, znanja, veština i stavova, način i uslovi za obavljanje delatnosti predškolskog vaspitanja i obrazovanja, osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja, vrste programa obrazovanja i vaspitanja, osnivanje, organizacija, finansiranje i nadzor nad radom ustanova obrazovanja i vaspitanja, kao i druga pitanja od značaja za obrazovanje i vaspitanje. Ovim zakonom uređuju se i radni odnosi zaposlenih u ustanovi.

Zakon o ratifikaciji Konvencije UN o pravima deteta („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori”, broj 15/90 i „Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori”, br. 4/96 i 2/97) koja je usvojena 1989. godine na 44. zasedanju Generalne skupštine UN u Njujorku.

Zakonom o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS”, br. 22/09 i 52/21) predstavlja opšti antidiskriminacioni zakon kojim se uređuje opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi diskriminacije, kao i postupci zaštite od diskriminacije.

Zakon o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, izmenjene u skladu sa Protokolom broj 11, Protokola uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Protokola broj 4 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kojim se obezbeđuju izvesna prava i slobode koji nisu uključeni u Konvenciju i Prvi Protokol uz nju, Protokola broj 6 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda o ukidanju smrtne kazne, Protokola broj 7 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Protokola broj 12 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Protokola broj 13 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda o ukidanju smrtne kazne u svim okolnostima („Službeni list SCG – Međunarodni ugovori”, broj 9/03) predstavlja najvažniji regionalni instrument kojim su u Evropi garantovana osnovna prava i slobode.

Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja („Službeni glasnik RS”, br. 120/04, 54/07, 104/09, 36/10 i 105/21) uređuje prava na pristup informacijama od javnog značaja kojima raspolažu organi javne vlasti, radi ostvarivanja i zaštite interesa javnosti da zna i ostvarenja slobodnog demokratskog poretka i otvorenog društva.

Krivični zakonik („Službeni glasnik RS”, br. 85/05, 88/05 – ispravka, 107/05 – ispravka, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16, 35/19, 94/24 i 63/26) propisuje sankcije za: prenošenje robe preko carinske granice izbegavajući mere carinskog nadzora; prodaju, distribuciju ili prikrivanje neprijavljene robe; nelegalnu proizvodnju ili preradu robe bez odobrenja nadležnog organa; nelegalnu trgovinu, proizvodnju, prodaju ili stavljanje u promet štetnih prehrambenih proizvoda, hrane ili pića ili drugih štetnih proizvoda; zagađenje vode za piće ili prehrambenih proizvoda; kršenje propisa koji se odnose na zaštitu, očuvanje i unapređenje životne sredine zagađenjem vazduha, vode i zemljišta; nepreduzimanje određenih mera zaštite životne sredine; nelegalnu gradnju, u slučaju kada ovlašćena ili nadležna osoba odobri izgradnju, rad ili eksploataciju objekta ili primenu tehnologije koja zagađuje životnu sredinu, postupajući protivno propisima o zaštiti životne sredine.

2.4. Institucionalni okvir

Ministarstvo zaštite životne sredine (MZŽS)

Ministarstvo zaštite životne sredine predstavlja ključni državni organ nadležan za zaštitu životne sredine, koje obavlja poslove državne uprave u skladu sa Zakonom o ministarstvima i koje pokriva većinu sektora zaštite životne sredine.

Ministarstvo zaštite životne sredine vodi Pregovaračku grupu (PG) za Poglavlje 27 – Životna sredina i klimatske promene i odgovorno je za koordinaciju svih drugih institucija koje učestvuju u PG u cilju obezbeđivanja implementacije aktivnosti koje se odnose na učešće u pregovaračkom procesu i pripremu pregovaračke pozicije. Kako bi Republika Srbija ispunila obavezu predviđenu Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), i na sveobuhvatan i sistemski način utvrdila višegodišnji program usklađivanja svog zakonodavstva sa pravnom tekovinom EU, dokazujući pri tom postojanje i održivost neophodnog administrativnog kapaciteta, Srbija je jula 2022. godine usvojila IV Nacionalni program za usvajanje pravnih tekovina EU (NPPA). U tom smislu je i MZŽS zaduženo za izradu i praćenje implementacije Nacionalnog programa za usvajanje pravnih tekovina EU (NPAA) za Poglavlje 27. MZŽS, u čijoj je nadležnosti Poglavlje 27, je odgovorno za sistemski i održivi razvoj politike, i regulatornog okvira, planiranje administrativnih i institucionalnih kapaciteta kao i planiranje međunarodne pomoći – uključujući IPA.

Ministarstvo zaštite životne sredine je odgovorno za sledeće oblasti relevantne za zakonodavstvo EU u životnoj sredini:

− horizontalna pitanja životne sredine (EIA, SEA, učešće javnosti, itd);

− kvalitet vazduha;

− upravljanje hemikalijama;

− klimatske promene (isključujući tehničke zahteve za vozila i kvalitet goriva);

− zaštita ozonskog omotača;

− upravljanje otpadom, osim radioaktivnog otpada i otpada koji nastaje pri istraživanju, iskopavanju, eksploataciji, pripremi i skladištenju mineralnih sirovina, kao i pri radu u kamenolomima na koje se primenjuju propisi o upravljanju rudarskim otpadom;

− zaštita od velikog hemijskog udesa i učešće u reagovanju u slučaju hemijskih udesa;

− industrijsko zagađenje;

− priroda i biodiverzitet;

− kvalitet voda (zaštita od zagađenja voda radi sprečavanja pogoršanja kvaliteta površinskih i podzemnih voda);

− infrastruktura za otpad i otpadne vode;

− zaštita od buke i vibracija;

− zaštita od nejonizujućeg zračenja;

− stvaranje uslova za planiranje i realizaciju projekata iz oblasti životne sredine (otpad, otpadne vode, itd.);

− inspekcijski nadzor u oblasti zaštite životne sredine.

Agencija za zaštitu životne sredine (AZŽS)

Agencija za zaštitu životne sredine je organ uprave u sastavu Ministarstva zaštite životne sredine, sa svojstvom pravnog lica. Odgovorna je za obavljanje poslova državne uprave koji se odnose na:

− razvoj, usklađivanje i vođenje nacionalnog informacionog sistema zaštite životne sredine (praćenje stanja činilaca životne sredine kroz indikatore životne sredine; registar zagađujućih materija i dr.);

− sprovođenje državnog monitoringa kvaliteta vazduha i voda, uključujući sprovođenje propisanih i usaglašenih programa za kontrolu kvaliteta vazduha, površinskih voda i podzemnih voda prve izdani i padavina;

− upravljanje Nacionalnom laboratorijom;

− prikupljanje i objedinjavanje podataka o životnoj sredini, njihovu obradu i izradu izveštaja o stanju životne sredine i sprovođenju politike zaštite životne sredine; razvoj postupaka za obradu podataka o životnoj sredini i njihovu procenu;

− saradnju sa Evropskom agencijom za životnu sredinu (EEA) i Evropskom mrežom za informacije i posmatranje (EIONET), kao i druge poslove određene zakonom.

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede (MPŠV)

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede obavlja poslove državne uprave koji se odnose na: strategiju i politiku razvoja poljoprivrede i prehrambene industrije; podsticaje u oblasti prehrambene industrije; analizu proizvodnje i tržišta poljoprivrednih proizvoda; bilanse poljoprivredno-prehrambenih proizvoda i sistem robnih rezervi osnovnih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda; uređenje zajedničkog tržišta, mere tržišno-cenovne politike, strukturne politike i zemljišne politike u poljoprivredi; mere podsticaja za unapređenje poljoprivredne proizvodnje; predlaganje sistemskih rešenja i mera zaštite pri uvozu poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda; zaštitu i korišćenje poljoprivrednog zemljišta; proizvodnju agrarnih inputa za poljoprivrednu i prehrambenu industriju, proizvodnju i promet alkoholnih i bezalkoholnih pića, etanola, duvana i proizvoda od duvana i prehrambenih proizvoda; kontrolu kvaliteta poljoprivrednih proizvoda i prehrambenih proizvoda, vina, alkoholnih i bezalkoholnih pića, voćnih sokova, koncentrisanih voćnih sokova, voćnih nektara, voćnih sokova u prahu, mineralnih voda, etanola, duvana i proizvoda od duvana u unutrašnjem i spoljnom prometu; ruralni razvoj; zemljoradničko zadrugarstvo; stručne poljoprivredne službe; sistem tržišnih informacija u poljoprivredi; proizvodnju, certifikaciju i kontrolu kvaliteta i prometa semena i sadnog materijala; priznavanje i zaštitu sorti bilja i rasa domaćih životinja; očuvanje i održivo korišćenje biljnih i životinjskih genetičkih resursa za hranu i poljoprivredu; stvaranje uslova za pristup i realizaciju projekata iz delokruga tog ministarstva koji se finansiraju iz sredstava pretpristupnih fondova Evropske unije, donacija i drugih oblika razvojne pomoći; inspekcijski nadzor u oblasti poljoprivrede.

MPŠV – Republička direkcija za vode (RDV)

Predstavlja organ uprave u sastavu Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, i obavlja poslove državne uprave i stručne poslove koji se odnose na:

− politiku vodoprivrede;

− višenamensko korišćenje voda;

− vodosnabdevanje, izuzev distribucije vode;

− zaštitu od voda;

− sprovođenje mera zaštite voda i plansku racionalizaciju potrošnje vode;

− uređenje vodnih režima;

− praćenje i održavanje režima voda koje čine i presecaju granicu Republike Srbije;

− inspekcijski nadzor u oblasti vodoprivrede.

Društvo s ograničenom odgovornošću „Srbijavode” Beograd

Društvo s ograničenom odgovornošću „Srbijavode” Beograd je vodoprivredno preduzeće za upravljanje vodama. Zakonom o vodama je definisana delatnost preduzeća od opšteg interesa i odnosi se na:

− uređenje vodotoka i zaštitu od štetnog dejstva voda;

− uređenje i korišćenje voda;

− zaštitu voda od zagađivanja;

− izradu i sprovođenje planskih dokumenata, programa i normativnih akata, studija i izvođenje istražnih radova za potrebe integralnog upravljanja vodama, izrada tehničke dokumentacije i izdavanje vodnih akata;

− kao i poslove međunarodne saradnje i uspostavljanje i vođenje vodne dokumentacije i vodnog informacionog sistema, ali ne i na vodno-komunalnu delatnost.

MPŠV – Uprava za veterinu

Predstavlja organ uprave u sastavu Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, odgovoran za:

− zdravstvenu zaštitu životinja;

− veterinarsku i sanitarnu kontrolu u proizvodnji, unutrašnjem i spoljašnjem prometu životinja;

− kontrolu rada objekata za proizvodnju namirnica životinjskog porekla (klanice), mlekare, itd);

− registraciju, odnosno odobravanje i kontrolu objekata za proizvodnju hrane za životinje i neškodljivo uklanjanje leševa i sporednih proizvoda životinjskog porekla, kao i objekata za njihovu preradu.

MPŠV – Uprava za šume

Predstavlja organ uprave u sastavu Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, odgovoran za:

− politiku šumarstva;

− očuvanje šuma;

− unapređenje i korišćenje šuma i divljači;

− sprovođenje mera zaštite šuma i divljači;

− kontrolu semena i sadnog materijala u šumarstvu;

− inspekcijski nadzor u oblasti šumarstva i lovstva.

PD „Srbijašume” d.o.o. Beograd

PD „Srbijašume” d.o.o. Beograd je preduzeće za gazdovanje šumama. Delatnost PD „Srbijašume” d.o.o. Beograd se odnosi na:

− gajenje, održavanje i obnova šuma i rekonstrukcija degradiranih šuma;

− gazdovanje državnim šumama i lovištima posebne namene;

− stručno savetodavni poslovi u šumama sopstvenika;

− upravljanje zaštićenim područjima;

− upravljanje ribarskim područjima;

− lovni, ribolovni, seoski i ekoturizam i druge poslove propisane zakonom.

MPŠV – Uprava za zaštitu bilja

Predstavlja organ uprave u sastavu Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i obavlja poslove državne uprave i stručne poslove koji se odnose na:

− zaštitu bilja od zaraznih bolesti i štetočina;

− kontrolu sredstava za zaštitu bilja i đubriva u proizvodnji, unutrašnjem i spoljnom prometu;

− kontrolu primene sredstava za zaštitu bilja;

− proizvodnju i registraciju sredstava za zaštitu bilja i ishranu bilja;

− utvrđivanje ispunjenosti uslova, procenu rizika i sprovođenje mera kontrole vezanih za biološku sigurnost kod ograničene upotrebe, uvođenja u proizvodnju, stavljanje u promet i uvoz genetički modifikovanih organizama;

− fitosanitarni nadzor i inspekciju u unutrašnjem i spoljnom prometu bilja, semena i sadnog materijala, kao i druge poslove određene zakonom.

MPŠV – Uprava za za agrarna plaćanja

Uprava za agrarna plaćanja, kao organ uprave u sastavu Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede obavlja sledeće poslove:

− vrši izbor postupaka u skladu sa kriterijumima, mehanizmima i pravilima utvrđenim propisima za dodelu podsticaja;

− raspisuje konkurs za dodelu podsticaja;

− objavljuje javni poziv za podnošenje prijava za ostvarivanje prava na podsticaje sa uslovima za korišćenje prava na podsticaje;

− proverava ispunjenost uslova za odobravanje i isplatu sredstava po zahtevu za ostvarivanje prava na podsticaj u skladu sa propisima i uslovima na konkursu i gde je to potrebno i po pravilima javnih nabavki;

− odlučuje o pravu na podsticaje;

− sprovodi postupak za povraćaj sredstava u slučaju neispunjenja obaveza od strane korisnika ili neosnovane isplate sredstava;

− vrši administrativnu kontrolu i kontrolu na licu mesta;

− sprovodi programe međunarodnih podsticaja poljoprivredne politike u Republici Srbiji;

− vodi Registar poljoprivrednih gazdinstava.

MPŠV – Uprava za poljoprivredno zemljište

Uprava za poljoprivredno zemljište predstavlja organ uprave u sastavu Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, koji obavlja sledeće poslove:

− upravlja poljoprivrednim zemljištem u državnoj svojini;

− uspostavlja i vodi informacioni sistem o poljoprivrednom zemljištu Republike Srbije;

− raspodeljuje sredstva za izvođenje radova i prati realizaciju godišnjeg programa zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta za Republiku Srbiju;

− ostvaruje međunarodnu saradnju u oblasti zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta;

− prati izradu Poljoprivredne osnove Republike i njeno ostvarivanje;

− obavlja i druge poslove iz oblasti planiranja, zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta.

Republički hidrometeorološki zavod (RHMZ)

Republički hidrometeorološki zavod je posebna organizacija koja obavlja stručne poslove i poslove državne uprave koji se odnose na:

− sistematska meteorološka, klimatska, agro-meteorološka i hidrološka merenja i osmatranja;

− baze podataka uočenih i izmerenih hidroloških i meteoroloških podataka;

− monitoring, analizu i prognoze vremenskih promena, klimatskih promena i promena vode;

− razvijanje metoda, operativne opservacije i upozorenja o nepovoljnim atmosferskim i hidrosferskim uslovima;

− istraživanje atmosferskih i hidrosferskih procesa i razvoj metoda i modela za prognozu vremena, klime i vode;

− modifikaciju vremena;

− izradu predloga za korišćenje energetskih potencijala sunca i vetra;

− hidrometeorološka podrška za rečni transport;

− uspostavljanje i očuvanje merila i kalibracije hidroloških i meteoroloških informacionih sistema;

− obavljanje međunarodnih dužnosti u oblasti meteorologije i hidrologije;

− druge poslove definisane zakonom.

Ministarstvo zdravlja

Ministarstvo zdravlja je odgovorno za:

− sprovođenje strategije javnog zdravlja;

− sprovođenje sanitarnih propisa koji se odnose na zaštitu životne sredine i bio-sigurnost;

− sanitarnu inspekciju;

− vodosnabdevanje za javnu potrošnju;

− kontrolu i praćenje sanitarnih uslova u i na objektima i na granici i na drugim mestima.

Ministarstvo zdravlja – Sanitarna inspekcija

Ministarstvo zdravlja sprovodi strategiju javnog zdravlja.

U okviru Ministarstva zdravlja, sanitarna inspekcija je odgovorna za inspekciju i nadzor:

− kvaliteta vode u javnom vodosnabdevanju;

− zdravstvenu kontrolu objekata opšte upotrebe u proizvodnji, trgovini i uvozu, uključujući opštu upotrebu hemikalija i proizvoda na tržištu;

− primene ograničenja i zabrane proizvodnje, stavljanja u promet i upotrebe hemikalija i proizvoda namenjenih za opštu upotrebu;

− oblasti zaštite stanovništva od zaraznih bolesti;

− druge zadatke u sanitarnoj kontroli.

Mreža instituta javnog zdravlja

Ovi instituti pokrivaju:

− praćenje kvaliteta ambijentalnog vazduha;

− praćenje kvaliteta površinskih voda za kupanje i površinskih voda kao izvora vodosnabdevanja;

− monitoring bezbednosti i kvaliteta vode za piće;

− monitoring bezbednosti hrane prema Zakonu o bezbednosti hrane (dečija hrana, so, specijalna hrana, itd);

− praćenje predmeta opšte upotrebe;

− praćenje kvaliteta otpadnih voda;

− praćenje medicinskog otpada;

− određeno IPH merenje ili monitoring buke u životnoj sredini.

Ministarstvo finansija (MF)

Ministarstvo finansija je odgovorno za makroekonomiju, planiranje državnog budžeta, kontrolu i reviziju, koordinaciju sistema upravljanja i implementaciju programa finansiranja iz fondova EU.

Ministarstvo finansija – Uprava carina

Uprava carina, kao organ uprave u sastavu Ministarstvu finansija, obavlja poslove državne uprave i stručne poslove koji se odnose na: carinjenje robe, carinski nadzor i druge poslove kontrole putnika i prometa robe i usluga sa inostranstvom, kao i druge poslove određene zakonom.

Uprava carina obavlja poslove iz svoje nadležnosti na celom carinskom području Republike Srbije, i to:

− vrši pregled i kontrolu robe i prevoznih sredstava koja ulaze ili napuštaju carinsko područje Republike Srbije u robnom i putničkom prometu;

− sprovodi i primenjuje carinske propise i druge propise čija primena je u nadležnosti Uprave carina, u cilju naplate carine i ostalih dažbina, te sprečavanja svih oblika nezakonitog prenosa robe;

− sprovodi kontrolu zabrana i ograničenja prometa robe koja ugrožava javnu bezbednost i moral, zdravlje ili život lica, zaštitu životinja i biljaka, očuvanje životne sredine, zaštite prirodnih retkosti, kulturnog nasleđa, umetničke, istorijske, arheološke, etnološke ili tehnološke vrednosti, zaštitu prava intelektualne svojine i sl.

Ministarstvo privrede

Ministarstvo je odgovorno za ekonomiju i ekonomski razvoj, razvoj strateške politike u sektoru privrede, praćenje i sprovođenje mera za unapređenje investicija, podršku malim i srednjim preduzećima, pružanje podsticaja i kredita preduzećima, podršku izvozu, strateške investicije, konkurentnost, privatizaciju, standardizaciju. Takođe je odgovorno za regionalni razvoj. Relevantne nadležnosti Ministarstva privrede značajne za oblast životne sredine su propisivanje tehničkih zahteva za stavljanje na tržište i upotrebu određenih industrijskih proizvoda kao i postupaka za ocenjivanje usaglašenosti tih proizvoda sa propisanim zahtevima (uključujući bezbednosne, ekološke i druge tehničke zahteve).

Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture (MGSI)

Ministarstvo je odgovorno za urbanističko i prostorno planiranje, izdavanje građevinskih dozvola, usluge komunalne infrastrukture, saobraćaj (železnički, drumski, vodni i vazdušni), vodni saobraćaj i sigurnost plovidbe, unutrašnji, kao i transport opasne robe. Ministarstvo je odgovorno i za inspekciju objekata komunalne infrastrukture i obavljanje komunalnih delatnosti. Relevantne nadležnosti u sektoru životne sredine su:

− poslove koji se odnose na komunalnu infrastrukturu i komunalne delatnosti, izuzev proizvodnje, distribucije i snabdevanja toplotnom energijom;

− inspekcijski nadzor nad objektima komunalne infrastrukture i komunalnih delatnosti, izuzev proizvodnje, distribucije i snabdevanja toplotnom energijom.

Republički geodetski zavod (RGZ)

Republički geodetski zavod je posebna organizacija koja obavlja stručne i operativne geodetske poslove, poslove državnog premera i katastra, kao i poslove upravljanja svim geoprostornim podacima na nacionalnom nivou, koji obuhvataju sledeće:

− osnovne geodetske radove;

− katastarski i komasacioni premer;

− uspostavljanje i održavanje Katastra nepokretnosti i Katastra infrastrukturnih i podzemnih objekata;

− stručni i inspekcijski nadzor nad radom geodetskih organizacija;

− izdavanje i oduzimanje licence za rad geodetske organizacije i geodetskih licenci;

− izdavanje i oduzimanje ovlašćenja za snimanje iz vazdušnog prostora teritorije Republike Srbije za potrebe državnog premera;

− uspostavljanje i održavanje Adresni registar;

− uspostavljanje i održavanje Registra prostornih jedinica;

− premer državne granice i vođenje Registra državne granice;

− katastarsko klasiranje i bonitiranje zemljišta;

− procenu i vođenje vrednosti nepokretnosti;

− daljinsku detekciju, topografski premer i topografsko-kartografsku delatnost

− izdavanje kartografskih i drugih publikacija i davanje saglasnosti za izdavanje kartografskih publikacija;

− uspostavljanje i održavanje Registra geografskih imena;

− održavanje i raspolaganje geodetsko-katastarskim informacionim sistemom

− vođenje arhiva;

− održavanje Nacionalne infrastrukture geoprostornih podataka;

− pružanje usluga u okviru projekata međunarodne saradnje;

− geomagnetizam i arenomiju.

Ministarstvo rudarstva i energetike (MRE)

Ministarstvo je odgovorno za rudarstvo, strategiju i politiku razvoja rudarstva, energetiku, energetsku politiku i planiranje energetskog razvoja u oblastima električne energije, prirodnog gasa, nafte i naftnih derivata, energetskog bilansa Republike Srbije. Relevantne nadležnosti u sektoru životne sredine su:

− racionalno korišćenje energije i energetska efikasnost;

− obnovljivi izvori energije;

− zaštita životne sredine i klimatske promene u oblasti energetike i rudarstva;

− koordinacija aktivnosti vezanih za energetske investicije;

− inspekcijski nadzor u oblasti energetike;

− drugi poslovi utvrđeni zakonom;

− donošenje relevantnih propisa koji se odnose na upravljanje otpadom iz ekstraktivne industrije, kojim će se utvrditi uslovi, kriterijumi, postupak i način odlaganja, upravljanja i kategorizacije otpada iz rudarskih delatnosti, kao i

− izveštavanje o otpadu iz rudarskih delatnosti;

− geološka istraživanja i eksploatacija mineralnih sirovina, a posebno podzemnih voda, što obuhvata izradu bilansa podzemnih voda i geotermalnih resursa.

Ministarstvo za evropske integracije (MEI)

Ministarstvo za evropske integracije je odgovorno za: koordinaciju i praćenje i izveštavanje o procesu pristupanja Evropskoj uniji; usmeravanje rada Pregovaračkog tima za pristupanje Republike Srbije Evropskoj uniji; koordinaciju pripreme strateških dokumenata u vezi sa procesom pristupanja Evropskoj uniji; pružanje pomoći ministarstvima i posebnim organizacijama u usklađivanju propisa sa propisima EU; koordinaciju međunarodne donatorske pomoći za finansiranje iz fondova EU i drugih izvora; kao i druge aktivnosti u oblasti pristupanja Evropskoj uniji. Ove opšte nadležnosti pokrivaju sektor životne sredine u celini.

Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP)

Ministarstvo unutrašnjih poslova obavlja sledeće poslove državne uprave koji se odnose na sektor životne sredine:

− odjavu motornih i priključnih vozila, upisanih u jedinstveni registar vozila;

− bezbednost, regulisanje i kontrolu saobraćaja na putevima;

− obavljanje graničnih provera lica i vozila – Uprava granične policije;

− organizovanje i sprovođenje mera zaštite i spasavanja ljudi, materijalnih i kulturnih dobara i životne sredine od elementarnih nepogoda, tehničko-tehnoloških nesreća – udesa i katastrofa i drugih većih nesreća (Sektor za vanredne situacije);

− prevenciju i reagovanje u hitnim slučajevima (Sektor za vanredne situacije): elementarne nepogode i pojave hidrološkog, meteorološkog, geološkog porekla;

− suzbijanje krivičnih dela iz oblasti ekološkog kriminala.

Ministarstvo pravde

Ministarstvo pravde je odgovorno za razvoj i koordinaciju pravosudnog informacionog sistema, međunarodnu pravnu pomoć, upravljanje oduzetom imovinom koja proizlazi iz krivičnog dela, pripremu propisa o postupku pred Ustavnim sudom i pravno dejstvo odluka Ustavnog suda. Ova opšta odgovornost pokriva sve pravne i sudski relevantne poslove u sektoru zaštite životne sredine, uključujući i građanska, administrativna i krivična pitanja u oblasti zaštite životne sredine.

Ministarstvo informisanja i telekomunikacija (MIT)

Ministarstvo informisanja i telekomunikacija je odgovorno za:

− primenu informaciono-komunikacionih tehnologija;

− učestvovanje u izradi i praćenju sprovođenja strateških projekata iz nadležnosti ministarstva;

− primenu pravnih tekovina Evropske unije u oblasti tehničke usaglašenosti radio opreme.

Ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine (MUST)

Ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine je relevantno za sektor životne sredine, kod odgovornosti za:

− stratešku politiku i politiku razvoja trgovine;

− unutrašnju trgovinu robom i uslugama;

− praćenje ukupnih trgovinskih tokova i predlaganje odgovarajućih mera;

− predlaganje sistemskih rešenja i propisa u oblasti posebnih uvoznih dažbina, poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, posebnih oblika spoljne trgovine, trgovine naftom i unapređenja sistema izvoza;

− inspekcijski nadzor u oblasti trgovine.

Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog

Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog je odgovorno: za zaštitu i unapređenje ljudskih i manjinskih prava; izradu propisa o ljudskim i manjinskim pravima; praćenje usaglašenosti domaćih propisa sa međunarodnim ugovorima; opšta pitanja položaja pripadnika nacionalnih manjina; ravnopravnost polova; antidiskriminacionu politiku; pitanja u vezi sa rodnom ravnopravnošću, s ciljem unapređenja rodne ravnopravnosti u Republici Srbiji; pripremu propisa kojima se uređuje položaj udruženja i drugih organizacija civilnog društva. Ministarstvo je odgovorno za sprovođenje Strategije za stvaranje podsticajnog okruženja za razvoj civilnog društva za period 2022-2030. godine.

Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave

Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave odgovorno je, između ostalog, za utvrđivanje Jedinstvenog popisa poslova na lokalnom nivou vlasti. Na toj listi nalazi se trenutno 149 poslova iz oblasti zaštite životne sredine.

Ministarstvo prosvete

Ministarstvo prosvete je odgovorno za: istraživanje, planiranje i razvoj predškolskog, osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja i učeničkog i studentskog standarda; dopunsko obrazovanje dece domaćih državljana u inostranstvu; učešće u izgradnji, opremanju i održavanju objekata predškolskog, osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja i učeničkog i studentskog standarda od interesa za Republiku Srbiju; upravni nadzor kao i stručno-pedagoški nadzor u predškolskom, osnovnom i srednjem obrazovanju i učeničkom standardu; organizaciju, vrednovanje rada i nadzor nad stručnim usavršavanjem zaposlenih u prosveti; priznavanje javnih isprava stečenih u inostranstvu; unapređenje društvene brige o učenicima i studentima sa izuzetnim, odnosno posebnim sposobnostima, kao i druge poslove određene zakonom.

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja obavlja poslove državne uprave koji se odnose na: sistem u oblasti radnih odnosa i prava iz rada u svim oblicima rada izuzev u državnim organima i organima jedinica lokalne samouprave i autonomne pokrajine, javnim agencijama i javnim službama; bezbednost i zdravlje na radu; inspekcijski nadzor u oblasti radnih odnosa i bezbednosti i zdravlja na radu; saradnju s međunarodnim organizacijama u oblasti rada i zapošljavanja; međunarodne konvencije u oblasti rada i bezbednosti i zdravlja na radu; sistem socijalne zaštite; ostvarivanje prava i integraciju izbeglih i raseljenih lica, povratnika po osnovu sporazuma o readmisiji, romskog stanovništva i drugih socijalno ugroženih grupa; unapređenje i podsticanje zapošljavanja; razvoj i obezbeđivanje socijalnog zapošljavanja i socijalnog preduzetništva i dr. Inspektorat za rad, kao organ uprave u sastavu Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, obavlja inspekcijske poslove i s njima povezane stručne poslove u oblasti radnih odnosa i bezbednosti i zdravlja na radu.

Ministarstvo turizma i omladine (MTO)

Ministarstvo turizma i omladine je zaduženo za održivi razvoj turizma, integralno planiranje razvoja turizma i komplementarnih delatnosti; razvoj, proglašenje i održivo korišćenje turističkog prostora i turističkih destinacija od značaja za turizam. Ministarstvo je takođe nadležno za sistem, razvoj i unapređenje omladinske politike i sprovođenje nacionalne politike i nacionalne strategije za mlade i na akcione planove i programe; podsticanje mladih da se organizuju i udružuju i da učestvuju u društvenim tokovima; zaštitu interesa mladih i pomoć mladima da ostvare te interese; davanje saveta mladima i podučavanje mladih vezano za zapošljavanje i volonterski rad; podsticanje neformalnog obrazovanja mladih i druge poslove propisane zakonom.

Agencija za bezbednost saobraćaja

U cilju uspostavljanja sistema bezbednosti saobraćaja, čija je svrha prvenstveno sprečavanje i otklanjanje posledica nastalih tokom rada te vrste saobraćaja, Vlada je u decembru 2009. godine osnovala Agenciju za bezbednost saobraćaja. U saradnji sa Ministarstvom zaštite životne sredine, Agencija za bezbednost saobraćaja se bavi:

− pitanjem emisije CO2 iz putničkih vozila;

− kreiranjem baze podataka koja prati podatke u skladu sa zahtevima EU u oblasti emisije CO2 iz putničkih vozila.

Zavod za zaštitu prirode Srbije (ZZPS)

Zavod za zaštitu prirode Srbije je stručna institucija koja obavlja poslove zaštite i unapređenja prirodne baštine Republike Srbije. Na nacionalnom nivou ovaj zavod obavlja sledeće poslove:

− prikupljanje i obradu podataka o prirodi i prirodnim vrednostima;

− praćenje stanja i ocenu očuvanosti prirode i stepena ugroženosti objekata geonasleđa, divljih vrsta i njihovih staništa, stanišnih tipova, ekosistema, ekološki značajnih područja, zaštićenih područja, ekoloških koridora, ekološke mreže i predela;

− utvrđivanje uslova i mera zaštite prirode i prirodnih vrednosti u postupku izrade i sprovođenja prostornih i urbanističkih planova, projektne dokumentacije, osnova (šumskih, lovnih, ribolovnih, vodoprivrednih i dr.), programa i strategija u svim delatnostima koje utiču na prirodu;

− vođenje evidencije o načinu i obimu korišćenja, kao i faktorima ugrožavanja zaštićenih i strogo zaštićenih divljih vrsta radi utvrđivanja i praćenja stanja njihovih populacija;

− učešće u sprovođenju ratifikovanih međunarodnih ugovora o zaštiti prirode;

− inventarizaciju pojedinačnih elemenata geološke, biološke i predeone raznovrsnosti sa statističkim analizama i izveštajima o njihovom stanju;

− vođenje baze podataka u oblasti zaštite prirode kao dela jedinstvenog informacionog sistema Agencije za zaštitu životne sredine;

− vođenje registra zaštićenih prirodnih dobara i drugih podataka od značaja za zaštitu prirode;

− obavlja i druge poslove utvrđene zakonom.

Direktorat civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije

Direktorat je javna agencija, čija osnivačka prava ostvaruje Vlada u ime Republike Srbije, a koja obavlja poslove državne uprave koji su joj povereni Zakonom o vazdušnom saobraćaju. Direktorat, u saradnji sa Agencijom za zaštitu životne sredine:

− pruža tehničku podršku u borbi protiv klimatskih promena;

− vrši druge poslove u oblasti uticaja vazdušnog saobraćaja na životnu sredinu.

Institut za standardizaciju Srbije

Institut je nacionalni organ za standardizaciju u Republici Srbiji, kao institucija koja je pravno lice i posluje u skladu sa propisima koji regulišu pravni status javnih službi. Osnivač Instituta je Vlada. Ona je odgovorna za usvajanje standarda u Republici Srbiji, takođe i u oblasti zaštite životne sredine.

Republički zavod za statistiku (RZS)

Republički zavod za statistiku odgovoran je za formiranje sistema za nacionalnu upotrebu, program usvajanja, razvoj metodologija, saradnju i tehničku koordinaciju sa organima i organizacijama ovlašćenim za sprovođenje statističkih istraživanja, saradnju sa međunarodnim organizacijama za standardizaciju i obezbeđivanje uporedivosti podataka, kao i druge zadatke definisane po zakonu.

Republički sekretarijat za javne politike

Republički sekretarijat za javne politike nadležan za kreiranje i upravljanje javnim politikama, sprovođenje regulatorne reforme i analizu efekata dokumenata javnih politika i propisa koje pripremaju ministarstva i posebne organizacije.

Vlada Autonomne pokrajine Vojvodine (Pokrajinska vlada)

Vlada Autonomne pokrajine Vojvodine ima odgovornost za upravljanje i kontrolu na svojoj teritoriji. Odgovornosti AP Vojvodine, prema Zakonu o utvrđivanju odgovornosti AP Vojvodine („Službeni glasnik RS”, br. 99/09, 67/12, 18/20, 18/20 – dr. zakon i 111/21 – dr. zakon) obuhvataju sledeće sektore, koji su relevantni za pravnu tekovinu EU u oblasti životne sredine i klimatskih promena:

− urbanističko planiranje, izgradnja i korišćenje zemljišta;

− veterinarstvo;

− poljoprivreda;

− vodoprivreda;

− šumarstvo;

− zaštite životne sredine (čl. 16, 25. i 28.) uključujući i upravljanje prirodnim resursima;

− usklađivanje sa nacionalnim programima;

− inspekcije i sprovođenje;

− naplata za zaštitu i unapređenje životne sredine.

AP Vojvodina, preko svojih organa, u skladu sa zakonom, vrši inspekcijski nadzor na teritoriji AP Vojvodine. Ovi poslovi se vrše kao povereni.

Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine (PSUZŽS)

Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine:

− obavlja poslove pokrajinske uprave u oblasti prostornog i urbanističkog planiranja i zaštite životne sredine;

− donosi program zaštite životne sredine, program monitoringa životne sredine, spoljni plan zaštite od nesreća i prirodnih resursa i planove i programe upravljanja imovinom;

− odgovoran je za stavljanje prirodnog dobra pod zaštitu i proglašenje stanja ugroženosti životne sredine na teritoriji AP Vojvodine;

− praćenje primene propisa iz svoje nadležnosti;

− praćenje, nadzor i pomoć u radu javnih preduzeća, ustanova i javnih službi, čiji je osnivač AP Vojvodina;

− odgovoran je za kontrolu eksploatacije i zaštite prirodnih resursa i imovine na teritoriji AP Vojvodine;

− obezbeđuje stalnu kontrolu i praćenje stanja životne sredine;

− daje uslove za obezbeđivanje mera i uslova za zaštitu životne sredine (u procesu procene uticaja na životnu sredinu, u procesu strateške procene uticaja, za potrebe SEVESO).

Pokrajinski zavod za zaštitu prirode

Pokrajinski zavod za zaštitu prirode je stručna ustanova u oblasti zaštite prirode i prirodnih resursa na teritoriji AP Vojvodine. Odgovoran je za prikupljanje i obradu podataka o prirodi i prirodnim vrednostima, divljim vrstama i njihovim staništima, vrstama staništa, ekosistemima, ekološki značajnim područjima, zaštićenim područjima, ekološkim koridorima, ekološkim mrežama i regijama, vođenje registara zaštićenih prirodnih dobara za teritoriju Autonomne pokrajine Vojvodine. Pokrajinski zavod za zaštitu prirode obavlja i muzejsku delatnost.

Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu

Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu predstavlja odgovornu instituciju na pokrajinskom nivou u oblasti:

− poljoprivrede;

− vodoprivrede;

− šumarstva;

− lovstva;

− usvajanja programa mera za podršku sprovođenja poljoprivredne politike;

− uspostavljanja i rada poljoprivrednih savetodavnih službi;

− donošenja, sprovođenja i praćenja standardnih i vanrednih zaštitnih mera protiv spoljašnjih i unutrašnjih voda;

− upravljanja vodnim resursima, veštačkim i prirodnim vodotokovima;

− donošenje planskih dokumenata iz oblasti integralnog upravljanja vodama;

− monitoringa, nadzora i pružanja pomoći u radu javnog preduzeća za upravljanje vodama i javnim službama, čiji je osnivač AP Vojvodina.

Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo

Sanitarna inspekcija pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo je odgovorna za obavljanje poverenih zadataka državne uprave po Zakonu o sanitarnom nadzoru. Donosi odluku o utvrđivanju zona sanitarne zaštite vodnih resursa i predlaže ministru nadležnom za poslove zdravlja da odredi referentne zdravstvene ustanove za pojedine oblasti zdravstvene zaštite, na teritoriji AP Vojvodine.

JVP „Vode Vojvodine”

Javno vodoprivredno preduzeće „Vode Vojvodine” je odgovorno za:

− uređenje vodotoka i zaštitu od štetnog dejstva voda;

− uređenje i korišćenje voda;

− zaštitu voda od zagađivanja;

− izradu i sprovođenje planskih dokumenata, programa i normativnih akata, studija i izvođenje istražnih radova za potrebe integralnog upravljanja vodama, izrada tehničke dokumentacije i izdavanje vodnih akata;

− kao i poslove međunarodne saradnje i uspostavljanje i vođenje vodne dokumentacije i vodnog informacionog sistema, ali ne i na vodno-komunalnu delatnost.

JP „Vojvodinašume”

Javno preduzeće „Vojvodinašume” obavlja sledeće delatnosti:

− uzgoj, zaštitu, upravljanje zaštićenim prirodnim dobrima, održavanje i obnova šuma, proizvodnja šumskog semena i sadnog materijala i podizanje novih šuma i šumskih zasada;

− iskorišćavanje šuma, proizvodnja šumskih proizvoda šuma i šumskih područja, korišćenje šuma za rekreaciju, proizvodnja rezane građe i drugo korišćenje šuma;

− unapređenje i korišćenje opštekorisnih funkcija šuma i druge delatnosti propisane zakonom.

Jedinice lokalne samouprave (JLS)

Funkcije, ovlašćenja, strukture i procedure jedinica lokalne samouprave utvrđene su Zakonom o lokalnoj samoupravi („Službeni glasnik RS”, br. 129/07, 83/14, 101/16, 47/18 i 111/21 – dr. zakon). Odgovornosti JLS koje se odnose na zaštitu životne sredine uključuju (član 20): razvoj planova i programa; zaštita, unapređenje i korišćenje poljoprivrednog zemljišta i sprovođenje politike ruralnog razvoja; komunalne usluge, uključujući prečišćavanje i distribuciju vode, sakupljanje i prečišćavanje otpadnih voda, daljinsko grejanje, upravljanje čvrstim otpadom, deponije, prostorno planiranje, parkove, prirodu i drugo; zaštitu životne sredine, planiranje životne sredine, u skladu sa (višim) strateškim dokumentima; naknade za zaštitu i unapređenje životne sredine; inspekciju i izvršenje; regulaciju, podršku i nadzor nad radom i razvojem komunalnih usluga (tretman i distribucija vode za piće, odlaganje i tretman otpada i otpadnih voda); regulisanje i definisanje procedura za korišćenje i upravljanje izvorima, javnim bunarima i javnim slavinama, uključujući standarde kvaliteta vode; dozvolu i odobravanje zahvatanja i upotrebe vode; organizaciju zaštite od prirodnih i drugih velikih katastrofa, npr. poplava ili erozije; pitanja procene uticaja na životnu sredinu i strateške procene uticaja; nejonizujuće zračenje; zaštita prirode.

Javna komunalna preduzeća (JKP) su odgovorna za komunalne usluge koje obuhvataju:

− prečišćavanje i distribuciju vode;

− tretman i odvodnjavanje atmosferskih i otpadnih voda;

− proizvodnju i snabdevanje parom i toplom vodom;

− održavanje čistoće u gradovima, selima i opštinama;

− organizaciju i održavanje parkova, zelenih i rekreativnih površina;

− održavanje deponija.

3. POSTOJEĆE STANJE U OBLASTI ŽIVOTNE SREDINE I KLIMATSKIH PROMENA

3.1. Osnovni podaci

Republika Srbija se nalazi u jugoistočnoj Evropi na Balkanskom poluostrvu i obuhvata površinu od 88.499 km2. U Republici Srbiji postoje dve autonomne pokrajine, AP Vojvodina (21.614 km2) na severu i AP Kosovo i Metohija (10.910 km2) na jugu (Opštine i regioni u Republici Srbiji, 2022.). AP Kosovo i Metohija je pod privremenom međunarodnom upravom, prema Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i nije razmatrano u ovoj strategiji.

Prema Popisu iz 2022. godine, Republika Srbija ima 6.647.003 stanovnika, a 62% stanovništva živi u urbanim sredinama. Gradovi sa najvećim brojem stanovnika su Beograd (1.685.563), Novi Sad (367.121), Niš (249.816) i Kragujevac (171.628). Nešto više od polovine ukupnog stanovništva čine žene (51,4%), dok je muškaraca 48,6%. U ukupnoj populaciji udeo dece, uzrasta do 14 godina, iznosi 14,4% populacije; dok je mladih (uzrasta 15-29 godina) 15,8%. Lica u kategoriji 65 i više godina čine 22% populacije. Prosečna starost stanovništva Republike Srbije iznosi 43,8 godina, s tim što su žene u proseku starije od muškaraca za oko tri godine (prosečna starost žena je 45,2 godine, a muškaraca 42,4 godine). Prema rezultatima Ankete o radnoj snazi, u trećem kvartalu 2022. godine, stopa zaposlenosti iznosi 50,8%, dok je stopa nezaposlenosti 8,9%. Prosečne zarade bez poreza i doprinosa u 2022. godini, u odnosu na prethodnu godinu, nominalno su veće za 14,1%, a realno za 2,0%.

Procenjeno je da je ukupna ekonomska aktivnost u Republici Srbiji u 2022. godini, merena realnim kretanjem bruto domaćeg proizvoda (BDP), zabeležila rast od 2,3% u odnosu na 2021. godinu. Bruto investicije u osnovna sredstva u 2022. godini, merene stopama realnog rasta, na istom su nivou kao prethodne godine. Poljoprivredna proizvodnja ostvarila je u 2022. godini pad fizičkog obima od 8,0%. U istom periodu industrijska proizvodnja zabeležila je rast od 1,5%, a prerađivačka industrija rast od 1,7%. Vrednost izvedenih radova u građevinarstvu u 2022. godini beleži realni pad od 11,8% u odnosu na prethodnu godinu. Spoljnotrgovinska robna razmena, u EUR, u 2022. godini, u odnosu na 2021, pokazuje rast izvoza za 23,5% i rast uvoza za 33,0%. Investicije u infrastrukturu su u stalnom porastu. U 2021. godini, učešće troškova za zaštitu životne sredine u bruto domaćem proizvodu iznosilo je 1% (RZS, Troškovi za zaštitu životne sredine, 2022.).

Najznačajniji prirodni resursi Republike Srbije su poljoprivredno zemljište, šume i vode. Takođe, Republika Srbija raspolaže sirovinskom bazom metaličnih i nemetaličnih mineralnih sirovina, kao i energetskih mineralnih sirovina (ugalj, nafta, prirodni gas). Najznačajnija poljoprivredna područja nalaze se u Vojvodini. Stočarstvo je, takođe, razvijeno. Teška industrija u Republici Srbiji uglavnom je vezana za prerađivačku, metaluršku, hemijsku i dr. Ostala industrijska proizvodnja obuhvata proizvodnju cementa i drugih građevinskih materijala, elektro-opreme, preradu drveta, proizvodnju gume, tekstila, prehrambenih proizvoda i dr.

3.2. Ostvarenost ciljeva u oblasti zaštite životne sredine u prethodnom periodu

U periodu od 2010. do 2019. godine, ključni dokument javne politike u oblasti zaštite životne sredine bio je Nacionalni program zaštite životne sredine („Službeni glasnik RS”, broj 12/10). S obzirom da navedeni dokument nije sadržao pokazatelje za praćenje napretka u dostizanju utvrđenih ciljeva u periodu važenja ovog programa, nije vršeno izveštavanje o postignutim učincima, odnosno nije praćen napredak u njegovom sprovođenju.

Opšti ciljevi javne politike u oblasti zaštite životne sredine, utvrđeni navedenim programom, bili su grupisani u sledećim oblastima:

1. Donošenje strateških i planskih dokumenata iz oblasti zaštite životne sredine i održivog korišćenja prirodnih resursa definisanih Zakonom o zaštiti životne sredine i drugim posebnim zakonima;

2. Integracija politike zaštite životne sredine sa ekonomskom i politikom drugih sektora, učestvovanje u pripremi i sprovođenju sektorskih strategija u delovima koji se odnose na životnu sredinu, kao i integrisanje principa zaštite životne sredine i energetske efikasnosti u prostorno i urbanističko planiranje;

3. Jačanje institucionalnih kapaciteta za kreiranje i implementaciju sektorskih politika i politike zaštite životne sredine u celini i uspostavljanje sistema za reagovanje u akcidentnim situacijama;

4. Unapređenje sistema kontrole kvaliteta životne sredine akreditacijom ovlašćenih laboratorija, primenom normativa i propisa, obaveznom kontrolom kvaliteta monitoringa činilaca životne sredine, samomonitoringom izvora zagađivanja, unapređenjem prikupljanja i analize podataka u okviru Nacionalnog registra izvora zagađivanja i uspostavljanjem i unapređenjem lokalnih registara izvora zagađivanja, izradom inventara gasova sa efektom staklene bašte i inventara osnovnih zagađujućih materija, unapređenjem jedinstvenog informacionog sistema životne sredine;

5. Unapređenje pravnog sistema u oblasti zaštite životne sredine donošenjem sektorskih zakona i podzakonskih propisa, poboljšanjem nadzora nad sprovođenjem propisa i podizanjem kapaciteta pravosudnog sistema;

6. Razvoj efikasnog sistema finansiranja zaštite životne sredine i ekonomskih podsticaja, radi obezbeđivanja potpune primene principa „zagađivač plaća”, pri čemu, efikasan sistem ekonomskih instrumenata treba da podstakne smanjenje zagađenja. Efikasni finansijski mehanizmi treba da podstaknu ulaganja u životnu sredinu i obezbede sigurne izvore finansiranja Fonda za zaštitu životne sredine;

7. Unapređenje formalnog i neformalnog obrazovanja o zaštiti životne sredine i energetskoj efikasnosti, koje treba da bude zasnovano na Nacionalnoj strategiji obrazovanja u oblasti zaštite životne sredine. Podizanje nivoa svesti kroz bolje informisanje i komunikaciju sa javnošću i razvijanje mehanizama njihovog učešća u odlučivanju po pitanjima životne sredine u skladu sa Arhuskom konvencijom.

Posebni ciljevi bili su definisani za svaku oblast, kao kratkoročni (2010–2014. godine), kontinuirani (2010–2019. godine) i srednjoročni (2015–2019. godine).

Podaci i informacije o sadašnjem stanju o oblasti zaštite životne sredine, koje je prikazano u poglavlju 3. ove strategije, pokazuju da su opšti ciljevi utvrđeni navedenim programom u izvesnom obimu realizovani, kao i da se njegovo sprovođenje nije odvijalo predviđenom dinamikom. U periodu 2010 – 2019. godine, postignuti su značajni rezultati na usklađivanju regulative u oblasti zaštite životne sredine sa regulativom EU i na izradi planskih dokumenata, a izvestan napredak je ostvaren i u primeni propisa i izgradnji potrebne infrastrukture za upravljanje otpadom i otpadnim vodama i druge infrastrukture za zaštitu životne sredine, kao i u oblasti monitoringa i izveštavanja.

U nastavku su date informacije i podaci koji prikazuju sadašnje stanje, kao i promene koje su ostvarene u periodu sprovođenja navedenog programa.

3.3. Klimatske promene

Oblast klimatskih promena u Republici Srbiji regulisana je većim brojem ratifikovanih konvencija i međunarodnih obaveza, kao i nacionalnim propisima. U prethodnom periodu učinjeni su značajni napori na unapređenju zakonodavnog okvira i politika koje direktno ili indirektno utiču na realizaciju aktivnosti u vezi sa klimatskim promenama i prilagođavanjem na izmenjene klimatske uslove.

Ministarstvo zaštite životne sredine je glavna nadležna institucija i koordinator politike u oblasti klimatskih promena i fokalna tačka za sprovođenje Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o promeni klime (UNFCCC) u Republici Srbiji. U cilju efikasnije razmene informacija u oblasti klimatskih promena, pripreme izveštaja i promovisanja ovog pitanja na nacionalnom nivou, a u skladu sa Zakonom o klimatskim promenama, uspostavljen je Nacionalni savet za klimatske promene, kao savetodavno telo Vlade. Nacionalni savet, kojim predsedava ministar nadležan za životnu sredinu, zadužen je za donošenje odluka od značaja za sprovođenje relevantnih projekata i drugih aktivnosti u oblasti klimatskih promena. Nacionalni savet, između ostalog, razmatra stanje, razvoj i sprovođenje nacionalne politike u oblasti klimatskih promena, sektorskih politika i drugih planskih dokumenata, sa aspekta konzistentnosti sa nacionalnom politikom klimatskih promena i razmatra ostvarivanje međunarodnih obaveza Republike Srbije u oblasti klimatskih promena, razmatra izveštaje o sprovođenju Okvirne konvencije UN o promeni klime i njenom Sporazumu iz Pariza i daje predloge za ublažavanje klimatskih promena, odnosno smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte i prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove, razmatra potrebu za izmenama i dopunama zakona i drugih propisa koji su od značaja za oblast klimatskih promena, daje predloge za ostvarivanje ciljeva borbe protiv klimatskih promena, a naročito u procesu pregovora Republike Srbije sa Evropskom unijom u oblasti klimatskih promena i daje mišljenja nadležnom ministarstvu o potrebi izmene politika, propisa i mera u oblasti klimatskih promena u skladu sa evropskim propisima i standardima Ujedinjenih nacija. Savet čine predstavnici ministarstva i drugih institucija Vlade, kao i predstavnici naučne i stručne javnosti i civilnog društva i drugi predstavnici čija je oblast delovanja od značaja za utvrđivanje i sprovođenje aktivnosti u oblasti klimatskih promena. Savet je usvojio Poslovnik o radu Nacionalnog saveta za klimatske promene kojim se uređuje način rada ovog tela. Do trenutka izrade ovog dokumenta održane su tri sednice Saveta.

Agencija za zaštitu životne sredine je nacionalno telo odgovorno za pripremu i unapređenje nacionalnih GHG inventara. Agencija je odgovorna za kontrolu kvaliteta podataka o aktivnostima, njihovo arhiviranje i proračun GHG emisija i ponora. Agencija priprema inventare u skladu sa zahtevima UNFSSS-a za izveštavanje za ne-Aneks I države članice. Agencija za zaštitu životne sredine je izradila GHG inventare za period 1990 -2024. godine. Izrada i ažuriranje inventara, kao i izveštavanje o emisijama GHG regulisani Zakonom o klimatskim promenama i pratećim podzakonskim aktima.

Republika Srbija je potvrdila Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o promeni klime (UNFCCC) 2001. godine. U skladu sa međunarodnim obavezama, u prethodnom periodu izrađen je Prvi izveštaj Republike Srbije prema UNFCCC (podnet 2010. godine), Prvi ažurirani dvogodišnji izveštaj (podnet 2016. godine), dok je 2017. godine podnet Drugi izveštaj Republike Srbije prema UNFCCC. Krajem 2023. godine usvojen je Drugi ažurirani dvogodišnji izveštaj Republike Srbije prema UNFCCC, a početkom 2024. godine i Treći izveštaj Republike Srbije prema UNFCCC.

Republika Srbija je 2017. godine potvrdila Sporazum iz Pariza, kao prvi univerzalni pravno obavezujući međunarodni ugovor o klimatskim promenama. Cilj Sporazuma je ograničenje povećanja globalne temperature do kraja veka na 2 oS, sa naporima da se taj rast ograniči na 1,5 oS u odnosu na predindustrijski nivo. Nacionalni cilj se izražava kroz Nacionalno utvrđeni doprinos, a od potpisnica se zahteva da ih periodično revidiraju (počevši od 2020. godine), postepeno povećavajući svoje ambicije, odnosno obaveze u pogledu smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte, uzimajući u obzir nacionalne okolnosti i kapacitete.

3.3.1. Ublažavanje uticaja klimatskih promena

U odnosu na Nacionalno utvrđeni doprinos (NDC) iz 2015. godine, kojim je bio definisan cilj smanjenja emisija od 9,8% do 2030. godine u odnosu na nivo iz 1990. godine, Revidiranim Nacionalno utvrđeni doprinos Republike Srbije usvojenim u avgustu 2022. godine cilj je povećan na 33,3% do 2030. godine, dok je daljom revizijom iz septembra 2025. godine ambicija dodatno povećan na 40,1% do 2035. godine, u cilju doprinosa ublažavanju negativnih posledica klimatskih promena. Neto ciljevi smanjenja emisija GHG za Republiku Srbiju, uključujući smanjenje i uklanjanje emisija u okviru sektora korišćenja zemljišta, promene namene zemljišta i šumarstva takođe su usvojeni u decembru 2022. godine, u okviru Ugovora o osnivanju Energetske zajednice. Ministarski savet Energetske zajednice (Odluka Ministarskog saveta Energetske zajednice br. 2022/02/MS-EnZ o izmenama Odluke Ministarskog saveta br. 2021/14/MS-EnZ i dopuna Aneksa I Ugovora o osnivanju Energetske zajednice) usvojio je 2022. godine ciljeve za 2030. godinu za smanjenje potrošnje primarne i finalne energije, povećanje korišćenja obnovljivih izvora energije i smanjenje emisije GHG kako bi se težilo klimatskoj neutralnosti do 2050. godine.

U oblasti horizontalnog zakonodavstva, Republika Srbija konstantno radi na usklađenosti sa pravnim tekovinama EU. Ključni mehanizam EU za smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte je sistem trgovine emisionim jedinicama, a u skladu sa Direktivom 2003/87/ES o uspostavljanju sistema trgovanja emisionim jedinicama sa efektom staklene bašte. Krajnji rezultat je smanjenje emisije iz sektora industrije, uključujući energetiku, praćeno povećanjem konkurentnosti i energetske stabilnosti država članica EU.

Zakonom o klimatskim promenama u Republici Srbiji uspostavljen je pravni osnov za sistem monitoringa, izveštavanja i verifikacije i akreditacije emisija gasova sa efektom staklene bašte (MRVA), u skladu sa Direktivom 2003/87/EC.

Sistem MRVA je uspostavljen 2023. godine, dok je tokom 2024. godine započela njegova praktična primena kroz razvoj i funkcionisanje IT/digitalnog sistema za izdavanje dozvola za emisiju GHG. U 2024. godini izdate su prve dozvole za emisije gasova sa efektom staklene bašte, čime je uspostavljen potpuni sistem praćenja, izveštavanja, verifikacije i akreditacije na nivou postrojenja i stvoren preduslov za uvođenje sistema naplate emisija. Uspostavljeni MRVA sistem predstavlja osnov za postepeno uvođenje mehanizma cene ugljenika i pripremu za usklađivanje sa sistemom trgovine emisijama (EU ETS).

U tom kontekstu, od januara 2026. godine počinje primena Zakona o porezu na emisije gasova sa efektom staklene bašte i Zakona o porezu na uvoz visokougljeničnih proizvoda.

Zakon o porezu na emisije gasova sa efektom staklene bašte uvodi taksu na ugljenik kao prelazni instrument ka uspostavljanju sistema trgovine emisijama (EU ETS), uređujući obveznike, način obračuna i naplate poreza.

Zakon o porezu na uvoz visokougljeničnih proizvoda predstavlja odgovor na Mehanizam Evropske unije za prekogranično prilagođavanje ugljenika (Carbon Border Adjustment Mechanism – CBAM), koji ima za cilj da obezbedi da se emisije ugljenika ugrađene u uvezene proizvode tretiraju na uporediv način kao emisije iz proizvodnje unutar EU. Na taj način se sprečava rizik od „curenja ugljenika“ odnosno izmeštanja proizvodnje u zemlje sa manje strožim klimatskim politikama, čime bi se umanjila efikasnost klimatskih mera EU.

CBAM predstavlja instrument koji izjednačava cenu ugljenika za domaće i uvozne proizvode obuhvaćene EU ETS sistemom. U početnoj fazi obuhvata sektore sa visokom emisionom intenzivnošću, kao što su gvožđe i čelik, cement, aluminijum, mineralna đubriva, električna energija i vodonik, kao i određene prethodne i prateće proizvode. Od uvoznika se zahteva da izveštavaju o ugrađenim emisijama CO₂ u uvezenim proizvodima i da, u punom režimu primene, nabavljaju CBAM sertifikate koji odražavaju cenu ugljenika ekvivalentnu onoj u EU ETS sistemu.

U narednom periodu nastaviće se analize u cilju daljeg unapređenja nacionalnog sistema naplate ugljenika i njegovog usklađivanja sa EU ETS i CBAM okvirom.

Republika Srbija, u skladu sa Integrisanim nacionalnim energetskim i klimatskim planom Republike Srbije do 2030. godine sa vizijom do 2050. godine i svojim finansijskim mogućnostima, ulaže napore u usklađivanje politika i mera sa Okvirom za klimu i energetiku EU do 2030. godine. Ovaj Okvir za EU postavlja tri ključna cilja koja treba postići do 2030. godine: najmanje 55% smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte (u odnosu na nivo iz 1990. godine), najmanje 32% učešće energije iz obnovljivih izvora i unapređenje energetske efikasnosti od najmanje 32,5%. INEKP je donet 2024. godine na predlog Ministarstva rudarstva i energetike. INEKP, u pogledu OIE, energetske efikasnosti i smanjenja emisije GHG, definiše ciljeve za 2030. godinu i predviđa konkretne mere politike za njihovo dostizanje. INEKP sadrži prikaz postojećeg stanja ključnih politika i odgovarajućih mera za sagledavanje pet dimenzija Uredbe (EU) 2018/1999: dekarbonizacija (uključujući emisije GHG i OIE), energetska efikasnost; energetska sigurnost; unutrašnje energetsko tržište; istraživanje, inovacije i konkurentnost.

Strategija niskougljeničnog razvoja za period od 2023. do 2030. godine sa projekcijama do 2050. godine („Službeni glasnik RS”, broj 46/23) koja prepoznaje rizike klimatskih promena po održivi razvoj Republike Srbije i naglašava obaveze Republike Srbije prema Sporazumu iz Pariza i Okvirnoj konvenciji Ujedinjenih nacija o promeni klime koji nalažu, dugoročno gledano, značajan pomak srpske privrede ka niskougljeničnoj i klimatski otpornoj ekonomiji. Cilj je smanjenje emisije GHG bez LULUCF za 33,3% do 2030., što će biti postignuto, pre svega, smanjenjem emisije u proizvodnji električne i toplotne energije, povećanjem energetske efikasnosti i korišćenjem obnovljivih izvora energije, ali i merama u drugim sektorima. Smanjenje emisije GHG sa LULUCF je planirano za 40,3% do 2030. godine. Strategija je predstavila mogućnosti i preporučila poželjne opcije za usklađivanje puteva nivoa srpskih emisija GHG sa onim u EU, na ekonomski prihvatljiv i društveno pravičan način. Strategija određuje put do 2030. godine i predlaže raspon mogućnosti do 2050. godine. Strategija sadrži i poželjne opcije za usklađivanje nivoa emisija GHG u Republici Srbiji sa onim u EU, na ekonomski prihvatljiv u društveno pravičan način kroz razvijenih šest scenarija emisija GHG do 2030. godine.

Strategija niskougljeničnog razvoja za period od 2023. do 2030. godine, kao jedan od ključnih neto ciljeva uključuje uklanjanje emisija u okviru sektora korišćenja zemljišta, promene namene zemljišta i šumarstva, što se postiže poboljšanjem stanja i jačanjem funkcionalnosti ponora i rezervoara GHG. Ulaganje u proaktivne mere prilagođavanja na klimatske promene, među kojima je očuvanje biodiverziteta kao ključnog elementa adaptivnih kapaciteta, svakako je isplativije od ulaganja u primenu reaktivnih mera (saniranje nastale štete), prevashodno uzevši u obzir značaj multifunkcionalnosti prirodnih sistema u ekološkom i ekonomskom smislu (ekosistemske usluge).

Pitanja klimatskih promena delimično su uključena u druge sektorske politike. Ublažavanje klimatskih promena unapređenjem kvaliteta svih parametara životne sredine, sistema upravljanja otpadom i energetske efikasnosti definisano je kao jedan od pet paketa mera u okviru Strategije održivog urbanog razvoja Republike Srbije do 2030. godine. Strategija industrijske politike Republike Srbije od 2021. do 2030. godine samo prepoznaje klimatske promene kao jedan od strateških izazova u oblasti intervencija nove industrijske politike, u sklopu zahteva za održivom, zelenom i resursno-efikasnom industrijskom proizvodnjom. Ostale sektorske politike ne uzimaju u obzir aspekte uticaja promena klime.

Zakon o klimatskim promenama usvojen je u martu 2021. godine, kao deo procesa evropskih integracija. Ovaj zakon transponuje relevantno zakonodavstvo EU, pružajući pravni osnov za izradu i ažuriranje strategije niskougljeničnog razvoja i programa prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove, monitoring, izveštavanje i verifikaciju emisija GHG i primenu klimatskih politika i mera. Zakonom je posebno definisan način vršenja monitoringa, izveštavanja i verifikacije emisija GHG iz postrojenja i vazduhoplova. Propisano je izdavanje dozvole za emisiju GHG operateru postrojenja, odnosno odobrenje plana monitoringa GHG operateru vazduhoplova.

Zakon o klimatskim promenama, pored nadležnosti za izradu inventara uspostavlja kompletan sistem za monitoring emisija GHG i njihovo uklanjanje putem ponora. Inventar gasova sa efektom staklene bašte uspostavljen je 2012. godine na osnovu Uredbe o metodologiji prikupljanja podataka za Nacionalni inventar emisije gasova sa efektom staklene bašte („Službeni glasnik RS”, broj 81/10). Navedenom uredbom je propisan i postupak njegovog ažuriranja. Na osnovu Nacionalnog inventara GHG izrađuje se Nacionalni izveštaj o inventaru GHG. AZŽS je izradila GHG inventare za period 1990 – 2024. godine. Zakonom o klimatskim promenama uspostavljen je sistem kojim Agencija za zaštitu životne sredine do 31. jula svake godine izrađuje inventar GHG sa privremenim podacima za prethodnu godinu.1

Agencija za zaštitu životne sredine redovno ažurira i unapređuje Nacionalni GHG inventar u skladu sa dostupnim podacima i metodologijama. U trenutku izrade Predloga strategije zaštite životne sredine, ukupne emisije GHG bez uklanjanja putem ponora u 2021. godini iznosile su 61.684 Gg CO2eq, a sa uklanjanjem 57.503 Gg CO2eq što je smanjenje od 2,5% u odnosu na 2010. godinu odnosno 24,6%, respektivno u odnosu na 1990. godinu. Od ukupnih emisija GHG 79,8% dolazilo je iz sektora energetike, 8,2% iz sektora industrijskih procesa i upotrebe proizvoda, uključujući proizvodnju i potrošnju mineralnih sirovina (kao što su cement, kreč, krečnjak i natrijum karbonat, proizvodnja hemikalija, a pre svega proizvodnja amonijaka, gvožđa i drugih metala i ostalih proizvoda), a 5,2% iz sektora upravljanja otpadom, odnosno su identični, a apsolutne vrednosti neznatno se razlikuju u 2010. godini. U 2021. godini ugljen-dioksid (CO2) činio je 82,9% ukupnih emisija GHG, metan (CH4) 13,5% i azot-suboksid (N2O) 3,3%, a fluorovani ugljovodonici (HFCs) i sumpor heksafluorid (SF6) 0,4%.

Slika 3.1. Ukupne emisije GHG i doprinos sektora u periodu 1990-2021. (Gg CO2eq)

Izvor: Treći izveštaj Republike Srbije prema UNFCCC, 2024.

Slika 3.2. Ukupne emisije GHG i udeli gasova u periodu 1990-2021. godina (Gg CO2eq)

Izvor: Treći izveštaj Republike Srbije prema UNFCCC, 2024.

–––––––––––––––

1 Aneks 1 Prvog nacionalnog izveštaja Republike Srbije u skladu sa Okvirom konvencijom Ujedinjenih nacija o promeni klime: neto toplotna moć vrednost i emisioni faktor za niskokalorični lignit iz eksploatacije sa površinskih kopova u Republici Srbiji.

Kao i u skoro svim zemljama sveta, i u Republici Srbiji, energetski sektor (uključujući i saobraćaj) je najveći emiter gasova sa efektom staklene bašte koji predstavlja 49 197 Gg CO2eq, odnosno 79,8% ukupnih emisija u 2021. godini i za 2,1% manje od onih 2010. godine. U okviru Energetskog sektora 95,6% emisija emitovano je u podsektoru: Aktivnosti sagorevanja goriva, od čega 70,1% iz energetskih industrija, 9,0% iz proizvodnih industrija i građevinarstva, 13,8% iz saobraćaja i 7,1% iz ostalih sektora.

Slika 3.3. Emisije GHG iz aktivnosti sagorevanja goriva (Gg CO2eq)

Izvor: Treći izveštaj Republike Srbije prema UNFCCC, 2024.

U periodu 2010–2021. godine udeo obnovljivih izvora energije i povećanje energetske efikasnosti pokazuje konstantan trend rasta, što je u skladu sa ciljevima Energetske zajednice i merama i aktivnostima predviđenim u Strategiji niskougljeničnog razvoja i Integrisanom nacionalnom energetskom i klimatskom planu Republike Srbije za period do 2030. godine sa vizijom do 2050. godine.

Udeo OIE u bruto finalnoj potrošnji energije Republike Srbije povećan je sa 19,7% u 2010. godini na 26,3% u 2020. godini. Gledano po sektorima potrošnje, udeo OIE u potrošnji električne energije povećan je sa 28,18% u 2010. godini na 30,7% u 2020. godini, u sektoru grejanja i hlađenja povećan je sa 23,2% u 2010. godini na 35,68% u 2020. godini, dok je u saobraćaju udeo povećan sa 0,67% u 2010. godini na 1,17% u 2020. godini.

U periodu od 2015. godine, zapažen je rast kapaciteta i broja izgrađenih elektrana koje koriste OIE. U martu 2024. godine, broj priključenih elektrana koje koriste OIE iznosio je 392 dok je ukupan instalirani kapacitet istih iznosio 3.105,5 MW. Dodatno o kupcima-proizvođačima, registrovano je 768 kupaca – proizvođača koji nisu domaćinstvo ili stambena zajednica, 2.158 kupaca – proizvođača koji su domaćinstvo i tri kupca – proizvođača koji su stambena zajednica, ukupne instalacione snage od 45,53 MW. Iako se kapaciteti za proizvodnju obnovljive energije stalno povećavaju, na trend povećanja udela OIE negativno utiče povećanje potrošnje energije tokom poslednjih godina.

Slika 3.4. Ostvareno učešće OIE i ciljevi za Republiku Srbiju i EU

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2024.

Regulisanje korišćenja obnovljivih izvora energije i utvrđivanje šema podrške za OIE započeto je usvajanjem Zakona o energetici 2014. godine, što je predstavljalo usklađivanje energetskog zakonodavstva Republike Srbije sa Trećim energetskim paketom. Nacionalni akcioni plan za korišćenje obnovljivih izvora energije, usvojen je 2013. godine, kojim je predviđeno 27% OIE u bruto finalnoj potrošnji do 2020. godine. Sadržina ugovora o otkupu električne energije definisana je Uredbom o ugovoru o otkupu električne energije („Službeni glasnik RS”, br. 56/16, 61/17 i 106/20). Istovremeno, Zakonom o korišćenju obnovljivih izvora energije („Službeni glasnik RS”, br. 40/21, 35/23 i 94/24 – dr. zakon) propisane su sadržine ugovora o feed-in tarifi, ugovora o preuzimanju balansne odgovornosti i ugovora o tržišnoj premiji. Uredbom o preuzimanju balansne odgovornosti i modelu ugovora o preuzimanju balansne odgovornosti („Službeni glasnik RS”, broj 45/23) propisana je sadržina ugovora o preuzimanju balansne odgovornosti.

Povećanje udela OIE predstavlja jedan od najvažnijih ciljeva. Propisane su i dodatne mere podsticaja za korišćenje OIE u sektoru toplotne energije.

Promovisanje energetske efikasnosti predstavlja osnovni prioritet koji naglašava neophodnost implementacije politika i mera, koje opet prikazuju ekonomski i društveno najefikasniji pristup za svaku krajnju potrošnju. Poboljšanje energetske efikasnosti donosi višestruke dodatne koristi, kao što su smanjenje emisije GHG, smanjenje troškova za energiju, poboljšanje komfornosti u zgradama, povećanje zapošljavanja i poboljšanje konkurentnosti preduzeća. Intenzitet finalne energije u 2020. godini iznosio je 0,25 toe/000 EUR, a primenom mera energetske efikasnosti ovaj intenzitet će se smanjivati.

Zakon o energetskoj efikasnosti i racionalnoj upotrebi energije („Službeni glasnik RS”, broj 40/21), kojim se uređuju uslovi i način efikasnog korišćenja energije i energenata, politika efikasnog korišćenja energije i dr., usvojen je 2021. godine. Do sada je doneto više od 56 podzakonskih akata na taj zakon. Zakon je usklađen sa Direktivom 2012/27/EU o energetskoj efikasnosti sa svim izmenama i dopunama, sa Direktivom 2010/31/EU o energetskoj efikasnosti zgrada (u delu koji se odnosi na kontrolu sistema za grejanje i sistema za klimatizaciju), a u pogledu tehničkih propisa sa Direktivom 2009/125/EZ kojom se uspostavlja opšti okvir za utvrđivanje zahteva eko-dizajna za proizvode koji utiču na potrošnju energije, kao i sa Uredbom (EU) 2017/1369 kojom se uspostavlja okvir za označavanje energetske efikasnosti. Republika Srbija je usvojila četiri Nacionalna akciona plana za energetsku efikasnost (NAPEE) za periode 2010–2012, 2013–2015, 2016–2018. godine i Akcioni plan za period 2019–2021. godine, koji je pripremljen u skladu sa zahtevima Direktive 2012/27/EU. Na osnovu rezultata poslednjeg NAPEE, Republika Srbija je prikazala da je dostigla 88% cilja postavljenog za period 2010–2018, a takođe je ostvaren i cilj definisan za 2020. godinu u Programu ostvarivanja Strategije u vezi sa maksimalno dozvoljenom potrošnjom energije za 2020. godinu.

U 2021. godini emisije iz sektora Industrijskih procesa i upotrebe proizvoda iznosile su 5.064 Gg CO2eq (8,1% ukupnih emisija) i bile su veće 1,9% nego u 2010. godini.

Neto emisije iz sektora poljoprivrede, šumarstva i drugog korišćenja zemljišta u 2021. godini iznosile su 0,05 Gg CO2eq i pratio ih je porast od 1.111 Gg CO2eq od 2010. godine, a emisije iz sektora Upravljanja otpadom 3.192 Gg CO2eq (5,1% ukupnih emisija) i povećane su za 5,1% u odnosu na 2010. godinu. Nesigurnost inventara emisija uključujući LULUCF 2021. godine iznosila je 9,6% a trendova 2,0%, dok je kombinovana nesigurnost inventara GHG, bez LULUCF, 8,8%, a trendova 1,9%. Od 1990. godine, AFOLU sektor je postepeno smanjivao svoje emisije GHG, uglavnom zahvaljujući kombinaciji smanjenih emisija iz stočarstva, što odražava pad aktivnosti u ovoj kategoriji izvora, i povećane emisije iz poljoprivrednih zemljišta.

Raspodela sektorskih emisija u ukupnim emisijama GHG ostaje gotovo ista tokom celog perioda 1990–2020. godine. Emisije GHG iz sektora energetike dominiraju u ukupnim količinama zahvaljujući proizvodnji električne energije iz domaćeg niskokaloričnog lignita iz površinskih kopova.

Tokom perioda 2010–2020. godine, privreda je počela polako da se oporavlja od globalne ekonomske krize, ali bez značajnog uticaja na profil emisija gasova sa efektom staklene bašte. Emisije iz sektora energetike bile su prilično stabilne, dok su emisije u industrijskim procesima tokom istog perioda smanjene za 7,0% zbog smanjene proizvodnje u energetski intenzivnoj industriji (manje proizvoda kao što su klinker, kreč, amonijak, cigla, adipinska kiselina).

Sektor industrijskih procesa i upotrebe proizvoda, uključujući proizvodnju i potrošnju mineralnih sirovina (poput cementa, kreča, krečnjaka i natrijum-karbonata), proizvodnju hemikalija (pre svega amonijaka), gvožđa i drugih metala te drugih proizvoda, doprineo je sa 7,3% ukupnim emisijama gasova sa efektom staklene bašte.

Emisije u sektoru otpada ostale su praktično nepromenjene u periodu od 2010. do 2017. godine sa trendom povećanja od 2018. do 2020. godine (sa ukupnim povećanjem od 3,2% za period 2010–2020. godine), jer je Republika Srbija još u tranziciji sa koncepta regionalnih sanitarnih deponija na model regionalnih centara za upravljanje otpadom, koji uključuje sortiranje otpada, odvajanje i recikliranje, kao i tretman otpada koji se ne može reciklirati. Emisija GHG iz sektora upravljanja otpadom iznosila je 4,9% u odnosu na ukupne emisije gasova sa efektom staklene bašte iz 2020. godine. Emisija hlorofluorougljenika (HFCs) se znatno smanjila od 2010. godine, uglavnom usled zamene supstanci koje oštećuju ozonski omotač u sistemima za klimatizaciju, tako da su emisije u 2021. godini iznosile 165 Gg CO2eq. U 2021. godini emisije sumpor heksafluorida (SF6) povećale su se za 97% u odnosu na 2010. godinu, uglavnom usled emisija iz metalske industrije odnosno proizvodnje magnezijuma, dok su emisije iz industrije električne opreme porasle za 53,7% u odnosu na 2010. godinu.

Odstranjene količine iz kategorije šumskog zemljišta (šumarstvo) u istom periodu (2010–2020. godine) bile su manje za 17,6%, uglavnom usled povećane upotrebe biomase, povećanoj upotrebi drveta za industrijske potrebe i za grejanje, ali i elementarnih nepogoda (npr. požari, lomovi usled jakih vetrova, štete uzrokovane dejstvom insekata i bolesti).

Republika Srbija se u okviru svojih napora ka smanjenju emisija GHG pridružila globalnim inicijativama: Globalna inicijativa u vezi sa metanom (The Global Methane Pledge) u cilju kolektivnog smanjenja emisije metana za najmanje 30% do kraja 2030. godine. Inicijativa za sprečavanje degradacije šuma na COP26 (COP26 Deforestation Pledge) sa ciljem zaustavljanja daljih šteta u šumama, kao i Globalna inicijativa za obnovljive izvore energije i energetsku efikasnost (Global Renewables and Energy Efficiency Pledge) koju je Republika Srbija podržala na COP28 u Dubaiju.

U Republici Srbiji usvojeni su i primenjuju se od 1. januara 2026. godine Zakon o porezu na emisije gasova sa efektom staklene bašte („Službeni glasnik RS”, broj 109/25) i Zakon o porezu na uvoz ugljenično intenzivnih proizvoda („Službeni glasnik RS”, broj 109/25), kojima su uvedeni ekonomski instrumenti u oblasti klimatskih promena.

3.3.2. Prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove

Procene pokazuju da se Republika Srbija zagreva više i brže od globalnog proseka. Porast srednje globalne temperature vazduha u periodu 2011–2020. godine iznosi 1,1°C u odnosu na predindustrijski nivo, dok je porast srednje temperature vazduha na teritoriji Republike Srbije dostigao 1,8°S, a leti na čak 2,6°S. Istovremeno, od 2000. godine Republika Srbija se suočila sa nekoliko značajnih ekstremnih klimatskih i vremenskih epizoda koje su prouzrokovale značajne materijalne i finansijske gubitke, kao i gubitke ljudskih života.

Dosadašnje praćenje klimatskih promena u Republici Srbiji ukazuje nedvosmisleno na sledeće karakteristike klimatskih promena, i to: (1) porast srednje temperature, sa većim porastom srednje maksimalne temperature od srednje minimalne temperature i sa najvećim porastom tokom letnje sezone; (2) promena srednjih godišnjih suma padavina nije značajna; promena raspodele padavina po intenzitetu je uočena kroz prosečno smanjenje dana sa umerenim i niskim padavinama i povećanje dana sa visokim i ekstremnim padavinama; promena godišnje raspodele padavina se dešava kroz produžavanje sušnije sezone karakteristične za leto i pomeranje prosečnog mesečnog maksimuma padavina ka ranijem periodu (prosečno sa kasnog proleća i ranog leta ka ranijem periodu u proleće); (3) povećanje učestalosti i intenziteta/trajanja toplotnih talasa; (4) povećanje učestalosti i intenziteta/trajanja suša i (5) povećanje učestalosti i intenziteta ekstremnih vremenskih događaja.

Slika 3.5. Odstupanje srednje godišnje temperature (°C) u odnosu na srednju vrednost referentnog perioda (1961–1990.). Vrednosti za Beograd dobijene su iz osmatranja na meteorološkoj stanici Opservatorija Beograd na kojoj postoji najduži niz osmatranja (od 1888. godine). Prosečne vrednosti za celu Srbiju dobijene su iz dva seta podataka: E-OBS (baza podataka sa interpolisanim dnevnim vrednostima temperatura i padavina na rezoluciji 10 km od 1950. godine) i DanubeClim (baza dnevnih interpolisanih podataka rezolucije 10 km za period 1961–2010. godine)

Slika 3.6. Odstupanja (anomalije) srednjih godišnjih temperatura vazduha, osrednjenih za teritoriju Republike Srbije, za period 1961–2020. godine u odnosu na srednju vrednost referentnog perioda 1961–1990. godine.

Izvor: Program prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove za period od 2023. do 2030. godine, 2023.

U periodu 2011–2020. godine sa sušom na teritoriji Srbije su bile u proseku svake druge godine, dok su se u klimi 20. veka javljale prosečno jednom u deset godina. Toplotni uslovi tokom leta su gotovo svake godine u domenu ekstremnih uslova u poređenju sa uslovima tokom ove sezone u klimi 20. veka. Došlo je do povećanja učestalosti i intenziteta događaja sa ekstremnim padavinama. Količina padavina koja padne u obliku ekstremnih padavina se duplirala. Ovo su samo neke najupečatljivije karakteristike klimatskih promena u Republici Srbiji koje su već osmotrene.

Slika 3.7. Odstupanja (anomalije) srednjih godišnjih suma padavina, koje se izluče na teritoriji Republike Srbije, za period 1961–2020, u odnosu na srednju vrednost referentnog perioda 1961–1990. godine

Izvor: Program prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove za period od 2023. do 2030. godine, 2023.

Prema Programu prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove za period 2023–2030. godine, klimatske opasnosti koje najviše nanose štete i gubitke u Republici Srbiji i čiji se intenzitet i učestalost povećavaju usled promena klime su: toplotni talasi, intenzivne padavine i suše. Druge klimatske opasnosti izazvane klimatskim promenama a deluju u zavisnosti od karakteristika regiona su: poplave, klizišta, odroni, požari, itd.

Projekcije klimatskih promena sa velikom sigurnošću utvrđuju da će očekivana promena srednje temperature za period 2021–2040. godine u odnosu na 1961–1990. godinu biti oko 2,2°C, dok za period 2041–2060. godine u odnosu na 1961–1990. godinu biće veća od 2,5°C, a najverovatnije oko 3,1°C. Porast srednje temperature u periodu 2081 - 2100. godine očekuje se da bude najverovatnije oko 3,1°C po RCP4.5 i čak 5,8°C po RCP8.5 scenariju, u odnosu na vrednost za referentni period 1961 – 1990. godine. Analize pokazuju da je izvesno da će sredinom 21. veka porast srednje temperature vazduha prevazići 3°S na teritoriji Srbije. Očekuje se da će tada svaka godina biti sa sušom, dok će se ekstremne suše, kao ona 2012. godine, pojavljivati u tri do četiri godine po deceniji. Tokom 2021. i 2022. godine, kada su leta takođe bila ekstremno topla, takođe su zabeleženi prinosi niži od proseka po preliminarnim podacima preko 20% u 2022. godini. Od svih gajenih kultura pod najvećim rizikom od visokih temperatura i suše je kukuruz, zbog velike osetljivosti na visoke temperature i suše u vreme njihovog pojavljivanja. Do polovine 21. veka rizici mogu dostići najviši nivo i mogu se očekivati negativni uticaji rizika češće od svake druge godine. Očekuje se povećanje rizika od ekstremnih padavina na preko polovine teritorije Srbije. Letnja sezona će postajati sušnija, dok će se padavine povećavati u hladnijem delu godine. U drugoj polovini 21. veka, u zavisnosti od globalnih napora u mitigaciji klimatskih promena, promene klimatskih uslova procenjene do polovine 21. veka se mogu stabilizovati ili se promene mogu dalje pojačavati. Procene pokazuju da će doći do produženja malovodnog perioda u domaćim rekama, da će se smanjiti minimalni protoci, ali povećati maksimalni protoci što ukazuje na opasnost od bujica. Takođe, procenjen je značajan pad u brzini obnavljanja podzemnih voda. Nepovoljna raspodela padavina produkuje višak vode u periodu sa smanjenom potrebom, dok klimatske promene utiču na smanjenje padavina u periodu sa povećanim potrebama.

Ukupna minimalna suma materijalnih šteta izazvanih ekstremnim klimatskim i vremenskim uslovima, u periodu 2000–2020. godine, iznosi 6,8 milijardi EUR. Više od 70% šteta nastale su usled suša i visokih temperatura izazvanih promenom klime i ekstremnim vremenskim događajima. Drugi glavni uzrok značajnih gubitaka bile su poplave. Porast srednje globalne temperature do kraja veka u okvirima određenim Sporazumom iz Pariza (ispod 2°C) vodilo bi gubitku BDP-a Republike Srbije od 4,53% u periodu bliske budućnosti, koji može biti značajno smanjen ulaganjem u prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove.

Obaveza izrade Programa prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove, koji je usvojen krajem 2023. godine, uspostavljena je Zakonom o klimatskim promenama, kao i ratifikacijom međunarodnih ugovora (pre svih Sporazuma iz Pariza), Akcionim planom Programa prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove predviđena je mera izmene Smernica za izradu lokalnih planova prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove. Samo određeni broj sektorskih dokumenata javne politike prepoznaje oblast prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove (Program zaštite prirode Republike Srbije za period od 2021. do 2023. godine koji je istekao, Strategija održivog urbanog razvoja Republike Srbije do 2030. godine). Strategija upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2034. godine prepoznaje klimatske promene kao činilac od značaja u oblasti upravljanja vodama, ali kod operacionalizacije mera pitanje prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove nije uključeno u dovoljnoj meri, dok javne politike u oblasti poljoprivrede, šumarstva, javnog zdravlja i industrijske politike ne sagledavaju projektovane klimatske promene i neophodnost prilagođavanja na njih. Strategija razvoja šumarstva prepoznaje ublažavanje klimatskih promena kroz skladištenje ugljenika u biomasi, ali i socijalnu i kulturnu funkciju šuma.

Osmotrene klimatske promene i buduće promene klimatskih uslova i njihovi osmotreni i potencijalni budući uticaji su prouzrokovale ali će i dovesti do određenih uticaja i posledica u dole navedenim sektorima.

Sektor poljoprivrede je jedan od najosetljivijih na klimatske promene i ima veliku izloženost jer je poljoprivredna proizvodnja najvećim delom na otvorenom prostoru. Potrebno je da prilagođavanje poljoprivredne proizvodnje na klimatske promene uzima u obzir i ugroženost vodnih i zemljišnih resursa klimatskim promenama, odnosno uključuje integralni pristup u proceni ranjivosti i rizika i sprovođenju adaptacije.

U ratarstvu, najveća opasnost je od kombinovanog uticaja visokih temperatura i nedostatka vode, odnosno sušnih perioda koji se povećavaju ubrzano i zbog porasta temperatura. Višegodišnji zasadi, odnosno zasadi voćaka i vinogradi, biće pod znatno većim rizikom od grada, a druga neizbežna opasnost je rastući rizik od pojave mraza u vegetaciji, koji se javlja zbog povećane vremenske varijabilnosti i učestalije pojave toplotnih talasa tokom zime i u rano proleće. Toplotni talasi koji se javljaju leti izazivaju ožegotine i smanjivanje prinosa i kvaliteta prinosa. Na livadama i pašnjacima identifikovan je veliki rizik od nedostatka vode usled promene u godišnjoj raspodeli padavina, čiji se trend nastavlja u budućnosti, pa je potrebno adaptirati i ove oblasti kako bi obavljale svoju višestruku funkciju kao što je ishrana stoke, održanje biodiverziteta, zaštita od erozije. U stočarstvu pored potencijalne opasnosti od nedostatka hrane, može se očekivati i opasnost od nedostatka vode, ali trenutno je identifikovana najveća opasnost od toplotnog stresa usled neadekvatnog gajenja, odnosno čuvanja životinja. Procene su pokazale da će se već osmotrene opasnosti povećavati, ali da će se stvoriti i nove opasnosti.

Na degradaciju zemljišta utiče povećana učestalost ekstremnih padavina i porast stepena aridnosti klimatskih uslova uzrokovanih najviše kao posledica porasta temperature.

Poznavanje i praćenje uticaja klimatskih promena u sektoru šumarstva je od izuzetne važnosti naročito jer po rezultatima Druge nacionalne inventure šuma Republike Srbije šume i šumsko zemljište pokrivaju 39,01% površine Republike Srbije. Identifikovano je da postoji ranjivost i rastući rizici usled klimatskih promena za održivost ovog sektora, odnosno za vitalnost i produktivnost, ali i opstanak šumskih vrsta. Uprava za šume je, od 2019. do proleća 2022. godine, iz sredstava subvencija, finansirala pošumljavanje 1.726,94 ha površina na kojima su evidentirani negativni efekti klimatskih promena kao dejstvo više sile (dugotrajna suša i visoka temperatura), te su nakon jednog vegetacionog perioda, kada se vrši prijem radova, sadnice preživele samo na 884 ha, odnosno više od polovine pošumljene površine se osušilo već u prvoj godini, prema podacima Uprave za šume. Usled sve češće pojave toplih i sušnih leta, verovatnoća pojave šumskih požara u Republici Srbiji raste. U periodu 2011-2020. šumskim požarima bilo je zahvaćeno 17.500 ha šume, odnosno izgorelo je 165.000 m3 drvne mase. Najveće štete od požara su zabeležene 2012. godine, koja je imala ekstremno toplo i sušno leto, kada je izgorelo preko 7.000 ha šume i izgubljeno oko 60.000 m3 drvne mase, prema Republičkom zavodu za statistiku. Klimatske promene uticale su i na povećani rizik od bolesti i štetočina i to smanjujući otpornost drveća usled izloženosti abiotičkom stresu, povećavajući virulentnost patogena i pružajući pogodno okruženje za razvoj štetočina i bolesti. Uzimajući u obzir klimatske opasnosti koje imaju identifikovani uticaj na šume, ugroženost šuma može biti još veća i negativni uticaji mogu doći ranije do izražaja i kasnije prouzrokovati veće posledice.

Saobraćajna (putna) infrastruktura na teritoriji Republike Srbije ranjiva je na uticaje klimatskih promena, kako na povećanu učestalost, intenzitet i trajanje ekstremnih vremenskih događaja, tako i na promene temperature i padavina. Ekstremni vremenski događaji mogu da prouzrokuju oštećenja infrastrukture i prekide saobraćaja. Uticaji se odnose na smanjenje nosivosti konstrukcije i nastanak oštećenja na asfaltnom zastoru u vodu kolotraga i pukotina, propadanje kolovoza, smanjena bezbednost u funkcionalnost, plavljenje putne infrastrukture, nefunkcionalnost sistema za odvodnjavanje, klizišta podloge puta i oslonca mostova, uticaji na konstrukciju mostova i propusta, promena rasporeda održavanja usled snežnih oluja i nanosa. Zbog toga je potrebna revizija postojećih građevinskih standarda i praksi, ali i prilagođavanje regulatornog okvira i okvira javnih politika u sektoru saobraćaja. Zbog povećane učestalosti ekstremnih vremenskih događaja, koji mogu dovesti do učestalijeg smanjenja funkcionalnosti ili obustavljanja saobraćaja na pojedinim deonicama puteva, potrebno je razmotriti unapređenje sistema za rane najave i upozorenja za potrebe putne infrastrukture i obavljanje saobraćaja.

Klimatske promene mogu uzrokovati opasnosti od oštećenja i poremećaja u sektoru energetike, kako po stabilnost proizvodnje tako i po samu energetsku infrastrukturu. Predmetni uticaji klimatskih promena na energetiku mogu se podeliti u četiri kategorije: uticaji na proizvodnju električne energije, uticaji na potražnju za električnom energijom, uticaji na prenos i distribuciju električne energije i indirektni uticaji. Radi obezbeđivanja pravovremenih informacija koje doprinose planiranju proizvodnje energije u skladu sa potrebama (potražnjom), potrebno je razviti prognostičke produkte za ove potrebe iz dugoročnih (sezonskih) i srednjoročnih (mesečnih) prognoza vremena Republičkog hidrometeorološkog zavoda i redovno obnavljati novim informacijama. Usled promene u godišnjoj raspodeli padavina i promeni u raspodeli padavina po intenzitetu dolazi do promena u raspoloživosti vodnih resursa za proizvodnju energije i za hlađenje postrojenja. Analiza uticaja klimatskih promena na vodne resurse pokazuje produživanje perioda niskih protoka u rekama, povećanje u protocima u hladnom delu godine, pomeranje perioda najvećih mesečnih protoka, smanjivanje vrednosti minimalnih protoka ali i povećanje u vrednostima maksimalnih protoka. Treba imati u vidu da u sezoni deficita u raspoloživosti vodnih resursa povećaće se potrebe za vodom i u drugim sektorima, što zahteva optimalnu preraspodelu u potrošnji vode kako bi se zadovoljile potrebe svih korisnika. Pored ovoga, potrebe za energijom će rasti zbog povećanja potreba za hlađenjem i to u sezoni kada se smanjuju raspoloživosti vodnih resursa.

Porast temperature i povećanje u intenzitetu i učestalosti toplotnih talasa utiču na promenu u raspodeli potražnje energije za grejanjem i za hlađenjem. Kako se do sredine 21. veka, odnosno klimatskog perioda 2041–2060. godine, brže povećavaju maksimalne temperature i temperature tokom sezone jun–jul–avgust, očekuje se da će do većih promena (povećanja) doći u vrednostima „stepen dani hlađenja” nego u promenama (smanjenju) „stepen dani grejanja”. Usled povećane klimatske varijabilnosti, očekuje se da će tokom ekstremnih uslova biti veća odstupanja u ovim vrednostima od prosečnih višegodišnjih vrednosti, nego u klimatskim uslovima u prošlosti. Iz ovog razloga potrebno je izraditi analizu promena u raspodeli stepen dani hlađenja i grejanja usled osmotrenih i budućih klimatskih promena korišćenjem ansambla klimatskih modela reprezentativnih za područje Republike Srbije.

Klimatske promene direktno utiču na zdravlje i bezbednost ljudi usled povećane učestalosti klimatskih opasnosti. Indirektni uticaj se dešava kroz smanjenu dostupnost vode i vode zadovoljavajućeg kvaliteta usled uticaja klimatskih promena, smanjena dostupnost i kvalitet hrane, učestalije i rasprostranjenije pojave vektorski prenosivih bolesti i bolesti koje prenose glodari, itd. Povećanje povreda, smrtnih slučajeva, infekcija i drugo se vezuje za uticaj klimatskih promena. Dugoročan uticaj klimatskih opasnosti na zdravlje i bezbednost ljudi se ogleda u pogoršanju životnih uslova usled oštećenja imovine i pogoršanja stanja životne sredine i prirodnih resursa, kada ne postoji mogućnost brzog opravka, odnosno sanacija šteta. Klimatske opasnosti koje ugrožavaju zdravlje i bezbednost se povećavaju i nastaviće da se povećavaju u budućnosti u Republici Srbiji. Prema istraživanjima, preliminarna okvirna procena udela stanovništva Republike Srbije koji su pod visokim rizikom (vrlo verovatno će trpeti posledice klimatskih promena koje će im ugroziti zdravlje i uslove života) od klimatskih promena je u opsegu od 45% do 55%, od kojih je u opsegu 20% do 30% pod ekstremno visokim rizikom (sigurno će trpeti posledice klimatskih promena koje će im ugroziti zdravlje i uslove života). Uzimajući u obzir trend starenja stanovništva, kao i porast intenziteta i trajanja vremenskih ekstrema, očekuje se da će ovaj broj znatno porasti do sredine 21. veka. Takođe, porast toplotnih ekstrema, koji će dostizati izuzetno ekstremne vrednosti, naročito u urbanim sredinama (usled uticaja urbanog toplotnog ostrva) nizijskih oblasti, dovešće do porasta ranjivosti na klimatske promene i dela populacije izvan navedenih ranjivih grupa.

Urbana područja prepoznata su na globalnom nivou kao posebno ranjiva na klimatske promene, sa rastućim rizikom u budućim klimatskim uslovima2. Visok nivo rizika je uzrokovan postojanjem efekta urbanog toplotnog ostrva i velikog udela vodonepropusnih površina. Pored ugroženosti infrastrukture i drugih oblika funkcionisanja urbanog sistema, izrazito je visok rizik za zdravlje i bezbednost ljudi. U Republici Srbiji povećava se učestalost i intenzitet klimatskih opasnosti u urbanim sredinama, kao što su toplotni talasi, intenzivne padavine, suše, itd. U urbanim sredinama temperature vazduha iznad oblasti pod asfaltom i betonom mogu biti više i oko 10 °C nego iznad zemljišta i trave. Ovo znači da je vazduh u oblastima urbanih sredina sa izraženim efektom urbanog toplotnog ostrva izuzetno topliji nego što pokazuju standardna meteorološka merenja. Zbog rastućeg rizika od ekstremnih padavina na teritoriji Republike Srbije, postoji rastuća opasnost od velikih površinskih oticaja i akumulacija vode (poplava, bujica, klizišta) u urbanim sredinama. Usled suša uzrokovanih klimatskim promenama, pojedini gradovi ostaju bez raspoložive vode za vodosnabdevanje građana. Uzimajući u obzir uticaje klimatskih promena u urbanim predelima kao multifunkcionalno rešenje prepoznato je korišćenje usluga koje pružaju zelene površine, a prema konceptu Rešenja zasnovanih na prirodi. U urbanim predelima one predstavljaju prirodne ili poluprirodne površine koje obavljaju sledeće ekosistemske usluge: doprinosi smanjivanja temperature usled procesa evapotranspiracije i smanjenog zagrevanja površina, kao i stvaranja zasena, povećanje vodopropusnosti površine, poboljšanje cirkulacije vazduha, itd. Ovakve strukture se prepoznaju kao zelena infrastruktura urbanih sredina i pružaju koristi u ublažavanju klimatskih opasnosti, unapređenju životne sredine i zdravlja i kvaliteta života ljudi u urbanim sredinama.

Praćenje indikatora biodiverziteta u uslovima klimatskih promena mogu ukazati, između ostalih indikatora o kvalitetu vode, hrane, prenosivih bolesti i drugo, na stanje zdravlja životne sredine i prirodnih resursa u uslovima klimatskih promena. Biodiverzitet je jedan od ključnih činilaca prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove, a uloga ekosistemskih usluga u procesu prilagođavanja je nezamenljiva. Više informacija se nalazi u posebnom poglavlju koje se odnosi na Biodiverzitet i ekosisteme.

U skladu sa Zakonom o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama urađena je Procena ugroženosti Republike Srbije od vremenskih elementarnih nepogoda za potrebe Nacionalne procene rizika od katastrofa. Procena rizika izrađena je za četiri meteorološka multihazarda: grad, olujni vetar i velike količine padavina; suša i toplotni talasi; snežne mećave i nanosi, poledica i hladni talasi. Nacionalna procena rizika ne uključuje ove rizike u sektorske analize rizika. Dodatno, Uputstvo o Metodologiji izrade i sadržaju procene rizika od katastrofa i plana zaštite i spasavanja koje je trenutno na snazi ne zahteva uključenje klimatskih promena u procene rizika. Time u procenama rizika za jedinice lokalne samouprave izostaju uticaji klimatskih promena, odnosno uključenja klimatskih scenarija u procene rizika. Treba imati u vidu da je Programom prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove za period 2023 – 2030. godine predviđeno uključivanje osmotrenih i projektovanih klimatske promene (scenarija) u procenu rizika.

3.4. Cirkularna ekonomija i resursna efikasnost

Cirkularna ekonomija je prepoznata kao važan strateški koncept za zelenu tranziciju Republike Srbije. U skladu sa tim, pre svega, usvojen je Program razvoja cirkularne ekonomije u Republici Srbiji za period 2026–2030. godine sa Akcionim planom za period 2026–2027. godine („Službeni glasnik RS”, broj 41/26), kao i niz drugih dokumenata javnih politika u kojima se

–––––––––––––––

2 IPCC, 2022: Summary for Policymakers [H.-O. Pörtner, D.C. Roberts, E.S. Poloczanska, K. Mintenbeck, M. Tignor, A. Alegría, M. Craig, S. Langsdorf, S. Löschke, V. Möller, A. Okem (eds.)]. In: Climate Change 2022: Impacts, Adaptation and Vulnerability. Contribution of Working Group II to the Sixth Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change [H.-O. Pörtner, D.C. Roberts, M. Tignor, E.S. Poloczanska, K. Mintenbeck, A. Alegría, M. Craig, S. Langsdorf, S. Löschke, V. Möller, A. Okem, B. Rama (eds.)]. Cambridge University Press, Cambridge, UK and New York, NY, USA, pp. 3–33, doi:10.1017/9781009325844.001.

kroz planirane mere i aktivnosti obezbeđuje tranzicija sa linearne na cirkularnu ekonomiju, a koje su zasnovane na održivom korišćenju resursa i energije, ponovnom iskorišćenju otpada, smanjenju negativnog uticaja na životnu sredinu, primeni inovacija i digitalnih alata, podizanju nivoa znanja, što će doprineti većoj konkurentnosti privrede. Poslednjih godina sprovedeno je više aktivnosti i projekata koji imaju za cilj pružanje podrške privredi u primeni principa cirkularne ekonomije i unapređenje saradnje nauke i privrede u oblasti cirkularnih inovacija.

Prema poslednjim podacima Republičkog zavoda za statistiku, domaća potrošnja materijalnih resursa u Republici Srbiji u 2022. godini iznosila je 146,22 miliona tona, što je za 7,1% više nego u 2021. godini, a 50% više u odnosu na 2001. godinu. Takav trend ima negativno značenje, jer se povećava godišnja potrošnja resursa. U istom periodu u Evropskoj uniji zabeleženo je smanjenje za 2,4%. U praćenju potrošnje resursa, zbog uticaja na životnu sredinu, značajnu ulogu ima struktura resursa. Glavne komponente ukupne domaće potrošnje materijalnih resursa su biomasa, fosilna goriva, nemetalni minerali (uglavnom materijali koji se koriste u građevinarstvu) i metali (uključujući rude metala).

Slika 3.8. Ukupna potrošnja materijala u Republici Srbiji i EU

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2024.

Domaća potrošnja materijala po stanovniku u Republici Srbiji je povećana sa 12,98 t u 2001. godini na 21,94 t u 2022. godini, odnosno za 69%, dok je u istom periodu u EU opala za 8,2%. Radi poređenja, prosečna domaća potrošnja materijala po stanovniku u EU 2022. godine je iznosila 14,45 t.

Slika 3.9. Domaća potrošnja materijala po stanovniku u Republici Srbiji i EU

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2024.

3.4.1. Iskorišćenje otpada

Analiza postojećeg stanja od značaja za iskorišćenje otpada pripremljena je na osnovu dostupnih zvaničnih podataka Agencije za zaštitu životne sredine, kao i identifikovanih problema, propisa i pokazatelja definisanih u Programu upravljanja otpadom u Republici Srbiji za period 2022–2031. godine i Programu razvoja cirkularne ekonomije u Republici Srbiji za period 2026–2030. godine.

Procenat stanovnika obuhvaćenih organizovanim sakupljanjem otpada pokazuje trend porasta i u 2022. godini je iznosio 87%.

Sistemski organizovano odvojeno sakupljanje, sortiranje i reciklaža komunalnog otpada nije uspostavljeno. Iako je primarna separacija u Republici Srbiji utvrđena zakonom i predviđa odvajanje plastike, papira, stakla i metala u posebno označenim kontejnerima, odvojeno sakupljanje u praksi funkcioniše sporadično u malom broju lokalnih samouprava. Infrastrukturni sistem za reciklažu nije uravnotežen da bi ukupna efikasnost bila maksimalna. Mreža za odvojeno sakupljanje otpada nije dovoljno razvijena u odnosu na postojeće kapacitete za reciklažu. Poslednja procena Agencije za zaštitu životne sredine je da je u 2022. godini reciklirano 17,7% generisanog komunalnog otpada, a da jedinice lokalne samouprave u tome učestvuju sa samo 3%.

U 2022. godini od ukupno proizvedenih 3,18 miliona tona komunalnog otpada, oko 1,4 miliona tona (45,6%) čini biorazgradivi otpad. Od te količine, ponovno je upotrebljeno samo 11.469 tona biorazgradivog otpada, što je manje od 1% proizvedenog biorazgradivog otpada, dok se ostatak odlaže na deponije.

Od 2010. godine izgrađeno je deset regionalnih deponija u okviru regionalnih centara za upravljanje otpadom, a ukupno je 12 sanitarnih deponija, od 26 planiranih. Trend povećanja količine deponovanog otpada na sanitarnim deponijama je primetan, što je naročito izraženo u 2021. otvaranjem nove regionalne sanitarne deponije Vinča. Ukupna količina odloženog otpada na ovim deponijama u toku 2022. godine iznosila je 1.294.126 tona, čime je obuhvaćeno 42% stanovnika Republike Srbije. Ovim je znatno povećana pristupačnost sanitarnom deponovanju čvrstog komunalnog otpada, koje je 2016. godine iznosilo svega 14%.

Urađeno je 18 regionalnih planova upravljanja otpadom od 26 regiona za upravljanje otpadom, na osnovu udruživanja lokalnih samouprava u regione za upravljanje otpadom i potpisivanja međuopštinskih sporazuma.

I pored ovakvog napretka u pristupačnosti sanitarnim deponijama, i dalje se znatna količina otpada odlaže na nesanitarne i divlje deponije. U periodu od 2010. godine urađena su 32 projekta sanacije, zatvaranja i rekultivacije smetlišta. Sanirane su nesanitarne deponije u nekim opštinama koje su predstavljale rizik po životnu sredinu.

Infrastruktura za upravljanje opasnim otpadom nije uspostavljena, nije izgrađeno nacionalno postrojenje za tretman opasnog industrijskog otpada, kao ni centralna regionalna skladišta opasnog otpada, za koje je plansko rešenje dato u Prostornom planu Republike Srbije iz 2010. godine. U privatnom sektoru postoji nekoliko postrojenja koja vrše tretman opasnog otpada i imaju odgovarajuće dozvole, kako bi vršile tretman opasnog otpada, kao i postrojenja čija se izgradnja planira. Nedostaju kapaciteti za insineraciju organskog industrijskog i medicinskog otpada.

Sistem za upravljanje posebnim tokovima otpada, delimično je uspostavljen na osnovu postojećih zakonskih i podzakonskih propisa u skladu sa zahtevima EU. Upravljanje ambalažom i ambalažnim otpadom uređeno je Zakonom o ambalaži i ambalažnom otpadu i podzakonskim propisima. U 2022. godini sedam operatera koji obavljaju delatnosti upravljanja ambalažnim otpadom je vršilo upravljanje ambalažom i ambalažnim otpadom za 1.918 pravnih lica koja stavljaju proizvode u ambalaži na tržište naše zemlje. Takođe, do juna 2023. godine Agenciji za zaštitu životne sredine su dostavljena 234 izveštaja od strane pravnih lica ili preduzetnika koji nisu preneli svoju obavezu na operatere za upravljanje ambalažnim otpadom.

U 2022. godini na tržište Republike Srbije stavljeno je 401.229,5 tona ambalaže. Od ove količine 399.906,0 tona stavljeno je na tržište od strane pravnih lica ili preduzetnika koji su svoje obaveze preneli na operatere. Količina ponovno iskorišćenog ambalažnog otpada je 256.125,5 tona, od ove količine 244.099,4 tona ambalažnog otpada je reciklirano. Na osnovu navedenih podataka, opšti i specifični nacionalni ciljevi za Republiku Srbiju u 2022. godini su ispunjeni i to za ponovno iskorišćenje otpada u vrednosti 64% i za reciklažu otpada u vrednosti od 61%.3

Budući da sistem odvojenog sakupljanja ambalažnog otpada iz domaćinstava trenutno nije adekvatno uspostavljen, najveći deo ambalažnog otpada iz domaćinstava uključen je u mešoviti komunalni otpad. Trenutno, sistem odvojenog sakupljanja ambalažnog otpada iz domaćinstava nije proširen na čitavu zemlju. Posebno je važno istaći da su u toku 2023. godine izmenama Plana smanjenja ambalažnog otpada za period od 2020. do 2024. godine propisani specifični ciljevi za reciklažu komunalnog ambalažnog otpada koji treba da doprinesu unapređenju sistema odvojenog sakupljanja komunalnog ambalažnog otpada.

Sistem sakupljanja otpadnih guma iz domaćinstava, odvojenog sakupljanja istrošenih baterija i akumulatora iz domaćinstava, kao i odvojenog sakupljanja otpadnog motornog ulja nije uspostavljen od strane lokalnih samouprava. Sistem za organizovano sakupljanje otpada od električne i elektronske opreme iz domaćinstava nije uspostavljen od strane lokalnih samouprava, osim sporadično. Dozvole za sakupljanje otpadnih vozila koja su kategorisana kao opasan otpad u 2022. godini ima 63 pravna lica/preduzetnika, 132 pravna lica/preduzetnika poseduje dozvole za sakupljanje otpadnih vozila kategorisanih kao neopasan otpad, 27 pravnih lica/preduzetnika imaju dozvolu za transport, a 16 operatera za skladištenje otpadnih vozila kategorisanih kao opasan otpad. Iako su jedinice lokalne samouprave dužne da organizuju odvojeno sakupljanje otpada i uspostave učestalost sakupljanja otpada za reciklabilne proizvode (papir, metal, plastiku i staklo), sistem odvojenog sakupljanja ambalažnog otpada iz domaćinstava nije proširen na čitavu zemlju. Kapaciteti za odvojeno sakupljanje i reciklažu otpada iz posebnih tokova nisu dovoljno razvijeni.

Upravljanje otpadom od građenja i rušenja regulisano je Uredbom o načinu i postupku upravljanja otpadom od građenja i rušenja („Službeni glasnik RS”, br. 93/23 i 94/23 – ispravka). Reciklira se manje od 1% generisane količine otpada od građenja i rušenja. Tehnički zahtevi za ponovno iskorišćenje otpada od građenja i rušenja kao glavnog ili dodatnog sirovinskog materijala za proizvodnju građevinskih proizvoda definisani su srpskim standardima kojima su preuzeti harmonizovani EN standardi.

U Republici Srbiji se prema poslednje objavljenim podacima UNEP-a za 2024. godinu godišnje baci 780.482 tona hrane, odnosno 108 kg po stanovniku. Procenjuje se da sektor ugostiteljstva godišnje generiše oko 40.000 tona otpada od hrane4, koji po propisima nisu dozvoljeni za upotrebu i nisu dozvoljeni ni za ljudsku ni životinjsku ishranu.

Otpad od hrane prepoznat je u okviru Zakona o upravljanju otpadom kao hrana (supstanca ili proizvod, prerađen, delimično prerađen ili neprerađen, a namenjen za ljudsku upotrebu ili za koji se može očekivati da će ga ljudi upotrebiti), koja je postala

–––––––––––––––

3 Izveštaj o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom u 2022. godini.

4 Analiza istraživanja o direktnom merenju količine i morfološkog sastava otpada od hrane iz komercijalnog sektora u Beogradu, Centar za unapređenje životne sredine, 2022.

otpad. Imajući u vidu da postoje podaci da se velika količina hrane baca, u mere prevencije uključene su i posebne mere koje imaju za cilj sprečavanje stvaranja otpada i to na način smanjivanja stvaranje otpada od hrane u primarnoj proizvodnji, u preradi i proizvodnji, u maloprodaji i drugoj distribuciji hrane, u restoranima i ugostiteljskim objektima i u domaćinstvima, kao i podsticanje doniranje hrane i drugi oblici preraspodele za ljudsku upotrebu, dajući prednost ljudskoj upotrebi u odnosu na upotrebu u hrani za životinje i preradu u neprehrambene proizvode.

Još jedan tok otpada koji zahteva zbrinjavanje je otpad životinjskog porekla, odnosno sporedni proizvodi životinjskog porekla koji nastaju tokom uzgoja, prometa životinja i klanja životinja ili tokom proizvodnje proizvoda životinjskog porekla. Ovo je izuzetak od primene Zakona o upravljanju otpadom.

U skladu sa Strategijom poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period 2014–2024. godine („Službeni glasnik RS”, broj 85/14), donet je Program za unapređenje upravljanja sporednim proizvodima životinjskog porekla za period od 2020. do 2024. godine („Službeni glasnik RS”, br. 14/20, 44/21, 139/22, 73/23 i 99/24), koji predviđa donošenje i primenu propisa koji su u potpunosti usklađeni sa EU propisima iz ove oblasti, uspostavljanje održivog sistema za sakupljanje i preradu, jačanje institucionalnih kapaciteta i podizanje svesti svih zainteresovanih strana o važnosti unapređenja sistema upravljanja sporednim proizvodima životinjskog porekla. Najveće količine ovog otpada upućuju se na preradu u postrojenja koja proizvode mesno-koštano brašno, topljene masti, i druge tehničke proizvode, kompost i biogas, prerađene proteine životinjskog porekla, kao i hranu za kućne ljubimce. Postrojenja otvorenog tipa za tretman sporednih proizvoda životinjskog porekla Kategorije 1, koja primenjuju osnovne metode prerade, postoje u Ćupriji i Inđiji. Instalisani kapaciteti za preradu materijala Kategorije 1 su 200.000 tona na godišnjem nivou. Spaljivanje i ko-spaljivanje se vrši u pećima u Nišu i Ćupriji. Ko-spaljivanje mesno-koštanog brašna vrši se i u četiri objekta (dve ciglane, jednoj cementari i u jednom objektu iz oblasti hemijske industrije). Prema podacima Uprave za veterinu iz 2019. godine, postoje tri biogasna postrojenja koja uglavnom koriste stajnjak u kombinaciji sa ostalim organskim supstratima. Proizvodnja komposta je daleko manja i odvija se u pet objekata.

U toku 2022. godine u Republici Srbiji je proizvedeno 8,28 miliona tona otpada iz industrije, od čega 80 hiljada tona čini otpad koji je po karakteru opasan. Termoenergetski objekti su najveći proizvođači otpada. Generisani otpad iz termičkih procesa iznosi 7 miliona tona, odnosno čini 84% ukupne količine proizvedenog otpada iz industrije. Zastupljene su u značajnim količinama i druge vrste otpada koje potiču iz termičkih procesa: neprerađena šljaka, otpadi od prerade šljake, čvrsti otpadi na bazi kalcijuma, nastali u procesu odsumporavanja gasova. Trenutno se leteći pepeo iz otprašivanja dimnih gasova nastao u termičkim postupcima sagorevanja uglja koristi za proizvodnju cementa i izvozi, dok se određene količine gipsa iz procesa odsumporavanja koriste kao pomoćni sastojak u proizvodnji cementa i izvoze. Uvođenje nove tehnologije za sakupljanje, transport i odlaganje pepela realizovano je na lokaciji TE Kostolac A, TE Kostolac B, TENT B i u TE Kolubara za blok A5. U TE „Nikola Tesla” A nije završen projekat odlaganja pepela. Prestanak eksploatacije, rekonstrukcija i remedijacija deponija pepela i šljake termoelektrana „Kostolac”, „Kolubara”, „Morava”, „Nikola Tesla” A i „Nikola Tesla” B nije realizovan.

U Republici Srbiji postoje tri fabrike cementa, od kojih dve (Holcim i CRH) vrše termički tretman opasnog i neopasnog otpada, odnosno koriste ga kao alternativno gorivo i imaju odgovarajuću dozvolu. Cementna industrija u Republici Srbiji, kao alternativnu sirovinu, koristi više od 300.000 tona neopasnog i opasnog otpada godišnje (najviše letećeg pepela i granulisane šljake iz visoke peći). Pored navedenih kapaciteta cementne industrije insinerator komunalnog otpada u Beogradu ima maksimalni projektovani kapacitet spaljivanja 340.000 tona otpada godišnje.

Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, u Republici Srbiji do 2024. godine izdato ukupno 2.612 dozvola za upravljanje otpadom na svim nivoima, međutim, broj dostavljenih izveštaja pokazuje da veliki procenat operatera koji poseduje dozvole nije aktivno na tržištu u ovoj oblasti, ili ne postupa u skladu sa zakonskim zahtevima u pogledu izveštavanja.

Iako postoji određeni pomak ka unapređenju upravljanja otpadom, infrastruktura nije dovoljno razvijena u odnosu na generisane količine otpada. Izgradnja novih postrojenja za otpad je neophodna kako bi se maksimalno iskoristili postojeći resursi i smanjio pritisak na životnu sredinu.

3.4.2. Istraživanje, inovacije i dobrovoljni instrumenti u oblasti cirkularne ekonomije

Jačanje izvozne konkurentnosti kroz transformaciju izvozne strukture moguće je samo značajnim rastom poslovne i investicione aktivnosti domaćih i stranih preduzeća koja svoje poslovanje zasnivaju na visokim tehnologijama, znanju i inovacijama. Prema poslednjem izveštaju Evropske komisije o oceni inovacija (European Innovation Scoreboard), objavljeno je da je Republika Srbija ostvarila značajan rast od skoro 30% u poslednje tri godine u oblasti inovacija. Prema ovom izveštaju u kojem se ocenjuju različite komponente inovacija na osnovu zvaničnih podataka, kao što su oblasti ljudskog kapitala, digitalizacija, inovativne privrede i drugi, rast Republike Srbije je duplo brži od rasta država članica EU. Ocena izveštaja Evropske komisije jeste da je Republika Srbija u svim oblastima zabeležila zapažen rast, pogotovo prethodne tri godine. Republika Srbija je sada na nivou 66,2% proseka EU (2018. godine je bila na 58%), dok je u određenim oblastima daleko ispred proseka EU. U oblasti kreiranja inovacija u malim i srednjim preduzećima Republika Srbija je 65,8% iznad proseka EU, a u oblasti zapošljavanja u inovativnim kompanijama 46% iznad proseka EU u oblasti. Prema izveštaju Evropske komisije, Republika Srbija je regionalni lider na ovoj listi, i ubedljivo je ispred pojedinih država članica EU. Ovaj uspeh rezultat je povećanih ulaganja države u inovacije, nauku i obrazovanje, kao i privatnog sektora koji je prepoznao budućnost privrede u oblasti inovacija. Broj zaposlenih u IT industriji je dupliran za manje od četiri godine na više od 40 hiljada u 2021. godini. U Republici Srbiji sve veći broj privrednih društava razvija svoje inovativne proizvode, što i dokazuju prodaje domaćih IT kompanija za iznose od više stotina miliona EUR. Preporuka izveštaja je da će dodatna ulaganja, pogotovo kroz finansijsku podršku za razvoj start-ur-ova, ulaganja u fondove rizičnog kapitala i razvoja obrazovanja koje će omogućiti veći broj talentovanih kadrova, omogućiti dalji rast Republike Srbije na ovoj listi. Izveštaj Evropske komisije o oceni inovacija daje komparativnu analizu u oblasti inovacija za zemlje članice EU i druge evropske zemlje.

Najveći broj poslovnih subjekata koji su svrstani u srednja preduzeća zapošljava od 1% do 4% visokoobrazovanih, dok skoro trećina velikih preduzeća zapošljava od 10% do 24% visokoobrazovanih kadrova. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, ukupni izdaci za naučno-istraživačku i istraživačko-razvojnu delatnost u 2022. godini iznosili su preko 68 milijardi RSD, a njihovo učešće u BDP-u iznosilo je 0,97%. U ukupnom broju organizacija koje se bave naučno-istraživačkom i istraživačko-razvojnom delatnošću, nefinansijski sektor je učestvovao sa 55%, visoko obrazovanje sa 29%, sektor države sa 15%, a neprofitni sektor sa 1%. U 2022. godini bilo je 24.838 zaposlenih lica u ovoj delatnosti, a od toga su 17.512 istraživači. U ukupnom broju zaposlenih učešće žena iznosi 53%. Učešće istraživača zaposlenih u naučno-istraživačkoj i istraživačko-razvojnoj delatnosti u ukupnom broju zaposlenih iznosi oko 71%.

Što se tiče indikatora inovativnih aktivnosti, za period 2020–2022. godine, učešće poslovnih subjekata sa najmanje jednom vrstom inovacije iznosi 51,14%. Inovativno je više od 67% velikih poslovnih subjekata, oko 56% srednjih poslovnih subjekata, dok je među malim poslovnim subjektima oko 50% inovativno. Inovativne aktivnosti su skoro jednako zastupljene kod poslovnih subjekata koji se bave proizvodnim i uslužnim delatnostima. Najveći udeo ukupnih izdataka za inovativne aktivnosti poslovnih subjekata predstavlja učešće troškova za nabavku mašina i opreme od oko 80%, dok je oko 20% sredstava uloženo u sve ostale aktivnosti.

Radi podsticanja i promovisanja cirkularne ekonomije, Ministarstvo zaštite životne sredine i UNDP u partnerstvu sprovode projekat „Smanjenje ugljeničnog otiska lokalnih zajednica primenom principa cirkularne ekonomije u Republici Srbiji – Cirkularne zajednice u Srbiji”, uz finansijsku podršku Globalnog fonda za životnu sredinu (GEF) koji traje od 2022. do 2027. godine. Posebna komponenta projekta je posvećena unapređenju saradnje nauke i privrede u oblasti cirkularnih inovacija kroz dodelu finansijskih podsticaja – cirkularnih vaučera za nagrađivanje konkretnih inicijativa u oblasti cirkularne ekonomije kojima se doprinosi ublažavanju klimatskih promena. Cilj ovog podsticaja je prepoznavanje realnih potreba i mogućnosti tržišta u Republici Srbiji da primeni cirkularne inovacije, u domenu povećanja efikasnosti i ponovnog korišćenja sirovina, koje doprinose razvoju inovacionih kapaciteta privrednih subjekata u Republici Srbiji, prvenstveno malih i srednjih preduzeća, kroz uspostavljenu saradnju sa naučno-istraživačkim organizacijama. U toku 2023. i 2024. godine dodeljeno je 35 cirkularnih vaučera akreditovanim naučno-istraživačkim organizacijama i inovacionim centrima za konkretne inicijative u oblasti cirkularne ekonomije.

Dobrovoljni instrumenti u zaštiti i unapređenju životne sredine i održivom razvoju

Dostupnost odgovarajućih standarda iz oblasti životne sredine, održivosti, menadžmenta energijom, ušteda energije i cirkularne ekonomije u Republici Srbiji je na dosta visokom nivou. U okviru Instituta za standardizaciju Srbije postoje odgovarajuće nacionalne tehničke komisije za relevantne EN i ISO standarde i Republika Srbija aktivno učestvuje na izradi novih standarda iz oblasti cirkularne ekonomije (u okviru ISO TC 323 tehničke komisije za cirkularnu ekonomiju).

Rad na standardima iz oblasti cirkularne ekonomije je organizovan preko nacionalne komisije u okviru Instituta za standardizaciju Srbije, KS Z183 Cirkularna ekonomija i upravljanje otpadom, a značajnim delom i preko drugih relevantnih nacionalnih komisija, posebno komisije u oblasti menadžmenta životnom sredinom KS A 207 koja prati rad međunarodne komisije ISO TC 207. Većina međunarodnih standarda koji se ocene da su od posebnog značaja za zainteresovane strane se preuzimaju metodom prevođenja i objavljuju na srpskom jeziku ili dvojezično od strane Instituta za standardizaciju Srbije, što stvara dobre preduslove za njihovu primenu od strane zainteresovanih strana u Republici Srbiji.

Prema podacima Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO)5, broj sertifikovanih organizacija u Republici Srbiji u 2022. godini prema standardu za sistem menadžmenta životnom sredinom (ISO 14001:2015) iznosio je 1.921, što je četiri puta više u odnosu na 2010. godinu, a prema standardu za sistem menadžmenta energijom (ISO 50001:2018), broj je iznosio 77.

–––––––––––––––

5 Podaci o istraživanju broja sertifikata u svetu, tzv „ISO survey”. Ovi podaci nisu precizni jer jedinstveni, zvaničan registar sertifikovanih organizacija trenutno ne postoji.

Slika 3.10. Razvoj broja ISO 14001 sertifikata u Republici Srbiji

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2024.

EMAS (EMAS – Eco Management and Audit Scheme) predstavlja program EU kojim se omogućava organizacijama da verifikuju svoj sistem menadžmenta životnom sredinom u skladu sa odgovarajućom Uredbom (EU) 1221/2009 o dobrovoljnom učešću organizacija u sistemu upravljanja životnom sredinom i nezavisnog ocenjivanja Zajednice (EMAS).

Čistija proizvodnja i Šema eko-menadžmenta i provere (EMAS) u Republici Srbiji uveden je i delimično definisan Zakonom o zaštiti životne sredine („Službeni glasnik RS”, br. 135/04, 36/09, 36/09 – dr. zakon, 72/09 – dr. zakon, 43/11 – US, 14/16, 76/18, 95/18 – dr. zakon, 95/18 – dr. zakon i 94/24 – dr. zakon), koji je 2016. godine izmenjen, između ostalog, sa ciljem da se i realno, u praksi, podstaknu prve registracije EMAS organizacija iz Republike Srbije. Registracija organizacija iz Republike Srbije u EU EMAS registar je moguća (kroz posebne uslove za Globalnu EMAS registraciju i registraciju organizacija iz trećih zemalja). Nema kompanija sa uspostavljenim i registrovanim EMAS sistemom u Republici Srbiji.

Da bi se organizacije iz Republike Srbije registrovale u EMAS sistemu EU, potrebno je da ispune čitav set zahteva od kojih se određeni broj zahteva odnosi i na ispunjavanje zakonskih zahteva iz oblasti životne sredine u Republici Srbiji. Taj deo u postupku EMAS registracije proverava nezavisni, ovlašćeni EMAS verifikator. Dodatno je važno da postoji i neki vid komunikacije nadležnih organa za EMAS iz EU, gde se vrši registracija, sa relevantnim nadležnim organom u Republici Srbiji (sa ministarstvom nadležnim za poslove životne sredine) i neki vid potvrde od strane nadležnih organa iz Republike Srbije da konkretna organizacija nema evidentiranih neusklađenosti sa zakonskim propisima iz oblasti životne sredine. Pravna lica, preduzetnici i organizacije, koja imaju uspostavljen sistem upravljanja zaštitom životne sredine (prema standardu ISO 14001) imaju dobre preduslove da pokrenu postupak pripreme i uključivanja u sistem EMAS. Ministarstvo vodi evidenciju izdatih potvrda.

Eko znak Republike Srbije (nacionalni Eko znak Republike Srbije: „Prijatelj životne sredine”) i EU Eko znak pripadaju Programu označavanja u vezi sa životnom sredinom tipa I (u skladu sa standardom ISO 14024 i ISO 14050). Eko znakom se podstiče primena cirkularne ekonomije jer je u fokusu eko znaka smanjenje negativnih uticaja na životnu sredinu, produžavanje veka trajanja proizvoda kroz odgovarajući eko-dizajn proizvoda, jednostavna popravka i održavanje, vodeći računa i o smanjivanju ili eliminisanju određenih opasnih materija koje ulaze u sastav proizvoda. U Republici Srbiji samo dve organizacije imaju proizvode za koje je dodeljen nacionalni Eko znak.

Slika 3.11. Razvoj broja Eko znak sertifikovanih kompanija u Republici Srbiji

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2024.

Dodeljivanje EU Eko znaka u skladu sa odgovarajućom Uredbom EU o Eko znaku, za proizvode koji su proizvedeni u Republici Srbiji nije moguće u okviru Republike Srbije. Tako nešto biće moguće u trenutku kada Republika Srbija postane članica EU.

Detalji u vezi sa postupkom i uslovima dodeljivanja nacionalnog Eko znaka definisani su Zakonom o zaštiti životne sredine i posebnim Pravilnikom o bližim uslovima, kriterijumima i postupku za dobijanje prava na korišćenje ekološkog znaka, elementima, izgledu i načinu upotrebe ekološkog znaka za proizvode i usluge („Službeni glasnik RS”, broj 49/16). Pravilnik sadrži i konkretne kriterijume za Eko znak za 26 različitih grupa proizvoda. Kriterijumi su izrađeni po ugledu na odgovarajuće kriterijume za EU Eko znak koji su važili u trenutku izrade navedenog pravilnika. Strateški pravac razvoja nacionalnog Eko znaka Republike Srbije sagledava se kroz odluku da grupe proizvoda i usluga za koje se može dodeliti nacionalni Eko znak, kao i kriterijumi po pojedinačnim grupama, budu istovetni kao grupe proizvoda i kriterijumi za dodelu evropskog Eko znaka – „Cveta” EU. Zbog izmena koje su se u međuvremenu dogodile u kriterijumima za Eko znak EU, postoje određena neslaganja u kriterijumima nacionalnog Eko znaka i EU Eko znaka. Potrebno je uraditi reviziju važećeg Pravilnika uzimajući u obzir dodatne grupe proizvoda i usluga, kao i prioritete koji će biti definisani za zelene javne nabavke i zastupljenost odgovarajućih proizvoda/usluga na tržištu Republike Srbije.

Potrebno je pomenuti i ESG standarde koji usmeravaju korporativne politike kako bi bile u skladu sa konceptima održivog razvoja u oblastima životne sredine, društvene odgovornosti i korporativnog upravljanja. Ovaj način izveštavanja počele su da koriste i mnoge kompanije u Srbiji, koje koje žele da na ovaj način pokažu da su društveno odgovorne kompanije. Da bi se ispunili klimatski i energetski ciljevi Zelene agende, potrebno je usmeriti investicije ka održivim projektima i aktivnostima. U tom smislu je važno pomenuti i sistem klasifikacije za održive ekonomske aktivnosti, ili EU taksonomiju. Jedan od ciljeva EU taksonomije je podrška tranziciji na cirkularnu ekonomiju i promovisanje upotrebe sekundarnih sirovina, produžavanje životnog veka proizvoda i materijala i implementaciju zatvorene materijalne petlje kako bi se sprečilo stvaranje otpada. Ovaj okvir ima za cilj da pomogne kompanijama, investitorima i drugim zainteresovanim stranama da razumeju i saopšte ekološki učinak svojih sredstava, proizvoda, usluga i investicija, kao i da olakša kompanijama da identifikuju mogućnosti za poboljšanje svog ekološkog učinka i pristup novim tržištima i investitorima zainteresovanim za održiva i odgovorna ulaganja.

Zelene javne nabavke

Zelene javne nabavke imaju svoju značajnu ulogu u postizanju ciljeva održivog razvoja koji su definisani u okviru Agende za održivi razvoj 2030, posebno cilja 12 – Odgovorna potrošnja i proizvodnja. Zelene javne nabavke su prepoznate kao jedna od prioritetnih oblasti i u strateškim dokumentima EU za cirkularnu ekonomiju. U okviru EU Zelenog dogovora, ukazuje se na plan Evropske komisije da u narednom periodu predloži minimum obaveznih kriterijuma za zelene javne nabavke i ciljeve u sektorskom zakonodavstvu, kao i postepeno obavezno izveštavanje u vezi sa zelenim javnim nabavkama.

U prethodnom periodu je realizovano više aktivnosti iz oblasti zelenih javnih nabavki. Objavljene su Smernice za zelene javne nabavke (2019.), Smernice za obračun troškova životnog ciklusa (2019.)6, Smernice za partnerstvo za inovacije (2021.) i Priručnik za javne nabavke namenjen naručiocima u jedinicama lokalne samouprave (2023.), koji sadrži poglavlje o zelenim javnim nabavkama.

U periodu od 2019–2021. godine izrađeni su odgovarajući vodiči za primenu kriterijuma za zelene javne nabavke za nekoliko grupa dobara, usluga i radova, a izrađen je i Izveštaj o zelenim javnim nabavkama u Republici Srbiji za period 1. januar 2019. – 30. jun 2019. godine. Kancelarija za javne nabavke je izradila modele konkursnih dokumentacija https://www.ujn.gov.rs/?page_id=1195. Od 2020. godine postoji tehnička mogućnost evidentiranja podataka o zelenim javnim nabavkama kroz Portal za javne nabavke. Na osnovu analize tih podataka iz godišnjih izveštaja o javnim nabavkama u Republici Srbiji, Kancelarije za javne nabavke, tokom 2021. godine je sprovedeno 650 postupaka javnih nabavki sa ekološkim aspektima, što čini 0,41% u odnosu na ukupan broj postupaka javnih nabavki u Republici Srbiji, dok je tokom 2022. godine sprovedeno je 1111 postupaka javnih nabavki sa ekološkim aspektima, što čini 0,44% u odnosu na ukupan broj postupaka javnih nabavki. U 2023. godini sprovedeno je 1.592 postupaka javnih nabavki sa ekološkim aspektima, što čini 3,32% u odnosu na ukupan broj postupaka javnih nabavki, te je zaključeno 27.695 ugovora u kojima je primenjen ekološki aspekt, što čini 8,24% u odnosu na ukupan broj zaključenih ugovora.

Donošenjem izmena i dopuna Zakona o javnim nabavkama („Službeni glasnik RS”, br. 91/19 i 92/23) pored načela ekonomičnosti i efikasnosti, uvedeno je načelo zaštite životne sredine u postupcima javnih nabavki. Uvedena je obaveza primene kriterijuma za dodelu ugovora koji nije zasnovan samo na ceni, već i kvalitetu, za tačno određene kategorije usluga.

Na osnovu Pravilnika o vrstama dobara i usluga za koja su naručioci u obavezi da primenjuju ekološke aspekte u postupcima javnih nabavki („Službeni glasnik RS”, broj 118/25), naručioci su u obavezi da od 1. januara 2026. godine primenjuju ekološke aspekte u postupcima javnih nabavki prilikom određivanja tehničkih specifikacija, kriterijuma za izbor privrednog subjekta, kriterijuma za dodelu ugovora ili uslova za izvršenje ugovora o javnoj nabavci za sledeća dobra: fotokopir papir, računarska oprema (desktop računari, laptop računari i monitori), kancelarijska elektronska oprema (štampači, skeneri, multifunkcionalni uređaji i sl.), klima uređaji (standardni klima uređaji, inverter klime za grejanje i hlađenje i sl.), sredstva za čišćenje (proizvodi za čišćenje tvrdih površina, tekstilni proizvodi za čišćenje i sl.), usluge čišćenja i električni aparati za domaćinstvo. Takođe je propisan udeo predmeta nabavke sa ekološkim aspektima u postupcima javnih nabavki dobara u iznosu najmanje 10% u odnosu na ukupan obim predmeta javne nabavke.

U okviru Programa razvoja javnih nabavki u Republici Srbiji za period 2024–2028. godine, planirano je da se osigura šira primena ekoloških aspekata prilikom sprovođenja javnih nabavki, putem izrade vodiča, i modela konkursne dokumentacije, kao i putem obuka na temu zelenih javnih nabavki.

–––––––––––––––

6 http://eupodrska.ujn.gov.rs/dokumenta/

Očekuje se da primena zelenih javnih nabavki ima snažan pozitivan uticaj na razvoj i primenu cirkularne ekonomije.

3.4.3. Potencijali za primenu cirkularne ekonomije

Jedan od najbitnijih preduslova za razvoj cirkualarne ekonomije je efikasno korišćenje sirovina i energije. Stanje u industriji uglavnom karakteriše primena zastarelih tehnologija, visoka specifična potrošnja energije, značajna količina generisanog otpada koji se ne koristi kao sekundarna sirovina, neracionalna potrošnja vode, ispuštanje otpadnih voda bez tretmana, korišćenje opasnih hemikalija, nedostatak monitoringa potrošnje energenata u proizvodnim procesima, i drugo. Ušteda resursa se može postići primenom cirkularnog dizajna, korišćenjem nusproizvoda kao sekundarnih sirovina, uštedom vode kroz optimizaciju korišćenja i recirkulaciju vode i dr. Kako je cirkularni tok materijala istovremeno i tok hemikalija, bezbedno upravljanje hemikalijama zauzima važno mesto u cirkularnim tokovima materijala u različitim industrijskim granama. Stanje u oblasti bezbednog upravljanja hemikalijama karakteriše nedostatak informacija o hemikalijama u materijalima i predstavlja prepreku u postizanju efikasne cirkularne i „zelene” ekonomije. Ušteda energije i prelazak na obnovljive izvore energije u cilju uspostavljanja njenog cirkularnog toka, ima smisao u slučaju kada su postojeći sistemi optimizovani i kada se resursi efikasno koriste, bez razlike da li su obnovljivi ili ne. Zbog toga je dalji razvoj sistema upravljanja energijom i smanjenje gubitaka, jedan od pravaca za unapređenje postojećeg stanja u privredi. Takođe, veće ekonomsko iskorišćenje energije može se ostvariti i povećanjem stepena finalizacije proizvoda, u čemu cirkularni dizajn proizvoda može da ima veliku ulogu.

Otpad od građenja i rušenja i otpad od hrane, imaju veliki potencijal za dalji razvoj cirkularne ekonomije u Republici Srbiji.

Prema Strategiji industrijske politike Republike Srbije za period od 2021. do 2030. godine, kao sektori koji u Republici Srbiji imaju najveći potencijal za primenu koncepta cirkularne ekonomije identifikovani su prerađivačka industrija (posebno prehrambena), građevinarstvo, drvna industrija, kao i primarna poljoprivreda.

3.5. Kvalitet životne sredine i faktori uticaja

3.5.1. Kvalitet vazduha

Kvalitet vazduha

Na kvalitet ambijentalnog vazduha u Republici Srbiji dominantno utiču koncentracije suspendovanih čestica PM10 i PM2.5, osim u Boru gde zajedno sa sumpor dioksidom uslovljavaju prekomerno zagađenje vazduha. Od teških metala, arsen u Lazarevcu i arsen i kadmijum u Boru javljaju se u koncentracijama većim od godišnje ciljne vrednosti.

U okviru državne mreže za automatski monitoring kvaliteta vazduha u Republici Srbiji, u 2024. godini državna mreža ima ukupno 49 automatskih stanica kojima upravlja AZŽS (od kojih je osam na teritoriji APV) i tri automatske stanice kojima upravlja Gradski zavod za javno zdravlje Beograda.

Automatskih stanica koje su deo lokalne mreže ima 40 (27 u mreži grada Beograda –Sekretarijata za zaštitu životne sredine, sedam u mreži Pokrajinskog sekretarijata za urbanizam i zaštitu životne sredine za teritoriju Vojvodine, četiri u mreži grada Pančeva za teritoriju Pančeva i dve stanice operatera u Boru).

Pojedine zagađujuće materije su različito zastupljene u programima monitoringa kvaliteta vazduha u državnoj i lokalnim mrežama za kontrolu kvaliteta vazduha. U periodu 2019–2023. godine povećavao se broj mernih mesta odnosno broj dostavljenih podataka tako da je njihov ukupan broj porastao sa 53 u 2019. godini na 96 mernih mesta u 2023. godini. Tokom proteklih pet godina najznačajniji porast beleže merenja suspendovanih čestica RM10 (za 48 mernih mesta više), azot-dioksida i suspendovanih čestica RM 2,5 (za 38 mernih mesta više), sumpor-dioksida (24), a zatim prizemnog ozona (16) i ugljen-monoksida (14). Po broju rezultata tokom 2023. godine najbrojnija su bila merenja suspendovanih čestica RM10 (80), zatim azot-dioksida (67), sumpor-dioksida (61), suspendovanih čestica RM2,5 (54), ugljen-monoksida (44) i prizemnog ozona (38)7.

–––––––––––––––

7 SEPA, Godišnji izveštaj o stanju kvaliteta vazduha u Republici Srbiji 2023. godine

Slika 3.12. Broj mernih mesta na osnovu kojih je urađena kategorizacija kvaliteta vazduha u periodu 2019–2023. godine

Izvor: SEPA, Godišnji izveštaj o stanju kvaliteta vazduha u Republici Srbiji 2023. godine, 2024.

U periodu od 2019. do 2023. godine u Republici Srbiji došlo je do znatnog povećanja broja mernih mesta, naročito onih na kojima se vrše merenja suspendovanih čestica PM2.5, a od 2021. godine počelo je da se primenjuje i kriterijum za kategorizaciju kvaliteta vazduha u odnosu na broj dana u godini kada su registrovana prekoračenja dnevne granične vrednosti za suspendovane čestice PM10. Ove promene su uslovile dodatni način poređenja i analize kvaliteta vazduha od godine do godine, u ovom posmatranom periodu. Za analizu suspendovanih čestica PM10 uzet je procenat mernih mesta na kojima je zabeleženo prekoračenje broja dana sa koncentracijama većim od granične vrednosti (GV) 50 μg/m³.

U zoni „Srbija” tokom 2023. godine vazduh je bio I kategorije tj. čist ili neznatno zagađen vazduh, osim u gradovima Kruševac, Šabac, Kragujevac, Pirot, Loznica, Čačak, Paraćin (Popovac), Zaječar, Kraljevo, Novi Pazar i Valjevo. U zoni „Vojvodina” tokom 2023. godine vazduh je bio I kategorije tj. čist ili neznatno zagađen vazduh, osim u gradovima Subotica i Sombor. U 2023. godini vazduh je bio III kategorije u aglomeracijama: Beograd, Novi Sad, Niš, Pančevo, Smederevo, Bor, Kosjerić i Užice. Tokom 2023. godine kvalitet vazduha je bio treće kategorije, prekomerno zagađen u alomeraciji Beogradu usled prekoračenja graničnih vrednosti azot-dioksida i suspendovanih čestica PM10 i PM2.5, a u aglomeraciji Bor usled prekoračenja graničnih vrednosti suspendovanih čestica PM10 i olova u suspendovanim česticama PM10. Aglomeracije Novi Sad, Niš, Pančevo, Smederevo, Kosjerić i Užice i gradovi Kruševac, Pirot, Novi Pazar, Valjevo su svrstani u treću kategoriju kvaliteta vazduha zbog prekomernog zagađenja suspendovanim česticama PM10 i PM2.5. Prekomerno su bili zagađeni gradovi Šabac, Kragujevac, Loznica, Čačak, Paraćin (Popovac), Zaječar, Kraljevo, Subotica i Sombor, a uzrok je prisustvo suspendovanih čestica PM10 iznad dozvoljenih granica.

Jedinice lokalne samouprave u kojima je kvalitet vazduha svrstan u treću kategoriju u obavezi su da usvoje plan kvaliteta vazduha. Do početka 2023. godine, planovi kvaliteta vazduha pripremljeni su za Bor, Pančevo, Smederevo, Novi Sad, Užice, Beograd, Kosjerić i Kragujevac. Osim toga, lokalne samouprave imaju obavezu da izrade kratkoročne akcione planove kada postoji rizik od prekoračenja koncentracija opasnih po zdravlje ljudi koja je propisana za sumpor-dioksid, azot-dioksid i prizemni ozon. Ovim kratkoročnim akcionim planovima definišu se mere koje se kratkoročno preduzimaju u cilju smanjenja rizika ili trajanja takvog prekoračenja. Kratkoročni akcioni planovi izrađeni su za aglomeracije Bor i Užice, i za gradove Sombor, Kragujevac, Sremska Mitrovica, Leskovac, Trstenik i Kruševac, dok je kratkoročni akcioni plan za Beograd uključen u ažurirani plan kvaliteta vazduha.

Slika 3.13. Kategorije kvaliteta vazduha u 2023. godini

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2024.

Emisije zagađujućih materija u vazduh

Ukupne emisije SO2 u 2023. godini su dostigle 332,36 kt SO2, što predstavlja smanjenje od 17,04% u odnosu na 2010. godinu. Povećanje emisija se zapaža u 2011. godini od 13,8% u poređenju sa 2010., a zatim i u 2013. godini od 8,3%. Nakon toga se uspostavlja stabilan trend emisija. Javna proizvodnja i distribucija energije daleko je najveći izvor emisija SO2 i ovaj sektor emituje 88,6% ukupnih emisija u 2023. Emisije SO2 potiču od upotrebe domaćeg lignita kao energenta u termoelektranama i drugim ložištima. Preostalih 7,4% emisija SO2 potiče iz sektora upotrebe energije u industriji i industrijskih procesa, kao i iz sektora toplana snage manje od 50 MW i individualnog grejanja od 3,6%.

Slika 3.14. Ukupne emisije SO2 u Republici Srbiji (2005-2019. godine)

Izvor: Program zaštite vazduha u Republici Srbiji za period od 2022. do 2030. godine sa akcionim planom

Ukupne emisije NOx u 2023. godini su dostigle 139,07 kt NOx što predstavlja smanjenje od 4,6% u odnosu na 2010. godinu. Povećanje emisija se zapaža u 2011. godini od 9,7% u poređenju sa 2010. godinom, nakon čega je prisutan opadajući trend emisija, naročito u 2014. godini kada su emisije usled velikih poplava opale za 15% u odnosu na 2010. godinu. Javna proizvodnja i distribucija energije je najveći izvor emisija NOx i ovaj sektor emituje 48% ukupnih emisija u 2023. 25,4% emisija NOx potiče iz sektora drumskog saobraćaja. U ovom sektoru, 46% emisija NOx potiču od putničkih vozila, 42% od teretnih vozila i autobusa i 12% od komercijalnih vozila. Veći deo preostalih emisija NOx potiče iz sektora upotrebe energije u industriji i industrijskih procesa i iznose 9,8%.

Slika 3.15. Ukupne emisije NOx u Republici Srbiji (2005–2019. godine)

Izvor: Program zaštite vazduha u Republici Srbiji za period od 2022. do 2030. godine sa akcionim planom

Emisije PM2.5 su u 2023. godini iznosile 58,18 kt PM2.5, što predstavlja povećanje od 36,4% u odnosu na 2010. godinu. Stabilan trend emisija je sve do 2019. godine kada dolazi do naglog skoka PM2.5 emisija od 36,8%. Razlog ovakvog povećanja je povećana potrošnja lignita, prirodnog gasa i drvne biomase u kategoriji Domaćinstva: Stacionarno sagorevanje. Primećuje se da je u narednom periodu i dalje povećana potrošnja prirodnog gasa i drvne biomase u ovoj kategoriji, dok se potrošnja lignita vratila na nivo pre 2020. godine. Dominantni izvor emisija PM2.5 je sektor toplana snage manje od 50 MW i individualno grejanje, koji doprinosi ukupnim PM2.5 emisijama sa 83,33% u 2023, zatim upotreba energije u industriji i industrijski procesi sa 6,22% i drumski saobraćaj sa 3,62%.

Slika 3.16. Ukupne emisije PM2.5 u Republici Srbiji (2005-2019. godine)

Izvor: Program zaštite vazduha u Republici Srbiji za period od 2022. do 2030. godine sa akcionim planom

Emisije PM2.5 iz loženja biomase u domaćinstvima ne pokazuju značajno poboljšanje od 2005. godine, što odražava mala tehnološka poboljšanja u smislu korišćenja biomase i drugih čvrstih goriva, što se može pripisati i nedostatku relevantnih propisa kojima bi se stimulisali proizvođači kotlova, šporeta i drugih uređaja na biomasu umesto na druga čvrsta goriva, čime bi se poboljšao učinak uređaja kroz unapređeni dizajn proizvoda namenjenih domaćem tržištu.

Emisije PM2.5 sadržane u nacionalnom CLRTAP inventaru su primarne emisije RM2.5. Pored primarnog PM2.5 ambijentalni vazduh sadrži i sekundarni PM2.5. Sekundarna formacija nastaje usled složenih fotohemijskih reakcija u atmosferi. Prema tome, vrednosti koje detektuje sistem za nadzor ambijentalnog vazduha predstavljaju i primarni i sekundarni PM2.5. Glavni prekursori/komponente za sekundarno formiranje PM2.5 su SO2, NOx, VOC i NH3. Na primer, SO2 u ambijentalnom vazduhu može biti oksidovan oksidantom kao što je ozon i hidroksilni radikal (OH) u N2SO4 i skoro ceo gas N2SO4 može biti posledica njegovog niskog pritiska pare u ambijentalnom vazduhu koji se pretvara iz gasovite faze u fazu čestica jer N2SO4 dalje reaguje sa NH3 i formira sulfatne soli (NN4)2SO4, koje su termički stabilne. Prema tome, svako smanjenje emisije SO2 će se pored primarnih smanjenja PM2.5 (koje je pokrenuto primenjenom tehnologijom odsumporavanja) odraziti i na smanjenje sekundarnih PM2.5, a kombinovani efekat će biti otkriven od strane mreže za praćenje kvaliteta ambijentalnog vazduha. Sličan proces se primenjuje i za emisije NOx koje se završava formiranjem nitratnih soli koje nisu termički stabilne i mogu se raspasti u specifičnim atmosferskim uslovima.

Emisije isparljivih organskih jedinjenja su 2019. godine iznosile 121,3 kt VOC, što predstavlja smanjenje od 18,8% u poređenju sa 2005. i 3,6% u poređenju sa 2015. godinom. Najznačajnije smanjenje emisija VOC zabeleženo je u sektoru drumskog saobraćaja, gde su emisije VOC pale za 77,2% u odnosu na 2005. i 49,7% u odnosu na 2015. godinu, uglavnom zbog poboljšanog voznog parka putničkih vozila na benzin. Nenamerne emisije VOC8, koje predstavljaju 30,8% svih emisija, su od 2015. porasle za 3,2%, uglavnom zbog povećanja nenamernih emisija iz upotrebe čvrstih goriva, na primer, iz aktivnosti eksploatacije i pripreme uglja (+1,9%) i usled povećanja distribucije naftnih proizvoda (+11,9%).

Posle nenamernih emisija VOC, slede emisije iz drugih stacionarnih izvora (sa biomasom koja se koristi u domaćinstvima), čiji udeo iznosi 21,9% u ukupnim emisijama VOC. Emisije iz ovih izvora su od 2015. godine porasle za 6,5%, uglavnom zbog povećanja korišćenja biomase kao energenta u domaćinstvima.

Slika 3.17. Ukupne emisije VOC u Republici Srbiji (2005-2019. godine)

Izvor: Program zaštite vazduha u Republici Srbiji za period od 2022. do 2030. godine sa akcionim planom

–––––––––––––––

8 Uključuje nenamerne emisije od čvrstih goriva (rudarenje i rukovanje ugljem, transformacija) i nenamerne emisije od nafte i gasa (istraživanje, proizvodnja, prerada, prenos, skladištenje, distribucija i drugo, na primer, sakupljanje i spaljivanje gasa na baklji).

Emisije VOC iz sektora poljoprivrede čine udeo od 17,5%, i pale su za 3,7% od 2015. godine. Najveći izvor emisija VOC iz poljoprivrede potiče iz upravljanja stajnjakom, i čine 83,3% udela u ukupnim emisijama VOC, zatim slede VOC iz uzgoja žitarica sa 14,1% i spaljivanje ostataka iz poljoprivrede na otvorenom sa 2,6%. U delu upravljanja stajnjakom, VOC iz mlečnog govedarstva iznosi 42,8%, iz nemlečnog govedarstva 23,9%, iz uzgoja svinja 12,2% i 21,2% iz uzgoja ostale stoke i živine, kao što su ovce, koze, koke nosilje i tovni pilići.

Emisije NMVOC su 2023. godine iznosile 140,1 kt NMVOC, što predstavlja smanjenje od 1,9% u odnosu na 2010. godinu. Beleže se veći padovi emisija, naročito u 2014. godini od 11,7%, odnosno u 2019. godini od 5,6% respektivno. Najveće emisije NMVOC su u 2020. godini i iznose 147,03 kt NMVOC. Dominantni izvor emisija NMVOC je sektor Fugitivne emisije koji doprinosi ukupnim NMVOC emisijama sa 30,3% u 2023, zatim Toplane snage manje od 50MW i individualno grejanje sa 29,4%, i Poljoprivreda sa 12,5%.

Emisije NH3 su u 2023. godini iznosile 58,78 kt NH3, što predstavlja smanjenje od 33,9% u odnosu na 2010. godinu. Predominantni sektor emisije NH3 je poljoprivreda, čiji je udeo u ukupnim nacionalnim emisijama čak 91,4%, dok sektor upravljanja otpadom doprinosi ukupnim NH3 emisijama u 2023. sa 6,81%. Glavni izvor emisija NH3 su iz kategorija upravljanje stajnjakom, koji čini 87,4% poljoprivrednih emisija u 2023, i sa 12,6% kategorija primene neorganskih azotnih đubriva (uključujući primenu uree). Opadajući trend emisija NH3 uglavnom je rezultat smanjenja broja svinja i goveda u Republici Srbiji. Treba naglasiti da su emisije NH3 iz industrije znatno opale 2019. godine. Smanjenje emisija NH3 iz ovog sektora posledica je obustave proizvodnje amonijum-nitrata zbog neusaglašenosti sa propisima iz oblasti zaštite životne sredine i sa tržišnim uslovima.

Slika 3.18. Ukupne emisije NH3 u Republici Srbiji (2005-2019. godine)

Izvor: Program zaštite vazduha u Republici Srbiji za period od 2022. do 2030. godine sa akcionim planom

Emisije suspendovanih čestica iz termoelektrana na ugalj su unutar nacionalno utvrđenih graničnih vrednosti i imaju opadajući trend, pri čemu jedino termoelektrana „Nikola Tesla” A1 – A3 prekoračuje 1,75 puta granične vrednosti, dok „Kostolac” A1 i A2 imaju neznatno prekoračenje. Prema podacima EPS AD, emisije suspendovanih čestica u proizvodnji električne energije u 2021. godini smanjene su na 7.474 t po godini u odnosu na 66.626 t po godini, koliko je emitovano u 2003. godini. U cilju smanjenja emisija praškastih materija na 14 blokova u termoenergetskim objektima rekonstruisani su elektrofilteri. Izgrađeno je postrojenje za odsumporavanje dimnih gasova vlažnim postupkom u TE „Kostolac” B, a sistem za odsumporavanje dimnih gasova u TE „Nikola Tesla” A na blokovima A3, A4, A5 i A6 pušten je u probni rad marta 2024. godine i proces ishodovanja upotrebne dozvole je u toku, a sistem na TE „Nikola Tesla” B nalazi se u probnom radu do kraja 2026. godine. Izgrađeno je postrojenje za odsumporavanje dimnih gasova vlažnim postupkom u TE „Kostolac” B, dok je sistem za odsumporavanje dimnih gasova u TE „Nikola Tesla” A, blokovi A3, A4, A5, i A6 i TE „Nikola Tesla” B u postupku realizacije. Emisije azotnih oksida su u opadanju od 2018. godine i u 2021. godini iznosile su 77% graničnih vrednosti predviđenih NERR-om. Jedino postrojenje koje je imalo emisije veće od dozvoljenih bio je Kostolac A2, koji je prekoračio limit za 1,5 puta. Primarne mere za smanjenje emisija azotnih oksida (ugradnja savremenih „low-NOx” gorionika i rekonstrukcija mlinova za ugalj) uvedene su na bloku B1 u TE „Kostolac” B, dok su primarne i sekundarne mere uvedene na bloku B2 u TE „Kostolac” B. U TE „Nikola Tesla” blok B1 je ugrađen primarni sistem za redukciju azotnih oksida, dok su rekonstrukcije gorionika izvršene na blokovima A3, A4 i A5 u TE „Nikola Tesla A”.

Emisije zagađujućih materija u vazduh iz sektora industrije još uvek su značajne. Najveći nivo emisija beleži se u proizvodnim procesima u industriji cementa, gvožđa i čelika, proizvodnji azotne kiseline i petrohemiji. Industrijska preduzeća još uvek nedovoljno primenjuju najbolje dostupne tehnologije i nije zabeležen odgovarajući napredak u primeni BAT AELs. Kroz proces transponovanja zakonodavstva EU, Republika Srbija se opredelila da postepeno rešava probleme industrijskog zagađenja (pre svega transponovanjem odredbi Direktive 2010/75/EU o industrijskim emisijama (integralno sprečavanje, prevencija i kontrola) i Direktive 2012/18/EU o kontroli opasnosti od velikih udesa koji uključuju opasne supstance - SEVESO III Direktive EU). U oblasti izdavanja integrisanih dozvola, postupci izdavanja dozvola se sprovode na republičkom nivou, za pokrajinski i lokalni nivoi poslovi izdavanja dozvola su povereni i pokrajinskim i organima jedinica lokalnih samouprava, dok je kontrola opasnosti od hemijskih udesa u nadležnosti Ministarstva zaštite životne sredine. Inspekcije na svim nivoima su nadležne za kontrolu i nadzor velikih postrojenja za sagorevanje i sprovođenje zakonodavstva na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou, kao i za kontrolu i nadzor nad postrojenjima koja su u obavezi da imaju integrisanu dozvolu. Nedostatak kapaciteta na svim administrativnim nivoima i kod operatera identifikovani su kao glavne prepreke za uspešno sprovođenje zakonskih propisa u oblasti industrijskog zagađenja.

U Republici Srbiji je zabranjena proizvodnja supstanci koje oštećuju ozonski omotač, a uvoz je dozvoljen samo za hlorofluorougljovodonike čija se potrošnja kontroliše kroz veoma efikasan sistem izdavanja dozvola i kvota. U 2020. godini potrošnja HCFC supstanci smanjena je za 35% u odnosu na bazni nivo iz 2013. godine, sa ciljem da to smanjenje do 2025. godine bude za 67,5 % bazne potrošnje, uz tendenciju isključivanja ovih supstanci iz upotrebe za 97,5 % do 2030. godine i potpunog isključivanja od 2040. godine. Potrošnja supstanci iz grupe HCFC u Republici Srbiji, u 2023. godini je najmanja do sada i iznosila je 3,73 ODP tona. Republika Srbija je ratifikovala Montrealski protokol i sve njegove amandmane, uključujući Kigali amandman kojim su uvedene kontrolne mere po pitanju smanjenja potrošnje fluorovanih gasova sa efektom staklene bašte (HFC) po određenoj dinamici.

Bečka konvencija o zaštiti ozonskog omotača je ratifikovana 1990. godine Zakonom o ratifikaciji Bečke konvencije o zaštiti ozonskog omotača, sa prilozima I i II („Službeni glasnik SFRJ – Međunarodni ugovori”, broj 1/90).

Slika 3.19. Potrošnja supstanci koje oštećuju ozonski omotač, u periodu 2005 – 2023. godine

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2024.

Administrativni kapaciteti za osiguranje kvaliteta vazduha na svim nivoima (nacionalnom, pokrajinskom, lokalnom) su nedovoljni, što predstavlja značajno ograničenje za sprovođenje postojećih strateških i planskih dokumenata, kao i legislative. Uz to, finansijska sredstva na svim nivoima su ograničena, a pre svega na nivou jedinica lokalne samouprave koje imaju nadležnosti u sprovođenju javnih politika u oblasti zaštite vazduha.

Strateški okvir za kvalitet vazduha uspostavljen je usvajanjem Programa zaštite vazduha u Republici Srbiji za period od 2022. do 2030. godine sa akcionim planom, koji je usvojen krajem 2022. godine, i Nacionalnog plana za smanjenje emisija glavnih zagađujućih materija koje potiču iz starih velikih postrojenja za sagorevanje (NERP), koji je usvojen početkom 2020. godine. Program zaštite vazduha predviđa smanjenje emisija SO2 za 92%, suspendovanih čestica PM2.5 iz sektora energetike (uključujući saobraćaj i individualna ložišta) za 58,3% do 2030. godine; smanjenje emisija zagađujućih materija i teških metala u vazduh iz industrijskih procesa i upotrebe proizvoda kroz usaglašavanje sa BAT AELs; smanjenje emisija NH3 iz sektora poljoprivrede za 20,5% u poređenju sa 2015. godinom; kao i promociju prelaska na čist vazduh za sve.

Republika Srbija je potvrdila Konvenciju o prekograničnom zagađivanju vazduha na velikim udaljenostima („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori”, broj 11/86).

Usklađivanje nacionalnih propisa koji se odnose na zahteve i monitoring kvaliteta vazduha i emisije u vazduh sa zakonodavstvom EU je delimično postignuto, ali preostaje značajan dalji rad na transpoziciji. Iako je deo odredbi iz Direktive 2001/81/ES o nacionalnim maksimalnim emisijama za određene zagađujuće materije, koja je prethodila Direktivi 2016/2284/EU, već transponovana u nacionalno zakonodavstvo, transpozicija zahteva iz Direktive (EU) 2016/2284/EU o smanjenju nacionalnih emisija određenih atmosferskih zagađujućih materija, je još uvek u početnoj fazi. Uredbom o metodologiji za izradu inventara emisija i projekcija zagađujućih materija u vazduh („Službeni glasnik RS”, broj 3/16) delimično su transponovani zahtevi za izradu nacionalnih inventara i projekcija emisija u skladu sa EMEP/EEA vodičem iz 2019. godine.9 Kako bi se postiglo potpuno usklađivanje, donet je novi Zakon o zaštiti vazduha i potrebno je usvajanje nekoliko podzakonskih akata.

Monitoring kvaliteta ambijentalnog vazduha u skladu sa zahtevima EU je uspostavljen, ali je i dalje potrebno dodatno usklađivanje sa zahtevima u vezi sa parametrima koje se mere i minimalnim brojem mernih stanica u zonama i aglomeracijama. Bliži uslovi za vršenje monitoringa i zahtevi u pogledu kvaliteta vazduha propisani su Uredbom o uslovima za monitoring i zahtevima kvaliteta vazduha („Službeni glasnik RS”, br. 11/10, 75/10 i 63/13). Ostali propisi koji su u vezi sa monitoringom kvaliteta vazduha uključuju Uredbu o utvrđivanju Programa kontrole kvaliteta vazduha u državnoj mreži („Službeni glasnik

–––––––––––––––

9 EU-Serbia Stabilisation and Association Agreement Sub-Committee on Transport, Energy, Environment, Climate Change and Regional Development Brussels / hybrid, 7 or 8 December 2022

RS”, broj 58/11), kao i Pravilnik o uslovima za izdavanje dozvole za merenje kvaliteta vazduha i dozvole za merenje emisije iz stacionarnih izvora zagađivanja („Službeni glasnik RS”, broj 1/12) i Pravilnik o načinu razmene informacija o mernim mestima u državnoj i lokalnoj mreži, tehnikama merenja, kao i o načinu razmene podataka dobijenih praćenjem kvaliteta vazduha u državnoj i lokalnim mrežama („Službeni glasnik RS”, broj 84/10), kako bi se omogućilo izveštavanje u elektronskoj formi, čime se osigurava integritet informacionog sistema o kvalitetu vazduha koji je sastavni deo jedinstvenog informacionog sistema zaštite životne sredine.

Takođe, u Godišnjem izveštaju Evropske komisije o napretku za 2021. godinu, u okviru Poglavlja 27 – Životna sredina i klimatske promene, data je kao ključna preporuka da Republika Srbija usvoji indeks EU za kvalitet vazduha, kako bi se postigla usaglašenost sa indeksom koji koristi Evropska Agencija za zaštitu životne sredine.

Uredbom o graničnim vrednostima emisija zagađujućih materija u vazduh iz postrojenja za sagorevanje („Službeni glasnik RS”, br. 6/16 i 67/21) unapređen je registar velikih postrojenja za sagorevanje u okviru Agencije za zaštitu životne sredine za potrebe Nacionalnog registra izvora zagađivanja, kao i metodologija za vrste, načine i rokove prikupljanja podataka. Registar sadrži količine emitovanih zagađujućih materija - sumpor dioksida, oksida azota i praškastih materija, kao i ostalih zagađujućih materija. U 2021. godini usvojena je Uredba o izmeni i dopuni Uredbe o graničnim vrednostima emisija zagađujućih materija u vazduh iz stacionarnih izvora zagađivanja, osim postrojenja za sagorevanje („Službeni glasnik RS”, broj 83/21) i Uredba o izmeni i dopuni Uredbe o graničnim vrednostima emisija zagađujućih materija u vazduh iz postrojenja za sagorevanje („Službeni glasnik RS”, broj 67/21), čime je kompletiran zakonski okvir za izveštavanje o emisijama zagađujućih materija u vazduh i stvoreni uslovi za potpunu implementaciju projekta Zelena digitalizacija Nacionalnog registra izvora zagađivanja, pre svega, kroz potpuno novi način dostavljanja izveštaja. Koncept koji je razvijen u okviru ovog projekta predstavlja jedinstven primer informacionog sistema u državnim organima Republike Srbije zasnovanog isključivo na elektronskom dokumentu. Godišnji izveštaj pravna lica i preduzetnici dostavljaju Agenciji za zaštitu životne sredine kao elektronski dokument, unosom podataka u informacioni sistem Nacionalnog registra izvora zagađivanja, u skladu sa propisima kojima se uređuje elektronski dokument, elektronska identifikacija i usluge od poverenja u elektronskom poslovanju.

3.5.2. Kvalitet voda

Površinske vode

Stanje kvaliteta površinskih voda u Republici Srbiji nije zadovoljavajuće. Udeo vodnih tela sa dobrim kvalitetom vode u periodu 2017–2019. godine, iako pokazuje rastući trend u odnosu na period 2014–2016. godina (80% u odnosu na 73%), još uvek je relativno nizak. Udeo vodnih tela (akumulacija) sa dobrim kvalitetom bi bio 23% u periodu 2014–2016. godine. U periodu 2017–2019. godine nije bilo akumulacija sa dobrim kvalitetom vode. Za površinske vode, ukupan udeo vodnih tela sa dobrim kvalitetom vode u periodu 2014–2016. godine bio je 60,2%, a u periodu 2017–2019. godine 68,3%. Generalni zaključak iznet u Planu upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2027. godine („Službeni glasnik RS”, broj 33/23) na osnovu nacionalnog monitoringa i drugih istraživanja ukazuje da, od ukupno ocenjivanih 1.065 vodnih tela površinskih voda, 26% ima odličan ekološki status, dobar status je identifikovan na 21% vodnih tela, umereni status na 27%, dok je 18% u statusu koji je ocenjen kao slab, a 8% u statusu koji je ocenjen kao loš. Lošiji podaci za ekološki status ukazuju na prisustvo velikog broja koncentrisanih i rasutih izvora zagađenja površinskih voda. Kada je reč o hemijskom statusu, podaci ukazuju da poljoprivredne aktivnosti dovode do trenutnih opterećenja pesticidima usled neadekvatnog korišćenja ovih sredstava. Hemijski status je određen za 185 vodnih tela na osnovu podataka državnog monitoringa sprovedenog u periodu od 2011–2018. godine. Od 185 ocenjenih vodnih tela na 18 nije postignut dobar hemijski status. Zbog broja parametara koji se ocenjuju (26 od 45), učestalosti merenja i ograničenja primenjenih metoda za analizu pojedinih parametara, hemijski status je ocenjen sa srednjim stepenom pouzdanosti.

Prema podacima iz navedenog Plana upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2027. godine, dominantni izvori koncentrisanog organskog zagađenja su naselja i industrija (oko 78% od ukupnih emisija), dok difuzni izvori organskog zagađenja čine oko 22% ukupnih emisija. Najveći deo organskog zagađenja potiče iz aglomeracija (oko 80% od ukupne emisije organskog zagađenja) u kojima je koncentrisan najveći broj stanovništva. Četvrtina vodnih tela ima nezadovoljavajući kvalitet po biološkim parametrima (alge, vodene makrofite, vodeni beskičmenjaci i ribe), među kojima se nalaze delovi tokova Južne Morave, Rasine, Kubršnice, Nišave, Begeja, Zlatice, Turije, Ljiga, zatim akumulacije Potpeć, Sjenica, Bovan, Gruža i druge. Nezadovoljavajuće vrednosti parametara ekološkog i hemijskog statusa/potencijala beleže se na kanalu Vrbas-Bezdan na hidrosistemu DTD i reci Krivaji, od ušća kanala DTD do brane Zobnatica, Peku u Kaonskoj klisuri i Velikom Timoku (zbog povišenih koncentracija teških metala), od ušća Lješnice do ušća Kučajske reke. Pogoršano stanje kvaliteta izraženo je u kanalima u AP Vojvodini, na manjim vodotocima i u blizini većih naselja. Situacija je povoljnija u zoni zaštićenih izvorišta. Koncentracija nitrata u periodu 2008–2017. godine pokazuje smanjenje u odnosu na period 1998–2007. godine uz dominantan beznačajni trend, tako da se ne može pripisati merama u poljoprivredi i u izgradnji komunalnih i industrijskih postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Teški metali zastupljeni su u ukupnim emisijama zagađujućih materija sa 0,1%. Emisije cinka i jedinjenja cinka znatno su zastupljenije u odnosu na ukupne emisije ostalih teških metala.

Kada se radi o prisustvu nutrijenata u površinskim vodama (parametri: ukupan azot, nitrati, nitriti, amonijum jon, nejonizovani amonijak, ukupan fosfor, ortofosfati), značajno je povećan broj vodnih tela u IV klasi zagađenosti. Prema indikatoru amonijum (NH4-N), kvalitet vode se pogoršava. Koncentracije su niske. Prema indikatoru nitrati (NO3-N), kvalitet vode ima beznačajan trend, koncentracije su veoma niske dok na osnovu analize pritisaka sprovedene u Planu upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2027. godine („Službeni glasnik RS”, broj 33/23), oko 15% vodnih tela (od ukupno 2.816 analiziranih vodnih tela) izloženo je uticaju zagađenja od nutrijenata koji su posledica koncentrisanih izvora zagađenja.

U pogledu prisustva metala može se uočiti značajno poboljšanje hemijskog statusa površinskih voda. U velikoj meri je smanjen broj vodnih tela u IV i V klasi. Prema oceni hemijskog statusa površinskih voda sprovedenom u Planu upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2027. godine („Službeni glasnik RS”, broj 33/23) detektovani metali koji prekoračuju granične vrednosti u površinskim vodama na osnovu državnog monitoringa su uglavnom nikl, olovo, kadmijum i živa. Međutim, zbog nepoznatog izvora zagađenja za parametar rastvoreni nikl (koji je moguće prirodnog porekla) i ograničenja u metodi koja se koristi za procenu žive, hemijski status površinskih voda je ocenjen bez ovih parametara.

Konačno, kod mikrobioloških parametara (fekalni koliformi, ukupni koliformi, crevne enterokoke, broj aerobnih heterotrofa) može se uočiti značajno smanjenje broja vodnih tela u IV klasi na račun povećanja broja vodnih tela u II klasi.

Podzemne vode

Oko 70% stanovništva Republike Srbije snabdeva se vodom iz resursa podzemnih voda. Podzemne vode su relativno oskudne i neravnomerno raspoređene. Bilans rezervi podzemnih voda urađen je za potrebe izrade Strategije upravljanja vodama za teritoriju Republike Srbije do 2034. godine („Službeni glasnik RS”, broj 3/17) i njen je sastavni deo. Prirodni kvalitet podzemnih voda je dosta neujednačen, što je posledica različitog minerološko-petrografskog sastava vodonosnih sredina, geneze podzemnih voda i akvifera, starosti vode, različitog intenziteta vodorazmene i kreće se od izuzetnog kvaliteta koji ne zahteva tretman, do voda koje zahtevaju veoma složene postupke kondicioniranja pre njene upotrebe za javno vodosnabdevanje. Kapaciteti aluvijalnih izdani iz kojih se dobija 52-55% vode drastično se smanjuju u malovodnim periodima, a na teritoriji Vojvodine se veoma sporo obnavljaju zbog prekomerne eksploatacije. Udeo podzemnih vodnih tela sa dobrim kvalitetom vode u periodu 2017–2019. godine bio je 92,31% i pokazuje rastući trend u odnosu na 2014–2016. godinu (90,63%). Preko polovine antropogenih organskih zagađenja podzemnih voda u plitkim izdanima dolazi od stočnog fonda (53,3%), korišćenja zemljišta (upotreba u poljoprivredi, upotreba rudarske industrije, šume i pašnjaci, industrijska područja, urbana područja, voda i močvare, ostalo) zbog infiltracije zagađenja u podzemne vode sa površine terena (27%) i od difuznog zagađenja od stanovništva zbog korišćenja septičkih jama i suve kanalizacije (19,7%). Stočni fond je takođe odgovoran i za polovinu zagađenja nutrijentima (51,8%), dok je za preostalu polovinu odgovorno korišćenje zemljišta (38,4%), stanovništvo (8,4%) i rudarske i industrijske aktivnosti (kao rezultat korišćenja zemljišta za deponije, rudarske aktivnosti, industrijska područja, itd.) (1,4%). Eksploatacija ležišta mineralnih sirovina često zahteva velike količine vode za tehnološke procese vezane za eksploataciju i pripremu rude, što dovodi do uticaja na spuštanje nivoa podzemnih voda. Takođe, i njihovo zagađenje u rudarskim oblastima, naročito u Istočnoj Srbiji. Kvalitet podzemnih voda u dubokim izdanima, iako zaštićen od ljudske aktivnosti relativno debelim vodonepropusnim sedimentima, veoma je opterećen prisustvom prirodnih organskih materija, amonijaka i arsena.

Imajući u vidu činjenicu da monitoring kvaliteta podzemnih voda u Republici Srbiji pokriva relativno mali broj vodnih tela podzemnih voda i da je učestalost monitoringa skromna (jednom godišnje), hemijski status podzemnih voda je prema Planu upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2027. godine („Službeni glasnik RS”, broj 33/23) ocenjen na osnovu podataka nacionalnog monitoringa, rezultata analize procene rizika i indeksa uticaja koji je određen preko analize pritisaka i osetljivosti vodnih tela podzemnih voda. Prema rezultatima te analize od 153 vodnih tela podzemnih voda (od čega je 141 vodno telo plitkih izdani i 12 vodnih tela duboke izdani), deset vodnih tela plitke izdani i jedno vodno telo duboke izdani je u lošem hemijskom statusu, dok je 27 vodnih tela plitkih izdani u „potencijalno lošem hemijskom statusu”.

U periodu 2012–2021. godine zabeležen je beznačajan trend nitrata u podzemnim vodama, što ukazuje da nema bitnih promena kvaliteta podzemnih voda. Prosečna desetogodišnja koncentracija veća od 50 mg/l određena je samo na mernom mestu Šid (55 mg/l) u slivu Save, dok je relativno visoka prosečna desetogodišnja koncentracija veća od 25 mg/l određena na mernim mestima Novi Sad (RŠ-1/1) (31,4 mg/l) i Zrenjanin (ZR-1/D) (28,1 mg/l) u slivu Dunava, i Lozovik-Vlaški Do (33,2 mg/l) i Obrež-Ratare (31 mg/l) u slivu Morave.

Podzemne vode sa povišenim sadržajem minerala, oligoelemenata i/ili povišenom temperaturom su mineralne, termalne i termomineralne vode. Na teritoriji Republike Srbije postoji značajno bogatstvo u mineralnim i termalnim vodama.

Zaštita voda od zagađivanja

Zaštita voda od zagađivanja je još uvek nedovoljno uređena. Ukupna količina otpadnih voda ispuštena u sisteme javne kanalizacije u 2021. godini beleži rast od 2,7% u odnosu na 2020., odnosno 4,2% u odnosu na 2017. godinu, dok je količina otpadnih voda ispuštena u septičke jame u 2021. godini veća za 8,7% nego u 2020. godini. Procenat zagađenih (neprečišćenih) otpadnih voda ima povoljan (opadajući) trend u periodu 2013–2022. godine. U 2022. godini iznosi (86,5%) i u opadanju je od 2019. godine.

Slika 3.20. Procenat neprečišćenih otpadnih voda u Republici Srbiji (2013–2022. godine)

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2024.

Iako procenat neprečišćenih otpadnih voda ima povoljan (opadajući) trend, priključenost na kanalizacionu mrežu i stepen izgrađenosti postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda su još uvek veoma niski. Priključenost na kanalizacionu mrežu iznosi oko 69,4%, a stepen izgrađenosti postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda je veoma nizak i priključenost iznosi oko 16,44%, 2021. godine.

Slika 3.21. Procenat stanovnika priključenih na javnu kanalizaciju (2000–2022. godine)

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2024.

Slika 3.22. Procenat stanovništva obuhvaćenog tretmanom za prečišćavanje otpadnih voda u zavisnosti od vrste tretmana u Republici Srbiji (2013–2022. godine)

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2024.

Procenat stanovništva priključenog na sisteme za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda sa najmanje sekundarnim tretmanom, iako još uvek veoma nizak, ima konstantni trend rasta od 2002. godine i u 2022. godini dostigao je 16,44%. Samo u 26 gradova i opština u funkciji su postrojenja za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda (uz dva u rekonstrukciji i pet u probnom radu), od kojih mali broj radi po projektnim kriterijumima, dok ostala rade sa efikasnošću daleko ispod projektovane. Samo pet jedinica lokalne samouprave ima postrojenje sa tercijarnim tretmanom. Mali broj industrijskih objekata vrši predtretman tehnoloških otpadnih voda pre ispuštanja u recipijent.

Procenat stanovništva obuhvaćenog tretmanom za prečišćavanje otpadnih voda u zavisnosti od vrste tretmana ima takođe povoljan (rastući) trend u periodu 2013–2022. godine za sekundarni i tercijarni tretman dok je za primarni tretman trend beznačajan. U periodu 2016–2021. godine značajno je porastao tercijarni tretman kao najsavršeniji tretman prečišćavanja i 5,39% stanovništva je priključeno na ovaj tretman u 2022. godini. Ova vrsta tretmana otpadnih voda je u 2022. godini u odnosu na 2013. godinu veća za 4,12%

Program upravljanja muljem iz postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda za period 2023–2032. godine je usvojen septembra 2023.

Zahvaćene i isporučene vode

Indeks eksploatacije vode (odnos ukupne godišnje količine zahvaćenih vodnih resursa i obnovljivih vodnih resursa) u periodu 2013–2022. godine imao je rastući (nepovoljan) trend, ali veoma nisku prosečnu vrednost od 2,82%.10

Slika 3.23. Indeks eksploatacije vode (2013–2022. godine)

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2024.

Prema Bilansu vode u Republici Srbiji u periodu 2004–2019. godine primetni su blagi trendovi smanjenja količina zahvaćene i isporučene vode, i povećanja količina izgubljene vode. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku za 2019. godinu, ukupna količina vode koju su komunalni vodovodni sistemi u Republici Srbiji godišnje zahvatali iznosila je 668 miliona m³, što je ekvivalentno prosečnom protoku od otprilike 21 m³/s. Od ove zahvaćene vode, približno 65% je distribuirano za potrošnju, što čini ukupno 436 miliona m³ godišnje ili prosečni protok od 14 m³/s. Potrošnja domaćinstava činila je 48% od ukupno distribuirane vode (oko 323 miliona m³ godišnje ili prosečni protok od 10 m³/s), dok je potrošnja industrije i institucija iznosila 17% (približno 113 miliona m³ godišnje ili prosečni protok od 4 m³/s). Domaćinstva su potrošila otprilike 74% od ukupno distribuirane vode, industrijski sektor oko 11%, a ostali korisnici oko 15% od ukupno isporučene vode. Od ukupno korišćenih voda u industriji, 97,4% čine vode korišćene u snabdevanju električnom energijom, gasom i parom, 2,1% u prerađivačkoj industriji, a 0,5% u rudarstvu. Specifična potrošnja vode pojedinih kategorija potrošača u periodu 2014 – 2019. pokazuje blagu tendenciju smanjenja. Neto specifična potrošnja domaćinstava smanjena je sa 153 l/st/dan u 2012. na 143,5 l/st/dan u 2022. godini; potrošnja komercijalnih potrošača i institucija sa 35 l/st/dan smanjena je na 33,5 l/st/dan; bruto specifična potrošnja (sa potrošnjom privrede i institucija) sa 188 l/st/dan smanjena je na 178,5 l/st/dan.

Slika 3.24. Korišćenje vode u domaćinstvu (2013–2022. godine)

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2024.

–––––––––––––––

10 Bilans vode u Republici Srbiji u periodu 2004–2019.

Zbog neujednačenog nivoa razvijenosti, kao i stanja komunalne infrastrukture postoje velike razlike u potrošnji vode unutar Republike Srbije. AP Vojvodina ima najmanju prosečnu potrošnju, u centralnoj Srbiji specifična potrošnja je nešto veća od prosečne za Republiku Srbiju, dok grad Beograd ima najveću specifičnu potrošnju vode. Nasuprot tome, gubici, za period 2013–2022. godine, imaju beznačajan trend i prosečno iznose 34,7%. U 2016. godini su dostigli maksimalnih 35,7%. U 2022. godini imaju istu vrednost kao i 2021. godinu i iznose 35,1%.

Slika 3.25. Gubici vode u vodovodnoj mreži Republike Srbije (2013–2022. godine)

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2024.

Voda za piće

Procenat stanovnika priključenih na javni vodovod konstantno raste u periodu 2000–2022. godine. Priključenost od 65% u 2000. godini je do 2022. godine porasla za 28,7% i u 2022. godini iznosi 93,7% što će većem broju stanovništva i privredi naselja obezbediti vodu za piće i proizvodnju koja ispunjava uslove u pogledu zdravstvene ispravnosti.

Slika 3.26. Procenat stanovnika priključenih na javni vodovod (2000–2022. godine)

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2024.

Količine zahvaćene vode za javne vodovode u periodu 2013–2022. godine iznosile su prosečno 661 milion m3 godišnje, dok su količine isporučene vode u istom periodu iznosile prosečno 432 miliona m3 godišnje i obe imaju rastući trend. U 2021., sistemima javnih vodovoda zahvaćeno je za 1,4% više vode za piće u odnosu na isti period 2020. godine, a domaćinstvima je isporučeno 0,8% više vode od količine isporučene u 2020. Ukupni udeo stanovništva priključenih na vodovod koji koristi pijaću vodu iz sistema kojima se bezbedno upravlja iznosi 75% u 2020. godini i nije se menjao od 2004. godine, od čega je 82% gradskog stanovništva i 67% u ostalim naseljima (ruralne oblasti). Kvalitet isporučene vode nije zadovoljavajući u nekim delovima Republike Srbije, posebno u Vojvodini i delu doline Velike Morave. Prema ispitivanjima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut”, 16,2% stanovništva Republike Srbije u 2020. godini i 16,8% u 2021. godini, koji su priključeni na vodovod, koristilo je vodu za piće koja se u fizičko-hemijskom smislu može okarakterisati kao loša, veoma loša ili voda alarmantnog kvaliteta sa izraženim rizikom po zdravlje. U AP Vojvodini udeo tog stanovništva iznosio je 43,53% u 2020. godini i 49,9% u 2021. godini. Vodu iz javnih vodovoda gradskih naselja koja je u mikrobiološkom smislu sa nivoom rizika po zdravlje ljudi umeren, veliki i ogroman koristilo je 16,3% stanovništva Republike Srbije priključenih na vodovod u 2020. godini, a 14,3% u 2021. godini, dok je u AP Vojvodini taj udeo iznosio 41,8% i 35,4%, respektivno. Još uvek je prisutan neodgovarajući kvalitet vode za piće u velikom delu AP Vojvodine (posebno u Bačkoj i Banatu), Pomoravlja, delovima Šumadije i brojnim manjim opštinama, s tim što je na prostoru AP Vojvodine fizičko-hemijska neispravnost uzoraka vezana prevashodno za prirodne karakteristike podzemne vode, dok su za centralnu Srbiju odstupanja često vezana za sadržaj nitrata. Emisije teških metala iznose oko 0,1% ukupnih emisija zagađujućih materija. Emisija cinka i jedinjenja cinka beleži opadajući trend u 2021. godini, ali je i dalje znatno veća u odnosu na ukupne emisije ostalih teških metala. Generalno, premašivanje maksimalnih dozvoljenih koncentracija zagađujućih materija u vodi za piće češće se javlja u malim sistemima za vodosnabdevanje i manjim naseljima, a ređe u velikim gradovima.

Neodgovarajući kvalitet vode za piće, prisutan u velikom delu AP Vojvodine (posebno u Bačkoj i Banatu), Pomoravlja, delovima Šumadije i brojnim manjim opštinama predstavlja osnovni problem kvaliteta vode u Republici Srbiji. Osim toga, kao veliki problem izdvaja se nadeksploatacija podzemne vode, pre svega u AP Vojvodini. Izvorišta vode su nedovoljno zaštićena. Ulaganja u sektor voda su značajno smanjena u poslednjoj deceniji, kako u održavanje postojećih infrastrukturnih objekata, tako i u izgradnju novih kapaciteta. Učešće investicija u delatnostima snabdevanja vodom i sakupljanja, odvođenja i prečišćavanja otpadnih voda (kanalisanje naselja), je veoma nisko i pokazuje trend smanjenja. Održavanje objekata i sistema u javnoj svojini je još uvek nedovoljno i bez poštovanja odgovarajućih standarda.

Zakonodavni i strateški okvir

Strateški okvir o zaštiti i održivom korišćenju voda uspostavljen je donošenjem Strategije upravljanja vodama za teritoriju Republike Srbije do 2034. godine („Službeni glasnik RS”, broj 3/17) i Akcionog plana za sprovođenje Strategije upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije za period od 2021 do 2023. godine („Službeni glasnik RS”, broj 79/21). U toku je usvajanje Akcionog plana za sprovođenje Strategije upravljanja vodama Republike Srbije za 2026. godinu. Strategija predstavlja dokument koji daje osnovu za sprovođenje reforme sektora voda, radi dostizanja potrebnih standarda u upravljanju vodama, uključujući i organizaciono prilagođavanje i sistemsko jačanje stručnih i institucionalnih kapaciteta na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou. Strateška opredeljenja i ciljevi utvrđeni ovim dokumentom predstavljaju smernice za izradu planova upravljanja vodama na vodnim područjima, kao i za predlog izmene i dopune Zakona o vodama, uključujući i aspekt finansiranja. Akcionim planom za sprovođenje Strategije upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije za period od 2021. do 2023. godine definisani su odgovarajući indikatori – pokazatelji, koji pored praćenja realizacije Strategije obezbeđuju i harmonizaciju sa aktivnostima koje su u Evropskoj uniji relevantne za oblasti životne sredine i voda; specifični indikatori, koje je potrebno pratiti na nacionalnom nivou i parametri kojima se unapređuje statistika u oblasti voda, kao i aktivnosti sa rokovima i organima, organizacijama i javnim preduzećima nadležnim za realizaciju tih aktivnosti. Usvajanjem Plana upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2027. godine („Službeni glasnik RS”, broj 33/23) kao osnovnog instrumenta za implementaciju principa Okvirne direktive o vodama, propisuju se ciljevi životne sredine za sva vodna tela površinskih i podzemnih voda koje je potrebno dostići uz sprovođenje aktivnosti zaštite i unapređenja vodnih resursa. Ovaj plan sadrži i prikaz karakteristika podslivova na teritoriji Republike Srbije, ocenu pritisaka i uticaja ljudskih aktivnosti na količinu i kvalitet voda, podatke o monitoringu kvaliteta površinskih i podzemnih voda, ekonomske analize i pregled programa mera za dostizanje dobrog statusa voda. Plan se donosi na period od 6 godina nakon čega se vrši njegova revizija, izmena i dopuna u smislu ocene napredovanja u postizanju ciljeva životne sredine i efekata preduzetih mera.

Transpozicija Okvirne direktive o vodama u najvećoj meri izvršena je donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o vodama 2016. godine. Ovim zakonom izvršena je i transpozicija Direktive 2008/105/EC o standardima kvaliteta životne sredine u oblasti politike voda, Direktive 2006/118/ES o zaštiti podzemne vode od zagađivanja i pogoršavanja kvaliteta, Direktive 91/271/EES o prečišćavanju komunalnih otpadnih voda, Direktive 91/676/EES o zaštiti voda od zagađivanja uzrokovanog nitratima iz poljoprivrednih izvora, Direktive 98/83/ES o kvalitetu vode namenjene za ljudsku potrošnju, Direktive 2006/7/ES o kvalitetu vode za kupanje, Direktive 2007/60/ES o proceni i upravljanju rizicima od poplava i Direktive 2009/90/ES koja utvrđuje tehničke specifikacije za hemijske analize i monitoring statusa vode. Tokom 2022. godine, Ministarstvo zdravlja iniciralo je proceduru za transpoziciju Direktive 2020/2184/EU o kvalitetu vode namenjene za ljudsku upotrebu u nacionalnu zakonsku regulativu. Pripremljeni su nacrti novog Zakona o vodi za piće i Pravilnika o zdravstvenoj ispravnosti vode za piće, čije se usvajanje očekuje tokom 2026. godine. Pripremljen je i nacrt Pravilnika o kvalitetu vode za kupanje, kojim je transponovana Direktiva 2006/7/ES o upravljanju kvalitetom vode za kupanje. Određene odredbe ove Direktive biće transponovane kroz novi Zakon o vodama, Standardi za kvalitet efluenta prema Direktivi o prečišćavanju komunalnih otpadnih voda uvedeni su Uredbom o graničnim vrednostima emisije zagađujućih materija u vode i rokovima za njihovo dostizanje („Službeni glasnik RS”, br. 67/11, 48/12 i 1/16), a standardi kvaliteta površinskih i podzemnih voda propisani su Uredbom o graničnim vrednostima zagađujućih materija u površinskim i podzemnim vodama i sedimentu i rokovima za njihovo dostizanje („Službeni. glasnik RS”, broj 50/12) i Uredbom o graničnim vrednostima prioritetnih i prioritetnih hazardnih supstanci koje zagađuju površinske vode i rokovima za njihovo dostizanje („Službeni glasnik RS”, broj 24/14). Ocena statusa voda vrši se prilikom izrade plana upravljanja vodama na osnovu rezultata monitoringa voda i u sladu sa Pravilnikom o parametrima ekološkog i hemijskog statusa površinskih voda i parametrima hemijskog i kvantitativnog statusa podzemnih voda („Službeni glasnik RS”, broj 74/11).

Monitoring voda

Monitoring kvaliteta površinskih voda, prema godišnjem programu monitoringa, vrši Agencija za zaštitu životne sredine Republike Srbije. Na osnovu rezultata ocene kvaliteta voda u 2009. i 2010. godini, identifikovana su vodna tela površinskih voda za koja postoji potencijalni rizik od nepostizanja ciljeva životne sredine. Na ovim vodnim telima, 2012. godine je uspostavljen operativni monitoring u skladu sa zahtevima Okvirne Direktive 2000/60/ES o uspostavljanju okvira za delovanje Zajednice u oblasti politike voda. Od tada se monitoring svih površinskih voda u Republici Srbije postepeno usklađuje sa ovom Direktivom (Aneks V 1.3.1, 1.3.2 i 1.3.4).

Generalno, ekološki i hemijski status površinskih voda se ocenjuje putem operativnog monitoringa. Nadzorni monitoring se češće sprovodi, kako bi se procenilo opterećenje i izvršila analiza trendova tokom dužeg vremenskog perioda. Šest dnevnih izveštajnih stanica, lociranih u Novom Sadu (Dunav), Jameni (Sava), Šapcu (Sava), Ljubičevskom Mostu (Velika Morava), Grdelici (Južna Morava) i Raškoj (Ibar), pružaju dodatne dnevne podatke o kvalitetu voda. Zahtevi u pogledu učestalosti monitoringa i parametara kvaliteta za nadzorni monitoring, operativni monitoring i monitoring jezera i akumulacija dati su u ODV, a na osnovu njih su pripremljene Smernice za izradu višegodišnjeg programa monitoringa površinskih i podzemnih voda, date u Planu upravljanja vodama.

Rezultati državnog programa monitoringa objavljuju se na veb stranici Agencije za zaštitu životne sredine. Hidromorfološke promene i njihovi efekti imaju veliki značaj u upravljanju vodama zbog uticaja na ekološki status i ekološki potencijal površinskih voda. Hidromorfološki parametri kvaliteta nisu deo državnog programa monitoringa, pa je za izradu Plana upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2027. godine („Službeni glasnik RS”, broj 33/23) izvršena analiza pritisaka i uticaja, kao i procena rizika usled hidromorfoloških promena. Analizirano je 3.058 vodnih tela, od čega je 42% ocenjeno „pod rizikom” ili „moguće pod rizikom” od nedostizanja odličnog ekološkog statusa usled hidromorfoloških promena.

Programi monitoringa podzemnih voda moraju obuhvatati kvantitativni monitoring, monitoring hemijskih parametara kvaliteta (nadzorni i operativni), kao i monitoring koji će omogućiti postizanje ciljeva životne sredine za zaštićene oblasti, kao što su zaštićene oblasti namenjene zahvatanju vode za ljudsku potrošnju ili oblasti namenjene zaštiti staništa ili vrsta. Dok Agencija za zaštitu životne sredine vrši monitoring hemijskih parametara kvaliteta podzemnih voda, Republički hidrometeorološki zavod vrši kvantitativni monitoring podzemnih voda u okviru državne mreže za monitoring. Prikupljeni podaci o monitoringu se obrađuju i objavljuju putem zvaničnih godišnjih izveštaja. Pored AZŽS i RHMZ i sledeće institucije vrše monitoring podzemnih voda u različite svrhe. Institut za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut” (zajedno sa Regionalnim zavodima za javno zdravlje) sprovodi monitoring podzemnih voda koje se koriste za vodosnabdevanje. Ogranak EPS AD „HE Đerdap” vrši merenja nivoa podzemnih voda duž obala sliva reke Dunav (brane i HE „Đerdap 1” i „Đerdap 2”) u svrhu ispunjenja uslova iz vodne dozvole. JVP „Vode Vojvodine” sprovodi monitoring režima nivoa podzemnih voda u svrhu odbrane od suvišnih unutrašnjih voda. Monitoring kvaliteta podzemnih voda, u okviru državnog programa monitoringa voda, vrši se na oko 60 do 80 tačaka godišnje.

3.5.3. Kvalitet zemljišta

Zemljište je teško obnovljiv prirodni resurs, jer se formira tokom dugih vremenskih intervala kroz interakciju osnovnog matičnog supstrata i organske materije. Za obrazovanje jednog centimetra zemljišta u različitim prirodnim uslovima potrebno je da prođe 100 do 300 godina. U slučaju matičnih supstrata koji daju malu količinu rezidijuma prilikom raspadanja, ovaj period može da bude i znatno duži. Osnovni faktori pedogeneze su klima, reljef, nivo slobodne vode, geološka podloga, organizmi i vreme.

Faktori koji posebno utiču na degradaciju zemljišta, smanjujući njegovu plodnost i proizvodnu sposobnost jesu: erozija, gubitak organske materije, lokalna kontaminacija, difuzna kontaminacija, zaslanjivanje i alkalizacija, acidifikacija, „siealing” (prekrivanje zemljišta nepropusnim materijalima, asfalt, beton, građevinski objekti i sl.), zbijanje, smanjenje biodiverziteta, salinizacija, poplave i klizišta.

Pored degradacije od navedenih glavnih pretnji zemljištu, preteranim i neodgovornim korišćenjem zemljišta dolazi do pada produktivnosti i konačne destrukcije. Destruktivni procesi su su najčešće jednosmerni, bez realne mogućnosti vraćanja u prethodno stanje.

Prema izveštaju o neutralnosti degradacije zemljišta iz 2020. godine11, procenjeno je da u Republici Srbiji degradirano zemljište čini 6,47% ukupne teritorije države, 72,86% je u kategoriji poboljšanog stanja, a 20,54% pripada kategoriji stabilnog stanja. Udeo degradiranog zemljišta u odnosu na celokupnu površinu Republike Srbije (COR indikator 15.3.1.) porastao je u periodu od 2015. do 2019. godine sa 1,89% na 4,18%12. Ovi podaci su dobijeni na osnovu globalnih podataka za zemljišni pokrivač, produktivnost zemljišta i zalihe ugljenika iznad i ispod površine. Zdravo zemljište predstavlja i najveći kopneni rezervoar ugljenika na planeti, što ga zajedno sa sposobnošću apsorpcije vode i smanjenja rizika od poplava i suše čini neizostavnim faktorom za ublažavanje klimatskih promena i adaptaciju na promene. Stoga je zdravo zemljište osnovni fundament postizanja ciljeva održivog razvoja. Zemljište je zdravo kad je u dobrom hemijskom, biološkom i fizičkom stanju i stoga može neprestano pružati sledeće ekosistemske usluge: omogućavanje proizvodnje hrane i biomase u poljoprivredi i šumarstvu, absorpciju, skladištenje i filtriranje vode i samim tim transformaciju hranjivih i drugih materija, što predstavlja zaštitni faktor kvaliteta podzemnih voda, pružanje osnova za život i bioraznolikost, uključujući staništa, vrste i gene, usluga rezervoara ugljenika, usluga nosioca fizičkih i kulturnih usluga za ljude i njihove aktivnosti, usluga izvora sirovina, usluga nosioca geološke, geomorfološke i arheološke građe.

–––––––––––––––

11 Land Degradation Neutrality Target Setting Programme, Report on the Applied Methodology and Identification of Targets to Achieve Land Degradation Neutrality in the Republic of Serbia, MZŽS, Januar 2020., https://www.unccd.int/commitment/ldn-tsp-country-report-46

12 Nacionalni izveštaj Republike Srbije o napretku u implementaciji UN Konvencije za borbu protev dezertifikacije i degradacije zemljišta (UNCCD), mart 2023. godine, tabela SO1-4.T1, https://data.unccd.int/country-overview?country=SRB

Zagađenje zemljišta u Republici Srbiji prevashodno je antropogenog karaktera i potiče od industrijskih aktivnosti, odlaganja industrijskog i komunalnog otpada na neadekvatan način, emisija iz tehnoloških procesa, procesa sagorevanja fosilnih goriva, emisija od saobraćaja, neadekvatnih poljoprivrednih praksi (prekomerne i nekontrolisane upotrebe sredstava za zaštitu bilja i sredstava za ishranu bilja, paljenja strnjike), od komunalnih, industrijskih otpadnih i voda iz poljoprivredne proizvodnje i dr.

Poljoprivredno zemljište čini 48,5% ukupne teritorije Republike Srbije. Pod šumom i neobraslim šumskim zemljištem je 39,01% teritorije, vlažna zemljišta i vodene površine čine 2,7% teritorije, dok veštačke površine i goleti čine 5,3% ukupne teritorije. Pod oranicama, baštama i okućnicama je 73,8% korišćenog poljoprivrednog zemljišta. Trend korišćenja poljoprivrednog zemljišta u periodu 2012–2021. godine pokazuje povećanje površina pod oranicama i baštama, posebno u periodima 2012–2014. i 2019–2021. Istovremeno, površine pod livadama su u konstantnom padu, dok se površine pod pašnjacima posle pada u periodu 2012–2017. povećavaju, dostižući u 2021. godini vrednost iz 2012. Površine pod voćnjacima pokazuju rastući trend, dok površine pod vinogradima stagniraju.

Sadržaj organskog ugljenika i humusa je ispod optimalnih nivoa u većini područja, posebno u kategoriji oranica i bašti, uglavnom zbog izostanka đubrenja organskim đubrivima. Prosečan sadržaj organskog ugljenika je oko 2%, i nalazi se na granici kategorije niskog i srednjeg sadržaja. Više od četvrtine poljoprivrednog zemljišta je zakišeljeno, uglavnom zbog nekontrolisane upotrebe hemijskih supstanci. Sabijanje zemljišta je takođe često, posebno na najplodnijim ravnicama, zbog neadekvatne upotrebe teške mehanizacije i drugih agrotehničkih mera.

U periodu od 2012. do 2018. godine u urbano zemljište konvertovano je 2.930 ha pašnjaka i mešovitog poljoprivrednog zemljišta, 91 ha vodenih basena, i 1.768 ha šuma i prelaznih šumskih područja, ali nije zabeležena značajna konverzija oranica i stalnih zasada, što je bilo karakteristično za period pre 2012. godine. Analiza doprinosa pojedinih kategorija i klasa načina korišćenja zemljišta koje su zauzete urbanim razvojem u Republici Srbiji u periodu 1990–2018. godine pokazuje da su uglavnom zauzimana zemljišta pod pašnjacima, kao i mešovita poljoprivredna područja.

Intenzivna urbanizacija, razvoj industrije, saobraćaja i poljoprivredne delatnosti dovode do opterećenja površinskih slojeva zemljišta zagađujućim materijama koje se ne mogu razgraditi u dužem vremenskom periodu. Uočljive su tendencije promene namene poljoprivrednog zemljišta za izgradnju i uređenje naselja, infrastrukture, industrijskih zona i slično, što dovodi do trajnih gubitaka produktivnih i ekosistemskih funkcija zemljišta, na račun porasta njegovih tehnoloških funkcija.

U urbanim sredinama beleži se hemijsko zagađenje zemljišta, uz prekoračenja graničnih i remedijacionih vrednosti najčešće za nikl, bakar, cink, ali i za druge elemente. Na osnovu rezultata ispitivanja kvaliteta zemljišta u periodu od 2018. do 2021. godine, može se zaključiti da su pojedine urbane sredine (Beograd, Pančevo, Kruševac, Čačak, Smederevo, Novi Pazar i Surdulica) pod jakim antropogenim uticajem. Na ovim područjima najčešće zagađujuće materije su metali, pri čemu su prekoračene granične vrednosti ili remedijacione vrednosti pojedinih elemenata. Prekoračenja graničnih vrednosti u najvećem procentu beleže se za bakar, kobalt, živu i nikl na lokacijama prometnih saobraćajnica, u okolini industrije i vodoizvorišta, kao i na poljoprivrednom zemljištu. Na teritoriji grada Beograda rezultati u 2022. godini pokazuju prekoračenje granične vrednosti za kadmijum, cink, bakar, nikl, hrom, arsen i živu u industrijskoj zoni, u zoni prometnih saobraćajnica, u blizini deponije, stambenoj zoni, pedagoškoj ustanovi, izvorištu vodosnabdevanja, rekreacionoj zoni i poljoprivrednom zemljištu. Remedijaciona vrednost nije prekoračena ni u jednom uzorku.

Na kvalitet zemljišta u Republici Srbiji utiču i erozioni procesi, koji su sa različitim intenzitetom zastupljeni na preko 80% poljoprivrednih površina. Procesi koji prouzrokuju nestabilnosti terena, kao što su klizišta, urušavanja i druga pomeranja tla različitih veličina i aktivnosti, prisutni su na oko 25–30% teritorije Republike Srbije. Na osnovu podataka Republičkog zavoda za statistiku, na području Republike Srbije u 2021. godini erodirano je 3.912 km2 zemljišta, dok je smireno 292 km2 zemljišta. Na severnom, ravničarskom području Republike Srbije, najzastupljenija je vrlo slaba i slaba vodna erozija (srednja znatno manje), dok su u centralnom i južnom delu Republike Srbije erozioni procesi znatno većeg intenziteta, sa izraženim područjima jake i ekscesivne erozije. U Vojvodini je oko 85% poljoprivrednog zemljišta ugroženo eolskom erozijom.

Kontaminacija zemljišta usled aktivnosti u industriji posledica je nekontrolisanog i neadekvatnog skladištenja i ispuštanja opasnih i štetnih materija iz tehnoloških procesa. Prema podacima Katastra kontaminiranog zemljišta iz 2018. godine, na teritoriji Republike Srbije evidentirano je 709 potencijalno kontaminiranih i kontaminiranih lokacija, od kojih je 557 registrovano, a 152 su procenjene bez lokacija na kojima su se prethodno nalazili vojni objekti, benzinske stanice i pumpe, instalacije za hemijsko čišćenje i tretman otpadnih voda, kao i vodovi za transport opasnih materija. Identifikovane kontaminirane lokacije uglavnom su rezultat istorijskog zagađenja i nalaze se unutar industrijskih kompleksa koji više nisu u radu, ili su povezane sa deponovanjem komunalnog otpada, rudarskim aktivnostima (odlaganje jalovine) ili akcidentima. Po učešću u ukupnom broju kontaminiranih lokacija, u Republici Srbiji u proteklom periodu najzastupljenije su nesanitarne deponije komunalnog otpada sa 43,7% od ukupnog broja kontaminiranih lokaliteta, bušotine i skladišta nafte sa 26,4% i industrijski i komercijalni lokaliteti sa 16,3%. Ukupno 41 lokacija je u procesu sanacije, dok su sanacije i remedijacije obavljene na 52 lokacije.

Sa druge strane, prerađivačka industrija i industrijski kapaciteti predstavljaju i dalje površine na kojima je prisutan najviši nivo kontaminacije zemljišta. U prioritetnu grupu kontaminiranih lokacija svrstavaju se velika industrijska preduzeća čija zemljišta zahtevaju sanaciju i remedijaciju: Serbia Zijin Copper DOO, PPT-Petoletka d.o.o. Trstenik, HBIS GROUP Serbia Iron & Steel d.o.o. Smederevo, Hemijska industrija Zorka Subotica, PKS Lateks Čačak i Hemijska industrija Viskoza Loznica.

Najveći broj identifikovanih lokacija na kojima se realizuju aktivnosti koje mogu da budu uzrok zagađenja i degradacije zemljišta, su lokacije upravljanja otpadom, u okviru kojih se nalaze i nesanitarne deponije – smetlišta, kojima upravljaju jedinice lokalne samouprave. Neke od ovih lokacija su sanirane, ili su u procesu sanacije, rekultivacije i zatvaranja. Izdvojeno je 14 lokacija u okolini bivših ili postojećih industrijskih postrojenja koje predstavljaju prioritete za sanaciju kontaminiranog zemljišta. Po dve lokacije nalaze se na teritoriji Niša (Elektronska i Mašinska industrija) i Kraljeva (Magnohrom i Fabrika vagona), a po jedna u Kruševcu (Hemijska industrija Župa), Prokuplju (Fabrika obojenih metala FOM), Šapcu (Zorka), Loznici (Hemijska industrija Viskoza), Zaječaru (Kožarsko – tekstilni kombinat), Prahovu (Hemijska industrija Eliksir), Kragujevcu (Šumadija), Somboru (Fabrika akumulatora), Zrenjaninu (Radijator AD) i Vladičinom Hanu (Fabrika papira i ambalaže).

Planski okvir zaštite zemljišta u Republici Srbiji još uvek nije u potpunosti uspostavljen. Transpozicija EU Strategije za zemljište do 2030. godine (Soil Strategy for 2030, COM(2021) 699 final) i EU Zakona o zdravlju zemljišta (Soil Health Law), izvršena je kroz izradu drafta Programa zaštite zemljišta za period 2026–2032. godine, sa ciljem da sva zemljišta do 2050. godine budu u zdravom i otpornom stanju. Svrha Programa je da obezbedi dugoročno očuvanje, obnovu i unapređenje ovog ključnog prirodnog resursa uspostavljanjem jedinstvenog i dugoročnog sistema praćenja i upravljanja.

Program je usmeren na stvaranje uslova u kojima će zemljište zadržati ili povratiti svoj puni kapacitet za obavljanje osnovnih ekosistemskih funkcija, od proizvodnje hrane i podrške biodiverzitetu, do regulacije vodnog režima i skladištenja ugljenika. Za razliku od tradicionalnih pristupa koji su zemljište vrednovali uglavnom kroz njegov trenutni agronomski ili proizvodni učinak, savremeni koncept zdravlja zemljišta polazi od šireg sagledavanja njegove uloge u održavanju ekosistema. Poseban akcenat stavlja se na pravovremeno prepoznavanje i sprečavanje procesa degradacije, smanjenje postojećih pritisaka i obnovu oštećenih površina u stanje koje obezbeđuje njihovu dugoročnu stabilnost i otpornost. U tom smislu, zdravlje zemljišta nije krajnje stanje, već procesna osobina, odnosno odraz njegove otpornosti, prilagodljivosti i sposobnosti da odgovori na prirodne i antropogene pritiske, bez gubitka integriteta. Koncept zdravlja zemljišta zahteva promenu načina razmišljanja od procene upotrebne vrednosti ka proceni funkcionalnog kapaciteta. U skladu sa tim, definiše se kao „fizičko, hemijsko, funkcionalno i biološko stanje zemljišta koje određuje njegovu sposobnost da funkcioniše kao vitalan živi sistem i da obezbeđuje ekosistemske usluge, uzimajući u obzir namenu korišćenja zemljišta“. Ovim se pristup proceni stanja zemljišta proširuje i uvodi fleksibilniji, prilagodljiv okvir, koji omogućava povezivanje zdravlja zemljišta sa specifičnostima prostora, pejzaža i načina korišćenja. Ovim konceptom uspostavlja se most između nauke i politike, između lokalnih znanja i globalnih izazova, podstičući razvoj integrisanih metoda ocenjivanja, strateškog planiranja i prilagođenih mera zaštite. U tom smislu, zdravlje zemljišta postaje temeljni pokazatelj održivosti jednog sistema i orijentir za oblikovanje budućih politika zaštite prirode i resursa.

Programa zaštite zemljišta predviđa tranziciju ka zdravim zemljištima kroz mrežu živih laboratorija i demonstracionih lokacija, snažnom programu istraživanja i inovacijama, harmonizovanom sistemu monitoringa i podizanju svesti o značaju zemljišta u društvu. U Planu implementacije izdvojen je set od osamnaest osnovnih indikatora zdravlja zemljišta u okviru kojih postoji znatno veći broj specifičnih pokazatelja podindikatora koji omogućavaju detaljnije i preciznije praćenje stanja i trendova. Paralelno sa tim, značajnu ulogu ima i Evropska opservatorija za zemljište (European Soil Observatory – EUSO), čiji je jedan od najvažnijih rezultata razvoj alata za praćenje zdravlja zemljišta (Soil Health Dashboard). Reč je o jedinstvenom digitalnom alatu koji omogućava prvi integrisani pregled stanja zdravlja zemljišta. Ovaj instrument kombinuje podatke iz nacionalnih monitoring programa, evropskih naučnih projekata i baza podataka i integriše ih u set svih 18 indikatora koji prate ključne aspekte zdravlja zemljišta. Harmonizacija indikatora i metodologija omogućila bi da se nacionalni izveštaji o stanju životne sredine integrišu u evropske okvire, što bi doprinelo transparentnosti i prepoznatljivosti Srbije na međunarodnom nivou. Zanemarivanje ovog pristupa može dovesti do produbljivanja postojećih problema i ograničiti sposobnost Srbije da se adekvatno prilagodi globalnim ekološkim i ekonomskim izazovima.

Zaštita zemljišta u Republici Srbiji zasniva se na jedinstvenom sistemskom zakonu i grupi međusobno povezanih propisa koji zajedno obezbeđuju pravni, institucionalni i tehnički okvir za očuvanje ovog resursa. Osnovu sistema čini Zakon o zaštiti zemljišta („Službeni glasnik RS”, broj 112/15), prvi sveobuhvatni akt koji uređuje očuvanje površina i funkcija zemljišta, propisuje sistematsko praćenje stanja i kvaliteta, mere sanacije, remedijacije i rekultivacije, kao i inspekcijski nadzor. Zakon se primenjuje na sve tipove zemljišta, bez obzira na namenu i svojinu, i postavlja okvir za donošenje operativnih propisa i definisanje institucionalnih nadležnosti. Na ovaj zakon direktno se nadovezuju ključni podzakonski akti. Uredba o sistematskom praćenju stanja i kvaliteta zemljišta („Službeni glasnik RS”, broj 88/20) precizira sadržaj programa monitoringa, metodologije i kriterijume za izbor mernih mesta, liste parametara i metoda, učestalost merenja, indikatore rizika i dinamiku dostavljanja podataka. Uredba o graničnim vrednostima zagađujućih, štetnih i opasnih materija u zemljištu („Službeni glasnik RS”, br. 30/18 i 64/19) utvrđuje granične i remedijacione vrednosti čije prekoračenje pokreće dodatna ispitivanja i ograničenja u upravljanju i remedijacione procedure.

Pored ovih centralnih dokumenata, niz sektorskih politika indirektno doprinosi zaštiti zemljišta. Strategija EU o biodiverzitetu do 2030. godine predviđa povećanje površina pod visokim stepenom biološke raznovrsnosti, uključujući i najmanje 10% poljoprivrednog zemljišta. Strategija za šume podržava očuvanje šumskog zemljišta, dok klimatski ciljevi do 2030. i 2050. godine utiču na smanjenje emisija i povećanje kapaciteta zemljišta za skladištenje ugljenika. Sektorske direktive takođe imaju značajnu ulogu. Direktiva o deponijama sprečava zagađenje zemljišta od infiltracije procednih voda, Direktiva o industrijskim emisijama propisuje mere za sprečavanje i kontrolu zagađenja zemljišta od strane industrijskih postrojenja, a propisi o proceni uticaja na životnu sredinu (EIA) zahtevaju razmatranje uticaja planova i projekata na zemljište. Značajno mesto ima i razvoj inovativnih alata i projekata koji podržavaju praćenje i upravljanje zemljištem. EU finansira inicijative kao što je AI4SoilHealth, usmeren na razvoj digitalne infrastrukture zasnovane na veštačkoj inteligenciji za praćenje zdravlja zemljišta širom Evrope. Pored toga, alati kao što su EU Soil Observatory i Copernicus Land Monitoring Service omogućavaju integrisano upravljanje podacima i podršku kreiranju politika. Sistematsko praćenje zdravlja zemljišta sprovodi i Evropska agencija za životnu sredinu (EEA).

Agencija za zaštitu životne sredine nadležna je za uspostavljanje i vođenje Katastra kontaminiranih lokacija, koji je sastavni deo informacionog sistema zaštite životne sredine u Republici Srbiji. Stanje i kvalitet zemljišta na kontaminiranim lokacijama prate se na godišnjem nivou. Osnovna namena katastra je obezbeđivanje sistematskih podataka o izvorima zagađenja, kao što su vrsta, količine, način i lokacija ispuštanja zagađujućih materija u zemljište, u cilju sprovođenja mera prevencije ili sanacije. Prikupljanje podataka bliže je definisano Pravilnikom o sadržini i načinu vođenja Katastra kontaminiranih lokacija, vrsti, sadržini, obrascima, načinu i rokovima dostavljanja podataka („Službeni glasnik RS”, broj 58/19).

3.5.4. Industrijsko zagađenje i rizik od udesa

Energetski intenzitet, iako smanjen u periodu 1995–2016. godine za 12%, još uvek je za 80% veći od proseka EU, uz uočeno povećanje u periodu 2014–2016. godine. Kod starih tehnologija povećani su gubici u materijalnim tokovima i proizvodnja otpada po jedinici proizvoda, uz nedovoljan stepen prerade otpada i otpadnih voda. Beleži se i nedovoljna iskorišćenost potencijala obnovljivih izvora energije, pre svega zbog potrebe velikih ulaganja i nedovoljnih finansijskih mogućnosti privrednih subjekata, ali i nedovoljnog podsticajnog okruženja koje bi promovisalo investicije u zelene tehnologije, upravljanje otpadom ili proizvodne sisteme koji generišu energiju iz obnovljivih izvora energije. Zbog svega navedenog, Strategija industrijske politike Republike Srbije od 2022. do 2030. godine kao mere podsticanja investicija u narednom periodu predviđa rešenja cirkularne niskougljenične ekonomije kao generatore rasta i podsticanje efikasnije upotrebe materijalnih resursa i energetske efikasnosti u industrijskim procesima.

Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan Republike Srbije do 2030. godine sa vizijom do 2050. godine definiše politike i mere koje je potrebno realizovani u procesu dekarbonizacije i povećanju energetske efikasnosti sa posebnim osvrtom na industrijski sektor. Definisane su šeme podrške za sprovođenje projekata energetske efikasnosti u industrijskom sektoru kombinovanjem različitih finansijskih instrumenata, kao što su direktna finansijska podrška, krediti sa niskim kamatama, poreske olakšice, kreditne linije i garancije. Dodatna primena najboljih dostupnih tehnologija biće podržana u skladu sa odgovarajućim zakonodavstvom, dok će razvoj posebnih mehanizma za praćenje i nadzor doprineti ostvarenju ovog cilja. Pored toga, primenom zahteva eko-dizajna će se osigurati primena energetski efikasnih tehnologija i opreme. Pored toga, planirane su razne dodatne aktivnosti obezbeđivanjem finansijskih i fiskalnih podsticaja u cilju promovisanja energetske efikasnosti u industrijskom sektoru, kao što su uspostavljanje industrijsko-poslovnih zona koje će biti priključene na centralizovana kogeneraciona postrojenja i centralne sisteme za proizvodnju i distribuciju toplote, uvođenje sistema kogeneracije, promovisanje cirkularne ekonomije, uključujući eksploataciju otpadne toplote i veću digitalizaciju industrijskih procesa.

Prema podacima Drugog dvogodišnjeg ažuriranog izveštaja Republike Srbije prema Okvirnoj konvenciji UN o promeni klime, industrijski procesi i upotreba proizvoda, uključujući proizvodnju i potrošnju mineralnih sirovina (cement, kreč, krečnjak i natrijum-karbonat), proizvodnju hemikalija (pre svega amonijaka), gvožđa i drugih metala i drugih proizvoda, doprineli su u 2016. godini 7% ukupnim emisijama gasova sa efektom staklene bašte. Od ukupnih emisija gasova sa efektom staklene bašte nastalih u industrijskim procesima u 2016. godini, 45,1% je generisano u proizvodnji metala, od čega 94% u proizvodnji gvožđa i čelika. Industrija minerala čini 26,3% procesnih emisija, pri čemu glavni doprinos ima proizvodnja cementa sa 79%, a sledi proizvodnja kreča sa 18%. Na hemijsku industriju otpada 17,6% ukupnih procesnih emisija, od čega polovina na proizvodnju azotne kiseline, trećina na proizvodnju čađi i 27,9% na proizvodnju amonijaka.

Nacionalni plan za smanjenje emisija glavnih zagađujućih materija koje potiču iz starih velikih postrojenja za sagorevanje (NERP) („Službeni glasnik RS”, broj 10/20) usklađen je sa zahtevima Direktive EU o velikim ložištima (koja je sada objedinjena u Direktivi EU 2010/75/EU o industrijskim emisijama), međutim, propisane mere se još uvek nedovoljno sprovode u praksi. Emisije zagađujućih materija iz starih velikih postrojenja za sagorevanje i neprečišćene industrijske otpadne vode predstavljaju jedan od ključnih izvora zagađivanja vazduha, površinskih i podzemnih voda. Emisije zagađujućih materija iz starih velikih postrojenja za sagorevanje i neprečišćene industrijske otpadne vode predstavljaju jedan od ključnih izvora zagađivanja vazduha, površinskih i podzemnih voda. Najveći zagađivači prema količini u tonama zagađujuće materije su Železara Smederevo, termoelektrane Nikola Tesla A i B, termoelektrana Kostolac, Borski i Sjenički rudnici i otvoreni kop Kolubara. Vrlo je mali broj industrijskih zagađivača koji prečišćavaju svoje otpadne vode. Izgradnja postrojenja za tretman otpadnih voda završena je u TENT A i TE „Kostolac B”. Nisu izgrađena postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u TE „Nikola Tesla” B, TO „Vreoci” i „Panonske” TE-TO, kao ni u HE „Đerdap” i „Drinsko-Limske” HE. Prečišćavanje otpadnih voda iz rudarskih i postrojenja za eksploataciju mineralnih sirovina nije na zadovoljavajućem nivou. Od ukupne količine otpadnih voda u privredi, 13,8% otpadnih voda generiše se u sektoru rudarstva i eksploatacije mineralnih sirovina. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, od ukupne količine otpadnih voda u rudarstvu od 25 miliona m3 u 2022. godini, samo 3 miliona m3 (14%) bilo je podvrgnuto prečišćavanju.

Problem „istorijskog” zagađenja još uvek nije rešen u potpunosti.

U 2023. godini je proizvedeno oko 170 miliona tona otpada iz sektora rudarstva i eksploatacije mineralnih sirovina, od čega 23,1% čini opasan (flotacijski) otpad. Najveći generatori otpada su „Serbia Zijin Copper DOO” Bor i „Serbia Zijin mining DOO” Bor, a pored ovih privrednih društava postoji još 6 koja se bave eksploatacijom metaličnih sirovina i proizvode flotacijski otpad. Tokom 2019. godine finalizovana je izrada katastra rudarskog otpada. Katastar sadrži sistematizovane podatke o rudarskom otpadu sa 250 lokacija koje predstavljaju napuštene ili zatvorene rudnike. U periodu 2017 – 2020. godine na 41 izabranoj lokaciji u 21 opštini, na kojima se nalazi 80% identifikovanog rudarskog otpada, izvršena su detaljna ispitivanja (uzorkovanje zemljišta, karakterizacija rudarskog otpada, ispitivanje podzemnih i površinskih voda, hemijske analize, procene stabilnosti).

Zakon o rudarstvu i geološkim istraživanjima („Službeni glasnik RS”, br. 101/15, 95/18 – dr. zakon i 40/21) definisao je upravljanje rudarskim otpadom. Zakonom je propisana obaveza izrade plana upravljanja otpadom iz rudarstva i izdavanja dozvole za odlaganje i upravljanje otpadom iz rudarstva. Dok rudarska industrija uglavnom može imati lokalizovan uticaj na životnu sredinu, druge industrije koje imaju određen stepen prerade (metalurška i hemijska postrojenja i termoelektrane), mogu izazvati uticaje širih razmera. Jasno razlikovanje ovih izvora zagađenja omogućava preciznije planiranje mera zaštite životne sredine i efikasniju kontrolu uticaja na vazduh, vodu i zemljište. Uredba o uslovima i postupku izdavanja dozvole za upravljanje otpadom, kao i kriterijumima, karakterizaciji, klasifikaciji i izveštavanju o rudarskom otpadu („Službeni glasnik RS”, broj 53/17), stupila je na snagu 1. januara 2020. godine. Od ukupne količine od 108 miliona m3 otpadnih voda iz industrije u 2021. godini prečišćeno je samo 27%, a ponovo iskorišćeno samo 3%. Procenat prečišćenih otpadnih voda ima blagi trend opadanja u periodu 2017 – 2021. godine.

Sistem integrisanih dozvola utvrđen je 2004. godine Zakonom o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine i implementacijom Direktive 96/61/EZ o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja (IPPC Direktiva). Zakon se primenjuje na postrojenja i aktivnosti koje su klasifikovane prema nivou zagađivanja i riziku koji te aktivnosti mogu imati po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Primena ovog zakona je tokom vremena otkrila probleme i nespremnost kako operatera da odgovore na zahteve koje je ovaj zakon doneo (obimna dokumentacija koju je neophodno pripremiti ili pribaviti, za čije je pribavljanje potrebno uložiti velika sredstva, a pre toga i znatna materijalna ulaganja u inoviranje opreme i usklađivanje primenjenih tehnologija sa najbolje dostupnim tehnikama), tako i probleme u ishodovanju prethodnih potrebnih dokumenata kod drugih državnih institucija. Takođe, sam nadležni organ se suočio sa hroničnim nedostatkom potrebnih kapaciteta. Sve ovo je dovelo do toga da su zahtevi za izdavanje dozvola često bili nepotpuni (zahtevi su predavani samo zbog rokova), što je zajedno sa dužinom procedure, čekanja na potrebna dokumenta drugih organa i dopuna zahteva, razlog dugog trajanja postupka i relativno malog broj izdatih dozvola u odnosu na broj operatera i usaglašene rokove za njihovo ishodovanje.

Na listi IPPC postrojenja se trenutno nalazi 226 operatera i očekuje se da će biti proširena sa potencijalnih 70 novih postrojenja, nakon usvajanja novog Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja u skladu sa izmenama i dopunama Priloga I Direktive o industrijskim emisijama. Na listi se sada nalaze samo aktivna postrojenja.

Tabela 3.1. Pregled izdatih integrisanih dozvola

Na osnovu Zakona o kontroli opasnosti od velikih udesa koji uključuju opasne supstance, kontrola opasnosti od velikih udesa je deo sistema upravljanja zaštitom životne sredine. Ministarstvo zaštite životne sredine vodi Registar kompleksa, a trenutno je u Republici Srbiji identifikovano 116 Seveso kompleksa, od kojih je 49 kompleksa višeg reda i 67 kompleksa nižeg reda. Operateri kompleksa nižeg reda izrađuju dokumenta Politika prevencije velikog udesa. Izveštaj o bezbednosti i interni Plan zaštite od velikog udesa izrađuju i dostavljaju Ministarstvu zaštite životne sredine na saglasnost operateri za komplekse višeg reda.

Tokom 2021. godine pokrenut je Dijalog o nacionalnoj politici za industrijsku bezbednost u okviru Konvencije o prekograničnim efektima industrijskih udesa, na osnovu kojeg je izrađen Program za industrijsku bezbednost („Službeni glasnik PC”, broj 21/25), u skladu sa Zakonom o planskom sistemu Republike Srbije, kojim je kao poseban cilj definisan razvoj funkcionalnog sistema upravljanja rizikom od velikih udesa kroz razumevanje rizika, jačanje upravljanja rizikom (prevencije, spremnosti i odgovora), ulaganje u smanjenje rizika i jačanje spremnosti za efikasno reagovanje u hazardnim industrijama, uključujući jalovišta rudnika, kao i tehnološke udese izazvane prirodnim opasnostima i katastrofama (Natech opasnosti).

Direktiva o kontroli opasnosti od velikog udesa koji uključuje opasne supstance – Seveso III Direktiva je potpuno transponovana u Zakonu o kontroli opasnosti od velikih udesa koji uključuju opasne supstance i pripadajućim podzakonskim aktima, kao i Zakonu o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama.

Direktiva EU o industrijskim emisijama je delimično transponovana u nacionalni zakonski okvir, kroz Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine („Službeni glasnik PC”, broj 63/26), Zakon o zaštiti vazduha („Službeni glasnik RS”, broj 51/25), Zakon o upravljanju otpadom („Službeni glasnik RS”, br. 36/09, 88/10, 14/16 i 95/18 – dr. zakon i 35/23) i odgovarajuća podzakonska akta. U okviru priprema Pregovaračke pozicije za Poglavlje 27 izrađen je Specifični plan implementacije Direktive (DSIP) o industrijskim emisijama, koji definiše mere potrebne za potpunu transpoziciju ove Direktive EU i za sprovođenje odredbi Direktive na institucionalnom nivou i na nivou svakog operatera.

U cilju postizanja potpune transpozicije Poglavlja II Direktive o industrijskim emisijama, donet je novi Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine („Službeni glasnik PC”, broj 63/26) (IPPC), čijim izmenama se obaveza pribavljanja integrisane dozvole primenjuje na dodatne industrijske aktivnosti i postrojenja sa određenim kapacitetima (u okviru sektora hemijske industrije, prerade drveta i upravljanja otpadom). Kao posledica usvajanja ovih izmena Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine i usklađivanja liste aktivnosti i postrojenja za koje se izdaje integrisana dozvola sa Prilogom I Direktive EU o industrijskim emisijama, očekuje se da bi novih 70 operatera moglo da se nađe na IPPC listi. Novim Zakonom o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine („Službeni glasnik PC”, broj 63/26) predviđena je obaveza operatera da se sam identifikuje ako po svojoj aktivnosti podleže obavezi pribavljanja integrisane dozvole.

Na osnovu Zakona o kontroli opasnosti od velikih udesa koji uključuju opasne supstance, kontrola opasnosti od velikih udesa je deo sistema upravljanja zaštitom životne sredine. Ministarstvo zaštite životne sredine vodi Registar kompleksa, a trenutno je u Republici Srbiji identifikovano 116 Seveso kompleksa, od kojih je 49 kompleksa višeg reda i 67 kompleksa nižeg reda. Operateri kompleksa nižeg reda izrađuju dokumenta Politika prevencije velikog udesa. Izveštaj o bezbednosti i interni Plan zaštite od velikog udesa izrađuju i dostavljaju Ministarstvu zaštite životne sredine na saglasnost operateri za komplekse višeg reda.

3.5.5. Upravljanje hemikalijama

Prema podacima Zavoda za statistiku Republike Srbije, potrošnja hemikalija opasnih po zdravlje ljudi u 2021. godini iznosila je 1.148 hiljada tona, što je za 7,5% manje u odnosu na 2020. godinu, za 22% u odnosu na 2017. godinu i za 91% više u odnosu na 2010. godinu. Potrošnja hemikalija opasnih po životnu sredinu u 2021. godini manja je za 5,4% u odnosu na 2020. godinu i za 39% veća u odnosu na 2010. godinu. Trend povećanja potrošnje hemikalija opasnih po zdravlje i životnu sredinu u periodu od 2010 – 2017. godine prešao je u smanjenje do 2018. i relativnu stagnaciju u periodu do 2021. godine.

Integralni registar hemikalija uspostavljen je 2010. godine u skladu sa čl. 38–47. Zakona o hemikalijama. Registar hemikalija obuhvata hemikalije (supstance, kao i smeše) koje se stavljaju na tržište Republike Srbije (tj. proizvedene ili uvezene) u godišnjim količinama jednakim ili većim od 100 kg. Proizvođač, uvoznik ili dalji korisnik supstance koja izaziva veliku zabrinutost (tj. supstance koja je navedena na nacionalnoj listi SVHC koja je transponovana iz Aneksa XIV Uredbe (EZ) 1907/2006 o registraciji, evaluaciji, autorizaciji i ograničavanju hemikalija (REACH), ili smeše koja sadrži tu supstancu, treba da podnese poseban dosije koji sadrži dodatne podatke: opis upotreba i mera za smanjenje rizika, predloženi metod za sistematsko praćenje upotrebe i, ako su dostupni, informacije o alternativnim supstancama (naziv supstanci, informacije o opasnostima ili rizicima koje ove supstance mogu predstavljati za ljude, zdravlje i životnu sredinu, kao i tehničke i socio-ekonomske informacije o izvodljivosti zamene).

Slika 3.27. Broj hemikalija koje su stavljene u promet u Republici Srbiji (period od 2010. do 2016. godine)

Izvor: Integralni registar hemikalija, 2016.

Pored Registra hemikalija sastavni deo Integralnog registra hemikalija čine i Registar biocidnih proizvoda i Registar sredstava za zaštitu bilja. Biocidni proizvodi su hemikalije neophodne za kontrolu organizama koji su nepoželjni ili imaju štetan efekat na ljude, njihove aktivnosti, proizvode koje koriste ili proizvode, na životinje ili životnu sredinu. Međutim, zbog svojih svojstava da unište, odvrate, učine bezopasnim, spreče delovanje ili drugačije kontrolišu štetne organizme i sa njima povezanih načina korišćenja, biocidni proizvodi mogu predstavljati rizik po ljude, životinje i životnu sredinu. Iz istih razloga ti proizvodi jesu u tzv. režimu dozvola, za razliku od režima slobodnog prometa u kom se nalazi većina hemikalija, odnosno njihova svojstva, rizik koji predstavljaju i druge podatke o njima procenjuje nadležni organ u okviru postupka donošenja akta na osnovu kog se on stavlja na tržište i koristi i na osnovu rezultata svih procena odlučuje da li se mogu učiniti dostupnim na tržištu i koristiti. Pri tome, sam akt ne predstavlja barijeru u trgovini već nužan uslov za zaštitu zdravlja ljudi, zdravlja životinja i životne sredine od biocidnih proizvoda koji predstavljaju neprihvatljiv rizik i nisu dovoljno efikasni. Registar biocidnih proizvoda vodi se u skladu sa članom 52. Zakona o biocidnim proizvodima na osnovu podataka koji se dostavljaju u postupku donošenje akta na osnovu kog se biocidni proizvod čini dostupnim na tržištu i koristi.

Na osnovu Registra biocidnih proizvoda oko 560 kompanija stavlja na tržište Srbije preko 3.000 biocidnih proizvoda. U pogledu privredne delatnosti, polovinu kompanija čine uvoznici biocidnih proizvoda, 42% kompanija su domaći proizvođači biocidnih proizvoda dok 8% kompanija posluje u oblasti uvoza i proizvodnje biocidnih proizvoda. U vezi sa zemljom porekla biocidnih proizvoda stavljenih na tržište Srbije, 50% biocidnih proizvoda je proizvedeno u EU/EEP, 11% biocidnih proizvoda je proizvedeno izvan EU/EEP, dok je 39% biocidnih proizvoda proizvedeno u Republici Srbiji.

Slika 3.28. Broj biocidnih proizvoda stavljenih na tržište Republike Srbije po godinama (period od 2010. do 2022. godine)

Izvor: Integralni registar hemikalija, Registar biocidnih proizvoda, 2023.

U pogledu vrste biocidnih proizvoda stavljenih na tržište Srbije, 68 % biocidnih proizvoda spada u Glavnu grupu 1: Dezinfekcioni proizvodi, 9 % biocidnih proizvoda spada u Glavnu grupu 2: Konzervansi, dok 23 % biocidnih proizvoda spada u Glavnu grupu 3: Biocidni proizvodi za kontrolu štetočina.

U 2019. godini uspostavljen je elektronski portal za Integralni registar hemikalija (e-IRH portal) čime su stvoreni uslovi za elektronsko poslovanje u oblasti hemikalija i biocidnih proizvoda i postignuta je elektronska komunikacija sa privrednim subjektima koji stavljaju na tržište hemikalije i biocidne proizvode.

Još uvek nije usvojen ažurirani Nacionalni implementacioni plan za sprovođenje Stokholmske konvencije o dugotrajnim organskim zagađujućim supstancama (POPs), koji je pripremljen još 2015. godine, a na osnovu Zakona o potvrđivanju Stokholmske konvencije o dugotrajnim organskim zagađujućim supstancama („Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori”, broj 42/09). Stokholmska konvencija je implementirana kroz Zakon o hemikalijama i Zakon o biocidnim proizvodima.

Prema Zakonu o hemikalijama svaki uvoznik ili proizvođač hemikalija mora da izradi bezbednosni list hemikalije koji je uređen Pravilnikom o sadržaju bezbednosnog lista. Bezbednosni list pruža strukturno objedinjene informacije o opasnim supstancama i smešama, kao i sa njima povezanim rizicima koji mogu nastati prilikom korišćenja, skladištenja i rukovanjem hemikalijama. Takođe obaveza svakog uvoznika i proizvođača hemikalija je da iste klasifikuje, pakuje i obeleži u skladu sa Globalno harmonizovanim sistemom UN, odnosno CLP Uredbom. Republika Srbija je postigla visok nivo usklađenosti u oblasti upravljanja hemikalijama sa pravnim tekovinama EU. Zakonodavni okvir uspostavljen je usvajanjem Zakona o hemikalijama, Zakona o biocidnim proizvodima i podzakonskim propisima donetih na osnovu njih. Zakonodavni okvir usaglašen je sa sa propisima EU u meri u kojoj je to moguće za zemlju koja je kandidat za članstvo u EU. Zakonodavni okvir u oblasti biocidnih proizvoda je usklađen sa EU Uredbom o biocidnim proizvodima usvajanjem novog Zakona o biocidnim proizvodima, 2021. godine. Prethodni nacionalni propisi u ovoj oblasti bili su usklađeni sa Direktivom EU o biocidnim proizvodima.

U okviru Akcionog plana Evropske agencije za hemikalije za procenu nacionalnih kapaciteta i spremnosti za sprovođenje i nadzor uredbi EU: REACH, CLP (Uredbe (EU) 1272/2008 o usklađivanju sa sistemom GHS, o usklađivanju sa sistemom UN za utvrđivanje opasnih hemikalija i obaveštavanje korisnika o tim opasnostima), BPR (Uredbe (EU) 528/2012 o biocidnim proizvodima) i PIC (Uredbe (EU) 649/2012 o uvozu i izvozu hemikalija u EU), u Crnoj Gori i Srbiji identifikovan je kao nedostatak i nepostojanje Memoranduma o razumevanju između nadležnog organa za upravljanje hemikalijama (Ministarstva zaštite životne sredine) i naučno-istraživačkih organizacija i spoljnih saradnika u oblasti procene rizika i evaluacije supstanci u skladu sa zahtevima EU legislative iz oblasti upravljanja hemikalijama i biocidnim proizvodima.

Administrativni kapaciteti za sprovođenje propisa u oblasti upravljanja hemikalijama i biocidnim proizvodima nisu adekvatni iskazanim potrebama.13

3.5.6. Buka i vibracije

Dominantni izvori buke u životnoj sredini u Republici Srbiji su svi vidovi saobraćaja (drumski, železnički i vazdušni), industrijska postrojenja i izvori buke u urbanim sredinama (ugostiteljski objekti, zanatske radnje i drugi izvori).

Strateške karte buke se izrađuju za opštu procenu izloženosti buci određenog područja od različitih izvora buke ili za predviđanje izloženosti buci na tom području. U Republici Srbiji izrađene su strateške karte buke za grad Niš i grad Novi Sad (aglomeracije sa preko 100.000 stanovnika), sve glavne puteve u Republici Srbiji (843 km), sa prosečnim godišnjim protokom saobraćaja većim od tri miliona vozila, glavne železničke pruge sa prosečnim godišnjim saobraćajem većim od 30.000 vozova

–––––––––––––––

13 Na osnovu Akcionog plana za razvoj administrativnih kapaciteta Ministarstva zaštite životne sredine.

(pruga broj 101: Beograd Centar – Batajnica - Stara Pazova, ukupne dužine 36,406 km; pruga broj 105 Stara Pazova -Novi Sad ukupne dužine 41,205 km, pruga broj 106: Beograd Centar – Pančevo – Vršac – Državna granica (Stamora Moravita), ukupne dužine 12 km; pruga broj 107 Beograd Centar – Pančevo glavna -Vršac – državna granica ( Stamora Moravica ) ukupne dužine 12, 535 km pruga broj 110: Beograd Centar - Novi Beograd, ukupne dužine 3 km). Izrađene su strateške karte buke za Aerodrom Nikola Tesla – Beograd, dok su za grad Beograd u izradi, a za Kragujevac strateške karte buke još uvek nisu izrađene. Strateške karte buke koriste se kao osnova za izradu akcionih planova od buke i kao sredstvo za obaveštavanje javnosti o nivou buke u životnoj sredini i njenim štetnim efektima. Akcioni planovi za zaštitu od buke u životnoj sredini izrađuju se za sva područja za koja se izrađuju strateške karte buke, pregledaju se i ako je potrebno revidiraju, najmanje svakih pet godina od dana njihovog usvajanja. U Republici Srbiji urađeni su akcioni planovi za državne puteve I i II reda.

Zakon o zaštiti od buke u životnoj sredini („Službeni glasnik RS”, broj 96/21) usvojen je 2021. godine i njime je obezbeđena visoka usklađenost ove oblasti sa Direktivom 2002/49/EC o proceni i upravljanju bukom u životnoj sredini i Direktivom (EU) 2015/996 o uspostavljanju zajedničkih metoda ocene buke u skladu sa Direktivom 2002/49/EZ, a potpuna transpozicija će se postići donošenjem relevantnih podzakonskih akata. Zakon je propisao i iste rokove za izradu strateških karata buke i akcionih planova kao u Direktivi 2002/49/EC. Sprovođenje je i dalje u ranoj fazi i još uvek nedostaju administrativni kapaciteti za pripremu karata buke i akcionih planova, kao i za sprovođenje pravnih propisa koji se odnose na zaštitu od buke. Zakonom iz 2021. godine propisano je da strateške karte buke za aglomeracije izrađuje jedinica lokalne samouprave u saradnji sa drugim subjektima zaštite životne sredine, a da strateške karte buke za glavne puteve, glavne železničke pruge i glavne aerodrome na teritoriji Republike Srbije izrađuju pravna lica koja su vlasnici i koncesionari glavnih puteva, glavnih železničkih pruga i glavnih aerodroma.

Monitoring buke u životnoj sredini u gradovima realizuje se na određenom broju mernih mesta po programima usklađenim sa potrebama i mogućnostima lokalnih samouprava. U cilju utvrđivanja stanja buke, za procenu i predviđanje stanja buke, izradu strateških karata buke i planiranja mera zaštite, koriste se indikatori buke. Granične vrednosti indikatora buke propisane su Uredbom o indikatorima buke, graničnim vrednostima, metodama za ocenjivanje indikatora buke, uznemiravanja i štetnih efekata buke u životnoj sredini („Službeni glasnik RS”, broj 75/10). U zavisnosti od zahteva, izveštaji o rezultatima monitoringa se izrađuju periodično – i mesečno i godišnje, samo na godišnjem nivou ili u bilo kom drugom periodu određenom programom monitoringa. Pravilnikom o nacionalnoj listi indikatora zaštite životne sredine („Službeni glasnik RS”, broj 37/11) definisana su dva indikatora buke koja se prate i to: Ukupni indikator buke Lden (indikator koji opisuje ometanje bukom u vremenskom periodu od 24 časa, za dan-veče-noć) i Indikator noćne buke Lnight (indikator koji opisuje ometanje bukom u toku noći, period od 22.00 do 6.00 časova).

Za 2020. godinu analizirani su rezultati monitoringa buke iz 16 jedinica lokalnih samouprava. Nakon analize podataka, zaključeno je da se najveći procenat indikatora ukupne buke Lden nalazi u opsegu 60-64 dB, dok se najveći procenat indikatora noćne buke Lnight nalazi u opsegu 51-55 dB kao i u 55-60 dB, procenat prelaska 70 dB zanemarljiv. Ukoliko se posmatraju 4 aglomeracije (50 mernih mesta), nezavisno od drugih urbanih sredina na teritoriji Republike Srbije gde se vrši monitoring zaključuje se da se najveći procenat indikatora ukupne buke Lden nalazi u opsegu 60-64 dB, dok se najveći procenat indikatora noćne buke Lnight nalazi u opsegu 56-60 dB, procenat prelaska 70 dB je i ovde zanemarljiv.

Zaštita od vibracija je u zakonodavstvu Republike Srbije definisana samo za radnu sredinu. Vibracije u životnoj sredini predstavljaju mehaničke oscilacije koje se prenose kroz čvrste materijale kao što su zemlja, voda ili konstrukcije. One mogu biti prirodnog porekla, kao što su zemljotresi ili aktivnosti vetra, ali i antropogene, kao rezultat ljudskih aktivnosti kao što su saobraćaj, industrijska proizvodnja, građevinski radovi ili rad mašinerije. Vibracije mogu izazvati oštećenja na zgradama i infrastrukturi, kao i povećati buku, što ima negativne posledice na ljudsko zdravlje. Dugoročno izlaganje vibracijama može dovesti do stresa, poremećaja spavanja i drugih zdravstvenih problema. Pored toga, vibracije mogu oštetiti prirodnu floru i faunu, narušavajući staništa divljih životinja i utičući na njihovu sposobnost za opstanak. Zbog ovih potencijalnih opasnosti važna je primena tehničkih standarda i preventivnih mera kako bi se minimizirao negativan uticaj vibracija na ljude i prirodu.

3.5.7. Jonizujuće i nejonizujuće zračenje

Potencijalni zagađivači životne sredine radioaktivnim materijama su i nuklearne elektrane kojih ima nekoliko u susednim državama, zatim različiti tehnološki procesi u kojima dolazi do povećanja koncentracije prirodnih radionuklida, kao i delatnosti u medicini, industriji i drugim oblastima u kojima se koriste izvori zračenja. Zbog toga je neophodno vršiti sistematsko praćenje radioaktivnosti, kako bi se procenila ugroženost životne sredine i omogućio pravovremeni odgovor u slučaju povećanja radioaktivnosti, kao i sprovođenje mera radijacione sigurnosti i bezbednosti.

Monitoring jonizujućeg zračenja se vrši prema Zakonu o radijacionoj i nuklearnoj sigurnosti i bezbednosti („Službeni glasnik RS”, br. 95/18 i 10/19), radi utvrđivanja prisustva radionuklida u životnoj sredini i procene nivoa izlaganja stanovništva jonizujućim zračenjima i to u redovnim uslovima, u slučaju sumnje na akcident i u toku akcidenta. Prema Izveštaju Direktorata za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije, o merenju radioaktivnosti životne sredine na teritoriji Republike Srbije u 2022. godini, može se zaključiti da se aktivnost kako prirodnih radionuklida tako i dugoživećih radionuklida veštačkog porekla (uglavnom od Černobiljskih padavina), u različitim vrstama uzoraka (vazduh, padavine), kretala u niskim nivoima.

Za kvalitetno upravljanje zaštitom od nejonizujućih zračenja, izuzetnu važnost ima praćenje izvora nejonizujućih zračenja ispitivanjem nivoa zračenja. Operatori korisnici izvora nejonizujućih zračenja, dužni su da obavljaju prva i periodična ispitivanja nivoa zračenja preko ovlašćenih organizacija, na način i u skladu sa odredbama zakona i podzakonskih akata. Takođe, Uredbom o utvrđivanju Programa sistematskog ispitivanja nivoa nejonizujućih zračenja u životnoj sredini, za period od 2011. do 2012. godine („Službeni glasnik RS”, broj 102/10), od 2015. do 2016. godine („Službeni glasnik RS”, broj 105/15) i od 2017. do 2018. godine („Službeni glasnik RS”, broj 2/17), propisana su sistematska ispitivanja nivoa nejonizujućih zračenja u životnoj sredini koja sprovodi Ministarstvo nadležno za zaštitu životne sredine u saradnji sa nadležnim organom autonomne pokrajine, radi otkrivanja prisustva, utvrđivanja opasnosti, obaveštavanja i preduzimanja mera zaštite od nejonizujućih zračenja, a 13 izveštaja o sprovedenim merenjima za niskofrekvencijska i visokofrekvencijska područja, objavljeno je na internet stranici Agencije za zaštitu životne sredine (www.sepa.gov.rs). Najčešći korisnici izvora nejonizujućih zračenja su operateri javnih mobilnih elektronskih komunikacionih mreža, elektroenergetske distributivne i prenosne mreže i operateri elektronskih komunikacionih mreža za distribuciju medijskih sadržaja (radio i TV emiteri). I na teritorijama pojedinih opština sprovođeni su monitorinzi nivoa nejonizujućih zračenja koje su sprovodile jedinice lokalnih samouprava. T U 2023. godini je ovlašćeno po devet stručnih kuća za poslove ispitivanja nivoa zračenja izvora nejonizujućih od posebnog interesa, kao i sistematskog ispitivanja nivoa nejonizujućih u životnoj sredini.

Zakonom o zaštiti od nejonizujućih zračenja („Službeni glasnik RS”, broj 36/09) sa podzakonskim aktima, uređuju se subjekti zaštite životne sredine od nejonizujućih zračenja, mere i uslovi zaštite od nejonizujućih zračenja u životnoj sredini, merenje nivoa nejonizujućih zračenja u životnoj sredini, nadzor i druga pitanja od značaja za zaštitu životne sredine i zdravlje ljudi. U skladu sa navedenim zakonima, organima autonomne pokrajine i organima jedinica lokalne samouprave povereno je sprovođenje propisanih odredbi iz oblasti zaštite životne sredine i zaštite od nejonizujućih zračenja.

3.5.8. Životna sredina i zdravlje

Povezanost između kvaliteta životne sredine i zdravlja zdravlja nije tako jednostavna zbog mnogih drugih faktora koji utiču na zdravlje ljudi. Opšta i zdravstvena statistika ne obezbeđuje podatke koji bi se mogli iskoristiti za procenu rizika od kontaminiranja životne sredine po život i zdravlje ljudi. Međutim, postoji snažna veza između određenih uslova i zagađenja vazduha ili vode i, na primer, astme ili infekcija digestivnog sistema. Prikupljanje izveštaja o posebnim zapažanjima o zdravlju ljudi i kvalitetu životne sredine i formiranje baze podataka važno je za otkrivanje zdravstvenih problema zbog zagađene životne sredine, kao i za planiranje i organizovanje intervencija i programa prevencije.

Zagađenje vazduha, kontaminacija vode i hrane, klimatske promene i otpad su glavni uzroci narušavanja zdravlja zbog životne sredine.

Zagađen vazduh može izazvati respiratorne probleme, uključujući astmu, bronhitis, smanjenje funkcije pluća, smanjenje imuniteta itd. Najviše zabrinjava smog u urbanim sredinama tokom zimskih ili letnjih perioda bez vetra, kada su koncentracije zagađujućih materija i njihov uticaj na zdravlje izuzetno visoki. Većina zagađujućih materija ima negativan uticaj na zdravlje ljudi, posebno azotni oksidi (NOx), isparljiva organska jedinjenja (VOCs), ozon, suspendovane čestice RM10 i SO2. Daleko najizraženiji uticaj na zdravlje je pri izlaganju suspendovanim česticama RM2.5. Stanovništvo velikih urbanih područja posebno je izloženo ovim zagađujućim materijama.

Higijenski neispravna voda za piće (bakteriološka i hemijska kontaminacija, npr. pesticidima ili teškim metalima) dovodi do širenja poremećaja digestivnog sistema, hroničnih i infektivnih bolesti.

Potrebno je uzeti u obzir i uticaj klimatskih promena na zdravlje ljudi, brze promene direktno utiču na izloženost bolestima i prirodnim opasnostima, uključujući ekstremne vremenske pojave kao što su toplotni talasi, suše, poplave, požari i oluje. Ove promene uslova života na kraju imaju dubokog uticaja na sve aspekte zdravlja ljudi i blagostanja, uključujući kvalitet ishrane, pojavu bolesti. Prema Programu prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove, 45% do 55% stanovništva je u riziku od klimatskih promena, od kojih je 20% do 30% pod ekstremno visokim rizikom (sigurno će trpeti posledice klimatskih promena). Usled migracija stanovništva u gradove, stope starenja stanovništva i porasta ekstremno visokih temperatura, u periodu do sredine 21. veka, pretpostavlja se da će udeo stanovništva pod visokim rizikom po zdravlje znatno porasti.

Neadekvatno upravljanje otpadom, takođe, ima uticaj na zdravlje ljudi, mogućim zagađenjem podzemnih voda i emisijom gasova sa efektom staklene bašte direktno u atmosferu, kao i emisijom dioksina i furana koji mogu nastati samopaljenjem otpada na neadekvatnim deponijama i smetlištima.

Deca su posebno ranjiva na zagađenja životne sredine i potrebno je posvetiti posebnu pažnju smanjenju njihove izloženosti kod kuće i u školi. Postoji potreba da se adekvatno informišu deca, roditelji i druge ključne zainteresovane strane o važnosti zdravlja i životne sredine.

Potrebno je doneti program za procenu rizika iz životne sredine na zdravlje stanovništva.

Pored očuvanja zdravlja u životnoj sredini, bitan faktor je i briga o okruženju u zdravstvenim ustanovama i bezbednost pacijenata i osoblja uz smanjenje izloženosti rizicima od bolničkih infekcija i medicinskog otpada. Primenom ekoloških i efikasnih sredstava za dezinfekciju zdravstvenih ustanova (podova, površina, ruku i medicinskog otpada) smanjuje se rizik od širenja rezistentnih bakterija i virusa koji su sve veći problem zdravstvenog sistema i sve veći rizik po život i zdravlje pacijenata i medicinskih radnika.

3.6. Biodiverzitet i ekosistemi

3.6.1. Biodiverzitet

Kao deo Balkanskog poluostrva područje Srbije, posebno njen planinski i visokoplaninski deo, predstavlja jedan od šest centara biodiverziteta Evrope. Ovakav status Srbije je posledica izuzetno velikog biodiverziteta, odnosno velike raznovrsnosti gena, vrsta, ekosistema i predela. Srbija, zahvaljujući svom geografskom položaju, geomorfologiji i orografiji, predstavlja i veoma reprezentativan refugijalni prostor koji je tokom kvartarnih glacijacija bio utočište za veliki broj vrsta, što se danas odražava na značajan broj reliktnih i endemoreliktnih taksona u mnogim taksonomskim grupama. Severni deo Srbije pripada Panonskom biogeografskom regionu što dodatno povećava biološku raznovrsnost, uzimajući u obzir prisustvo panonskih stanišnih tipova i vrsta vezanih za njih.

Specijska raznovrsnost je istraživana i dokumentovana za pojedine grupe organizama, iako postoji asimetrija u proučenosti pojedinih grupa. Ne postoje apsolutno precizni podaci za brojeve svih grupa organizama za područje Republike Srbije, a za pojedine grupe oni su sada već i zastareli. Posmatrajući dostupne podatke, za Republiku Srbiju je poznato je oko 220 vrsta Cyanobactheria, postoje veoma skromni podaci za carstvo Protista, dok gotovo da ne postoje podaci o carstvu Monera. Skromni podaci za slatkovodne alge govore o broju od oko 1.400 vrsta, dok je grupa Rhizopoda zastupljena sa 236 vrsta. Za carstvo gljiva su podaci veoma heterogeni i danas se spekuliše o broju između 3.000 i 6.000 vrsta mikromiceta i 1.300 vrsta gljiva. Grupa lišajeva broji 586 vrsta. Verovatno najbolje proučena grupa organizama sa dostupnim podacima je carstvo biljaka. Broj vrsta vaskularne flore (papratnjače, golosemenice i skrivenosemenice) se kreće između 3.900 i 4.000, dok flora mahovina broji oko 800 vrsta od čega 645 pravih mahovina i 120 jetrenjača.

U Republici Srbiji se nalazi 3.662 vrste i podvrste vaskularne flore (39% evropske vaskularne flore), 98 vrsta riba (51% faune riba Evrope), 45 vrsta vodozemaca i gmizavaca (49% faune vodozemaca i gmizavaca Evrope), 360 vrsta ptica (74% ptičje faune u Evropi), 95 vrsta sisara (67% evropskih sisara). Poznato je 139 vrsta valjkastih crva Nematodes, oko 400 vrsta puževa (Gastropoda) i preko 214 vrsta različitih grupa rakova (Crustacea). Međutim najheterogenija grupa – Insecta (Hexapoda) insekti, je istražena samo na nivou nekih redova, a pretpostavlja se da samo grupa opnokrilaca (Hymenoptera), dvokrilaca (Diptera) i tvrdokrilaca (Coleoptera) imaju svaka više od po 10.000 vrsta.

Procenat endemskih i reliktnih vrsta je visok i centri ekosistemskog diverziteta uključuju značajan broj endemskih, reliktnih ili endemoreliktnih taksona. Prema podacima Programa zaštite prirode Republike Srbije za period od 2021. do 2023. godine, balkanski endemiti čine oko 14,94% flore Republike Srbije (547 vrsta), dok lokalne endemične vrste čine 1,5% (59 vrsta). Nalaze se uglavnom u brdskim i planinskim zonama Republike Srbije, u visokoplaninskim područjima, ali i u panonskim peščarama i mozaičnim slatinama (Deliblatska i Subotičko-Horgoška peščara i mozaične slatine u Banatu i Bačkoj, u Vojvodini), te refugijalnim staništima u vidu klisura i kanjona. Najveći stepen endemizma u Republici Srbiji je utvrđen kod insekata i vaskularnih biljaka.

Popis biodiverziteta, ugroženih staništa, retkih i endemičnih vrsta nije završen u potpunosti. U poslednje dve decenije, posle objavljivanja prve Crvene knjige flore Republike Srbije (iščezli i krajnje ugroženi taksoni) 1999. godine i Crvene knjige dnevnih leptira Republike Srbije 2003. godine, izrađeni su prilozi za širi popis biodiverziteta objavljivanjem prve dve crvene knjige kičmenjačke faune (2015. godine Crvena knjiga faune I – Vodozemci koja obuhvata 47% faune vodozemaca, Crvena knjiga faune II – Gmizavci, koja obuhvata 75% vrsta gmizavaca). Godine 2018. objavljena je Crvena knjiga faune Republike Srbije IV – Pravokrilci, koja je obuhvatila 45 ugroženih taksona pravokrilaca u fauni Srbije. Godine 2019. je objavljena Crvena knjiga faune Republike Srbije III – Ptice sa 352 taksona. Do kraja 2023. godine, očekuje se publikovanje Crvene knjige riba Srbije i Crvene knjige vodenih beskičmenjaka Srbije. Međutim, mnoge grupe nisu uopšte identifikovane, niti popisane. Rad na Crvenoj listi faune Srbije je u završnoj fazi, a Crvene liste vaskularne flore, mahovina i gljiva se očekuju u najskorijem periodu.

U Republici Srbiji Pravilnikom o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva obuhvaćeno je 2.649 divljih vrsta od čega 1.784 strogo zaštićenih i 865 zaštićenih vrsta.

Tabela 3.2. Broj strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva

Vrste

Strogo zaštićene

Zaštićene

Sisari

51

30

Ptice

307

35

Gmizavci

18

2

Vodozemci

18

3

Ribe

38

29

Beskičmenjaci

610

154

Gljive

38

26

Lišajevi

37

11

Biljke

642

570

Alge

25

-

Ukupno

1.784

865

2.649

Izvor: Zavod za zaštitu prirode Srbije, 2023.

Genetički diverzitet je do sada obrađivan na području Republike Srbije veoma skromno, na nivou naučnih projekata. Za pojedine grupe životinja, kao što su poskok i zelena žaba postoje kompletne slike ukupne genetičke varijabilnosti, a što je i slučaj sa nekim lovnim vrstama divljači (srna i dr.) i nekih vrsta riba (pastrmka, lipljen, kečiga i dr.). Genetički resursi pored gajenih vrsta uključuju i samonikle vrste biljaka koje pripadaju grupi vrsta karakterističnih ekosistemskih usluga: lekovite (420 vrsta), medonosne (1.800 vrsta), jestive i druge.

Ekosistemski diverzitet za područje Republike Srbije detektuje četiri od ukupno 12 terestričnih bioma: zonobiom listopadnih šuma, zonobiom stepa; zonobiom četinarskih šuma – definsan kao orobiom i zonobiom visokoplaninske „tundre” – takođe definisan kao orobiom. Orobiomi su u tom statusu zbog nadmorske visine i lokacije na visokim planinama. Područje Republike Srbije karakteriše deset osnovnih tipova zonalnih ekosistema sa 1.200 asocijacija svrstanih u 59 vegetacijskih klasa.

Katalogom staništa Republike Srbije, koji je kompatibilan sa EUNIS klasifikacijom staništa (pan-evropski sistem za identifikaciju staništa), definisano je osam osnovnih tipova staništa (kopnena površinska vodena staništa; močvarna, tresavska i ritska staništa; travna staništa i staništa gde dominiraju visoke zeleni, mahovine i lišajevi; vrištine, žbunasta staništa i tundra; šume i šumska staništa i druge pošumljene površine; unutarkontinentalna staništa sa slabo razvijenom vegetacijom; redovno ili skoro kultivisana poljoprivredna, hortikulturna ili domaća staništa; konstrukcije, industrijska i druga veštačka staništa).

Pored zaštićenih vrsta i zaštićenih područja, važna su i pokretna zaštićena prirodna dobra. Ona pored svog kulturološkog, naučnog i obrazovnog značaja imaju i izuzetan nacionalni značaj i predstavljaju elemente geoloških, paleontoloških i bioloških dokumenata koji su zaštićeni Zakonom i ne smeju se uništavati niti sakupljati, a takođe je zabranjeno i nanošenje štete njihovim nalazima. Pokretna zaštićena prirodna dokumenta su raspoređena u četiri kategorije i to su primerci holotipova, sintipova i genotipova fosila i tipske vrste fosila, pojedinačni minerali i kristalen i mineralne druze u ležištima, holotipovi, sintipovi fosila, tipske vrste fosila pojedinačnih minerala i kristala i Naučne zbirke (mikološke, botaničke i zoološke), kao i pojedinačni konzervirani preparati vrsta njihovi holotipovi i sintipovi.

Monitoring komponenti biodiverziteta je uspostavljen za pojedine strogo zaštićene i zaštićene vrste, ali još uvek ne postoje jasni principi i zajednički imenitelji monitoringa sistema divljih vrsta. Monitoring uticaja elektrovodova i vetrogeneratora na ptice u skladu sa Zakonom o potvrđivanju Konvencije o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, broj 102/07) i Preporukom br. 110, Saveta Evrope u okviru Bernske konvencije, kao ni monitoring uticaja klimatskih promena na biodiverzitet i u zaštićenim područjima i Preporukom br. 135 Saveta Evrope, još uvek nisu uspostavljeni.

Trend šumskih vrsta ptica je stabilan uz blagi porast i blagi pad populacije u livadskim vrstama. U 2022. godini identifikovano je 79 važnih područja za ptice i biodiverzitet (IBA) ukupne površine 2.579.364 ha, što predstavlja 29,14% teritorije Republike Srbije. Broj IBA područja uvećan je za 88% u odnosu na 2009. godinu, a njihova površina više nego duplirana. U šumskim staništima postoji značajan broj vrsta čija se populacija smanjuje. Iako veći broj vrsta livadskih staništa pokazuje trend opadanja, prisutan je povećan broj vrsta sa stabilnom populacijom. Planski dokument za sprečavanje nezakonitog ubijanja ptica još uvek nije usvojen, uključujući sprečavanje krivičnih dela nezakonitog ubijanja ptica.

Slika 3.29. Trend populacija ptica u Republici Srbiji

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2022.

Trendovi populacija šumskih leptira su u blagom porastu, sa maksimalnim vrednostima 2004, 2011, 2015. i 2017. godine. Kod livadskih vrsta zabeleženo je blago smanjenje populacija dnevnih leptirova. Identifikovano je 40 oblasti glavnih područja leptira (PBA). Ukupna površina svih PBA iznosi 903.643 ha, što predstavlja 10,2% teritorije Republike Srbije. Brojnost populacija najznačajnijih lovnih vrsta je u stabilnom porastu poslednjih godina. Osim populacije prepelica koja je smanjena za oko 9 % u odnosu na 2021. godinu, ali se održava značajno povećanje populacije. Analiza podataka za period 2009-2021. godine pokazuje povećanje brojnosti populacije najvećeg broja autohtonih rasa i sojeva domaćih životinja, što je direktni rezultat sprovođenja programa očuvanja životinjskih genetičkih resursa.

Slika 3.30. Trend populacija 15 vrsta livadskih i 15 vrsta šumskih staništa dnevnih leptirova

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2022.

Izveštavanje o stanju biodiverziteta sastavni je deo godišnjeg Izveštaja o stanju životne sredine Republike Srbije, koji sačinjava Agencija za zaštitu životne sredine. Agencija je kreirala i održava baze podataka u skladu sa Nacionalnom listom indikatora, dok je u nacionalni informacioni sistem za biodiverzitet (NISB) delimično integrisan sektor šumarstva, lovstva i ribarstva u okviru Nacionalne liste indikatora. Zavod za zaštitu prirode Srbije, za teritoriju Republike Srbije vodi registar zaštićenih prirodnih dobara i informacioni sistem o zaštiti prirode (baze podataka o zaštićenim prirodnim dobrima, staništima, zaštićenim vrstama, područjima ekološke mreže), izrađuje Plan zaštite prirodnih dobara, izrađuje stručne osnove za Program zaštite prirode i prirodnih vrednosti Republike Srbije i Izveštaj o stanju prirode. Pokrajinski zavod za zaštitu prirode nadležan je za izdavanje Rešenja o uslovima zaštite prirode za sve aktivnosti koje se ne sprovode na području Nacionalnog parka i zaštićenim područjima I i II kategorije.

Analiza promene namene zemljišta u periodu od 2006. do 2018. godine, prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, pokazuje da su se najveće promene desile u kategoriji veštačkih površina (povećanje od 34.605 ha). Poljoprivredno zemljište je u posmatranom periodu smanjeno za 86.492 ha, odnosno za 2,7%, dok je fragmentiranost smanjena za 2,7%. Približno 11.872 km2 poljoprivrednog zemljišta u Republici Srbiji (19% ukupne poljoprivredne površine i 13% teritorije Srbije) ima visoku prirodnu vrednost. Tokom 2022. godine u Republici Srbiji sakupljeno je oko 8.200 t divljih vrsta. Sakupljeno je 2.700 t lekovitog bilja, 4.400 t pečuraka i 1.100 t puževa. U odnosu na 2021. godinu sakupljeno je 60% manje lekovitog bilja i skoro 60% više pečurki.

Program zaštite prirode Republike Srbije za period od 2021. do 2023. godine („Službeni glasnik RS”, broj 53/21) usvojen je 2021. godine i kao opšti cilj zaštite prirode postavio je unapređenje sistema zaštite prirode, uz četiri posebna cilja (zaštita biodiverziteta; unapređenje sistema zaštićenih područja i ekoloških mreža; održivo korišćenje prirodnih resursa; i jačanje javne politike i učešća javnosti u donošenju odluka). Iste godine izvršene su i izmene i dopune Zakona o zaštiti prirode kako bi se zaštita prirode u Republici Srbiji uskladila sa elementima koji važe za područja evropske ekološke mreže NATURA 2000.

Zaštita biodiverziteta u Republici Srbiji se sprovodi kroz odgovarajuće instrumente, ciljeve i mere zaštite i unapređenja vrsta, njihovih populacija, prirodnih staništa i ekosistema, u skladu sa Zakonom o zaštiti prirode („Službeni glasnik RS”, br. 36/09, 88/10, 91/10, 14/16, 95/18 i 71/21) i svih podzakonskih akata koji iz njega proizilaze. Strategija biološke raznovrsnosti Republike Srbije za period 2011–2018. godine usvojena je početkom 2011. godine. Nacionalna strategija održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara usvojena je 2012. godine i prestala je da se primenjuje krajem 2021. godine Odlukom o prestanku primene pojedinih dokumenata javnih politika.

Zakonodavni okvir zaštite biološke raznovrsnosti i zaštite prirode u Republici Srbiji usklađeni su sa međunarodnim sporazumima, konvencijama i ugovorima u oblasti zaštite prirode na globalnom nivou. Pre svega Republika Srbija je sukcesijom postala potpisnica Deklaracije o životnoj sredini i razvoju iz 1992. godine, a takođe i Konvencije o zaštiti svetskog kulturnog i prirodnog nasleđa koja je potvrđena u Republici Srbiji 1974. godine („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori”, broj 56/74). Konvencija o biološkoj raznovrsnosti u Republici Srbiji ratifikovana je Zakonom o potvrđivanju Konvencije o biološkoj raznovrsnosti („Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori”, broj 11/01). U okviru UN Konvencije o biološkoj raznovrsnosti usvojeni su i Protokol o biosigurnosti – Kartagena protokol i Protokol o pristupu genetičkim resursima i pravednoj i jednakoj raspodeli koristi od njihovog korišćenja – Nagoja Protokol. Odgovarajućim aktima Republika Srbije prihvaćena je i Konvencija o močvarama od međunarodnog značaja posebno kao staništa ptica močvarica – Ramsarska konvencija, Konvenciju o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama divlje flore i faune – CITES, Konvenciju o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja – Bonska konvencija, Sporazum o zaštiti Afričko – Evroazijskih migratornih ptica vodenih staništa (UNEP/AEWA) i Sporazum o očuvanju populacija slepih miševa u Evropi (UNEP/EUROBATS). Republika Srbija je 2020. godine postala članica Međuvladine naučno-političke platforme o biodiverzitetu i uslugama ekosistema (Intergovernmental Science-Policy Platform on Biodiversity and Ecosystem Services – IPBES), čija je uloga procena stanja biodiverziteta, ekosistema i usluga na globalnom i regionalnom nivou. Od posebne važnosti za zaštitu prirode i zaštitu biodiverziteta u Republici Srbiji je i Strategija EU o biodiverzitetu do 2030. godine sa Akcionim planom. koji predstavlja sveobuhvatan i dugoročni plan zaštite prirode i zaustavljanja degradacije ekosistema i njihovo obnavljanje.

3.6.2. Zaštita prirode i biološke i geološke raznovrsnosti

U Republici Srbiji zaštićena područja predstavljaju područja koja po svojim ekološkim, biogeografskim i drugim karakteristikama predstavljaju područja od izuzetnog značaja. Njihov značaj ogleda se u jedinstvenosti, posebnosti, prepoznatljivosti i očuvanosti ekosistemima i predela posebnih vrednosti u pogledu izvornosti, raznovrsnosti vegetacije, flore i faune, reprezentativnih geomorfoloških, geoloških, hidroloških i drugih pojava i procesa. Pored prirodnih vrednosti ovi prostori imaju i izuzetne, kulturno-istorijske vrednosti i antropološke fenomene nastale viševekovnom interakcijom čoveka i prirode. Zaštićena područja, kao dobra od opšteg interesa, se stavljaju u funkciju sprovođenja ukupne zaštite i razvoja prirodnih resursa i svih ostalih vrednosti, specifičnosti i fenomena u skladu sa Zakonom o zaštiti prirode i aktima o proglašenju zaštićenih područja.

Površina pod zaštitom teritorije centralne Srbije i AP Vojvodine, iznosi 733.500 ha, ili 9,53% ukupne teritorije. Površina pod zaštitom se konstantno povećava. U skladu sa nacionalnim zakonodavstvom, postupak zaštite prirodnog područja je pokrenut kada Zavod za zaštitu prirode Srbije dostavi studiju zaštite nadležnom organu i Ministarstvo zaštite životne sredine obavesti javnost o postupku pokretanja zaštite prirodnog područja na internet stranici Ministarstva zaštite životne sredine. Ova područja smatraju se zaštićenim iako nije donet akt o zaštiti. Površina ovih prirodnih područja je 120.000 ha, što iznosi dodatnih 1,6 % teritorije centralne Srbije i AP Vojvodine.

Pod zaštitom je ukupno 422 zaštićenih područja (pet nacionalnih parkova, 19 parkova prirode, 60 rezervata prirode, 29 predela izuzetnih odlika, 274 spomenika prirode, šest zaštićenih staništa i 30 prostora oko spomenika). Pokrenut je postupak zaštite za 11 zaštićenih područja, od kojih su dva područja koja su predložena za nove nacionalne parkove (Kučaj ‒ Beljanica i Stara Planina, koja je do sada bili zaštićena kao park prirode). Posebno su zaštićena područja sa svrhom očuvanja pojedinih vrsta, a samim tim i staništa, odnosno tipova staništa, nazvanih po tim vrstama, kao što su Strogi rezervat prirode „Zeleničje” i Specijalni rezervat prirode „Pašnjaci velike droplje”. Zvanično, unutar zaštićenih područja i u prirodnim područjima uopšte, sve ljudske aktivnosti su usklađene kako bi se smanjila ili isključila šteta po biodiverzitet. Pored ovih mera, preduzete su i neke aktivne mere očuvanja staništa i vrsta.

Ekološka mreža, kao funkcionalno i prostorno povezana celina radi očuvanja tipova staništa od posebnog značaja za zaštitu, za obnavljanje i/ili unapređivanje narušenih staništa i za očuvanje staništa divljih vrsta flore i faune, uspostavljena je 2010. godine u Republici Srbiji. Uredbom o ekološkoj mreži („Službeni glasnik RS”, broj 102/10) utvrđena je ekološka mreža Republike Srbije, sastav, zaštita, upravljanje i finansiranje mreže. U toku je izrada nove uredbe o ekološkoj mreži.

Ekološki značajna područja od nacionalnog značaja su:

1. Područja koja biogeografskom zastupljenošću i reprezentativnošću značajna za očuvanje tipova staništa i divljih vrsta na nacionalnom nivou, u skaldu sa propisima Republike Srbije;

2. Područja koja su identifikovana na osnovu Konvencije o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa (Bernska konvencija) kao Emerald područja;

3. Potencijalna područja ekološke mreže NATURA 2000, do formalnog pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji, koja su identifikovana na osnovu Direktive EU 92/43/EES o očuvanju prirodnih staništa i divlje flore i faune i Direktive EU 2009/147/EES o očuvanju divljih ptica.

U okviru ekološke mreže identifikovano je 101 ekološki značajno područje, koje obuhvata površinu od površine 1.979.700 ha (22,36% teritorije Republike Srbije), i to: 61 Emerald područje, 43 međunarodno značajna područja za ptice – IBA, 61 značajno područje za biljke – IPA, 11 Ramsarskih područja i 40 odabranih područja za dnevne leptire – PBA, dok sva EZP imaju status proglašenog, predloženog ili planiranog zaštićenog područja.

Ekološki koridori nacionalnog značaja povezuju područja na prostoru Republike Srbije, a koridori međunarodnog značaja omogućuju povezivanje sa ekološkim mrežama susednih zemalja, u skladu sa propisima Republike Srbije i potvrđenim međunarodnim ugovorima. Izdvajanjem i zaštitom ekoloških koridora omogućene su migracije divljih vrsta, sa posebnim osvrtom na migracije koje nastupaju usled izmenjenih klimatskih uslova.

Implementacijom projekta EU IPA 2016 Natura 2000 (2019-2021.) identifikovano je 277 potencijalnih Područja od interesa za zajednicu (pSCIs) i 85 Područja posebne zaštite (SPAs)), obuhvatajući oko 30% teritorije Republike Srbije.

U skladu sa Zakonom o zaštiti prirode i podzakonskim aktima, potvrđenim međunarodnim ugovorima i propisima Evropske unije utvrđuje se koherentna ekološka mreža koja se sastoji od ekološki značajnih područja od nacionalnog i međunarodnog značaja radi očuvanja tipova staništa i vrsta čije očuvanje zahteva određivanje područja ekološke mreže, uključujući za zaštitu prioritetne tipove staništa i vrste od evropskog i nacionalnog značaja.

Zakonom o potvrđivanju Konvencije o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, broj 120/07), Republika Srbija je usvojila Konvenciju o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa – Bernsku konvenciju. U skladu sa Rezolucijom broj 8 ove konvencije, 2019. godine je realizovana prva faza izveštavanja Republike Srbije o distribuciji referentnih vrsta i tipova staništa koja su identifikovana na teritoriji Republike Srbije u skladu sa Rezolucijom br. 4 i 6.

Srbija na svojoj teritoriji ima i više objekata prirode koji su zaštićeni pored nacionalnog i međunarodnim ugovorima. Pod zaštitom UNESKO nalaze se Golija–Studenica i Bačko podunavlje, kao rezervati biosfere. U okvirima Ramsarskog programa kome je Srbija pristupila 2002. godine, prepoznato je i međunarodno ratifikovano ukupno deset područja od kojih se osam nalaze na području Autonomne pokrajine Vojvodine. To su Vlasinska visoravan, Gornje Podunavlje, Zasavica, Koviljsko-petrovaradinski rit, Labudovo okno, Ludaško jezero, Obedska bara, Peštersko polje, Slano Kopovo i Carska bara-Stari Begej. Pored toga na teritoriji Srbije postoji više od 40 međunarodno značajnih područja za ptice (IBA – Important Bird Areas), izuzetno veliki broj Botanički značajnih područja (IPA – Important Plant Areas), kao i više područja značajnih za distribuciju dnevnih leptira (PBA – Prime Buterfly Areas). Takođe, od posebnog značaja su i EMERALD područja (prema Konvenciji Saveta Evrope o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa). Generalno posmatrano u okviru ovih međunarodno zaštićenih područja nalazi se više od 30 % teritorije Srbije. Vredno je spomenuti i područja sa režimom prekogranične zaštite, kao i ekološke koridore.

Geodiverzitet, koji predstavlja raznovrsnost geo materijala, pojava i procesa, u Republici Srbiji je pod pritiskom antropogenih aktivnosti.

Prostor koji obuhvata teritoriju Republike Srbije izgrađen je od najrazličitijih vrsta stena stvaranih kroz dugu istoriju razvoja koja datira još od najstarije epohe geološke istorije – prekambrijuma, preko paleozoika, mezozoika, kenozoika do najmlađe periode – kvartara, koja traje i danas. Inventar objekata geonasleđa Republike Srbije je izrađen 2005. godine i obuhvatio je 651 geološki, paleontološki, geomorfološki, speleološki i neotektonski objekat, odnosno: 130 objekata istorijsko-geološkog i stratigrafskog nasleđa, 58 objekata petrološkog nasleđa, 192 objekata geomorfološkog nasleđa, 42 objekata neotektonske aktivnosti i geofičkog nasleđa, 80 objekata speleološkog nasleđa, 19 objekata hidrogeološkog nasleđa, 18 objekata pedološkog i geoarheološkog nasleđa, 13 grupa objekata sa klimatskim specifičnostima, kao i 99 objekata ex-situ geonasleđa. Pored navedenog, inventar geonasleđa je dopunjen (2008.) preliminarnom listom sa 246 objekata hidrološkog nasleđa koju čine 48 izvora i vrela, 5 potajnica, 22 termominaralna izvora, 33 reke, 28 vodopada i slapova, 30 ponornica, 28 jezera, 19 bara i mrtvaja, 27 tresava i šest hidrografskih tačaka. Dopunom inventara geonasleđa Srbije obuhvaćeno je i hidrogeološko nasleđe (2008.), u okviru koga je izdvojeno 212 objekata hidrogeološkog nasleđa, odnosno 51 objekat u Unutrašnjim Dinaridima, 62 u Vardarskoj zoni, 32 u Srpsko-makedonskoj masi, 39 u Karpato-balkanidima, 12 u Dakijskom basenu i 16 u Panonskom basenu. Geopark Đerdap (površine oko 133.000 ha) je prvo područje iz Srbije upisano u UNESKO Svetsku listu geoparkova (Global Geoparks Network) 2020. godine.

Pojedini geološki, geomorfološki i hidrogeološki objekti od interesa za Republiku Srbiju proglašeni su zaštićenim prirodnim vrednostima, uglavnom kao spomenici prirode ili predeli izuzetnih odlika, dok je veliki deo naučno i edukativno značajnih objekata geonasleđa konstatovan unutar prostorno većih zaštićenih područja (nacionalni parkovi, parkovi i rezervati prirode).

Zaštita geološke raznovrsnosti pri korišćenju i uređenju prostora ostvaruje se sprovođenjem mera očuvanja raznovrsnih jedinica i oblika geološke građe, geoloških struktura i procesa, stena i minerala različitog sastava i načina postanka, kao i objekata geonasleđa u uslovima in-situ i ex-situ zaštite u skladu sa Zakonom o zaštiti prirode.

Uzroci koji dovode do ugroženosti prirode u Republici Srbiji, samim tim i biodiverziteta i geodiverziteta, su uglavnom oni koji imaju direktan uticaj na prirodu i sve njene elemente. To su pre svega smanjenje biodiverziteta kao posledica nestajanja, degradacije i fragmentacije staništa, smanjenja populacija divljih vrsta, ugroženosti očuvanja genetičke raznovrsnosti autohtonih populacija biljnih i životinjskih vrsta, introdukcije – invazivnih i alohtonih vrsta i GMO, promena klime i elementarnih nepogoda, kao i uticaja čoveka i negativan efekat klimatskih promena. Tome svakako doprinosi i neefektivan sistem upravljanja zaštićenim područjima sa nedovoljnim finansiranjem, i to kako u segmentu istraživanja i uspostavljanja monitoringa, tako i u segmentu sprovođenja efektivnih mera zaštite, obnavljanja i unapređenja stanja. Sa druge strane, uočljiva je nedovoljna integrisanost biodiverziteta u druge sektore što bi u suprotnom značajno uticalo na prevazilaženje suprotnosti koje često kao rezultat imaju neadekvatan stav prema oblasti zaštite prirode. Takođe, i pored izuzetnog naučnog potencijala evidentno je neadekvatno upravljanje znanjem i informacijama o biodiverzitetu, kao i još uvek nizak nivo javne svesti o značaju biodiverziteta. Svakako da treba da se istaknu i neodgovarajući mehanizmi za ispunjavanje međunarodnih obaveza za očuvanje biodiverziteta koji značajno usporavaju napredak u ovoj oblasti.

3.6.3. Šume

Prema podacima Druge nacionalne inventure šuma Republike Srbije (Teritorija centralne Srbije i AP Vojvodine) iz 2023. godine, šume pokrivaju 39,01% ukupne površine Srbije. Što se tiče vlasništva, podaci Nacionalne inventure šuma pokazuju promenu vlasničke strukture, i dok prema Prvoj nacionalnoj inventuri prema vlasništvu dominiraju državne šume sa 53% u poređenju sa 47% šuma sopstvenika, situacija je sada drugačija i šume sopstvenika pokrivaju površinu od 58,27%, dok su državne šume zastupljene sa 41,73%. Pri tome treba imati u vidu da je druga nacionalna inventura šuma bazirana na aktuelnom stanju na terenu, bez sagledavanja namene katastarskih parcela ( deo ovih površina prema nameni nije više šumsko zemljište niti je namenjeno za šumsku proizvodnju).

Dominiraju šume jednake starosti, tako da je struktura po strukturnom obliku nepovoljna. U odnosu na ukupnu površinu šuma u Republici Srbiji sastojine visokog porekla pokrivaju 25,82%, sastojine izdanačkog porekla 65,17%, veštački podignute sastojine 7,47%. Posmatrajući indikator mešovitosti dominiraju čiste sastojine lišćara sa 44,98%, zatim mešovite sastojine lišćara sa 42,31%, čiste sastojine četinara sa 7,06%, mešovite sastojine lišćara i četinara sa 3,25% i mešovite sastojine četinara čije je učešće skromno i iznosi 0,85% u ukupno obrasloj površini.

Nacionalnom inventurom šuma Republike Srbije ustanovljeno je da dominiraju lišćarske vrste u odnosu na četinarske.. Pri tome, može se konstatovati neravnomerno prisustvo evidentiranih vrsta drveća u ukupnom šumskom fondu. U šumama Srbije dominira bukva koja u ukupnoj zapremini učestvuje sa 38,28%, potom cer sa 14,09%, kitnjak sa 6,48%, sladun sa 4,89%, grab sa 3,52%, lužnjak sa 1,76% i poljski jasen sa 1,49%. učešća u zapremini. Od četinarskih vrsta najzastupljenija je smrča čije učešće u zapremini iznosi 4,11%, crni i beli bor učestvuju u ukupnoj zapremini sa 1,51%, dok je jela prisutna u zapremini sa 2,65%. Veštački podignute sastojine učestvuju u zapremini sa 8,27%. Inventurom je takođe utvrđeno 38 reliktnih, endemičnih, retkih i ugroženih vrsta šumskog drveća i žbunja od čega su: 12 retke i ugrožene, pet retke, devet reliktne, šest endemične i šest pod rizikom.

Slika 3.31. Trend promene površine pod šumom na teritoriji Republike Srbije

U periodu od 1953–2023. godine, došlo je do povećanja površine pod šumom za preko 1.700.000 ha što je porast od preko 130% u odnosu na 1953. godinu. Severni deo Srbije – AP Vojvodina je jedan od najmanje pošumljenih regiona u Evropi, svega 8,63 % u odnosu na optimalnu koja bi trebala da iznosi 14,3% što zahteva podizanje šuma i zaštitnog zelenila na oko 160.000 ha.

Rezultati praćenja i analiza stanja šuma Republike Srbije pokazuju ranjivost najznačajnijih šumskih vrsta: hrasta lužnjaka (najpogođeniji jer zavisi i od podzemnih voda čiji se nivoi sve više spuštaju), bukve, hrasta kitnjaka, cera, jele i smrče. Zabeleženo je sušenje i opadanje vitalnosti hrastova u Vojvodini zbog dugih sušnih perioda, devastacija šumskih područja usled ledoloma u Istočnoj Srbiji i sušenje smrče u četinarskim područjima posle izraženo toplih i suvih godina. Bespravne seče dovode do uništavanja staništa različitih šumskih vrsta i pojave sekundarnih ekosistema, koji se karakterišu smanjenim diverzitetom, kao i do fragmentacije (parcelisanja) šuma.

Analiza statističkih podataka o šumskim požarima pokazuje da se učestalost požara, kao i ukupna opožarena površina povećava periodično iz godine u godinu sa pojavom sušnih perioda/godina, kada je i realno veća opasnost od nastanka šumskih požara, a opada tokom kišnih godina.

Planiranje sredstava za pošumljavanje vrši se na godišnjem nivou Uredbom o utvrđivanju godišnjeg programa korišćenja sredstava za održivi razvoj i unapređenje šumarstva. Sredstva se dodeljuju u skladu sa Pravilnikom o bližim uslovima, kao i o načinu dodele i korišćenja sredstava iz godišnjeg programa korišćenja sredstava za održivi razvoj i unapređenje šumarstva („Službeni glasnik RS”, broj 23/25). Ova sredstva dodeljuje Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede na području centralne Srbije, dok je nadležnost za dodeljivanje sredstava na nivou AP Vojvodina na pokrajinskim organima.

Od 2021. godine Ministarstvo zaštite životne sredine svake godine objavljuje javni konkurs za lokalne samouprave za dodelu sredstava za pošumljavanje u cilju zaštite i očuvanja predeonog diverziteta, na zemljištu koje po nameni nije šumsko.

Zakonodavni okvir šumarske politike u Republici Srbiji čine, pre svega, Zakon o šumama („Službeni glasnik RS”, br. 30/10, 93/12, 89/15 i 95/18 – dr. zakon), Zakon o reproduktivnom materijalu šumskog drveća („Službeni glasnik RS”, br. 135/04, 8/05,41/09 i 19/25).

3.6.4. Šumarstvo, lovstvo, ribarstvo

Šumarstvo

Šume u državnom vlasništvu zastupljene su sa 41,73%, a šume sopstvenika 58,27% u odnosu na ukupnu površinu šuma u Republici Srbiji (https://www.upravazasume.gov.rs – Rezultati nacionalne inventure šuma). Zakonom o šumama definisano je gazdovanje i državnim i šumama sopstvenika. Gazdovanje šumama u državnim šumama organizovanije je u odnosu na šume sopstvenika, čiji su vlasnici fizička lica. Razlog za to je što su šume sopstvenika malih-usitnjenih poseda, što ima veliki broj vlasnika i otežava organizovano gazdovanje šumama. Gazdovanje šumama u svojini pravnih lica vrši se na identičan način kao u državnim šumama.

Republički zavod za statistiku Srbije prati ekonomski doprinos šumarstva objedinjeno sa poljoprivredom i lovstvom, ali prema procenama direktan ekonomski doprinos šumarstva BDP-u 2015. godine je iznosio 0,24%, odnosno 2,6% zajedno sa doprinosom drvne industrije. Ova procena ne uzima u obzir ključnu ulogu šuma za očuvanje zemljišta, snabdevanje vodom, skladištenje ugljenika, stanište divljih životinja i održavanje izuzetnog biodiverziteta zemlje, niti za blisku saradnju šumarstva s drugim sektorima kao što su poljoprivreda i turizam.

Šumarstvo je pored poljoprivrede jedan od najugroženijih sektora usled klimatskih promena, dok je sa druge strane šumarstvo jedan od prirodnih resursa koji skladišti ugljen-dioksid iz atmosfere. U prethodnom periodu uticaj ugrožavanja šuma od faktora biotičkog porekla (bolesti i štetočine) i abiotičkog porekla (šumski požari, zagađenost šuma i zemljišta, promene nivoa podzemnih voda, sušenje šuma) se povećao. Tokom 2023. godine povećan je intenzitet štete od elementarnih nepogoda u državnim šumama za oko 100% u odnosu na prethodnu godinu. Oko 24.000 m3 drveta je bespravno posečeno iz državnih šuma (Izveštaju o stanju životne sredine u Republici Srbiji za 2024., Agencija za zaštitu životne sredine, 2025.). Šteta izazvana insektima neznatno je smanjena. Prisutna je sve više prenamena šumskog zemljišta, uz krčenje šuma za potrebe razvoja turizma, posebno u planinskim turističkim centrima, što je dovelo do značajnih fragmentacija ekosistema i posledično do umanjenja genetičke raznovrsnosti usled smanjene razmene gena, dok se sa druge strane u ruralnim delovima Srbije šumovitost povećava usled migracije stanovništva i napuštanja ekstenzivne poljoprivredne proizvodnje. Sa druge strane značajne površine, koje se u smislu člana 5. Zakona o šumama („Službeni glasnik PC”, br. 30/10, 93/12, 89/15 i 95/18 – dr. zakon), još uvek smatraju šumom, predstavljaju „privremene šume” tj. samo do privođenja nameni u skladu sa članom 10. Zakona o šumama. Smanjenje i isprekidanost prirodnih populacija dovodi i do poremećaja unutar samog ekosistema, kao i odnosa između vrsta.

Slika 3.32. Šteta u državnim šumama prema agensima

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2024.

Analiza statističkih podataka o šumskim požarima pokazuje da se učestalost požara, kao i ukupna opožarena površina povećava periodično iz godine u godinu sa pojavom sušnih perioda/godina, kada je i realno veća opasnost od nastanka šumskih požara, a opada tokom kišnih godina.

Slika 3.33. Veličina opožarene površine šuma u periodu 2015–2023. godine

Izvor: Uprava za šume, 2023.

Broj požara i ukupna opožarena površina u direktnoj su vezi sa sušnim godinama. Najveća opožarena površina u šumama je zabeležena tokom 2019. godine i iznosila je oko 10.000 ha, dok je najmanja površina zahvaćena požarom bila 2022. godine i iznosila je oko 630 ha.

U toku 2023. godine u šumama Republike Srbije posečeno je oko 3.343.000 m3 drveta. U odnosu na 2022. godinu seča je smanjena za oko 10%.

Slika 3.34. Prirast i seča u šumama u Republici Srbiji

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2024.

Šumama u državnoj svojini u Republici Srbiji gazduju javna preduzeća (PD „Srbijašume” d.o.o. Beograd, JP „Vojvodinašume”, Društvo s ograničenom odgovornošću „Nacionalni park Tara”, Društvo s ograničenom odgovornošću „Nacionalni park Đerdap”, JP „Nacionalni park Fruška Gora”, JP „Nacionalni park Kopaonik” i JP „Šume-Goč” Vrnjačka Banja). Malim procentom državnih šuma gazduju vodoprivredna javna preduzeća, javna preduzeća čiji su osnivači jedinice lokalnih samouprava, kao i naučno-obrazovne ustanove (Šumarski fakultet u Beogradu, Institut za nizijsko šumarstvo i životnu sredinu u Novom Sadu). Odgovornosti javnih preduzeća za gazdovanje šumama uključuje gajenje, zaštitu, očuvanje i korišćenje šuma; proizvodnju šumskog reproduktivnog materijala; korišćenje, upravljanje, zaštitu i unapređivanje populacija divljači i njihovih staništa; projektovanje, izgradnju i održavanje šumskih puteva; pripremu programa i planova upravljanja; stručno-savetodavne poslove u privatnim šumama; unapređivanje i korišćenje opštekorisnih funkcija šuma; i trgovinu na veliko i malo šumskim proizvodima. Stručno-savetodavni poslovi u šumama sopstvenika finansiraju se iz državnog budžeta, kako javnim preduzećima, tako i pojedinim udruženjima šumovlasnika koja sama gazduju šumama članova udruženja.

Strategija razvoja šumarstva Republike Srbije je doneta 2006. godine, i od tada nije revidirana.

Lovstvo

Na području Republike Srbije ustanovljena su 362 lovišta i to 204 na teritoriji centralne Srbije i 158 na teritoriji AP Vojvodina. Za lovostajem zaštićene vrste divljači proglašene su 22 vrste sisara (sedam vrsta krupnih sisara – papkara i 15 vrsta sitne dlakave divljači), i 23 vrste ptica od registrovanih oko 360 za područje Republike Srbije, a za trajno zaštićene vrste divljači proglašeno je sedam vrsta dlakave i 10 vrsta pernate divljači.

Broj izdatih lovnih karata u 2022/23. godini bio je 82.598, a za lovnu 2023/24. godinu, broj izdatih lovnih karata se povećao na 88.713, dok je u lovnoj 2024/25. godini broj izdatih lovnih karata bio 87.063 na osnovu podataka Lovačkog informacionog sistema, koji vodi Uprava za šume. Lovna godina obuhvata period od 1. aprila tekuće godine do 31. marta naredne godine. Izlov svih lovnih vrsta blago je povećan tokom lovne 2023/24. godine.

Trenutno stanje populacija gajenih vrsta sitne i krupne divljači u Republici Srbiji nije na zadovoljavajućem nivou u pogledu brojnosti, uzrasne i polne strukture, prostornog rasporeda, gustine i trofejne vrednosti. Ipak, brojnost populacija najznačajnijih lovnih vrsta je u stabilnom porastu poslednjih godina. Trend populacije divljih svinja je stabilan i blago rastući na površinama lovišta koja se nalaze u umerenoj zoni rizika od zarazne bolesti Afrička kuga svinja, dok je u zoni visokog rizika (zoni intenzivnog odstrela divljih svinja) i zaraženom području primetno smanjenje brojnosti divljih svinja, ali i povećanje brojnosti predatora (pre svih: vuka, šakala i lisice).

Radi zaštite i regulisanja brojnosti populacije poljske jarebice (Perdix perdix, L), grlice (Strertorelia turtur, L), prepelice (Coturnix coturnix, L) i zeca (Lepus europaeus, Pall) i drugih vrsta za čije stanje postoji određena briga, periodično se donose posebne mere zaštite, upravljanja i korišćenja.

Slika 3.35. Trend brojnosti populacija odabranih lovnih vrsta divljači

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2024.

Tabela 3.3. Brojnost populacija odabranih lovnih vrsta divljači

Matični fond

Izlov

2022/2023.

Divlja svinja

28.497

8.548

Srna

138.828

7.887

Zec

387.383

17.274

Prepelica

471.930

15.714

2023/2024.

Divlja svinja

29.242

8.597

Srna

144.920

7.281

Zec

424.420

14.551

Prepelica

513.547

15.443

2024/2025.*

Divlja svinja

24.320

4.273

Srna

120.586

4.493

Zec

450.292

9.429

Prepelica

599.243

10.992

* za lovnu 2024/2025. godinu još uvek nisu ažurirani svi podaci o lovnim vrstama divljači (odstrel, gubici i sl), jer se lovna godina završava 31. marta 2025.

Izvor: Lovački savez Srbije, 2025.

Osnovni zakonski akt u oblasti lovstva je Zakon o divljači i lovstvu („Službeni glasnik RS”, br. 18/10, 95/18 – dr. zakon i 92/23 – dr. zakon) kojim se direktno propisuje zaštita, uređivanje i održavanje lovišta, zaštita, očuvanje i unapređivanje staništa divljači i pre svega zaštita, upravljanje, lov, korišćenje i unapređivanje populacija divljači u lovištu. Na osnovu ovog zakona divljač je prirodno bogatstvo i državna je imovina, čije se upravljanje, zaštita, unapređivanje i korišćenje sprovodi pod uslovima i na način predviđen zakonom.

Status korisnika lovišta stiču određena pravna lica koja su ispunila zakonske uslove za dobijanje prava na gazdovanje lovištima, potpisivanjem ugovora o gazdovanju lovištem. Korisnik lovišta može da bude pravno lice osnovano kao javno preduzeće, privredno društvo, drugi oblik preduzeća, kao i lovačka udruženja i druga udruženja koja su osnovana i deluju u skladu sa zakonom.

Zaštita i gajenje divljači, uređivanje i održavanje lovišta, lov i korišćenje ulovljene divljači i njenih delova u lovištu i druga pitanja od značaja za planiranje u lovstvu, vrše se na osnovu planskih dokumenata u lovstvu, propisanih zakonom.

Ribarstvo

Ihtiofauna Republike Srbije obuhvata 51% slatkovodne ihtiofaune Evrope, te je razumljivo da Republika Srbija spada u zemlje bogate ribljim fondom. Privrednih ribara u 2022. godini bilo je 393, a iste godine bilo je 94.568 izdatih dozvola za rekreativni ribolov. Najčešći ugrožavajući faktor ribljeg fonda predstavlja zagađenje voda i degradacija prirodnih staništa, kao i krivolov. Napravljeni su napori u uvođenju lovostaja na neke vrste riba u periodu mrešćenja. Za dunavske jesetarske vrste (ruska jesetra (Acipenser gueldenstaedtii), sim (Acipenser nudiventris), kečiga (Acipenser ruthenus), pastruga (Acipenser stellatus) i moruna (Huso huso)) i još 25 vrsta riba važi trajna zabrana ribolova prema Naredbi o merama za zaštitu i očuvanje ribljeg fonda („Službeni glasnik RS”, br. 56/15 i 94/18). Prepoznat je i izraženi uticaj klimatskih promena na riblji fond, promenom temperature vode, protoka vode i degradacijom prirodnih staništa riba.

Zaštita i održivo korišćenje ribljeg fonda u Republici Srbiji regulisano je Zakonom o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda („Službeni glasnik RS”, br. 128/14 i 95/18 – dr. zakon), a odvija se na 17 ribarskih područja i 40 ribarskih područja u zaštićenim područjima. Za svako ribarsko područje određuje se korisnik ribarskog područja (privredno društvo, javno preduzeće ili drugo pravno lice, koje ispunjava uslove propisane Zakonom o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda), javnim konkursom na period od deset godina. Ribarsko područje u zaštićenom području proglašava i koristi upravljač zaštićenog područja, po prethodno pribavljenoj saglasnosti ministra. Korisnik ribarskog područja donosi Program upravljanja ribarskog područja, koji sadrži: osnovne karakteristike voda ribarskog područja, podatke o ribljim vrstama u vodama ribarskog područja, procenu njihove biomase i godišnje produkcije, dozvoljene tehnike ribolova, prostorni raspored posebnih staništa riba, program poribljavanja, dozvoljeni izlov ribe po vrstama, organizaciju ribočuvarske službe kao i druge mere za zaštitu i održivo korišćenje ribljeg fonda. Korisnik ribarskog područja je dužan da, svake treće godine korišćenja ribarskog područja, sprovodi monitoring o kvalitativnog i kvantitativnog sastava i uzrasne strukture ribljeg fonda, biomase, produkcije i ribolovnog pritiska na riblji fond. Sva ribarska područja su donela programe upravljanja ribarskim područjem, na koje je Ministarstvo zaštite životne sredine dalo saglasnost.

3.7. Poljoprivreda i ruralni razvoj

3.7.1. Upravljanje poljoprivrednim resursima

Republika Srbija ima brojne konkurentske prednosti za dinamičan razvoj poljoprivredno-prehrambenog sektora, koje se ogledaju u bogatim zemljišnim resursima (kako u smislu obima tako i njihove raznovrsnosti), raznovrsnom biodiverzitetu, kvalifikovanom i iskusnom radnom snagom, preferencijalnom statusu na brojnim tržištima, kao i pristup investicionoj podršci za poljoprivredu iz EU fondova.

Raznovrsnost terena, tipova zemljišta i klimatskih uslova, rezultirala je bogatom raznovrsnošću biodiverziteta i ruralnih pejzaža u Republici Srbiji. Međutim, oni su u značajnoj meri ranjivi na klimatske promene i ekološke promene u prirodnim sistemima, što predstavlja pretnju održivom razvoju sektora i njegovoj transformaciji u skladu sa ciljevima Zelenog dogovora EU.

Gubitak organske materije u zemljištu izazvan intenzifikacijom poljoprivredne proizvodnje, agrotehničkom praksom i izostankom primene organskih sredstava za ishranu bilja, još uvek je prisutan kao oblik njegove degradacije. Trend gubitka organske materije i dalje je u porastu. Devastacija stočarske proizvodnje uticala je u prethodnom periodu na nedostatak đubrenja stajnjakom.

U okviru nacionalne liste indikatora razvijen je indikator „Sadržaj organskog ugljenika u zemljištu”. Podaci se prikupljaju u okviru programa kontrole plodnosti obradivog poljoprivrednog zemljišta, programa sistemskog praćenja kvaliteta zemljišta, u okviru pedoloških istraživanja i drugih projekata kojima se utvrđuje kvalitet i degradacija zemljišta. Na osnovu podataka sadržaja humusa iz kontrole plodnosti poljoprivrednih površina u 2021. godini u poljoprivrednom zemljištu na području centralne Srbije, izmereni prosečan sadržaj organskog ugljenika u poljoprivrednom zemljištu na dubini 0–30 cm iznosi 2% i pripada kategoriji niskog do srednjeg sadržaja. Oranice i bašte, kao i vinogradi i voćnjaci, dominantno se nalaze u kategoriji niskog sadržaja organskog ugljenika.

Mapiranje poljoprivrednog zemljišta visoke prirodne vrednosti je sprovedeno u okviru Agencije za zaštitu životne sredine korišćenjem botaničkih (fitosocioloških) zapisa travnjačkih zajednica sa pojedinačnih lokaliteta i lokaliteta koji se nalaze u okviru širih geografskih celina, kao što su planine, nizije, peskovi, visoravni, kanjoni i klisure i dr. Relevantne klase iz CORINE inventara zemljišnog pokrivača su odabrane i podeljene u dve grupe na osnovu dostupnih botaničkih podataka (prva grupa koja obuhvata staništa i biljne zajednice pašnjaka (231), prirodnih travnjaka (321) i slatina (411); druga grupa poljoprivrednog zemljišta visoke prirodne vrednosti, za koje ne postoje detaljni botanički podaci). Podaci o zemljišnom pokrivaču CORINE, informacije o ekološki značajnim područjima od nacionalnog i međunarodnog značaja za očuvanje tipova staništa i staništa vrsta i njihovih staništa i zaštićenim područjima (PA) transformisani su u nacionalni koordinatni sistem kako bi se ovi podaci mogli analizirati i predstaviti prostorno. Mapirana je lokacija i distribucija područja ekološke mreže i zaštićenih područja u Republici Srbiji, uključujući nacionalne parkove, parkove prirode, predele izuzetnih karakteristika i rezervate prirode (gde su podaci dostupni).

Promena namene poljoprivrednog zemljišta je još uvek prisutna, kako u vidu pretvaranja pašnjaka u obradive površine, tako i kao promena obradivog zemljišta u građevinsko. Usled devastacije stočarske proizvodnje i velikih potreba za obradivim zemljištima beleži se trend preoravanja pašnjaka, što kao posledicu ima povećanu eroziju zemljišta, kao i gubitak biodiverziteta. Pašnjaci, kao i mešovita poljoprivredna područja, zauzimaju se i usled urbanog razvoja. Promena namene poljoprivrednog zemljišta regulisana je Zakonom o poljoprivrednog zemljištu (čl. 22. i 23. koji su važni za postupanje u smislu zabrane i mogućnosti korišćenja obradivog poljoprivrednog zemljišta u nepoljoprivredne svrhe), Zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara i Zakonom o planiranju i izgradnji. Za promenu namene obradivog poljoprivrednog zemljišta uvedeno je plaćanje odgovarajuće naknade. Navedenim propisima nije izvršeno ograničavanje prenamene zemljišta visoke plodnosti ni zemljišta unutar područja od značaja za očuvanje biodiverziteta, kao što su prioritetni tipovi staništa i staništa strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta.

Evidencija vrsta i količina upotrebljenih đubriva i sredstava za zaštitu bilja nije potpuna.

Efekti erozije na degradaciju zemljišta su izraženiji, kao i uticaji ekstremnih vremenskih pojava – najzastupljeniji su erozija povećanjem intenziteta padavina i erozija vetrom na izloženim područjima. Aktivnosti na podizanju vetrozaštitnih pojaseva u Vojvodini, koje su u nadležnosti lokalnih samouprava, odvijale su se u prethodnom periodu uglavnom kroz projekte finansirane od strane donatorskih organizacija i, posle 2020. godine, Ministarstva zaštite životne sredine. Brojne jedinice lokalne samouprave, posebno na teritoriji AP Vojvodine, imaju izrađenu tehničku dokumentaciju (projekte) za vetrozaštitne pojaseve koja nije mogla biti realizovana upravo zbog nerešenih vlasničkih odnosa, odnosno nedostatka potrebnih površina za podizanje zaštitnog zelenila. Osim navedenog, predviđen je samo jedan tip zaštitnog zelenila (vetrozaštitni pojasevi), a potrebno je predvideti obavezu uspostavljanja i drugih tipova zelenih pojaseva (međe, živice, priobalno zelenilo i sl), koji bi istovremeno imalo ulogu očuvanja agrobiodiverziteta, povoljnih mikroklimatskih uslova, zaštite od erozije, difuznog zagađenja i dr.

Ne postoje organizovane inicijative na istraživanju mogućnosti korišćenja prirodnih geoloških sirovina za smanjenje kiselosti zemljišta, mada se u literaturi mogu naći primeri ovakvih istraživanja.

Pravilnikom o uslovima za razvrstavanje i utvrđivanje kvaliteta sredstava za ishranu bilja, odstupanjima sadržaja hranljivih materija i minimalnim i maksimalnim vrednostima dozvoljenog odstupanja sadržaja hranljivih materija i o sadržini deklaracije i načinu obeležavanja sredstava za ishranu bilja („Službeni glasnik RS”, br. 30/17 i 31/18) određena je maksimalna opterećenost zemljišta teškim metalima, kao i dozvoljeni sadržaj teških metala u sredstvima za ishranu bilja i oplemenjivačima zemljišta, i maksimalne količine teških metala koje se mogu uneti u zemljište sa sredstvima za ishranu bilja i oplemenjivačima zemljišta u vremenskom periodu od dve godine.

Primarno zakonodavstvo u oblasti organske proizvodnje je pripremljeno u skladu sa pravnim tekovinama EU, ali se još čeka na njegovo usvajanje. Površine sa organskom proizvodnjom nastavljaju da se uvećavaju, pri čemu je najznačajniji porast zabeležen u oblasti proizvodnje voća. Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede uspostavilo je evidenciju površina na kojima se obavlja organska poljoprivreda po grupama proizvoda, biljnim vrstama i regionima.

Poljoprivredno zemljište

Republika Srbija raspolaže sa 5,2 miliona ha poljoprivrednog zemljišta, od čega najveći deo čini korišćeno poljoprivredno zemljište (67,12%). Procenjuje se da oko 60% poljoprivrednog zemljišta čini zemljište klase I do IV, dok je ostalo u klasi IV do VIII, i zbog niskog kvaliteta nije pogodno za intenzivnu obradu. Poljoprivredu Republike Srbije karakteriše dualna struktura poljoprivrednog sektora, sa izraženom polarizacijom na velika i dobro opremljena gazdinstva na severu zemlje, i velikim brojem gazdinstava male i srednje veličine mešovitog tipa proizvodnje, sa usitnjenim parcelama i skromnom mehanizacijom, koja preovlađuju u centralnoj i južnoj Srbiji. Ova heterogenost gazdinstava, tipova proizvodnje i primenjivanih praksi, sugeriše da su rizici i pretnje po životnu sredinu od sektora poljoprivrede složeni, regionalno specifični i zavisni od tipa gazdinstva, odnosno proizvodnog usmerenja (voćarstvo, ratarstvo, stočarstvo, povrtarstvo).

Uzroci gubitaka i degradacije poljoprivrednog zemljišta su višestruki. U objektivne faktore spadaju klimatske promene, demografsko pražnjenje sela i osiromašenje sektora radnom snagom, kao i niska profitabilnost poljoprivredne proizvodnje koja za posledicu ima niska ulaganja velikog broja gazdinstava male i srednje veličine u agrotehničke mere i tehnološke procese koji doprinose očuvanju životne sredine. Na drugoj strani, odsustvo sistemskog, integralnog upravljanja zemljištem, niska ulaganja u zemljišnu infrastrukturu, ali i odsustvo sistemskih rešenja kojima bi se podstakla primena poljoprivrednih praksi povoljnih po životnu sredinu, spadaju u osnovna institucionalna ograničenja.

Pored trajnog gubitka usled urbanizacije i razvoja infrastrukture, poljoprivredno zemljište je zbog neracionalnog i neadekvatnog korišćenja za poljoprivrednu proizvodnju izloženo zakiseljavanju, zaslanjivanju, eroziji, zbijanju, smanjenju organske materije, ispošćavanju i drugim negativnim uticajima. Povišenu potencijalnu kiselost ima 1,2 miliona ha (43% površina), posebno na području centralne Srbije. Procesu zakiseljavanja zemljišta tokom proteklih decenija doprineo je i smanjeni unos organskih materija, kao rezultat smanjenja broja stoke i, samim tim, stajskog đubriva. U Vojvodini je 233.000 ha zaslanjeno i alkalizovano, što doprinosi njegovoj smanjenoj produktivnosti sa aspekta ratarstva, ali su izuzetno produktivna sa aspekta stočarstva, te su iz tog razloga vekovima unazad korišćena kao pašnjaci. Takođe, deo pašnjaka pripada stanišnim tipovima „Panonske slane stepe i slane močvare” koji predstavljaju prioritetna staništa za zaštitu na nacionalnom nivou i u međunarodnim okvirima. Uzrok zaslanjivanja je povećan unos soli navodnjavanjem, kao i podzemnim vodama kod hidromorfnih zemljišta. Sadržaj organskog ugljenika je nizak na području centralne Srbije. Primena loših praksi upravljanja zemljištem (spaljivanje žetvenih ostataka, mali procenat površina pod zimskim zaštitnim usevima i zelenim ugarom i slično) i smanjenje broja stoke, dovode do toga da zemljišta gube organsku materiju i oslobađaju gasove sa efektom staklene bašte.

Procenjuje se da erozija zemljišta različitog stepena zahvata oko 80% poljoprivrednog zemljišta, a godišnje gubitak zemljišta zbog tog delovanja je oko 30 miliona m3, od čega eolska erozija odnese oko osam miliona m3. U centralnim i brdsko-planinskim predelima preovlađuje vodna erozija, dok je eolska erozija prisutna je na prostoru Vojvodine i u rečnim dolinama centralne Srbije. Najugroženija su područja jugoistočnog Banata i severne Bačke (Deliblatska i Subotičko-horgoška peščara), kao i prostor desne obale Dunava. Uništavanje vetrozaštitnih pojaseva i uzurpacija zemljišta na kojima su oni podizani, doprineli su i značajnom gubitku biodiverziteta. Programom zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta, koji se sprovodi novcem od zakupa državnog zemljišta, predviđena je obavezna mera podizanja poljozaštitnih pojaseva, međutim, opštine i gradovi koji upravljaju ovim zemljištem, uglavnom ne ulažu sredstva za ove namene.

Sistemima za odvodnjavanje u 2017. godini bilo je obuhvaćeno 55% korišćenog poljoprivrednog zemljišta (1,9 miliona ha). Drenažni kanali i pripadajuće strukture su ugroženi zamuljivanjem, zakorovljavanjem, dok su neke pumpne stanice neaktivne. U osnovi, ceo sistem je neefikasan i nefunkcionalan zbog lošeg održavanja, kvarova i problema u operativnom upravljanju. Međutim, uzevši u obzir da je u razmatranje uključena samo jedna (sušna) godina, na osnovu navedenog nije moguće doneti adekvatan zaključak u vezi efikasnosti održavanja kanalske mreže. Sa druge strane, aktivnosti na održavanju kanala neretko ne integrišu potrebe svih korisnika (npr. izmuljivanje u cilju odvodnjavanja oranica i tretiranje priobalja kanala herbicidima (npr. Glifosat i Triklopir) često ima negativan uticaj na kvalitet susednih pašnjaka i/ili sa kojima postoji hidrološka povezanost), a takođe se zanemaruju obaveze u zaštiti prirode (u slučaju održavanja kanala koji su elementi ekološke mreže).

Kao posledica potrebe za širenjem poseda i povećanja obradivih površina od strane velikih i dobro opremljenih gazdinstava, sve je češća promena namene livada i pašnjaka i poluprirodne vegetacije u obradivo zemljište. Ovo je izraženo na području AP Vojvodine, na površinama koje pripadaju državnom poljoprivrednom zemljištu.

Neadekvatne prakse obrade zemljišta, pre svega upotreba teške mehanizacije, dovode do njegovog sabijanja, čime se narušava vodno-vazdušni režim i smanjuje ukupna plodnost. Ovakva zemljišta su manje sposobna da apsorbuju vlagu, što uzrokuje veće površinsko ispiranje i eroziju, aktivnost živih organizama se smanjuje, a zbog nedostatka kiseonika smanjuje se i broj mikroorganizama, pa samim tim i biogenost zemljišta.

Zakonom o poljoprivrednom zemljištu predviđeno je da se radi zaštite i očuvanja hemijskih i bioloških svojstava poljoprivrednog zemljišta vrši kontrola plodnosti obradivog poljoprivrednog zemljišta i evidencija količine unetih sredstava za ishranu bilja i sredstava za zaštitu bilja. Nadležno Ministarstvo nedavno je usvojilo Pravilnik o uslovima za ispitivanje opasnih i štetnih materija u poljoprivrednom zemljištu i vodi za navodnjavanje („Službeni glasnik RS”, broj 20/23), koji će dodatno regulisati ovu materiju. Kontrola se vrši po potrebi, a najmanje svake pete godine. Zakon takođe predviđa da se u cilju zaštite poljoprivrednog zemljišta od štetnog dejstva erozije i bujica na erozionom području preduzimaju protiverozione mere. Ipak, primena ovih mera i aktivnosti u ovom momentu je obavezujuća samo za korisnike državnog poljoprivrednog zemljišta datog u zakup, budući da zbog manjka resursa poljoprivredna inspekcija nije u mogućnosti da sprovodi sveobuhvatnu kontrolu.

Subvencije u poljoprivredi, odnosno direktna plaćanja poljoprivrednim proizvođačima u Republici Srbiji, još nisu uslovljeni poštovanjem standarda i praksi koji doprinese unapređenju životne sredine, javnog zdravlja, zdravlja životinja i bilja i zaštiti i dobrobiti životinja, a koji su u EU propisani Obaveznim uslovima upravljanja (Statutory Management Requirements – SMR), i Dobrim poljoprivrednim i ekološkim uslovima (Good Agricultural and Environmental Conditions – GAEC). Ipak, pravni okvir Republike Srbije sadrži odredbe koje se odnose na zemljište, vodu, upravljanje biodiverzitetom i pejzažom, kao i sredstvima za zaštitu bilja i sredstvima za ishranu bilja, koji se u različitim stepenima mogu smatrati ekvivalentnim relevantnim obaveznim standardima i uslovima EU, izuzev što ne predstavljaju uslov za plaćanja u Republici Srbiji. IPARD III programom za period 2021 –2027. godina je predviđena primena Mere 4 – Agro-ekološko-klimatska i mera organske poljoprivrede, koja je osmišljena da podstakne poljoprivrednike da zaštite i unaprede životnu sredinu na zemljištu kojim upravljaju. Ovom merom bi se obezbedila plaćanja poljoprivrednicima kao kompenzacija za višegodišnju obavezu da se pridržavaju seta propisanih agroekoloških praksi u periodu od minimalno pet godina.

Navodnjavanje

Hidrosistemi za navodnjavanje u javnoj svojini izgrađeni su na površini od oko 105.500 ha, što je manje od 6% zemljišta koje ima povoljne karakteristike za navodnjavanje. Međutim, zbog neadekvatnog održavanja, lošeg upravljanja i neispunjenosti projektom utvrđenih performansi, sistemi koji su u funkciji obuhvataju znatno manji deo površina. Prema podacima distributera opreme za navodnjavanje, pored navedenih površina, navodnjava se još 45.000 ha individualnim sistemima u privatnom vlasništvu, primenom tifona i sistema kap po kap. Na oglednim dobrima u poljoprivrednim školama pod tehnički zaokruženim sistemima nalazi se oko 2.000 ha, dok lokalno, oko okućnica, ima na oko 10.000 ha tehnički nezaokruženih sistema, tako da se pod izgrađenim sistemima u javnom i privatnom vlasništvu nalazi oko 145.000 ha, dok je nekim oblikom navodnjavanja obuhvaćeno ukupno oko 100.000 ha poljoprivrednih površina. Najviše vode crpi se iz vodotokova (oko 90%), dok se preostale količine zahvataju iz podzemnih voda, jezera, akumulacija i iz vodovodne mreže. Osim što su navodnjavane površine male, problem je i odsustvo kontrole nad kvalitetom vode koja se koristi za navodnjavanje. Pitanje kontrole kvaliteta vode za navodnjavanje nije sistemski rešeno, što praktično znači da se ova voda ne kontroliše.

U odnosu na ukupno korišćenu poljoprivrednu površinu u 2023. godini navodnjavalo se 1,4% površina. Za navodnjavanje je u 2023. godini ukupno zahvaćeno 70.429 hiljada m³ vode, što je za 29,1% manje nego u prethodnoj godini. Najviše vode crpelo se iz vodotokova (93,5%), dok su preostale količine zahvaćene iz podzemnih voda, jezera, akumulacija i iz vodovodne mreže. Tokom 2023. godine u Republici Srbiji navodnjavano je 47.579 ha poljoprivrednih površina, što je za 12,9% manje nego u prethodnoj godini. Oranice i bašte (sa 93,4%) imaju najveći udeo u ukupno navodnjavanim površinama, a potom slede voćnjaci sa 6,0%. Najviše navodnjavanih površina je u regionu AP Vojvodine (79,6%).

U prethodnom periodu nije rađen vodni bilans i vodni režim (kvalitet i kvantitet) površinskih voda koji je potrebno uspostaviti i uskladiti sa potrebama svih korisnika. Sve veće potrebe za navodnjavanjem poljoprivrednog zemljišta izazvane, između ostalog, klimatskim ekstremima, za posledicu imaju korišćenje vode iz dubokih podzemnih izdani koja je neophodna za snabdevanje pijaćom vodom, što je posebno prisutno u Vojvodini. Takođe, trenutna situacija u vezi odvodnjavanja i navodnjavanja, kao i projektovani sistemi, negativno utiču na zaštićena područja i staništa strogo zaštićenih i zaštićenih vrsta.

Slika 3.36. Trend navodnjavanja poljoprivrednih površina u Republici Srbiji u periodu 2013–2023. godine

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2024.

Podsticaji za investicije za nabavku novih mašina i opreme za navodnjavanje biljnih kultura, u iznosu 50-65% od vrednosti ukupne investicije, dostupni su na teritoriji cele Srbije, kao i iz budžeta AP Vojvodine i lokalnih samouprava. Osim toga, Uprava za poljoprivredno zemljište je do 2025. godine finansirala investicije za nabavku opreme za navodnjavanje u visini učešća do 60% vrednosti investicije bez uračunatog poreza na dodatu vrednost, odnosno do 70% bez uračunatog poreza na dodatu vrednost za fizička lica koja su prema mestu njihovog prebivališta i mestu katastarskih parcela na kojima se postavlja oprema za navodnjavanje postavljali opremu za navodnjavanje na područjima sa otežanim uslovima rada u poljoprivredi. Iskop bunara Uprava za poljoprivredno zemljište finansirala je zaključno sa 2022. godinom.

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, u saradnji sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj (EBRD) i Organizacijom za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (UN FAO) izrađuje „Program navodnjavanja i odvodnjavanja u Republici Srbiji do 2032. godine”. Osnovni cilj izrade ovog dokumenta je podrška razvoju poljoprivredne proizvodnje povećanjem kapaciteta za navodnjavanje, identifikacijom i mapiranjem prioritetnih investicija u narednih deset godina. Ovaj program obezbediće smernice za javna ulaganja u navodnjavanje i odvodnjavanje i adekvatno upravljanje i finansiranje sistema u javnoj svojini. Takođe, Programom se uspostavlja odgovarajući pravni i institucionalni okvir za navodnjavanje i promovišu efikasne i profitabilne prakse navodnjavanja na poljoprivrednim gazdinstvima i obezbeđuje da javna ulaganja, politike i propisi adekvatno uzimaju u obzir klimatske promene.

Ne postoje planovi i/ili programi koji se odnose na uređenje vodnog režima u skladu sa potrebama očuvanja vlažnih staništa, kao prirodnih celina sa posebnim statusom zaštite u nacionalnim i međunarodnim okvirima prema Ramsarskoj konvenciji (The Convention on Wetlands, 1971).

Upravljanje specifičnim hemikalijama (sredstva za ishranu bilja i sredstva za zaštitu bilja)

Sistem upravljanja sredstvima za zaštitu bilja delimično je harmonizovan sa Uredbom (EU) 1107/2009 o stavljanju na tržište sredstava za zaštitu bilja, i to donošenjem Zakona o sredstvima za zaštitu bilja, kao i pratećih podzakonskih akata.

Prema podacima iz Liste registrovanih sredstava za zaštitu bilja Uprave za zaštitu bilja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, skoro polovinu preparata na tržištu Republike Srbije čine sredstva za zaštitu bilja iz grupe herbicida (oko 46%), pa potom fungicidi (oko 32%) i insekticidi (oko 14%), dok ostalih 8% čine akaricidi, nematocidi, regulatori rasta i limacidi. Pored sredstava za zaštitu bilja, izraz pesticidi obuhvata i biocidne proizvode koji se koriste za dezinfekciju površina, vode, zdrave kože ljudi i za održavanje higijene životinja, za suzbijanje insekata i glodara, za zaštitu gotovih proizvoda dok su u originalnoj ambalaži, za zaštitu drveta, kože, gume, papira, tekstila, tečnosti u rashladnim i procesnim sistemima. Činjenje dostupnim na tržištu i korišćenje ovakvih proizvoda uređeno je Zakonom o biocidnim proizvodima.

Zakon o sredstvima za zaštitu bilja propisuje da se sredstva za zaštitu bilja, kao i aktivne supstance koje su stavljene u promet suprotno njegovim odredbama, smatraju otpadom. S tim uvezi, sa sredstvima za zaštitu bilja za koje ne postoji važeće rešenje o registraciji, kao i za aktivne supstance koje nisu navedene u Listi odobrenih supstanci, postupa se u skladu sa propisima o upravljanju otpadom.

Zakonom je predviđeno da će samo poljoprivrednici koji steknu odgovarajući sertifikat moći da kupuju sredstva za zaštitu bilja koja su namenjena za profesionalno korišćenje. Od 2025. godine započeto je sa sprovođenjem obuka i izdavanjem sertifikata poljoprivrednicima, koje su obavezne za sve profesionalne korisnike sredstava za zaštitu bilja.

Organska poljoprivreda

Organska proizvodnja u Republici Srbiji u 2023. godini odvijala se na ukupnoj površini od 29.002 ha, što je za 16% više u odnosu na površinu u 2022. godini. Od toga, obradiva površina iznosila je 17.565 ha uključujući livade i pašnjake na površini od 11.437 ha. Od ukupne površine pod organskom proizvodnjom, 10.916 ha je bilo u periodu konverzije, dok je površina u organskom statusu iznosila 18.086 ha. U periodu od 2018. do 2023. godine može se uočiti i značajnije povećanje površina pod livadama i pašnjacima usled razvoja organske stočarske proizvodnje. Mada organske površine i površine u konverziji imaju poslednjih godina tendenciju rasta, zastupljenost ove proizvodnje je daleko ispod proseka EU (9,6 %) i susednih zemalja (Hrvatska – 8,1%, Rumunija – 4,3%, Bugarska – 1,7%).

Tabela 3.4. Površine na kojima su primenjene metode organske poljoprivrede u periodu od 2014–2023. godine

Godina

2014.

2015.

2016.

2017.

2018.

2019.

2020.

2021.

2022.

2023.

Površina pod organskom poljoprivredom (ha)

9.548

15.298

14.358

13.423

19.254

21.265

20.971

23.527

25.035

29.002

Izvor: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, 2024.

Od ukupne obradive površine u 2023. godini, voćarska proizvodnja je bila najzastupljenija sa 33,4%, sledi proizvodnja žitarica sa 30,5%, zatim proizvodnja krmnog bilja sa 17% i industrijskog bilja sa 13%. Proizvodnja lekovitog i aromatičnog bilja je bila zastupljena sa samo 2%, povrća sa 1,5%, dok su površine pod kategorijom ostalo, koje obuhvataju površine bez useva, izolacione pojaseve, parlog i druge razne kulture bile zastupljene sa 2,6%. Posebno se beleži rast površina pod livadama i pašnjacima 37%, što je uslovljeno povećanjem broja grla u organskoj stočarskoj proizvodnji.

Navedene površine ne uključuju one koje se koriste za sakupljanje organskog šumskog voća, gljiva i lekovitog bilja, s obzirom da ne postoji zvanična metodologija na osnovu koje se mogu dobiti podaci o ukupnoj površini organskog samoniklog bilja iz prirodnih staništa. Regionalni razmeštaj površina pod organskom proizvodnjom ukazuje na podjednaku zastupljenost površina na području Šumadije i Zapadne Srbije (37,2%), Vojvodine (31,8%) i Južne i Istočne Srbije (30,7%), iza čega sledi region region Beograda (0,35%). Udeo površine pod organskom proizvodnjom u odnosu korišćeno poljoprivredno zemljište u 2023. godini iznosi 0,85%.

Tabela 3.5. Organska biljna proizvodnja po vrsti proizvodnje (2014–2023. godine)

Vrsta proizvodnje (ha)

2014.

2015.

2016.

2017.

2018.

2019.

2020.

2021.

2022.

2023.

Žitarice

2.829

4.252

4.607

3.662

3.614

4.788

3.623

4.459

3.838

5.372

Industrijsko bilje

1.228

2.674

2.918

2.291

1.962

2.226

1.294

2.122

2.076

2.286

Povrće

154

171

184

230

199

184

122

170

286

224

Krmno bilje

1.204

1.440

1.349

1.211

1.336

1.797

3.873

3.054

2.262

3.007

Voće

2.208

2.895

3.531

4.056

5.883

5.324

5.295

5.615

5.703

5.894

Lekovito i aromatično bilje

61

71

113

115

193

261

391

367

375

352

Ostalo

316

1.895

227

312

536

1.332

2.856

1.216

2.172

430

Ukupna obradiva površina

7.999

13.398

12.929

11.874

13.723

15.915

17.454

17.003

16.712

17.565

Livade/pašnjaci

1.549

1.900

1.429

1.548

5.530

5.349

3.517

6.524

8.323

11.437

Izvor: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, 2024.

Organska stočarska proizvodnja obuhvata preko 15 hiljada grla ovaca, 8,7 hiljade grla goveda, 36 hiljada jedinki živine i oko 12 hiljada košnica. Broj grla svinja i koza u sistemu organske proizvodnje je zanemarljiv i iznosi 190, odnosno 535. Organskom stočarskom proizvodnjom se bavi manji broj proizvođača, što se može objasniti činjenicom da je organska stočarska proizvodnja zahtevnija u pogledu ispunjenja dodatnih zahteva vezanih za objekte za držanje životinja, nabavku životinja sa drugih gazdinstava i ishranu i lečenja životinja.

Tokom 2023. godine, ukupan broj proizvođača uključenih u organsku proizvodnju bio je 6.542. Od tog broja, 677 su bili nosioci sertifikata, dok su ostalih 5.865 bili proizvođači kooperanti u okviru grupne proizvodnje. Evidentan je mali broj proizvođača koji imaju direktno sklopljen ugovor sa ovlašćenim kontrolnim organizacijama (nosioci sertifikata), nasuprot broju proizvođača koji se kao kooperanti nalaze u okviru grupne proizvodnje.

Najveći deo organske proizvodnje u Republici Srbiji namenjen je izvozu. Počev od 2012. godine, podaci o izvozu organskih proizvoda postali su deo informacionog sistema Uprave carina. Na osnovu ovih podataka moguće je pratiti podatke o vrsti, količini i vrednosti izvezenih organskih proizvoda sa teritorije Republike Srbije. Po vrsti proizvoda, najveća vrednost ostvaruje se izvozom organskih voćnih proizvoda: smrznutih i sušenih (maline, višnje i kupine). U skladu sa Zakonom o organskoj proizvodnji („Službeni glasnik RS”, br. 30/10 i 17/19 – dr. zakon), Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede za poslove kontrole i sertifikacije u organskoj proizvodnji svake godine ovlašćuje kontrolne organizacije, koje su ispunile propisane uslove. Za 2025. godinu Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede je ovlastilo devet kontrolnih organizacija. Za sprovođenje kontrole i sertifikacije organske proizvodnje za potrebe izvoza, u skladu sa novim režimom za organsku proizvodnju u EU, kontrolna tela u zemljama koje nisu članice EU, od. 1 januara 2025. godine moraju biti priznata od strane Evropske komisije. Do sada su priznata dva kontrolna tela iz Republike Srbije.

Zakonom o podsticajima poljoprivredi i ruralnom razvoju („Službeni glasnik RS”, br. 10/13, 142/14, 103/15, 101/16, 35/23 i 94/24) propisan je sistem podsticaja za organsku proizvodnju, tako da se podsticaji za organsku biljnu i stočarsku proizvodnju uvećavaju za minimalno 40% u odnosu na podsticaje u proizvodnji koja nije organska. U 2025. godini podsticaji za organsku biljnu proizvodnju su uvećani za 250%, a podsticaji za organsku stočarsku proizvodnju za 40%

Važeći Zakon o organskoj proizvodnji („Službeni glasnik RS”, br. 30/10 i 17/19 – dr. zakon) je usvojen 2010. godine, s tim da je njegova primena počela 2011. godine. Ovaj zakon je pripreman u skladu sa Uredbom Saveta (EZ) br. 834/2007 o organskoj proizvodnji i obeležavanju organskih proizvoda, koja zamenjuje Uredbu (EEZ) br. 2092/91. Nakon donošenja novih propisa EU za organsku proizvodnju i stupanja na snagu Uredbe (EU) 2018/848 o organskoj proizvodnji i označavanju organskih proizvoda, kao i stavljanja van snage Uredbe (EZ) br. 834/2007, pojavila se potreba da se nacionalno zakonodavstvo u ovoj oblasti potpuno usaglasi sa pravnim tekovinama EU, u cilju daljeg razvoja ovog sektora, kao i obezbeđivanja nesmetanog izvoza organskih proizvoda. U vezi sa tim, usvojen je novi Zakon o organskoj proizvodnji („Službeni glasnik RS“, broj 109/25), čija će primena početi 1. juna 2026. godine.

3.7.2. Agrobiodiverzitet

Biljni i životinjski genetički resursi

U Republici Srbiji postoji preko 40 autohtonih rasa domaćih životinja. Lista genetskih rezervi domaćih životinja i njihov način očuvanja, kao i lista autohtonih rasa domaćih životinja i ugroženih autohtonih rasa i kriterijumi za utvrđivanje ugroženosti rase definisani su Pravilnikom o listi genetskih rezervi domaćih životinja, načinu očuvanja genetskih rezervi domaćih životinja kao i o listi autohtonih rasa domaćih životinja i ugroženih autohtonih rasa („Službeni glasnik RS”, br. 33/17 i 30/22). Lista genetskih rezervi domaćih životinja predstavlja minimalan broj domaćih životinja (priplodnih grla) pojedine vrste, odnosno rase domaćih životinja, potreban za gajenje i očuvanje njihove genetske raznovrsnosti. Rase kod kojih je ukupan broj ženskih priplodnih grla manji od definisanog (npr. za goveda 7.500 grla, za konje 5.000 grla, za svinje 15.000 grla, za ovce i koze 10.000, za živinu 25.000 grla) ima status ugroženosti. Broj grla određenih autohtonih rasa i sojeva domaćih životinja rastao je u periodu od 2003. do 2019. godine, kao i broj lokacija na kojima se vrši uzgoj autohtonih rasa i sojeva domaćih životinja, što je doprinelo sprovođenju programa očuvanja životinjskih genetičkih resursa u Republici Srbiji. Pravilnikom o podsticajima za očuvanje životinjskih genetičkih resursa („Službeni glasnik RS”, br. 83/13, 35/15, 28/16, 44/18 – dr. zakon, 104/18, 16/21 i 30/22) predviđeni su podsticaji za očuvanje biljnih i životinjskih genetičkih resursa, i to za: ex situ i in situ/on farm očuvanje na poljoprivrednim gazdinstvima. Ova mera doprinosi upotrebi i održavanju pašnjačkih područja, sprečava devastaciju i sukcesiju staništa (biotopa), uključivanju u programe organske proizvodnje i razvoju proizvodnje tradicionalnih proizvoda.

Slika 3.37. Prikaz broja grla određenih autohtonih rasa domaćih životinja u periodu 2013–2023. godine

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2024.

Analiza podataka za period 2013–2023. godine pokazuje povećanje brojnosti populacije najvećeg broja autohtonih rasa i sojeva domaćih životinja, što je direktni rezultat sprovođenja programa očuvanja životinjskih genetičkih resursa u Republici Srbiji. Podaci prikazuju samo grla koja su prijavljena u matičnoj evidenciji Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Očuvanje životinjskih genetičkih resursa odvija se na ograničenom broju lokacija i gazdinstava, što povećava rizike od bolesti, klimatskih promena i zagađenja. Pored toga, veterinarska služba i savetodavne usluge su nedovoljno dostupni i nemaju kapacitet da u potpunosti odgovore na specifične potrebe gazdinstava koja se bave ovom proizvodnjom. Važnu ulogu u očuvanju ugroženih životinja imaju poljoprivredna gazdinstva, preduzetnici i nevladine organizacije, koji su u okviru različitih projekata radili na rehabilitaciji tradicionalnih lanaca vrednosti i njihovom integrisanju u sektor turizma.

Očuvanje biljnih genetičkih resursa vrši se na dva načina: in-situ i ex-situ. Genetički resursi voćaka i vinove loze održavaju se in-situ na privatnim imanjima i u saradnji sa državnim institucijama (ogledna dobra poljoprivrednih fakulteta u Beogradu i Novom Sadu, Institut za voćarstvo u Čačku i Institut za vinogradarastvo i vinarstvo u Nišu). Većina genetičkih resursa je trenutno zaštićena ex-situ, odnosno izvan njihovih prirodnih staništa, u Banci biljnih gena u okviru Nacionalne referentne laboratorije, kao i u kolekcijama oplemenjivačkih instituta. Broj uzoraka koji se i nalaze u Nacionalnoj kolekciji biljnih genetičkih resursa koja se čuva u Banci biljnih gena je oko 4.240 od 249 biljnih vrsta. Jedan od najvećih izazova za očuvanja genetičkih resursa je njihova evidencija – popis, sakupljanje, karakterizacija, evaluacija, dokumentacija i održivo korišćenje. Na osnovu Zakona o priznavanju sorti poljoprivrednog bilja („Službeni glasnik RS”, br. 30/10 i 9/25) i Zakona o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti („Službeni glasnik RS”, br. 41/09 i 88/11). Ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede vodi evidenciju o priznatim sortama i registar zaštićenih biljnih sorti.

Nezavisno od gajenih biljaka, ukupnom agrobiodiverzitetu Republike Srbije značajno doprinose i samonikle vrste biljaka od značaja za proizvodnju hrane i poljoprivredu (krmne biljke, lekovite i aromatične biljke, ukrasne biljke, medonosne i divlje voćne vrste, mikroorganizmi i gljive), ali i livade, pašnjaci, ivična i ruderalna staništa, uključujući korovsku floru i vegetaciju. Ukupan broj lekovitih i aromatičnih biljnih vrsta u našoj flori je oko 700, od kojih je 420 zvanično registrovano, a u prometu se nalazi oko 280. Medonosne biljne vrste su, pre svega, komponente livadskih, šumskih i agroekosistema, a njihov broj u Republici Srbiji procenjuje se na oko 1.800. Dosadašnja proučavanja diverziteta korovske flore u Republici Srbiji pokazala su da broj korovskih vrsta shvaćenih u najširem smislu čini oko 28% od ukupne flore.

Poljoprivredna područja visoke prirodne vrednosti (High Nature Value Farmland – HNVF)

Poljoprivredna područja visoke prirodne vrednosti (High Nature Value Farmland – HNVF) u Republici Srbiji još nisu zakonski određena kao takva. Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, poljoprivredna područja visoke prirodne vrednosti u Republici Srbiji pokrivaju 11.872 km2 poljoprivrednog zemljišta (19% poljoprivrednih površina, odnosno 13% ukupne teritorije). Dominantni tip poljoprivrednog zemljišta visoke prirodne vrednosti su travnjaci (oko milion ha). Većina travnjaka klasifikovanih kao HNVF su poluprirodni, nastali u šumskoj zoni kao rezultat seče drveta. Ova procena je bazirana na primenjenom pristupu zasnovanom na identifikaciji Tipa 1 poljoprivrednog zemljišta visoke prirodne vrednosti (poljoprivredno zemljište sa visokim udelom poluprirodne vegetacije) i ne obuhvata u potpunosti tipove 2 i 3 (poljoprivredno zemljište sa mozaikom poljoprivrede niskog intenziteta i prirodnim i strukturnim elementima, ili ono koje podržava retke vrste ili visok udeo evropske ili svetske populacije). S tim u vezi, može se zaključiti da površina poljoprivrednog zemljišta visoke prirodne vrednosti verovatno znatno veća.

Ostaci stepskih i slatinskih staništa u Vojvodini, koji pripadaju stanišnim tipovima prioritetnim za zaštitu u Srbiji i u EU, takođe predstavljaju poljoprivredna područja visoke prirodne vrednosti.

Predeoni elementi značajni za agrobiodiverzitet omogućavaju opstanak divljih vrsta (oprašivači, lovne vrste divljači, ptice grabljivice itd.) agrarnih područja. Pored ostataka prirodnih staništa ovoj grupi pripadaju i antropogene strukture kao što su drvoredi, živice, međe i sl. Navedeni predeoni elementi, kao i zelenilo priobalja, postepeno nestaju zbog sve intenzivnijeg načina poljoprivredne proizvodnje, zbog čega su posebno ugroženi na području Vojvodine. U novije vreme se u našoj državi kao agroekološka mera planira i formiranje i zelenih pojaseva namenjenih za oprašivače.

3.7.3. Ruralna područja

Prema podacima Popisa stanovništva iz 2022. godine, najveći broj stanovnika ruralnih područja u Republici Srbiji živi u naseljima koja imaju ispod 2.500 stanovnika, dok petina naselja ima manje od 100 stanovnika. Izraženi trendovi depopulacije najviše pogađaju upravo ruralna naselja, čime se smanjuje nivo ekonomskih aktivnosti u njima, a samim tim povećava površina neobrađenog manje produktivnog poljoprivrednog zemljišta, nekontrolisano širenje šuma, nedovoljna iskorišćenost prirodnih travnjaka, kao i primena po životnu sredinu nepovoljnih poljoprivrednih praksi. Ekološke i klimatske pretnje utiču na ruralne ekosisteme, njihovu ekonomiju i dobrobit ruralnog stanovništva, izlažući ih dodatnim rizicima po prihode, imovinu i zdravlje. Poljoprivreda i šumarstvo, kao osnovne delatnosti ruralne ekonomije, ranjivije su na sve oblike degradacije prirodnih resursa i ekstremne vremenske nepogode u poređenju sa urbanim sektorima.

Ruralna naselja suočavaju se sa velikim problemima vezanim za nedostatak ili loše funkcionisanje komunalne infrastrukture, što je posebno izraženo u naseljima u brdsko-planinskim područjima, naseljima udaljenijim od opštinskih centara i naseljima u pograničnim područjima. Seoski vodovodi često ne ispunjavaju standarde kvaliteta vode za piće, a njihovo integrisanje u opštinski sistem vodosnabdevanja zahteva značajne investicije. Prema podacima Fiskalnog saveta14, za 88% seoskih vodovoda ne zna se tačan vlasnik, u 66% slučajeva vodovodi su pod upravom nekvalifikovanog osoblja, 55% ne zadovoljava tehničke uslove, 73% ima neograđeno izvorište i mogućnost kontaminacije od strane životinja, 64% je potencijalno ugroženo fekalnim otpadnim vodama, ili zagađenjem od saobraćaja i industrije. Samo 13% seoskih domaćinstava je priključeno na javne kanalizacione sisteme, dok ostali koriste septičke jame. Organizovano sakupljanje otpada ne postoji, ili je nedovoljno da bi se zadovoljile potrebe usled neodgovarajuće infrastrukturne opremljenosti, dostupnosti i organizacije. Jedinice lokalne samouprave, u čijoj je nadležnosti komunalna infrastruktura u ruralnim područjima, u najvećem broju slučajeva nemaju dovoljno sredstava za finansiranje pripreme projektno-tehničke dokumentacije i unutrašnjih kapaciteta da rade na poboljšanju uslova u ruralnim sredinama. Prioritetne oblasti za intervenciju su: vodosnabdevanje, zaštita voda od zagađivanja, putevi i upravljanje komunalnim otpadom.

Zakonom o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju („Službeni glasnik RS”, br. 10/13, 142/14, 103/15, 101/16, 35/23, 92/23 i 94/24) predviđeno je da se iz sredstava agrarnog budžeta finansiraju podsticaji za podršku programima razvoja ruralne infrastrukture. Ova mera podsticaja sporadično je bila dostupna prethodnih godina, a opredeljena budžetska sredstva su skromna.

IPARD III programom je predviđeno da se kroz meru podrške investicijama u ruralnu javnu infrastrukturu do 2027. godine, podrže projekti koji se odnose na: upravljanje vodama, sisteme za sakupljanje i tretman otpadnih voda, upravljanje otpadom, puteve u ruralnim područjima i snabdevanje energijom, i izgradnja obnovljivih izvora energije/toplana i instalacija.

3.8. Analiza stanja institucionalnih kapaciteta za poslove zaštite životne sredine

Institucionalni kapaciteti

Veliki je broj institucija uključen u sektor zaštite životne sredine i klimatskih promena na nacionalnom, pokrajinskom i lokalnom nivou. U velikom broju oblasti, nadležnosti za zaštitu životne sredine su podeljene. Ključni akteri su:

− Ministarstvo zaštite životne sredine (MZŽS);

–––––––––––––––

14 https://www.fiskalnisavet.rs/doc/analize-stavovi-predlozi/FS-Rezime-Investicije-u-zastitu-zivotne-sredine.pdf

− Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede;

− Ministarstvo zdravlja;

− Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture;

− Ministarstvo rudarstva i energetike;

− Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine;

− Jedinice lokalne samouprave;

− Javna komunalna preduzeća.

Od posebnog značaja je nadzor za koje su odgovorne različite inspekcijske službe.

Organizaciona struktura MZŽS prati funkcionalni (klasični) model koji podrazumeva grupisanje aktivnosti ili podelu na organizacione jedinice po funkcijama. Kao organ uprave u sastavu MZŽS obrazovana je Agencija za zaštitu životne sredine (AZŽS), sa svojstvom pravnog lica. Osnovni institucionalni okvir za implementaciju pravnih tekovina EU u oblasti životne sredine u značajnoj meri je uspostavljen.

Institucijama koje su zadužene za zaštitu životne sredine i implementaciju pravnih tekovina EU u oblasti životne sredine, planirano je dodatno zapošljavanje i stručno osposobljavanje za skoro sve institucije. Ovo se odnosi na regulatorne nadležnosti, kao i na odgovornosti izvršenja. Sredstva neophodna za realizaciju novog zapošljavanja obezbediće se u okviru planiranih budžetskih sredstava za predmetnu godinu, te po tom osnovu neće biti potrebe za obezbeđivanjem dodatnih finansijskih sredstava.

Institucionalni okvir u oblasti životne sredine u Republici Srbiji je diferenciran: mnogo institucija na svim nivoima vlasti ispunjavaju zadatke zaštite životne sredine, specifične institucije i jedinice za zaštitu životne sredine, kao i sektorske institucije i jedinice koje imaju i odgovornosti za zaštitu životne sredine. Nisu uspostavljeni funkcionalni mehanizmi za saradnju i koordinaciju različitih aktera. MZŽS vrši koordinaciju na centralnom nivou i institucija/jedinica na pokrajinskom i lokalnom nivou. Koordinaciona uloga specijalizovanih institucija za zaštitu životne sredine je prepoznata, ali se mora kontinuirano unapređivati. Integrisanje zaštite životne sredine u sve relevantne sektore koji upravljaju nizom ljudskih aktivnosti sa uticajem na životnu sredinu još uvek nije postignuto.

Podeljene nadležnosti su nejasno definisane i u nekim slučajevima se preklapaju u oblastima koje pokrivaju ministarstva, posebno ministarstva zadužena za životnu sredinu, upravljanje vodama, infrastrukturu, privredu, lokalnu samoupravu i prostorno planiranje.

Inspekcijske službe se organizaciono nalaze u okviru Sektora za nadzor i preventivno delovanje u životnoj sredini. Opisi poslova nisu uvek jasno povezani sa aktima EU i odgovornostima u transpoziciji, implementaciji, praćenju ili izveštavanju u vezi sa aktima EU ili procesom pristupanja.

Proces decentralizacije je doneo čitav spektar novih nadležnosti za životnu sredinu lokalnoj upravi, a očekuje se da će se ovaj proces nastaviti. Identifikovan je nedostatak zaposlenih, jer vrlo često proces decentralizacije nije bio praćen adekvatnom dodelom kadrovskih resursa i opreme. Procena pokazuje da radna mesta na lokalnom nivou nisu posebno definisana. Osoblje koje radi na pitanjima pravnih tekovinama EU u oblasti zaštite životne sredine rade i na nizu drugih ekoloških zadataka, ponekad i na zadacima koji nisu vezani za životnu sredinu. Radna mesta koja se odnose na implementaciju su ponekad povezana i sa zadacima sprovođenja zakona što je samo po sebi ponekad neizbežno, posebno u malim opštinama. Postoji značajan nedostatak kapaciteta u oblastima upravljanja otpadom i upravljanja vodnim resursima na lokalnom nivou. Nedostaje institucionalno jačanje, kao i jačanje nižeg nivoa vlasti za efikasno sprovođenje zaštite životne sredine, a takođe i dobra vertikalna i horizontalna koordinacija odgovornih institucija na svim nivoima.

Sprovođenje Arhuske konvencije

U pogledu sprovođenja Zakona o ratifikaciji Konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravo na pravnu zaštitu u pitanjima zaštite životne sredine – Arhuska konvencija („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, broj 38/09), još uvek postoji nedovoljno visok opšti nivo društvene svesti o potrebi zaštite životne sredine, kao i državnih organa o potrebi i neophodnosti partnerstva sa civilnim sektorom u razvijanju ekološke svesti i rešavanju ekoloških problema.

U primeni prvog stuba Arhuske konvencije (pasivno širenje informacija) uočeno je da organi javne vlasti omogućavaju pristup informacijama koje se tiču zaštite životne sredine. Kapaciteti nadležnih organa za sprovođenje Arhuske konvencije su nedovoljni. Uvođenje mehanizma (jednog ili više) ovlašćenog lica u organima javne vlasti za postupanje po zahtevima za slobodan pristup informacijama od javnog značaja značajno je poboljšalo komunikaciju, potpunu ažurnost postupanja po svim zahtevima, i znatno bolji protok informacija prema svim grupama stanovništva. Poseban značaj ovih mera ogleda se u poboljšanim mogućnostima da zainteresovana javnost može efikasnije uticati na proces donošenja odluka, propisa i drugih relevantnih strateških akata i mera.

U primeni prvog stuba Arhuske konvencije (aktivno širenje informacija) konstatovano je da monitoring u Republici Srbiji ne pokriva sve prioritetne oblasti (npr. riblji fond, buka). Neusklađena zakonska regulativa je razlog za ograničenost sopstvenog monitoringa zagađivača. Zakonsku regulativu koja se odnosi na praćenje stanja zemljišta i voda je neophodno unaprediti.

U primeni drugog stuba Arhuske konvencije (učešće javnosti u donošenju odluka) neodgovarajući institucionalni i drugi kapaciteti Ministarstva i nadležnih organa jedinica lokalne samouprave predstavljaju veliku prepreku. Relativno je slabo obaveštavanje građana u postupku procene uticaja na životnu sredinu i slabo učešće zainteresovanih organa i organizacija. U pogledu strateškog planiranja uočeno je da „postoji neusaglašenost sektorskih propisa na osnovu kojih se planovi i programi donose sa zakonom kojim se uređuje strateška procena uticaja na životnu sredinu”.

U primeni trećeg stuba Arhuske konvencije (pravo na pravnu zaštitu) prepreku predstavlja nepostojanje „sistema automatizovanog vođenja predmeta u svim sudovima, odnosno slobodnog pristupa podacima iz predmeta”. U sudovima nema odeljenja specijalizovanih za predmete iz oblasti zaštite životne sredine, nedovoljna je obuka sudija i tužilaca za postupanje u predmetima zaštite životne sredine.

Monitoring i izveštavanje

Obaveza uspostavljanja sistematskog monitoringa zemljišta na prostoru Republike Srbije definisana je Zakonom o zaštiti životne sredine („Službeni glasnik RS”, br. 135/04, 36/09, 36/09 – dr. zakon, 72/09 – dr. zakon, 43/11 – US, 14/16, 76/18, 95/18 – dr. zakon, 95/18 – dr. zakon i 94/24 – dr. zakon). U skladu sa članom 69. ovog Zakona, Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, u okviru svojih nadležnosti utvrđenih zakonom, obezbeđuju kontinuiranu kontrolu i praćenje stanja životne sredine (monitoring). Monitoring je sastavni deo informacionog sistema životne sredine, a finansijska sredstva za njegovu realizaciju obezbeđuju Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave.

Članom 70. ovog zakona definisana je sadržina i način vršenja monitoringa. Monitoring se vrši sistematskim praćenjem vrednosti indikatora, odnosno praćenjem negativnih uticaja na životnu sredinu, stanja životne sredine, mera i aktivnosti koje se preduzimaju u cilju smanjenja negativnih uticaja i podizanja nivoa kvaliteta životne sredine.

Institucije za monitoring i izveštavanje su AZŽS, kao deo MZŽS, Republički hidrometeorološki zavod, kao i Republički geodetski zavod koji takođe obezbeđuje važne informacione alate.

Ove i brojne druge specijalizovane vladine agencije, instituti ili kancelarije su važni stubovi institucionalnog ustrojstva (Zavod za zaštitu prirode Srbije, Republički zavod za statistiku, Institut za standardizaciju Srbije, Privredna komora Srbije, Agencija za bezbednost saobraćaja, Direktorat civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije).

U Republici Srbiji je u skladu sa Zakonom o zaštiti životne sredine uspostavljen informacioni sistem zaštite životne sredine radi efikasnog identifikovanja, klasifikovanja, obrade, praćenja i evidencije prirodnih vrednosti i upravljanja životnom sredinom. Informacioni sistem vodi AZŽS. Ovim informacionim sistemom obezbeđuje se formiranje, klasifikovanje, obrada, održavanje, prezentacija i distribucija numeričkih, opisnih i prostornih baza podataka o kvalitetu medijuma životne sredine, praćenju stanja i zaštiti životne sredine, naučno-tehničkim informacijama o planskim merama prevencije i razmeni informacija sa drugim informacionim sistemima. Informacioni sistem zaštite životne sredine je na nacionalnom nivou ključna mreža znanja u podršci Zelenoj agendi i ubrzanju implementacije Strategije Evropske agencije za životnu sredinu (EEA) – Evropske mreže za informacije i posmatranje životne sredine (EIONET) 2021-2030. AZŽS je angažovana i na jačanju mreže kroz aktivnije angažovanje u zajedničkom radu sa Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektorom za vanredne situacije i Republičkim geodetskim zavodom.

Rodna ravnopravnosti i osnaživanja uloge osetljivih društvenih grupa u oblasti zaštite životne sredine

Analize koje su sprovedene na globalnom nivou pokazuju da je položaj žena nepovoljniji u odnosu na muškarce kada su u pitanju: klimatske promene, krčenje šuma, degradacija zemljišta, rastuća nestašica vode i neadekvatni sanitarni uslovi. Posebno su pogođene žene u ruralnim zajednicama. Takođe, prepoznato je da žene i muškarci na različite načine osećaju efekte štete po životnu sredinu, zbog različitih fizičkih i bioloških karakteristika i različitih uloga u društvu, bilo da je u pitanju energetika, voda, saobraćaj, urbanizam, poljoprivreda i sl. Ustanovljeno je da su deca posebno podložna negativnom efektima klimatskih promena i degradacije životne sredine, s obzirom da još uvek rastu i razvijaju se, zbog čega su podložnija bolestima ili neadekvatnoj ishrani kao posledicama poremećaja u životnoj sredini.

Rodna ravnopravnost i osnaživanje žena jedan je od ciljeva održivog razvoja i u vezi sa primenom principa rodne ravnopravnosti prilikom planiranja javnih politika i donošenje propisa u oblasti zaštite životne sredine primenjuje se Zakon o planskom sistemu Republike Srbije i prateća Uredba o metodologiji izrade dokumenata javnih politika („Službeni glasnik RS”, br. 20/25, 27/26 i 30/26), prema kojoj se obavezno sprovodi analiza efekata, koja uključuje i analizu uticaja utvrđenih mera javnih politika, odnosno propisa na rodnu ravnopravnost (ex-ante analiza efekata). Takođe, ta analiza treba obavezno da sadrži i procenu uticaja na interese i položaj pripadnika grupa koje su u riziku od diskriminacije. Obaveza praćenja efekta prilikom sprovđenja dokumenat javnih politika i primene propisa, takođe je propisana i sprovodi se putem ex-post analize efekata. Navedene obaveze omogućavaju primenu osnovnog principa Agende 2030 „da niko ne bude izostavljen”.

Strategijom za rodnu ravnopravnost za period 2021 – 2030. godine, predviđeno je obezbeđivanje ravnopravnog uključivanja žena i muškaraca u razvojne pravce za zelenu i cirkularnu ekonomiju, jednak pristup znanjima, informacijama i resursima kako bi imali i jednake šanse usled promena u ekonomiji, načinu funkcionisanja privrede, kao i šanse za nova radna mesta, preduzetništvo i socijalno preduzetništvo. Ta strategija navodi i očekivane velike promene kao rezultat započetih procesa dekarbonizacije ekonomije u Evropi, a koji se odnose na gotovo sve sektore uključujući i sektore u kojima su žene manje zastupljene poput energetike, ili poput zaštite životne sredine, kao što je upravljanje otpadom i otpadnim vodama, kao i upravljanja prirodnim resursima. Naglašen je veliki značaj da se od početka osigura ravnopravno uključivanje žena i muškaraca u te procese, jednak pristup znanjima, informacijama i resursima kako bi imali i jednake šanse usled predstojećih promena u ekonomiji.

Strategija prevencije i zaštite od diskriminacije za period od 2022. do 2030. godine, prepoznaje potrebu prevencije diskriminacije, kao i otklanjanje strukturalne diskriminacije kojoj su izloženi pripadnici pojedinih grupa, pri čemu nisu konkretno identifikovane takve pojave u oblasti zaštite životne sredine. S druge strane, u Akcionom planu za sprovođenje Zelene agende za Zapadni Balkan ukazano je da Romi predstavljaju veliki potencijal za ekonomije na Zapadnom Balkanu, mada se njihova sposobnost da aktivno doprinose u velikoj meri rasipa usled njihove marginalizacije.

Jedna od društvenih grupa čija uloga je prepoznata kao značajna za sprovođenje Zelene agende, su mladi. Strategijom za mlade u Republici Srbiji za period od 2023. do 2030. godine predviđene su brojne aktivnosti koje se odnose na životnu sredinu, uključujući sprovođenje konsultativnih i participativnih procesa sa mladima, izradu materijala za informisanje i uključivanje mladih u sprovođenje ciljeva održivog razvoja na lokalnom nivou, kao i finansijsku podršku udruženjima koja sprovode omladinske aktivnosti u oblasti promocije i sprovođenja ciljeva održivog razvoja i UN Agende 2030.

3.9. Finansiranje u oblasti životne sredine – postojeće stanje

Podaci koje objavljuje Republički zavod za statistiku Srbije se odnose na izdatke u oblasti životne sredine po sledećim oblastima: zaštita vazduha, upravljanje otpadnim vodama, upravljanje otpadom, ostalo (zaštita i sanacija zemljišta, podzemnih i površinskih voda, zaštita od buke i vibracije, zaštita prirode i očuvanje biodiverziteta, ostale aktivnosti u vezi sa zaštitom životne sredine). Podaci o izdacima u oblasti zaštite životne sredine su podeljeni na investicije i tekuće izdatke. Međutim, iz budžeta Republike Srbije i podataka koje objavljuje RZS se ne mogu izvući posebni podaci koji se direktno odnose na oblasti (stubove) koji su predviđeni ovom Strategijom (odnosno Zelenom agendom).

U tabeli 3.6. je predstavljena podela ukupnih troškova prema aktivnostima zaštite životne sredine.

Tabela 3.6. Troškovi prema aktivnostima zaštite životne sredine u Republici Srbiji (2021, 2022.)

Aktivnosti

Ukupno, mil. din.

Učešće, %

Promene u odnosu na prethodnu godinu

2021.

2022.

2022.

razlika, mil. din.

stopa rasta, %

Troškovi za zaštitu životne sredine (a+b)

68.676,3

69.251,2

100,0

574,8

0,8

Zaštita vazduha

13.707,0

17.077,1

24,7

3.370,2

24,6

Upravljanje otpadnim vodama

5.889,1

5.721,3

8,3

-167,8

-2,8

Upravljanje otpadom

42.851,5

38.193,8

55,2

-4.657,7

-10,9

Ostalo*)

6.228,8

8.259,0

11,9

2.030,1

32,6

a) Investicije za zaštitu životne sredine

29.803,3

27.231,8

100,0

-2.571,5

-8,6

Zaštita vazduha

12.536,2

15.548,1

57,1

3.011,9

24,0

Upravljanje otpadnim vodama

1945,4

972,4

3,6

-973,0

-50,0

Upravljanje otpadom

13.690,8

7.711,0

28,3

-5.979,8

-43,7

Ostalo*)

1.630,8

3.000,3

11,0

1.369,5

84,0

b) Tekući izdaci za zaštitu životne sredine

38.873,1

42.019,4

100,0

3.146,3

8,1

Zaštita vazduha

1.170,7

1.529,0

3,6

358,3

30,6

Upravljanje otpadnim vodama

3.943,7

4.748,9

11,3

805,2

20,4

Upravljanje otpadom

29.160,6

30.482,8

72,5

1.322,1

4,5

Ostalo*)

4.598,0

5.258,6

12,5

660,6

14,4

*) Zaštita i sanacija zemljišta, podzemnih i površinskih voda, Zaštita od buke i vibracije; Zaštita prirode; Ostale aktivnosti u vezi sa zaštitom životne sredine.

Izvor: Republički zavod za statistiku, https://www.stat.gov.rs/sr-latn/oblasti/zivotna-sredina/monetrani-racuni-zivotne-sredine/

Sredstva utrošena u 2023. godini za zaštićena područja iznosila su 1.845 miliona dinara. Izvori ovih sredstava su: naknada za korišćenje zaštićenog područja, čiju visinu utvrđuje i naplatu vrši upravljač zaštićenog područja, budžet Republike Srbije, odnosno autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, prihod iz delatnosti upravljača (sopstveni prihodi) i donacije.

Na osnovu podataka Republičkog zavoda za statistiku, u periodu 2015–2018. godine ulaganja u sektor životne sredine stagniraju. Novčana sredstva namenjena za životnu sredinu se samo u malom delu koriste za investicione projekte, dok se u mnogo većoj meri koriste za administriranje tekućih izdataka. Posle 2019. godine dolazi do povećanja izdvajanja iz budžeta Republike Srbije za životnu sredinu i povećavanja udela investicija u ukupnim izdacima.

Slika 3.38. Investicije i izdaci za zaštitu životne sredine u Republici Srbiji (2015–2022.)

U periodu do 2020. godine udeo izdataka za životnu sredinu u BDP se smanjuje. Počev od 2021. godine dolazi do značajnog porasta ulaganja u zaštitu životne sredine. Ukupni troškovi za zaštitu životne sredine u 2022. godini iznosili su 69,25 milijardi RSD, što je za 0,8% više nego prethodne godine. U strukturi ukupnih troškova za zaštitu životne sredine, učešće investicija za zaštitu životne sredine iznosilo je 39,3%, dok su tekući izdaci imali učešće od 60,7%.

Investicije za zaštitu životne sredine u 2022. godini iznosile su 27.231,8 mil. RSD, što je 2.571,5 mil. RSD manje nego u prethodnoj godini. Najveći udeo u strukturi investicija za zaštitu životne sredine u 2022. godini bio je za zaštitu vazduha i iznosio je 57,1% (15.548,1 mil. RSD).

Tekući izdaci za zaštitu životne sredine u 2022. godini iznosili su 42.019,4 mil. RSD, odnosno 3.146,3 mil. RSD više nego u prethodnoj godini. Najveći udeo u strukturi tekućih izdataka za zaštitu životne sredine u 2022. godini bio je za upravljanje otpadom 72,5% (30482,8 mil. RSD).

U strukturi investicija za zaštitu životne sredine u sektorima industrije, udeo za prevenciju zagađenja životne sredine iznosio je 25,6% (4997,9 mil. RSD), dok su investicije za tretman nastalog zagađenja iznosile 74,4% (14.532,1 mil. RSD). U 2022. godini, učešće ukupnih troškova za zaštitu životne sredine u BDP-u iznosilo je 1,0%.15

Na osnovu poslednjih raspoloživih podataka Ministarstva finansija, prema funkcionalnoj klasifikaciji rashoda na nivou sektora države (republika, lokalni nivo vlasti i vanbudžetski fondovi) u 2022. godini za zaštitu životne sredine, izdvojeno je oko 0,49% BDP-a, što je blago povećanje ulaganja u odnosu na prethodnu godinu, kada je bilo izdvojeno 0,46%.16

Slika 3.39. Izdaci za zaštitu životne sredine u Republici Srbiji (% BDP-a, 2015–2022.)

U periodu 2015–2022. najviše sredstava je investirano u oblast (projekte) upravljanja otpadom, a najmanje u one oblasti koje su direktno u vezi sa klimatskim promenama (na primer, u one projekte koji doprinose smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte).

Osim projekata koje sprovodi MZŽS, ovde treba uključiti i projekte koje finansiraju i druga ministarstva koja imaju uticaj na oblasti Zelene agende (u 2019. godini 52 miliona EUR). Investicije u infrastrukturne projekte, koje pored MZŽS finansiraju ministarstva nadležna za saobraćaj, građevinarstvo, rudarstvo i energetiku, imaju najveće pozitivne efekte na oblasti Zelene agende.

Slika 3.40. Izdaci za zaštitu životne sredine po tematskim područjima u Republici Srbiji (% ukupnih izdataka, 2015–2022.)

Na osnovu podataka Ministarstva finansija, procenjene su vrednosti ukupne međunarodne finansijske pomoći za sektore „Zaštita životne sredine” i „Vodosnabdevanje i sanaciju otpada” u 2023. godini su 8,48 milijardi dinara, a izraženo kroz bruto domaći proizvod, iznose 0,11% BDP. Ova sredstva su značajno viša u odnosu na prethodnu godinu kada su iznosila 5,23 milijardi dinara.

–––––––––––––––

15 https://publikacije.stat.gov.rs/G2023/Doc/G20231311.docx

16 www.sepa.gov.rs/download/Izvestaj_2022_usvojen.pdf

Slika 3.41. Međunarodne finansijske pomoći – donacije i krediti

Izvor: Agencija za zaštitu žovotne sredine, 2024.

U 2023. godini najveći donatori za sektor „Zaštita životne sredine” bili su, kao i prethodne godine, Evropska unija sa 965 miliona dinara, a slede Savezna Republika Nemačka sa 298 miliona dinara i Kraljevina Švedska sa 40 miliona dinara. Za sektor „Vodosnabdevanje i sanacija otpada” nije bilo donacija, kao ni 2022. godine.

Slika 3.42. Najveći donatori za sektore „Zaštita životne sredine” i „Vodosnabdevanje i sanacija otpada”

Izvor: Agencija za zaštitu žovotne sredine, 2024.

3.9.1. Finansiranje Zelene agende

U narednim tabelama je prikazan, na osnovu raspoloživih podataka Ministarstva finansija, pregled ukupnih investicija i izdataka po stubovima Zelene agende u 2020, 2021. i 2022. godini.

Tabela 3.7. Ukupne investicije u okviru pet stubova Zelene agende (EUR, 2020–2022.)

Stubovi Zelene agende

U EUR

Učešće u ukupnim investicijama (%)

2020.

2021.

2022.

2020.

2021.

2022.

1 – Dekarbonizacija i klimatske promene

3.566.902

13.064.519

12.791.447

23

9

7

2 - Cirkularna ekonomija

510.638

3.974.468

4.255.319

3

3

2

3 - Smanjenje zagađenja

3.012.766

104.964.264

119.744.681

19

71

66

4 - Biodiverzitet

4.652.409

16.249.174

15.128.272

30

11

8

5 - Održiva poljoprivreda

3.948.238

8.607.660

28.683.711

25

6

16

Ukupno

15.690.953

146.860.085

180.603.430

100

100

100

Udeo u BDP-u (%)

0,03

0,28

0,30

Izvor: Izračunato na osnovu podataka Ministarstva finansija

Tabela 3.8. Ukupni izdaci u okviru pet stubova Zelene agende (EUR, 2020–2022.)

Stubovi Zelene agende

U EUR

Učešće u ukupnim investicijama (%)

2020.

2021.

2022.

2020.

2021.

2022.

1 - Dekarbonizacija i klimatske promene

6.516.979

23.120.596

17.969.370

32

11

8

2 - Cirkularna ekonomija

1.361.702

51.846.689

36.268.528

7

24

15

3 - Smanjenje zagađenja

3.012.766

112.325.115

128.680.851

15

51

55

4 - Biodiverzitet

4.652.409

16.249.174

15.128.272

23

7

5 - Održiva poljoprivreda

4.999.889

16.513.813

36.111.966

24

8

15

Ukupno

20.543.745

220.055.387

234.158.987

100

100

100

Udeo u BDP-u (%)

0,04

0,41

0,39

Izvor: Izračunato na osnovu podataka Ministarstva finansija

U periodu nakon 2021. godine u Srbiji zabeležen je značajan porast ukupnih izdataka za finansiranje aktivnosti u okviru pet stubova koje obuhvata Zelena agenda. U 2021. godini ukupni izdaci su porasli za oko 200 miliona evra, što je više od deset puta veći iznos u odnosu na 2020. godinu. Takođe, u 2022. godini ukupni izdaci su se povećali za dodatnih 6%. U ukupnoj strukturi izdataka posmatrano po stubovima u 2022. godini ukupni izdaci za smanjenje zagađenja i održivu poljoprivredu su povećani, dok su neznatno smanjeni izdaci za dekarbonizaciju i biodiverzitet. Više od polovine ukupnih izdataka je izdvojeno za smanjenje zagađenja, a posebno pozitivna činjenica je što 15% ukupnih izdataka se odnosi na oblast cirkularne ekonomije. Pozitivna činjenica jeste i porast učešća investicija u BDP u oblasti koje pokriva Zelena agenda na 0,3% u 2022. godini. Investicije u svim stubovima su značajno povećane u 2022. godini u odnosu na 2020. godinu. Dve trećine ukupnih investicija u 2022. godini je usmereno na smanjenje zagađenja.

3.9.2. Naknada u oblasti životne sredine

Prema poslednjim raspoloživim podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), u 2022. godini, ukupni prihodi od naknada u oblasti životne sredine iznosili su 241.663,3 mil. RSD, što je za 1% manje nego prethodne godine. Republički zavod za statistiku prikazuje, prema metodologiji Eurostata, ukupne prihode od naknada u oblasti životne sredine, koje obuhvataju četiri vrste naknada: energetske naknade, naknade u oblasti saobraćaja, naknade za zagađenje i naknade za korišćenje resursa. Najveće učešće u strukturi prihoda imale su kategorije energetske naknade 87,2% i naknade u oblasti saobraćaja 7,2%, dok su naknade za zagađenje i naknade za korišćenje resursa učestvovale sa 3,8% odnosno sa 1,7%, respektivno.

Tabela 3.9. Prihodi od naknada u oblasti životne sredine, po vrstama naknada u milionima RSD

Period

Ukupno

Energetske naknade

Naknade u oblasti saobraćaja

Naknade za zagađenje

Naknade za korišćenje resursa

2012.

111.146,3

91.719,7

11.504,0

5.727,4

2.195,1

2013.

129.772,9

109.690,8

10.619,9

6.459,0

3.003,2

2014.

152.867,0

128.563,0

11.045,7

9.844,6

3.413,7

2015.

167.198,7

144.900,1

11.782,7

6.992,9

3.522,9

2016.

186.653,4

161.796,2

12.600,1

9.136,2

3.120,9

2017.

195.906,2

167.779,2

13.817,4

11.071,6

3.238,0

2018.

211.825,5

182.389,8

14.769,6

11.612,4

3.053,7

2019.

223.716,2

192.180,2

15.788,9

12.457,3

3.289,7

2020.

217.890,6

189.557,9

16.275,1

9.069,1

2.988,5

2021.

243.932,6

213.208,8

16.898,1

10.171,0

3.654,7

2022.

241.663,3

210.765,1

17.445,2

9.246,4

4.176,6

Izvor: RZS, 2024. Račun naknada u oblasti životne sredine, 2022.

Slika 3.43. Ukupni prihodi i učešće prihoda od naknada u oblasti životne sredine u BDP-u

Izvor: Agencija za zaštitu žovotne sredine, 2024.

Slika 3.44. Učešće prihoda od naknada u oblasti životne sredine u ukupnim porezima i socijalnim doprinosima

Izvor: RZS, Životna sredina – Monetarni računi životne sredine - Učešće prihoda od naknada u oblasti životne sredine u ukupnim porezima i socijalnim doprinosima, 2023.

Sa stanovišta vrsta institucionalnih jedinica koje plaćaju naknade, najveći deo naknada u 2022. godini platile su proizvođačke jedinice, 61,1%, dok je učešće domaćinstava, kao potrošača, u ukupnim prihodima iznosilo 38,8%.

U 2022. godini, učešće prihoda od ukupnih naknada u oblasti životne sredine u BDP iznosilo je 3,4%, dok je to učešće u ukupnim prihodima od poreza i socijalnih doprinosa iznosilo 8,5%.

Prema podacima Uprave za trezor i Ministarstva zaštite životne sredine, u 2023. godini prihodi od naknada za zagađenje i korišćenje resursa iznose 13,74 milijardi dinara (0,19% BDP)17. Ovi prihodi su raspoređeni budžetu Republike Srbije u iznosu od 8,67 milijardi dinara, budžetu AP Vojvodine 0,12 milijardi dinara i budžetima gradova i opština 4,95 milijardi dinara.

Slika 3.45. Prihodi od naknada za zaštitu i unapređivanje životne sredine

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2024.

3.9.3. Sredstva za subvencije, dotacije i druge podsticajne mere

Prema raspoloživim podacima u 2023. godini Ministarstvo zaštite životne sredine i Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine AP Vojvodine dodelili su ukupno 5,62 milijardi dinara podsticajnih sredstava, subvencija i dotacija za zaštitu životne sredine, što iznosi 0,07% BDP. Podsticajna sredstva za zaštitu životne sredine koja su dodelila druga ministarstva nisu ovde prikazana.

Slika 3.46. Sredstva za subvencije

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2024.

Najveća podsticajna sredstva dodelilo je Ministarstvo zaštite životne sredine za ponovnu upotrebu i iskorišćenje otpada (reciklažnoj industriji) u iznosu od 4,07 milijardi dinara.

–––––––––––––––

17 www.sepa.gov.rs/download/Izvestaj_2023_usvojen.pdf

Slika 3.47. Struktura dodeljenih subvencija

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine, 2024.

3.10. Identifikovani problemi

Na osnovu analize stanja, prepoznati su ključni problemi i izazovi u Republici Srbiji.

U skladu sa međunarodnim obavezama, regulativom EU i Akcionim planom za Zelenu agendu za Zapadni Balkan, Ministarstvo zaštite životne sredine i ostala ministarstva moraju konstantno da prate ispunjenje mera definisanih planskim dokumentima, ali i da pravovremeno vrše izmene, dopune i donose nove propise. Republika Srbija, kroz politike i mere koje su u skladu sa privrednim i finansijskim mogućnostima razvoja države, teži da poveća svoju klimatsku ambiciju u skladu sa Zakonom o klimi EU.

Iako je sistem prikupljanja podatka uspostavljen i Agencija za zaštitu životne sredine prati i izveštava o emisijama GHG, uočeni su određeni nedostaci koji se pre svega odnose na kvalitet, ali i nedostatak dostavljenih podataka potrebnih za proračunavanje emisija u određenim oblastima. Takođe, sistem prikupljanja i izveštavanja zahteva sprovođenje obuka i unapređenje administrativnih kapaciteta u svim sektorima koji prate i izveštavaju o emisijama GHG.

Postojeća sektorska planska dokumenta i regulativa, ali i dokumenta javne politike, nedovoljno uključuju mere ublažavanja klimatskih promena i prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove. U dokumentima i politikama, koje i uključuju ove mere nedostaju nalazi društvenih i ekonomskih aspekata dekarbonizacije. Upravo Uredba EU 2021/1119 o uspostavljanju okvira za postizanje klimatske neutralnosti („Evropski zakon o klimi”) propisuje potrebu da svaka država pripremi sektorske mape puta do 2025. godine kako bi se ostvarila klimatska neutralnost u svim sektorima, kao što su ugljenično intenzivni sektori (energetika i saobraćaj) i svi vidovi prevoza, zgradarstvo, poljoprivreda, industrije i sektor otpada.

Trenutne privredne aktivnosti, odnosno emisije GHG iz svih sektora, a na osnovu postojećih inventara, ukazuju da definisani nacionalno određeni doprinosi mogu biti postignuti do 2030. godine. Iako se u proteklom periodu povećao udeo obnovljivih izvora energije potrebno je povećati napore. Neracionalno korišćenje energije i energetska i resursna efikasnost u industrijskom sektoru koja je i dalje niska zbog zastarelosti tehnologija i opreme je posledica nedovoljne primene najboljih dostupnih tehnika i tehnologija.

Problem preterane izgradnje u već gusto izgrađenim urbanim područjima, smanjenje površina pod zelenilom (zelene infrastruktura) kao i smanjenje poroznih površina za posledicu ima izražen efekat urbanog toplotnog ostrva i stvara probleme u površinskom oticaju prilikom ekstremnih padavina. Urbanistički planovi i projekti u nedovoljnoj meri uzimaju u obzir buduće projekcije klime i često stvaraju mogućnost za prenamenu zelenih površina u druge namene, čime se smanjuje procenat ozelenjenosti gradova i poroznih površina, što za posledicu ima pogoršanje uslova života i zdravlja stanovništva na najgušće naseljenim lokacijama. Takođe, ne postoji dovoljno podataka o procentu smanjenja/povećanja zelene infrastrukture u procesu implementacije urbanističkih planova.

Otpornost sektora vodnih resursa, poljoprivrede, šumarstva i biodiverziteta, kao i društva, na negativne uticaje klimatskih promena je nedovoljno obrađena u sektorskim javnim politikama. Takođe, u postojećim dokumentima i javnim politikama i zakonskoj regulativi postoji nedovoljna usklađenost sa revidiranom Uredbom o uključenju emisija GHG i uklanjanjima iz korišćenja zemljišta, promene namene zamljišta i šumarstva (LULUCF). Takođe, nedostaje integrisani pristup klimatskoj akciji i veći doprinos sektora zemljišta, uključujući i planiranje i optimizaciju namene zemljišta, promociju sekvestracije ugljenika u zemljište, protokoli, alati i mehanizmi za sistematsko praćenje, izveštavanje i verifikaciju sekvestracije ugljenika.

U sektoru saobraćaja nedovoljna je upotreba alternativnih goriva (pre svega biogoriva i električne energije), što se ogleda u nedovoljnom broju električnih vozila, kao i odgovarajuće infrastrukture za punjenje električnih vozila. Nedovoljna je primena pametne mobilnosti i nedovoljna je otpornosti sektora saobraćaja na klimatske promene.

Upravljanje otpadom je nedovoljno razvijeno u kontekstu cirkularne ekonomije. Postoje potencijali za unapređenje poslovnih modela, industrijske simbioze i inovacija kojima se omogućava razvoj cirkularne ekonomije, ali nisu dovoljno iskorišćeni. Adekvatan sistem upravljanja i efikasnijeg korišćenja opasnog otpada i posebnih tokova otpada još nije uspostavljen. Zelene javne nabavke i dobrovoljni instrumenti od značaja za cirkularnu ekonomiju su nedovoljno razvijeni. Takođe, nedovoljno je razvijena saradnja između privrede i naučno-istraživačkih organizacija na polju inovacija i unapređenja proizvodnje u oblasti cirkularne ekonomije, istraživački potencijali naučne zajednice u Republici Srbiji se ne koriste u dovoljnoj meri za doprinos razvoja industrije i privrede.

Kvalitet ambijentalnog vazduha nije zadovoljavajući i veliki broj stanovnika je izložen vazduhu lošeg kvaliteta, što može negativno uticati na zdravlje. Emisije iz sektora energetike, saobraćaja, industrije i poljoprivrede doprinose zagađenju vazduha. Lokalni monitoring kvaliteta vazduha zahteva unapređenje.

Oko 25% vodnih tela površinskih voda u Republici Srbiji ima slab ili loš ekološki status. Ne postoji dovoljno podataka o bilansnim rezervama podzemnih voda: procenjeno je da je 12% podzemnih voda u lošem kvantitativnom statusu zbog prekomerne eksploatacije za javno snabdevanje. Nedovoljan je monitoring kvaliteta površinskih i podzemnih voda. Manje od 15% prikupljenih otpadnih voda se tretira, dok se 85% komunalnih otpadnih voda ispušta u površinske tokove bez prethodnog tretmana. Još uvek mali broj industrijskih postrojenja vrši predtretman tehnoloških otpadnih voda pre upuštanja u kanalizacione mreže ili druge recipijente. U vezi sa vodom za piće, evidentne su razlike u kvalitetu vode za piće na teritoriji Republike Srbije (neodgovarajući kvalitet u delu AP Vojvodine, Pomoravlja, delovima Šumadije). Postoje veliki gubici u distribuciji vode u većini vodovodnih sistema i nedovoljna je zaštićenost izvorišta vodosnabdevanja.

Neadekvatno upravljanje komunalnim otpadom i industrijsko zagađenje su pretnja zagađenju zemljišta, a ni monitoring zemljišta nije adekvatan. Postoji povećana degradacija i gubitak zemljišta usled erozije, poplava, suša i klimatskih promena.

Emisije iz industrije su i dalje visoke jer postoji neusaglašenost sa većinom direktiva EU, uključujući Direktivu EU o industrijskim emisijama (IED). Još uvek je nedovoljna primena odsumporavanja za smanjenje emisija sumpor-dioksida i čestica u termoenergetskim postrojenjima. Mali broj industrijskih postrojenja ima integrisanu dozvolu, iako je Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja donet 2004. godine. Nedostatak dokumentacije iz prethodnih postupaka i nedostatak kapaciteta kod operatera, kao i administrativnih kapaciteta na svim nivoima nadležnosti identifikovani su uzroci malog broja izdatih dozvola.

Planski dokumenti za integrisano upravljanje hemikalijama nisu ažurirani, što ograničava pristup do međunarodnih donatorskih fondova za rešavanje problema sa živom. Nedovoljna je promocija bezbednijih alternativa i zamena štetnih supstanci. Prepoznat je i nedostatak administrativnih kapaciteta za implementaciju regulatornog okvira i inspekcijskih organa za upravljanje hemikalijama. Takođe, u okviru Akcionog plana Evropske agencije za hemikalije za procenu nacionalnih kapaciteta i spremnosti za sprovođenje i nadzor REACH, CLP, BPR i PIC uredbi EU u Republici Srbiji18 identifikovan je kao nedostatak i nepostojanje Memoranduma o razumevanju između nadležnog organa za upravljanje hemikalijama (Ministarstva zaštite životne sredine) i naučno-istraživačkih organizacija i spoljnih saradnika u oblasti procene rizika i evaluacije supstanci u skladu sa zahtevima EU legislative iz oblasti upravljanja hemikalijama i biocidnim proizvodima.

Nedostaju odgovarajući podzakonski propisi za primenu Zakona o zaštiti od buke u životnoj sredini i transpozicija Direktive EU 2002/49/EC o proceni i upravljanju bukom iz životne sredine. Takođe nedostaju strateške karte buke i akcioni planovi u skladu sa Direktivom EU 2002/49/EC.

U oblasti nejonizujućeg zračenja, potrebno je poboljšati zakonsku regulativu i ažurirati je u skladu sa najnovijim preporukama i tehničkim standardima Međunarodne komisije za zaštitu od nejonizujućeg zračenja i Saveta Evrope, a u oblasti jonizujućeg zračenja uočen je nedostatak planskih dokumenata za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost.

Uzroci koji dovode do ugroženosti prirode (biodiverziteta, geodiverziteta i predeonog diverziteta) u Republici Srbiji, u najvećem procentu su posledica ljudskih aktivnosti koje pokreću sve ove uzroke. Smanjenje biodiverziteta u Republici Srbiji nastaje kao posledica nestajanja, degradacije i fragmentacije staništa, smanjenja populacija divljih vrsta, ugroženosti očuvanja genetičke raznovrsnosti autohtonih populacija biljnih i životinjskih vrsta, introdukcije – invazivnih i alohtonih vrsta i GMO, promena klime i elementarnih nepogoda i uticaja čoveka. Konverzija prirodnih ili poluprirodnih staništa za potrebe proizvodnih sektora, potrebe stanovanja, razvoja infrastrukture i komercijalne upotrebe, a čija je posledica nestanak, fragmentacija i degradacija staništa, najznačajniji je pojedinačni faktor odgovoran za ugrožavanje vrsta u Republici Srbiji. Promena namene zemljišta uključuje isušivanje vlažnih staništa, krčenje šuma, proširenje stambenih ili komercijalnih sadržaja izvan građevinskih zona; razvoj turističkih centara, pretvaranja livada i pašnjaka u njive i dr. U Republici Srbiji nije razvijen sistem praćenja ovih pojava te je nemoguće u celini sagledati ukupne posledice ovih problema. Kapaciteti za upravljanje zaštićenim područjima, uprkos stalnim naporima za njihovo jačanje, još uvek nisu dovoljni. Zbog neaktivnosti nadležnih subjekata i slabe saradnje među njima, sve je više primera širenja bespravne gradnje u nacionalnim parkovima. Postupak proglašenja zaštićenih područja je spor i neefikasan i traje u proseku oko pet i po godina. Uredbom o ekološkoj mreži („Službeni glasnik RS”, broj 102/10) utvrđena je ekološka mreža, definisane mere zaštite, način upravljanja, finansiranje i monitoring, ali ekološka mreža još uvek nije funkcionalno uspostavljena, usled mnogih faktora i s tim u vezi, neophodne su izmene i dopune Uredbe o ekološkoj mreži u skladu sa izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode. Istraživanja i vrednovanja ekosistemskih usluga u Republici Srbiji nisu dovoljno razvijena.

Nepovezane su i neažurirane baze podataka o rezultatima kontrole kvaliteta poljoprivrednog zemljišta, korišćenju sredstava za zaštitu bilja i sredstava za ishranu bilja, otpadu i nivou emisija gasova sa efektom staklene bašte iz poljoprivrede.

–––––––––––––––

18 Akcioni plan Evropske agencije za hemikalije za procenu nacionalnih kapaciteta i spremnosti za sprovođenje i nadzor REACH, CLP, BPR i PIC uredbi EU u Crnoj Gori i Republici Srbiji

Nedovoljno je održavanje sistema za navodnjavanje, nedovoljna kontrola kvaliteta vode za navodnjavanje. Sistem podsticaja poljoprivredi nije prilagođen EU modelu u pogledu uslovljenosti kod plaćanja. Nedovoljna je primena inovativnih tehnologija i metoda poljoprivredne proizvodnje pogodnih za životnu sredinu. Identifikovana je neusklađenost zakonodavstva sa propisima EU o genetičkim resursima i neadekvatna inventarizacija područja visoke prirodne vrednosti. Iako su pozitivni trendovi u proizvodnji, organska poljoprivreda je ipak jako zavisna od sistema podsticaja. Postoji problem prometa i upotrebe zabranjenih pesticida koji su i dalje prisutni na tržištu. Nizak nivo svesti poljoprivrednih proizvođača o pravilnoj i bezbednoj upotrebi sredstava za zaštitu bilja. Nedovoljni su kapaciteti institucija za primenu propisa u oblasti zaštite životne sredine u poljoprivredno-prehrambenom sektoru. Infrastruktura u ruralnim područjima je nerazvijena, sa malim kapacitetima za primenu inovativnih tehnologija, zaštitu životne sredine i očuvanje ruralnih predela. Takođe, nedovoljni su kapaciteti jedinica lokalne samouprave da kreiraju, finansiraju i sprovode mere za ruralna područja sa ciljem unapređenja zaštite životne sredine i smanjenje negativnih uticaja klimatskih promena.

Razvoj administrativnih kapaciteta se suočava sa posebnim izazovima. Iako je osnovna administracija za zaštitu životne sredine uspostavljena, nedostaje značajno jačanje kapaciteta, ne samo kroz povećanje broja zaposlenih i njihovih kompetencija, već i kroz ciljanu reorganizaciju i restrukturiranje: koncentrisanje i integrisanje kapaciteta za zaštitu životne sredine, ukidanje preklapanja nadležnosti, uspostavljanje mehanizama saradnje u oblastima u kojima su zajedničke nadležnosti i odgovornosti neizbežne, kao i kreiranje ili ponovno uspostavljanje dodatnih institucija. Veliki izazov se nalazi u nejasnim i ponekad neusaglašenim propisima o zaštiti životne sredine i sektorskim propisima koji zahtevaju reviziju. Iako postoje brojni mehanizmi i izvori podataka, postoje i potrebe i za unapređenjem sistema monitoringa i izveštavanja.

Još nisu dovoljno razvijeni mehanizmi za sprovođenje Arhuske konvencije u Republici Srbiji, u pogledu učešća javnosti, pristupa informacijama, pristupa pravdi u oblasti zaštite životne sredine i izveštavanju o životnoj sredini.

Iako su znatno povećane investicije u zaštitu životne sredine, još uvek nema delotvorne institucionalne strukture i transparentnosti postupaka. Sav prihod ostvaren od naknada za zaštitu i unapređivanje životne sredine treba da bude namenjen za životnu sredinu. Potrebno je delotvorno institucionalno uređenje da bi poboljšala strateško planiranje, sufinansiranje i upravljanje investicijama u životnu sredinu. Takođe, treba naročito da se poboljšaju efikasnost i kvalitet pripreme, sprovođenja i kontrole kvaliteta investicija, kao i daljeg unapređenja strateškog planiranja investicija i upravljanja njima, uključujući transparentnost postupaka. Potrebna je unaprediti primenu načela „zagađivač plaća” i „korisnik plaća” kako bi se podstakla industrija da investira u zelena rešenja. Implementacija infrastrukturnih projekata često se suočava sa izazovima zbog nedovoljnih kapaciteta i ljudskih resursa u nadležnim institucijama. Da bi se poboljšala efikasnost u sprovođenju ovih projekata, nedovoljno je jačanje kapaciteta institucija kroz kontinuiranu edukaciju i tehničku podršku. Takođe, institucionalno grupisanje relevantnih sektora i njihova bolja koordinacija doprinosi efektivnijem upravljanju projektima, što može značajno ubrzati implementaciju i povećati uspešnost u realizaciji infrastrukturnih inicijativa.

Primena principa rodne ravnopravnosti prilikom planiranja i sprovođenja dokumenata javnih politika, planova i projekata u oblasti zaštite životne sredine, još uvek nije dovoljno zastupljena, jer ne postoji dovoljan nivo znanja na svim nivoima planiranja o načinu na koji taj princip treba primeniti. Ne postoje ni jasne smernice kako se taj princip primenjuje, a ni podaci se ne prikupljaju na način da budu rodno osetljivi. Takođe, u konsultativnim procesima se nedovoljno jasno prati učešće žena i muškaraca i predstavnika osetljivih društvenih grupa, pa se ne može ni procenjivati da li je njihovo uključivanje u procese donošenja odluka o pitanjima upravljanja životnom sredinom i održivog razvoja bilo adekvatno.

4. VIZIJA

Republika Srbija se razvija u pravcu niskougljeničnog društva sa konkurentnom i resursno efikasnom ekonomijom, koja obezbeđuje visok nivo zaštite životne sredine i klimatske održivosti i unapređuje kvalitet života građana.

U tom smislu, primena Zelene agende obezbeđuje smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte, povećanje energetske efikasnosti, unapređenje cirkularne ekonomije i upravljanja otpadom, očuvanje prirodnih resursa i biodiverziteta, kao i podsticanje održivog korišćenja prirodnih i kulturnih resursa u privredi i društvu u celini.

U skladu sa ovom vizijom, Republika Srbija će primenjivati brojne politike i mere, uključujući energetsku tranziciju, povećanje upotrebe obnovljivih izvora energije, smanjenje korišćenja opasnih hemikalija, unapređenje upravljanja vodama, šumama i zemljištem, zaštite prirode i biodiverziteta, podršku ekološki održivoj poljoprivredi i ribarstvu, podršku ruralnom razvoju i diversifikaciji ruralne ekonomije, podsticanje održive urbane mobilnosti, gradnju zgrada sa visokim energetskim standardima i digitalizaciju. Cilj je da se u narednim godinama postepeno smanji negativan uticaj ljudskih aktivnosti na životnu sredinu i da se unaprede uslovi za održivi razvoj.

5. OPŠTI I POSEBNI CILJEVI

5.1. Opšti ciljevi

Opšti ciljevi Strategije su:

Opšti cilj 1: Doprinos ugljeničnoj neutralnosti i povećanje otpornosti na klimatske promene u skladu sa Zelenom agendom

Napredak u pogledu ostvarivanja opšteg cilja pratiće se kroz sledeće pokazatelje:

− Procenat smanjenja emisije GHG u odnosu na 1990. bez ponora (LULUCF) (%);

− Procenat smanjenja emisije GHG u odnosu na 1990. sa ponorom (LULUCF) (%);

− Udeo usvojenih dokumenata javnih politika i planskih dokumenata, pri čijoj izradi su uzete u obzir potrebe ublažavanja klimatskih promena i prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove, ukupno (%).

Opšti cilj 2: Primena principa cirkularne ekonomije radi unapređenja zaštite životne sredine i resursne efikasnosti

Napredak u pogledu ostvarivanja opšteg cilja pratiće se kroz sledeće pokazatelje:

− Stopa kružne upotrebe materijala (%).

Opšti cilj 3: Unapređenje kvaliteta životne sredine smanjenjem zagađenja

Napredak u pogledu ostvarivanja opšteg cilja pratiće se kroz sledeće pokazatelje:

− Udeo mernih stanica za praćenje kvaliteta vazduha na kojima je više od 35 puta u jednoj kalendarskoj godini prekoračena dnevna granična vrednost od 50 μg/m3 za RM10 (%);

− Udeo vodnih tela površinskih voda pod rizikom od nepostizanja dobrog statusa, u odnosu na ukupna vodna tela (%);

− Udeo površine degradiranog zemljišta u odnosu na ukupnu površinu zemljišta (%).

Opšti cilj 4: Unapređenje zaštite prirode, očuvanja biodiverziteta i održivo korišćenje prirodnih resursa

Napredak u pogledu ostvarivanja opšteg cilja pratiće se kroz sledeće pokazatelje:

− Udeo teritorije pod zaštitom prikazan u odnosu na površinu Republike Srbije (%).

Opšti cilj 5: Rast doprinosa poljoprivredno-prehrambenog sektora očuvanju životne sredine i povećanju otpornosti na izmenjene klimatske uslove

Napredak u pogledu ostvarivanja opšteg cilja pratiće se kroz sledeće pokazatelje:

− Sadržaj organskog ugljenika u poljoprivrednom zemljištu (%);

− Realizovana podrška investicijama u fizičke resurse gazdinstava i prakse povoljne po životnu sredinu (mil. EUR godišnje).

Opšti cilj 6: Unapređenje integrisanog pristupa zaštiti i upravljanju životnom sredinom u skladu sa međunarodnim i EU standardima

Napredak u pogledu ostvarivanja opšteg cilja pratiće se kroz sledeće pokazatelje:

− U potpunosti primenjeno horizontalno zakonodavstvo EU (da/delimično/ne);

− Učešće troškova za zaštitu životne sredine u bruto domaćem proizvodu (%).

5.2. Posebni ciljevi

Za ostvarivanje opštih ciljeva Strategije utvrđuju se sledeći posebni ciljevi:

Tabela 5.1. Opšti i posebni ciljevi

Opšti cilj

Posebni cilj

Opšti cilj 1: Doprinos ugljeničnoj neutralnosti i povećanje otpornosti na klimatske promene u skladu sa Zelenom agendom

Poseban cilj 1.1: Smanjenje emisija GHG

Poseban cilj 1.2: Povećanje otpornosti na klimatske promene

Opšti cilj 2: Primena principa cirkularne ekonomije radi unapređenja zaštite životne sredine i resursne efikasnosti

Poseban cilj 2.1: Unapređenje održivog sistema upravljanja otpadom kroz efikasnije korišćenje otpada u skladu sa EU propisima

Poseban cilj 2.2: Razvijanje cirkularne ekonomije na bazi industrijske simbioze i povećanja resursne efikasnosti

Opšti cilj 3: Unapređenje kvaliteta životne sredine smanjenjem zagađenja

Poseban cilj 3.1: Poboljšanje kvaliteta vazduha

Poseban cilj 3.2: Unapređenje kvaliteta voda kroz integralno upravljanje vodama uz efektivnu kontrolu zagađenja

Poseban cilj 3.3: Unapređenje produktivnosti, stanja i kvaliteta zemljišta, sprečavanje degradacije i kontaminacije zemljišta

Poseban cilj 3.4: Prevencija i kontrola zagađenja iz industrije, integrisano upravljanje hemikalijama i upravljanje rizikom od velikih udesa koji uključuju opasne supstance

Poseban cilj 3.5: Smanjenje nivoa buke i zaštita od nejonizujućeg i jonizujućeg zračenja

Opšti cilj 4: Unapređenje zaštite prirode, očuvanja biodiverziteta i održivo korišćenje prirodnih resursa

Poseban cilj 4.1: Razvijanje efikasnog sistema zaštite i upravljanja vrstama, tipovima staništa, zaštićenim područjima i ekološkom mrežom uključujući i NATURA 2000 i praćenje stanja ključnih ekosistemskih usluga

Poseban cilj 4.2: Održivo upravljanje šumama, divljači i ribljim fondom

Opšti cilj 5: Rast doprinosa poljoprivredno-prehrambenog sektora očuvanju životne sredine i povećanju otpornosti na izmenjene klimatske uslove

Poseban cilj 5.1: Održiva primarna proizvodnja i bezbednost hrane primenom tehnologija i praksi pogodnih za životnu sredinu

Poseban cilj 5.2: Unapređenje održivosti ruralnih sredina kroz diversifikaciju ruralne ekonomije, izgradnju ruralne infrastrukture i zaštitu životne sredine i očuvanje ruralnih predela

Opšti cilj 6: Unapređenje integrisanog pristupa zaštiti i upravljanju životnom sredinom u skladu sa međunarodnim i EU standardima

Poseban cilj 6.1: Podizanje kapaciteta i nivoa znanja za primenu EU standarda i Zelene agende na svim nivoima

Poseban cilj 6.2: Obezbeđivanje zaštite prava na zdravu i očuvanu životnu sredinu, pristupa informacijama, učešća javnosti u donošenju odluka i pravne zaštite u pitanjima u vezi sa životnom sredinom

Poseban cilj 6.3: Dalji razvoj sistema za praćenje kvaliteta činilaca životne sredine i uticaja klimatskih promena

Poseban cilj 6.4: Unapređenje sistema finansiranja zaštite životne sredine

Prikaz odnosa Strategije i drugih dokumenata javne politike dat je na slici 5.1.

Slika 5.1. Strategija zaštite životne sredine – Zelena agenda za Srbiju i relacije sa drugim planskim dokumentima

6. KONCEPCIJA SPROVOĐENJA ZELENE AGENDE ZA REPUBLIKU SRBIJU

Potpisivanjem Sofijske deklaracije o Zelenoj agendi za ekonomije Zapadnog Balkana, na Samitu u okviru inicijative Berlinskog procesa, 10. novembra 2020. godine, ekonomije regiona su prihvatile Evropski zeleni dogovor kao novu strategiju rasta Evropske unije u cilju moderne, klimatski neutralne i konkurentne ekonomije koja efikasno koristi resurse. Time se Republika Srbija kao jedna od potpisnica Deklaracije saglasila da elementi Evropskog zelenog dogovora budu preneti u sve međusobno povezane prioritetne sektore.

Zelenom agendom se planiraju i usklađuju mere i aktivnosti sa standardima EU u vezi sa zaštitom životne sredine i prioritetima predviđenim u Zelenom dogovoru EU. Takođe, obaveze koje proističu iz Zelene agende, predstavljaju i obaveze koje treba da budu ispunjene i prema postojećem Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, u okviru pregovaračkih poglavlja za pristupanje EU i programima ekonomske saradnje u sledećim stubovima: (1) dekarbonizacije unutar klime, energetike i mobilnosti i povećanja otpornosti na izmenjene klimatske uslove, (2) cirkularne ekonomije sa posebnim akcentom na otpad, recikliranje, održivu proizvodnju i efikasno korišćenje resursa, (3) borbe protiv zagađenja vazduha, vode i zemljišta, (4) zaštite i obnove biodiverziteta, i (5) održive poljoprivrede, prehrambene proizvodnje i ruralnih oblasti.

Pored ovih pet stubova, Republika Srbija treba da jača svoje institucionalne kapacitete na centralnom i lokalnom nivou u oblasti životne sredine kako bi mogla efikasno da sprovodi i prati realizaciju Zelene agende. U svim oblastima neophodno je povećati svest i edukaciju građana, privrede i društva o značaju zaštite životne sredine, efikasne upotrebe resursa i odgovornog postupanja prema prirodi. Sprovođenje Zelene agende zahteva i aktivnu ulogu u međunarodnoj saradnji i partnerstvu, radi sprovođenja obaveza koje proističu i iz multilateralnih ugovora u svim oblastima Zelene agende. Republika Srbija treba dalje da razvija i jača partnerstva sa drugim zemljama, međunarodnim organizacijama i nevladinim organizacijama koje imaju iste ciljeve u oblasti zaštite životne sredine. Zajedničko delovanje, razmena znanja i iskustva, kao i zajednički projekti i inicijative, mogu značajno unaprediti sprovođenje Zelene agende u Srbiji.

Koncepcija je razvijena u skladu sa sprovedenim analizama stanja u navedenim oblastima i identifikovanoj potrebi da se nastavi sa sprovođenjem već započetih mera utvrđenih u važećim relevantnim dokumentima javnih politika, a koje su utvrđene na osnovu razmatranih različitih scenarija, dok je jedan broj mera identifikovan na osnovu obaveza koje proističu iz dokumenata usvojenih u procesu pristupanja EU, kao i multilateralnih ugovora, uključujući i dogovoreni regionalni Akcioni plan za sprovođenje Sofijske deklaracije o Zelenoj agendi za Zapadni Balkan 2021–2030. godine.

Ostali elementi Zelene agende koji nisu obuhvaćeni ovom strategijom, biće razvijeni u sektorskim planskim dokumentima, pre svega, oblast železničkog i drumskog transporta, bezbednosti saobraćaja na putevima i sprovođenje tehničkih standarda EU i digitalizacije svih vidova transporta.

U skladu sa regulativom i standardima EU i dokumentima javnih politika, koja su se sprovodila u prethodnom periodu, kao i važećim dokumentima javnih politika u pripremi Strategije primenjena su i sledeća načela:

− Načelo održivog razvoja;

− Načelo očuvanja prirodnih vrednosti;

− Načelo kompenzacije;

− Načelo „zagađivač/korisnik plaća”;

− Načelo primene podsticajnih mera;

− Načelo supsidijarnosti;

− Načelo prevencije i predostrožnosti;

− Načelo prilagodljivosti i adaptivnog upravljanja;

− Načelo podizanja nivoa svesti o značaju zaštite životne sredine;

− Načelo informisanja i učešća javnosti i pristupa pravosuđu;

− Načelo odgovornosti zagađivača i njegovog pravnog sledbenika;

− Načelo ravnopravnosti i nediskriminacije.

6.1. Dekarbonizacija i klimatske promene

Ovaj stub Zelene agende podrazumeva obavezu da se zajedno sa EU ide ka cilju postizanja ugljenične neutralnosti kontinenta do 2050. godine uvođenjem stroge klimatske politike i reformom energetskog i transportnog sektora.

Ciljevi dekarbonizacije u Republici Srbiji utvrđeni su Strategijom niskougljeničnog razvoja za period od 2023. do 2030. godine sa projekcijama do 2050. godine i Integrisanim nacionalnim energetskim i klimatskim planom za period od 2030. godine sa vizijom do 2050. godine. Takođe, oblast otpornosti i prilagođavanja klimatskim promenama je detaljno razrađena u Programu prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove za period od 2023. do 2030. godine.

Kako bi se smanjile emisije gasova sa efektom staklene bašte i uvećao udeo energije iz obnovljivih izvora, potrebno je obezbediti uslove za prelazak na zelenu energiju i smanjiti zavisnost od fosilnih goriva. To se obezbeđuje investicijama u razvoj proizvodnih kapaciteta i promociju upotrebe obnovljivih izvora energije i integraciju u energetski sistem. To podrazumeva izgradnju novih objekata za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora, modernizaciju postojećih energetskih postrojenja i stimulisanje investicija u tu oblast. U cilju dekarbonizacije u energetskom sektoru i u cilju približavanja šemi EU za trgovinu emisijama, od 1. januara 2026. godine stupio je na snagu Zakon o porezu na emisije gasova sa efektom staklene bašte. Pored sektora energetike, dekarbonizaciju je potrebno intenzivirati posebno u sektorima industrije, poljoprivrede, saobraćaja i upravljanju otpadom.

Energetska efikasnost je preduslov za postizanje dekarbonizacije uz najniže moguće troškove. Energetsku efikasnost u Republici Srbiji neophodno je poboljšati i unaprediti kako u sistemu daljinskog grejanja i hlađenja, u sektoru industrije, tako i u sektoru domaćinstava. To se postiže modernizacijom i primenom najboljih dostupnih tehnologija i povećanje efikasnosti materijala u proizvodnim procesima, pre svega u industriji cementa, gvožđa i čelika, proizvodnji azotne kiseline, petrohemijske kiseline i dr. U sektoru domaćinstva, neophodno je omogućiti i podstaći primenu savremenih tehnologija obnovljivih izvora energije u oblasti grejanja i hlađenja.

U sektoru saobraćaja potrebno je promovisati korišćenje naprednih biogoriva u skladu sa finansijskim i tehnološkim mogućnostima, kao i zelene i održive transportne mreže, i podstaći prelazak sa drumskog na železnički transport i transport unutrašnjim vodenim putevima uz neophodno poboljšanje infrastrukture i povezivanje luka sa železničkim mrežama, što predstavlja stub pametne i održive mobilnosti u okviru Zelene agende, koji se odnosi na transport, transportne mreže, promene načina prevoza radi smanjenja emisije ugljendioksida i upotrebu alternativnih goriva. Za sprovođenje tog stuba Zelene agende, biće izrađeni posebni planski dokumenti, u skladu sa Zakonom o planskom sistemu.

U Zelenoj agendi potrebno je stvoriti osnov za unapređenje otpornosti, odnosno smanjenje ranjivosti usled neizbežnih uticaja klimatskih promena. Za to je potrebno da se u svim sektorskim politikama na nacionalnom i lokalnom nivou planiraju mere za ostvarivanje ciljevi u oblasti otpornosti na izmenjene klimatske uslove (poljoprivreda i proizvodnja hrane, šumarstvo, vodoprivreda, energetika, saobraćaj i izgradnja infrastrukture, javno zdravlje). To podrazumeva jačanje kapaciteta kako republičkih organa, tako i jedinica lokalne samouprave za sprovođenje prilagođavanja na klimatske promene, kao i povećanje zelene infrastrukture u gradovima koja je neophodna za ublažavanje klimatskih opasnosti, unapređenju životne sredine i zdravlja i kvaliteta života ljudi u urbanim sredinama.

Takođe, neophodno je povećati svest i nivo znanja građana, privrede i društva o značaju zaštite životne sredine i klimatskim promenama, kao i o efikasnoj upotrebi resursa i odgovornom odnosu prema prirodi i potrebi za prilagođavanjem na izmenjene klimatske uslove.

6.2. Cirkularna ekonomija

Drugi stub Zelene agende podržava prelazak sa linearne na cirkularnu ekonomiju, uz uvažavanje potrebe za istraživanjem i inovacionim sistemom koji će podržati ovu tranziciju.

U Programu razvoja cirkularne ekonomije za period 2026–2030. godine („Službeni glasnik RS”, broj 41/26), Republika Srbija je postavila osnove za primenu modela cirkularne ekonomije u skladu sa strategijom i akcionim planom EU za cirkularnu ekonomiju. Nastavak sprovođenja započetih mera i proširivanje obuhvata učešća privrede u tranziciji ka cirkularnoj ekonomije omogućava dodatno približavanje jedinstvenom tržištu EU i integraciji u lance industrijskog snabdevanja EU.

Prelazak na cirkularni model ekonomije, podrazumeva sagledavanje celog životnog ciklusa proizvoda, prevenciju otpada, ponovnu upotrebu i popravke proizvoda, vraćanje nusproizvoda u proizvodne procese, savremeno upravljanje i reciklažu otpada. Takođe, potrebno je obezbediti podršku privrednom sektoru za primenu modela cirkularne ekonomije i unapređenje njihove konkurentnosti, tako što će biti podsticana saradnja između privrede i naučno-istraživačkih organizacija, kao i međusektorska i međuresorna saradnja, kako bi se primenila inovativna rešenja i obezbedio održiv i balansiran ekonomski razvoj. Ta saradnja treba da bude podstaknuta putem promovisanja i podrške razvoju inovacija u oblasti životne sredine i proizvodnji i korišćenju energije da bi i privreda bila motivisana da više ulaže u istraživanje i razvoj novih tehnologija, razvoj pametne infrastrukture i primenu naučnih rešenja baziranih na inovacijama.

Za veće iskorišćenje komunalnog otpada, stepena reciklaže reciklabilnog otpada i stepena iskorišćenja biorazgradivog komunalnog otpada, utvrđene su mere u Programu upravljanja otpadom za period 2022–2031. godine („Službeni glasnik RS”, broj 12/22). Takođe, utvrđene su i mere za povećanje stepena iskorišćenja otpada kao goriva i rešavanje problema nesanitarnih deponija i smetlišta. Dodatno, navedenim programom su utvrđene mere za obezbeđivanje potrebnih kapaciteta za tretman opasnog otpada kroz uvećanje investicionog ulaganja u upravljanje opasnim otpadom. U cilju postizanja resursne efikasnosti i doprinosa dekarbonizaciji sektora zgradarstva potrebno je unaprediti ponovnu upotrebu i reciklažu građevinskog otpada.

Usklađivanje dinamike podizanja kapaciteta postrojenja za tretman otpadnih voda i adekvatnog tretmana mulja održava uravnoteženi balans u okviru upravljanja otpadom i sprečava potencijalne negativne posledice za životnu sredinu i vodne resurse. Sinhronizacija infrastrukturnih projekata, koji se odnose na izgradnju postrojenja za tretman otpadnih voda i tretman mulja, planirana je u Programu upravljanja muljem u Republici Srbiji za period 2023–2032. godine („Službeni glasnik RS”, broj 84/23), posebnom dokumentu javne politike kojim se utvrđuju mere za adekvatno upravljanje muljem do 2032. godine. U okviru pitanja upravljanja muljem, treba uskladiti propise sa pravnim tekovinama EU u oblasti upravljanja muljem iz postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Takođe, potrebno je povećati investiciona ulaganja kojima se omogućava adekvatno povećanje stepena iskorišćenja otpadnog mulja i ojačati institucionalne i upravljačke kapacitete u ovoj oblasti.

U oblasti upravljanja hemikalijama (proizvoda i reciklata) potrebno je intenzivirati aktivnosti kojima se smanjuje rizik po životnu sredinu i zdravlje ljudi i usaglasiti način postupanja sa važećim propisima i međunarodnim sporazumima u oblasti upravljanja hemikalijama.

6.3. Smanjenje zagađenja životne sredine

Ovaj stub Zelene agende obuhvata pitanja koja se tiču smanjenja zagađenja vazduha, vode i zemljišta koja su od vitalnog značaja za zdravlje ljudi.

Republika Srbija, u skladu sa standardima EU, treba da primeni mere za smanjenje emisija štetnih gasova, prečišćavanje otpadnih voda i upravljanje otpadom na ekološki održiv način, na principima cirkularne ekonomije, i da nastavi sprovođenje projekata za izgradnju i održavanje potrebne infrastrukture za prečišćavanje otpadnih voda za gradove i regione.

Za smanjenje emisija zagađujućih materija u vazduh, naročito PM10 i PM2.5, koje su posledica zagađenja praškastim materijama poreklom iz industrijskih postrojenja (termoelektrane na ugalj), kućnog grejanja (peći i kotlovi na drva i ugalj, kao i sagorevanja otpada u domaćinstvima) i saobraćaja (stara vozila), potrebno je sprovesti zamenu postojećih ložišta ili njihovu modernizaciju, omogućiti javnu finansijsku podršku i podstaći domaćinstva da vrše zamenu, obezbediti primenu zakonskih normi o kvalitetu vazduha. Uz primenu mera energetske efikasnosti, obzirom da do najznačajnijeg smanjenja količine goriva za zagrevanje objekata dolazi sa poboljšanjem izolacije objekata (čak 20–30%), doprineće se smanjenju utroška električne energije odnosno energenata, a samim tim i emisija zagađujućih materija. Unapređenje sistema za praćenje kvaliteta vazduha, kao i uspostavljanje i izveštavanje o registrima emisija i projekcijama emisija doprinosi proceni efikasnosti mera koje se primenjuju u cilju smanjenja zagađenja. Smanjenje emisija poreklom iz saobraćaja – azotni oksidi (NOx), ugljen monoksid (CO), ugljovodonici (HC), suspendovane čestice (PM) – čađ, postiže se usvajanjem EURO 5 i EURO 6 standarda. Rekonstrukcijom industrijskih postrojenja koja potpadaju pod Direktivu o industrijskim emisijama, postiže se smanjenje emisija zagađujućih materija poreklom iz tih postrojenja. Za smanjenje emisija amonijaka, koji se formira u reakciji neorganskih đubriva na bazi uree sa vodom i enzimima, treba nastaviti sa edukacijom poljoprivrednika i stvaranjem podsticaja za zamenu neorganskih đubriva na bazi uree sa neorganskim đubrivima na bazi amonijum-nitrata. Navedene mere su identifikovane u Programu zaštite vazduha za period 2022–2030. godine sa Akcionim planom („Službeni glasnik RS”, broj 140/22).

Posebni izazovi u zaštiti voda predstavljaju pritisci na količinu vode koja se crpi za potrebe industrije, poljoprivrede i javnog vodosnabdevanja, povećanje hidroenergetskog kapaciteta sa negativnim uticajem na životnu sredinu i ispuštanje neprečišćenih otpadnih voda. Njihovo prevazilaženje se postiže unapređenjem i osavremenjivanjem postojeće, kao i izgradnjom nove infrastrukture za tretman otpadnih voda za gradove i regione, a takođe i izgradnjom nove i zamenom dotrajale vodovodne mreže radi unapređenja kontrole higijenske ispravnosti vode. Navedene mere za smanjenje zagađenja voda su usklađene sa Strategijom upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije za period do 2034. godine i Planom upravljanja vodama do 2027. godine („Službeni glasnik RS”, broj 33/23).

Zaštita zemljišta podrazumeva mere protiv degradacije zemljišta i obnavljanje degradiranog zemljišta, koje uključuje mere za održivu proizvodnju hrane, održivo upravljanje šumama, upravljanje organskim ugljenikom u zemljištu, očuvanje ekosistema i smanjenje krčenja šuma, u skladu sa standardima EU. Smanjenje zagađenja zemljišta na kontaminiranim lokacijama se postiže njihovom rekultivacijom. Posebno je potrebno unaprediti i upravljanje kontaminiranim lokacijama. Kako je obavezu zaštite zemljišta neophodno integrisati u druge relevantne oblasti, odnosno javne politike, potrebno je nastaviti sa aktivnostima na razmeni znanja i utvrditi i primeniti primere najbolje prakse za zaštitu zemljišta od zagađenja i degradacije. Potrebno je unaprediti zaštitu erozionih područja kombinacijom ograničenja u korišćenju i biotehničkih radova uz uvažavanje rešenja zasnovanih na prirodi. Kako bi se zaustavila dalja degradacija poljoprivrednog zemljišta potrebno je aktivno promovisati i kroz dokumente javnih politika podržati prakse regenerativne poljoprivrede, koje direktno doprinose povećanju organske materije u zemljištu.

6.4. Biodiverzitet i ekosistemi

U okviru ovog stuba Zelene agende nastavlja se dugoročni rad na zaustavljanju gubitka biodiverziteta i zaštiti i obnavljanju ekosistema.

Republika Srbija treba da posveti posebnu pažnju zaštiti biodiverziteta i problemu opstanka ekosistema. Očuvanje šuma, vodnih resursa, zaštićenih područja i zaštita biološke raznovrsnosti su od ključnog značaja za zaštitu životne sredine i održivi razvoj. To podrazumeva razvijanje efikasnog sistema upravljanja vrstama, tipovima staništa, zaštićenim područjima i ekološkom mrežom. S tim u vezi, treba nastaviti uspostavljanje integrisanog informacionog sistema i obezbeđivanja kontinuiranog praćenja, kao i izmene propisa u oblasti upravljanja zaštićenim područjima i invazivnim vrstama. Za bolje planiranje, praćenje napretka i efikasnije korišćenje resursa neophodno je obezbediti pravovremeno pribavljanje informacija o stanju odabranih grupa organizama kao reakciju na promene stanja životne sredine. Takođe, Republika Srbija treba da završi mapiranje zaštićenih vrsta i staništa ekološke mreže (u skladu sa mrežom NATURA 2000), što omogućava uključivanje Republike Srbije sa određenim listama staništa, retkih i zaštićenih bioloških vrsta u navedenu mrežu. Izdvajanjem i zaštitom ekoloških koridora omogućiti migracije divljih vrsta, sa posebnim osvrtom na migracije koje nastupaju usled izmenjenih klimatskih uslova.

Dodatno, treba nastaviti aktivnosti na podizanju stepena zaštite za određene ugrožene vrste, kao i sprovođenje revizija zaštićenih vrsta, kako bi se obezbedilo pravovremeno spasavanje vrsta koje su u opasnosti. Takođe, treba nastaviti sa sprovođenjem obrazovnih kampanja kako bi se javnost informisala o značaju zaštite biodiverziteta i sprečilo slučajno ili namerno narušavanje prirode i biodiverziteta, s obzirom na još uvek nedovoljno znanje o biodiverzitetu, njegovom monitoringu i očuvanju osnovnih elemenata zaštite u drugim sektorima.

Negativni uticaji izmenjenih klimatskih uslova u budućnosti će se intenzivirati usled dužih i učestalijih sušnih perioda, kao i drugih ekstremnih vremenskih događaja, što je identifikovano u Strategiji niskougljeničnog razvoja Republike Srbije za period od 2023-2030. godine sa projekcijama do 2050. godine. Radi sprečavanja negativnih uticaja i na sektor šumarstva i povezane privredne grane i delatnosti, kao i na ekonomske prilike u ruralnim sredinama, koje se neretko oslanjaju na šumarstvo, potrebno je sprečiti dalje destruktivne promene šumskog fonda zbog uticaja klimatskih promena i anropogenog faktora, kao i povećati procenat pokrivenosti šumom do planirane optimalne šumovitosti, u onim delovima zemlje gde je šumovitost niska. Posebnu pažnju potrebno je posvetiti područjima u kojima se očekuju najizraženiji uticaji klimatskih promena i koja su već ugrožena sa aspekta šumovitosti i ostvarivanja dobrobiti od ekosistemskih usluga (npr. proizvodnja drveta, prevencija erozije zemljišta, zaštita od vetra, nedrvni šumski proizvodi, itd.) koje šume mogu da pruže.

Potrebno je doneti novi Program zaštite prirode Republike Srbije i posebno nastaviti i ubrzati pokrenute procese zaštite novih prostora očuvane prirode.

6.5. Održiva poljoprivreda

Održiva poljoprivredna i prehrambena proizvodnja, predstavlja četvrti stub Zelene agende kroz aktivnosti kojima se obezbeđuje transformacija poljoprivrednog sektora, minimiziranje njegovog negativnog uticaja na životnu sredinu i klimu i zaštita pristupačne i zdrave hrane za građane i izvozna tržišta.

U cilju dostizanja EU standarda zdravstvene bezbednosti hrane, pristupačne za domaće potrošače i izvozna tržišta, i proizvedene na način koji doprinosi očuvanju životne sredine, Republika Srbija, treba da promoviše prakse poljoprivredne proizvodnje koje su pogodne za životnu sredinu, kao što su organska, integralna i regenerativna poljoprivredna proizvodnja i smanjenje upotrebe sredstava za ishranu bilja i sredstava za zaštitu bilja, kao i da intenzivira napore za održivi razvoj ruralnih oblasti.

To podrazumeva usklađivanje postojećih propisa i usvajanje novih u skladu sa EU zakonodavstvom (organska proizvodnja i sl.), kao i uspostavljanje sistema podsticaja u poljoprivredi i ruralnom razvoju koji je prilagođen EU modelu i koji doprinosi zaštiti životne sredine (uvođenje pravila Dobrog poljoprivrednog i ekološkog stanja – GAEC i Obaveznih zahteva upravljanja - SMR, ekološke šeme u okviru direktnih plaćanja, ruralne agroekološke mere i dr).

Pored toga, za smanjenje sintetičkih hemijskih proizvoda koji se koriste u proizvodnji hrane potrebno je nastaviti sprovođenje mera za promovisanje organske i integralne poljoprivrede, kao i primene novih tehnologija u poljoprivrednoj proizvodnji. U tom smislu, EU uvodi definiciju biodistrikta, kao geografskog područja u kojima poljoprivrednici, građani, turistički operateri, udruženja i javne vlasti sklapaju sporazum o održivom upravljanju lokalnim resursima, zasnovanom na principima i praksi organske proizvodnje.

Kako bi se unapredila bezbednost hrane i uspostavio održiviji poljoprivredno- prehrambeni sistem, treba nastaviti sa jačanjem inspekcijskog nadzora i sanitarnom kontrolom u celom lancu proizvodnje hrane radi poboljšanja sistema sledljivosti i obeležavanja prehrambenih proizvoda.

Neophodno je sarađivati sa naučnim, obrazovnim i poslovnim subjektima i poljoprivrednim gazdinstvima kako bi olakšao prelazak na inovativne tehnologije i metode poljoprivredne proizvodnje pogodne za životnu sredinu. To podrazumeva i kreiranje i transfer znanja i informacija u oblasti zaštite životne sredine i klimatskih promena.

Za unapređenje i postizanje održivosti poljoprivrednog sektora, neophodna je podrška investicijama u modernizovanju fizičke imovine poljoprivrednih gazdinstava, uključujući u proizvodnji energije iz obnovljivih izvora u poljoprivredi, što omogućava smanjenje operativnih troškova, zaštitu životne sredine i rasterećenje energetskog sistema.

U oblasti ruralnog razvoja, neophodno je podstaći ulaganja u ruralnu infrastrukturu kako bi se omogućio održivi ruralni razvoj, i osmisliti delovanja za smanjivanje otpada u ruralnim oblastima (duž puteva, u seoskim rekama). To podrazumeva primenu i LEADER podrške, podrške za ekonomsku diversifikaciju i meru podrške razvoju ruralne infrastrukture i razvoju seoskog turizma, u okviru IPARD III programa.

6.6. Horizontalna pitanja

Sprovođenje Zelene agende će se postići, između ostalog, reformom javne uprave, upravljanjem javnim finansijama, programom ekonomske reforme i mobilizacijom sopstvenih resursa.

To podrazumeva izradu programa obuka i preduzimanje neophodnih aktivnosti za povećanje administrativnih kapaciteta za sprovođenje Zelene agende za praćenje, unapređenje i izvršenje usklađivanja sa obavezama u oblasti zaštite životne sredine. Sprovođenje Direktiva EU 2007/2/ES o uspostavljanju infrastrukture za prostorne informacije u Evropskoj zajednici (INSPIRE), kojom se uspostavlja infrastruktura za prostorne informacije i veća zastupljenost elektronske uprave zahvaljujući primeni Zajedničkog informacionog sistema o životnoj sredini biće uspostavljen sistem informisanja zasnovan na najnovijoj informacionoj i komunikacionoj tehnologiji, što će omogućiti donosiocima odluka lak pristup informacijama o životnoj sredini u realnom vremenu.

Temeljna analiza kadrovskih kapaciteta u oblasti životne sredine, sa pregledom stanja po nivoima vlasti (uključujući komunalna preduzeća) i tipovima poslova (administracija, inspekcijski poslovi, inženjerski poslovi i dr.), ukazala je na potrebu jačanja institucionalnih i stručnih kapaciteta radi efikasne realizacije aktivnosti i usklađivanja sa evropskim regulativama. Neophodno je i uspostavljanje jasnog i funkcionalnog mehanizma koordinacije između različitih ministarstava, javnih i državnih preduzeća i lokalnih samouprava.

U skladu sa ex post analizom o sprovođenju Arhuske konvencije, potrebno je nastaviti sa obezbeđivanjem efektivnih mehanizama za učešće javnosti, pristup informacijama, pravnu zaštitu u oblasti zaštite životne sredine i izveštavanje o životnoj sredini.

Podizanje svesti građana o značaju Zelene agende je neophodno, uključujući odražavanje Zelene agende u reformama sistema obrazovanja.

Postojeći sistem monitoringa kvaliteta činilaca životne sredine, potrebno je unaprediti, kako u obuhvatu, tako i u broju parametara koji se prate, s obzirom da je za adekvatno upravljanje životnom sredinom i usmeravanje javnih politika potrebno raspolagati širim skupom informacija i pokazatelja. Za potpuni obuhvat, potrebno je uspostaviti i osposobiti sistem monitoringa na lokalnom nivou, čija bi mreža upotpunjavala centralizovani republički sistem.

Za investiranje u oblasti zaštite životne sredine i razvoj ekonomije zasnovane na niskim emisijama ugljen-dioksida, obnovljive izvore energije, efikasno korišćenje resursa, razvoj zelene infrastrukture i zaštitu biodiverziteta, Republici Srbiji je potreban održiv model finansiranja, koji uključuje obezbeđivanje i namensko i transparentno trošenje sopstvenih sredstava i finansijsku podršku međunarodnih organizacija i finansijskih institucija, Evropske unije i drugih. Finansiranje i investiranje u životnu sredinu je prvenstveno usmereno na poboljšanje efikasnosti i kvaliteta pripreme, sprovođenja i kontrole kvaliteta investicija, kao i daljeg unapređenja strateškog planiranja investicija i upravljanja njima, uključujući transparentnost investicija i njihovih uticaja na životnu sredinu. Prioriteti su izgradnja nove, ali i modernizacija postojeće infrastrukture, uvođenje novih tehnologija i stimulisanje inovacija u sektorima koji najviše doprinose zagađenju životne sredine.

Povećanje ulaganja države u zaštiti životne sredine u narednim godinama, pored toga što je potrebno zbog građana Republike Srbije, to je i obaveza Republike Srbije u procesu pristupanja EU. Zaštita životne sredine jedna je od osnovnih tekovina EU – pa je u procesu pristupanja Republika Srbija u obavezi da značajno poveća investicije u ovu oblast. Povećanje izdvajanja u zaštitu životne sredine pozitivno utiče na strukturu budžeta (veće javne investicije) i pozitivno bi delovalo na privredni rast u kratkom roku. Takođe, sav prihod ostvaren od naknada za zaštitu i unapređivanje životne sredine treba da bude namenjen za životnu sredinu.

Povećanje ulaganja u zaštitu životne sredine delom će se finansirati i iz fondova EU. Investicioni projekti u zaštitu životne sredine visoko su na listi prioriteta zemalja EU i Republika Srbija je u mogućnosti da za mnoge od ovih projekata koristi fondove EU, pre svega, bespovratna sredstva iz IPA fondova iz kojih je moguće sufinansirati znatan broj investicija u zaštitu životne sredine. Takođe, Republici Srbiji su za ove namene na raspolaganju i kreditna sredstva međunarodnih finansijskih institucija, koja se odobravaju pod znatno povoljnijim uslovima od tržišnih (niža kamatna stopa, duži period otplate). Za korišćenje ovih sredstava ključno je povećati apsorpcione kapacitete Republike Srbije, što bi značilo rešavanje brojnih sistemskih problema u upravljanju investicijama u zaštitu životne sredine – neophodnih za koordinaciju različitih nadležnih institucija i nivoa vlasti, pripremu kvalitetne tehničke dokumentacije projekata neophodne za pristup ovim sredstvima i drugo. Uopšte, za povećanje ulaganja u zaštitu životne sredine, jedan od preduslova je i unapređenje sistemskog okvira u kom se one sprovode, odnosno uvođenje „zelenog” budžetiranja izradom i primenom obavezujuće metodologije za obeležavanje zelenih rashoda.

U vezi sa uključivanjem principa rodne ravnopravnosti, prevencije diskriminacije i primene principa „da niko ne bude izostavljen”, prilikom kreiranja javnih politika, planova i projekata u oblasti zaštite životne sredine, potrebno je pripremiti jasne smernice i organizovati obuke za njihovu primenu na svim nivoima planiranja. Takođe, jačanje organizacija civilnog društva za učešće u donošenju odluka u pitanjima od značaja za zaštitu životne sredine predstavlja ključni elemenat dobrog upravljanja: transparentnosti, participaciji, odnosno učešću građana i ostvarivanju njihovih potreba, delotvornosti, jednakosti, odgovornosti i vladavini prava. Angažovanjem organizacija civilnog društva, u značajnoj meri može da se unapredi uključivanje osetljivih društvenih grupa u konsultativne procese. Kako bi se omogućilo rodno osetljivo planiranje, odnosno ravnopravan tretman muškaraca i žena, kao i planiranje uz uvažavanje principa „da niko ne bude izostavljen”, potrebno je uspostaviti prikupljanje i prikazivanje podataka razvrstanih po polu, starosnom dobu i drugim ličnim svojstvima.

Ranjive kategorije stanovništva u Republici Srbiji, na koje utiču činioci životne sredine, uključuju decu (posebno decu do pet godina starosti), žene, trudnice, lica sa stečenim hroničnim oboljenjima i osobe starije od 65 godina. Njihova osetljivost je pojačana uticajem zagađenja vazduha, vode i zemljišta, kao i posledicama klimatskih promena, koje mogu imati ozbiljan uticaj na njihovo zdravlje i dobrobit. Posebnu pažnju treba posvetiti deci, koja su najosetljivija grupa stanovništva, kao što je prepoznato u Smernicama Komiteta Ujedinjenih nacija za prava deteta, u kojima se posebno naglašava važnost zaštite dečjih prava u kontekstu životne sredine i klimatskih promena. Ove smernice preporučuju da države preduzmu zakonodavne i administrativne mere za ublažavanje štetnih efekata degradacije životne sredine i klimatskih promena na prava dece. Smernice takođe pozivaju države da obezbede odgovarajuće mere koje će garantovati čist, zdrav i održiv svet za sadašnje i buduće generacije. U skladu s tim, ova strategija će uključiti dodatne mere za podršku ranjivim kategorijama stanovništva u okviru politika zaštite životne sredine i ublažavanja klimatskih promena. Akcenat će biti stavljen na zaštitu zdravlja dece i drugih osetljivih grupa, kroz mere koje uključuju monitoring kvaliteta vazduha i vode, smanjenje izloženosti opasnim hemikalijama i stvaranje sigurnog okruženja za sve stanovnike Republike Srbije.

7. MERE ZA OSTVARIVANJE CILJEVA I NJIHOV UTICAJ NA ŽIVOTNU SREDINU

7.1. Mere za ostvarivanje posebnih ciljeva

Mere za ostvarivanje posebnih ciljeva Strategije, utvrđene su na osnovu dokumenata javnih politika koji su u direktnoj vezi sa Strategijom i to na način da su identifikovane prioritetne mere koje će najviše doprineti ostvarivanju postavljenih ciljeva Strategije. Veza sa određenim dokumentom javne politike je navedena za svaku takvu meru. Mere koje su utvrđene ovom strategijom, a nisu preuzete iz povezanih važećih dokumenata javnih politika, utvrđene su na osnovu koncepcije prikazane u poglavlju 6. Koncepcija sprovođenja Zelene agende za Srbiju, koja je bazirana na Zelenoj agendi EU. U skladu s tim, prioritetne mere se odnose na: smanjenje emisija GHG i promovisanje obnovljivih izvora energije, unapređenje energetske efikasnosti, zaštitu vodnih resursa, očuvanje biodiverziteta i zaštitu ekosistema, izgradnju infrastrukture za upravljanje otpadom, cirkularnu ekonomiju, promovisanje održivog upravljanja šumama i ruralnim područjima, kao i primenu ekoloških standarda i principa i ispunjavanje preuzetih obaveza u pristupanju EU.

Period trajanja za najveći broj mera prevazilazi period važenja Strategije, s tim što su pokazatelji učinka utvrđeni za poslednju godinu trajanja Strategije. Određeni broj mera ima kraći period trajanja, što je posebno naznačeno.

7.1.1. Dekarbonizacija, klima, energetika i mobilnost

Poseban cilj 1.1: Smanjenje emisija GHG

Sprovođenje ovog cilja bazirano je na zahtevima Sporazuma iz Pariza u pogledu smanjenja emisija GHG, a dugoročno i uravnoteženju globalnih emisija i ponora GHG, kao i u skladu sa procesom pristupanja EU. Smanjenje emisija GHG je utvrđeno Strategijom niskougljeničnog razvoja Republike Srbije i Integrisanim nacionalnim energetskim i klimatskim planom, sa ciljem da se postigne implementacija celokupnog zakonodavstva EU, u potpunosti transponovanog i sprovedenog, čime se postiže smanjenje emisija GHG od 33,3% u poređenju sa 1990. godinom.

Ovaj poseban cilj doprinosi realizaciji cilja održivog razvoja COR 13 (imajući u vidu da su ovi ciljevi postavljeni Rezolucijom Ujedinjenih nacija iz 2015. godine – Agenda za održivi razvoj 2030.) koji nalaže da se preduzme hitna akcija u borbi protiv klimatskih promena i njihovih posledica. Takođe, doprinosi realizaciji COR 7 koji predviđa obezbeđivanje pristupa dostupnoj, pouzdanoj, održivoj i modernoj energiji za sve kroz potciljeve 7.2, kojim se predviđa povećanje udela obnovljive energije u globalnom energetskom miksu, i 7.3, kojim se nalaže da se do 2030. godine udvostruči globalna stopa poboljšanja energetske efikasnosti.

Mera 1.1.1. Usklađivanje planskog, institucionalnog i regulatornog okvira sa Zakonom o klimi EU i vizijom doprinosa klimatskoj neutralnosti

Mera podrazumeva reviziju Zakona o klimatskim promenama i donošenje podzakonskih akata, izmene i dopune politika i strateških dokumenata u pogledu klimatskih promena, u skladu sa smernicama iz Klimatskog paketa 55% i Zakonom o klimi EU u delu ublažavanja klimatskih promena, ali i kako bi se sprovele mere iz Akcionog plana za implementaciju Sofijske deklaracije o Zelenoj agendi za Zapadni Balkan, i međunarodne obaveze, čime bi se osigurala brza transformacija svih privrednih sektora sa fokusom na one koji su ugljenično intenzivni.

U okviru ove mere pripremiće se i usvojiti izmene i dopune Zakona o klimatskim promenama, ali i izraditi podzakonski akti u skladu sa izmenama i dopunama Zakona o klimatskim promenama koji će omogućiti operacionalizaciju tog zakona.

Takođe, biće urađena revizija Nacionalno utvrđenog doprinosa za smanjenje emisija GHG do 2035. godine. Revizija Nacionalno utvrđenog doprinosa je obaveza Republike Srbije prema Sporazumu iz Pariza a predstavlja mehanizam da se na nacionalnom nivou redovno prati i izveštava o učinjenom progresu u sprovođenju mera, ali i da se stalno postavljaju novi ciljevi za smanjenje emisija GHG.

Ova mera podrazumeva i izradu Analize nacionalnih kapaciteta za uspostavljanje održivog sistema za projekcije o emisijama GHG, kako bi se uspostavio održivi sistem za određivanje usklađenosti za postojećim zakonodavstvom ali i procenili efekti sprovođenja strategija i definisale nove mere za smanjenje emisija GHG u budućnosti.

Ministarstvo zaštite životne sredine će pripremiti i usvojiti Plan za smanjenje emisije metana u skladu sa Global Methane Pledge (Globalno obećanje smanjenja emisija metana za 30% do kraja ove decenije u odnosu na nivo emisije u 2020. godini).

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo rudarstva i energetike, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Ministarstvo privrede, Ministarstvo finansija, Ministarstvo za evropske integracije, Ministarstvo nauke, tehnološkog razvoja i inovacija, Ministarstvo za javna ulaganja, Agencija za zaštitu životne sredine.

Vrsta mere: regulatorna.

Mera 1.1.2. Integracija klimatskih promena u druge sektorske politike radi doprinosa klimatskoj neutralnosti

Ministarstvo zaštite životne sredine, kao krovna institucija za kreiranje politika u oblasti klimatskih promena, a u cilju veće integracije klimatskih promena u sektorske politike izvršilo je reviziju propisa o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu i proceni uticaja na životnu sredinu.

Potrebno je dalje usaglašavanje postojećih sektorskih dokumenata javnih politika i zakonske regulative sa revidiranom Uredbom EU o uključenju emisija GHG i uklanjanjima iz korišćenja zemljišta, promene namene zemljišta i šumarstva (LULUCF). To uključuje i integrisani pristup klimatskoj akciji i veći doprinos sektora zemljišta, planiranje i optimizaciju namene zemljišta i promociju sekvestracije ugljenika u zemljište. Potreban je adekvatan okvir za povećanje sekvestracije ugljenika i izrada odgovarajućih protokola, sredstava i mehanizama za praćenje realizacije, izveštavanje i verifikaciju sekvestracije ugljenika.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo rudarstva i energetike, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Agencija za zaštitu životne sredine.

Vrsta mere: regulatorna.

Mera 1.1.3. Unapređenje nacionalnog sistema za izradu inventara emisija GHG

Mera podrazumeva unapređenje postojećeg nacionalnog sistema za izradu inventara GHG, i to:

− kompletnost i konzistentnost podataka potrebnih za izradu inventara GHG;

− saradnju sa organima i organizacijama nadležnim za njihovo dostavljanje u skladu sa rokovima za dostavljanje tih podataka;

− obavezu osiguranja kvaliteta podataka i kontrola kvaliteta podataka.

Potrebno je unapređenje inventara gasova staklene bašte, kao i izrada računskih planova za šumarstvo (sa predloženim referentnim nivoom šuma, u skladu sa Uredbom LULUCF), dodavanje novih kategorija proizvoda za skladištenje ugljenika, uključujući i drvne proizvode.

Ova mera je ključna za izveštavanje prema Okvirnoj konvenciji UN o promeni klime, Sporazumu iz Pariza i izveštavanju prema drugim Konvencijama i zakonskim aktima.

Agencija za zaštitu životne sredine (AZŽS) je odgovorna za pripremu i održavanje nacionalnog sistema inventara gasova sa efektom staklene bašte.

Ova mera treba da doprinese boljoj dostupnosti podataka nacionalnog sistema inventara gasova sa efektom staklene bašte svim zainteresovanim organima i organizacijama, privredi, naučnoj zajednici i dr. Relevantna sektorska ministarstva su odgovorna za praćenje i izveštavanje o javnim politikama.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Agencija za zaštitu životne sredine, ministarstva odgovorna za praćenje i izveštavanje o politikama relevantnim za klimatske promene, jedinice lokalne samouprave.

Vrsta mere: organizaciono-upravljačka-institucionalna.

Mera 1.1.4. Obezbeđivanje i jačanje postojećih kapaciteta za podsticanje niskougljeničnog razvoja

Ova mera podrazumeva jačanje kapaciteta nadležnih organa i organizacija na svim nivoima za neophodno ublažavanje posledica klimatskih promena i dekarbonizaciju.

Mera podrazumeva jačanje administrativnih i stručnih kapaciteta Ministarstva zaštite životne sredine, Ministarstva rudarstva i energetike, ostalih ministarstava nadležnih za sektorske politike, Agencije za zaštitu životne sredine i lokalnih organa vlasti pre svega kroz povećanje broja kadrova i stručno usavršavanje, unapređenje sistema za elektronsku razmenu podataka i izveštavanje.

U okviru ove mere predviđena je priprema programa i sprovođenje obuka zaposlenih u organima i organizacijama na svim nivoima za neophodno ublažavanje posledica klimatskih promena i dekarbonizaciju.

Povećanje ljudskih resursa, obuka i unapređenje kapaciteta neophodno je u svim sektorima koji treba da prate i izveštavaju o emisijama GHG. Neophodne obuke treba povezati sa Programom obuka koje sprovodi Nacionalna akademija za javnu upravu.

Povećanje ljudskih resursa, obuka i unapređenje kapaciteta neophodno je kako za potrebe AZŽS, tako i u svim sektorima koji treba da prikupljaju i dostavljaju relevantne podatke.

Sredstva neophodna za realizaciju novog zapošljavanja obezbediće se u okviru planiranih budžetskih sredstava za predmetnu godinu, te po tom osnovu neće biti potrebe za obezbeđivanjem dodatnih finansijskih sredstava.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Agencija za zaštitu životne sredine, Ministarstva odgovorna za praćenje i izveštavanje o politikama relevantnim za klimatske promene, Nacionalna akademija za javnu upravu, jedinice lokalne samouprave.

Vrsta mere: informativno-edukativna.

Mera 1.1.5. Primena mehanizama za usklađivanje sa sistemom trgovine GHG emisijama EU i/ili uvođenje drugih instrumenata za određivanje cena ugljenika

Ova mera treba da omogući smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte razmatranjem i primenom različitih mehanizama i to: primenom trgovine GHG emisijama u skladu sa principima EU ili uvođenjem drugih mehanizama koji uzimaju u obzir cenu ugljenika.

U Republici Srbiji je od 1. januara 2026. godine stupio na snagu Zakon o porezu na emisije gasova sa efektom staklene bašte i Zakon o porezu na uvoz ugljenično intenzivnih proizvoda. Na osnovu analiza koje se vrše u okviru projekata čija je realizacija u toku, biće precizno definisan obim i način usklađivanja koji podrazumeva izmene i dopune postojećih i pripremu i usvajanje novih propisa koji podržavaju dekarbonizaciju. Po pridruživanju EU, očekuje se da će se Srbija pridružiti EU ETS-u, tj. sistemu koji funkcioniše po principu „ograniči i trguj”. Ukupna količina određenih gasova sa efektom staklene bašte koje mogu emitovati postrojenja obuhvaćena ovim sistemom je ograničena.

Sprovođenje monitoringa, izveštavanja, verifikacije i akreditacije (Monitoring, reporting, verification and acreditation – MRVA) pod EU ETS, uređenih relevantnim odredbama Zakona o klimatskim promenama, započelo je 2024. godine, što će omogućiti uvođenje potencijalnih ekvivalentnih mera. Ekvivalentne mere su jedino primenjive na postrojenja koja poseduju dozvole za emitovanje GHG u skladu sa Zakonom o klimatskim promenama („Službeni glasnik RS”, broj 26/21).

U cilju efikasnog sprovođenja sistema trgovine emisijama gasova sa efektom staklene bašte EU i/ili uvođenja drugih instrumenata za naplatu ugljenika, počev najranije od 2026.godine, potrebno je organizovati obuke zaposlenih u nadležnom nacionalnom telu ali i drugim relevantnim organima, organizacijama i operaterima postrojenja za sistem trgovine emisijama GHG EU i/ili drugim instrumentom za naplatu ugljenika.

Uvođenje mehanizma naplate emisija u energetski sistem Republike Srbije, pomoglo je da se problemu emisije gasova sa efektom staklene bašte pristupi konsistentno, da bi se održala održiva dekarbonizacija ekonomije u celini. Promena cena ugljenika mora biti takva da će obezbediti dostupnost energije građanima i konkurentnost privrede i sigurnost snabdevanja energijom. Brža dekarbonizacija je moguća samo uz finansijsku podršku EU. Ovo će omogućiti postepeno usklađivanje uslova poslovanja srpske privrede sa uslovima na tržištu EU i doprineti ispunjavanju uslova za za članstvo Srbije u EU.

Osim toga, uvođenje cene na ugljenik i odgovarajućih nivoa akciza omogućava primenu principa „zagađivač plaća” u sektorima i aktivnostima koji nisu pokriveni merama za usklađivanje sa sistemom za trgovanje emisijama EU i/ili uvođenje drugih instrumenata određivanja cena ugljenika. Svrha ovog cilja je da fosilna goriva postanu manje konkurentna za upotrebu krajnjim potrošačima, u poređenju sa proizvodnjom iz obnovljivih izvora energije i drugih niskougljeničnih tehnologija. Odgovarajuća cena na ugljenik treba da bude pokretačko sredstvo za da preusmere ulaganja na tehnologije koje koriste energiju sa niskim ili bez sadržaja ugljenika, i u energetsku efikasnost.

Sva prikupljena sredstva koristiće se za projekte u oblasti klimatskih promena, kao i za podršku primeni mera za smanjenje emisije GHG kod krajnjih potrošača, kao što su domaćinstva, komercijalni sektor i industrija. To podrazumeva uspostavljanje mehanizama za upravljanje prihodima od uvođenja cene na ugljenik, kako bi se osigurala efikasna podrška sprovođenju mera za dostizanje niskougljeničnog razvoja. Primena mehanizama mora biti podržana odgovarajućom institucionalnom organizacijom koja obezbeđuje najviše standarde i mogućnost obrade očekivanog obima zahteva za podršku implementaciji mera (veza sa merom 1, posebnog cilja 1. i merom 4, posebnog cilja 2. Strategije niskougljeničnog razvoja Republike Srbije za period od 2023. do 2030. godine sa projekcijama do 2050.; veza sa merom MP_D1 Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana Republike Srbije za period do 2030. sa vizijom do 2050. godine).

Nadležna institucija: Ministarstvo finansija.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo zaštite životne sredine, Ministarstvo rudarstva i energetike, Privredna komora Srbije, Akreditaciono telo Srbije.

Vrsta mere: regulatorna.

Mera 1.1.6. Podsticanje izgradnje kapaciteta OIE u proizvodnji toplotne i električne energije

INEKP definiše cilj OIE u proizvodnji električne i toplotne energije za 2030. godinu. Podsticanje izgradnje novih kapaciteta iz OIE treba da se ostvari kroz mere politike definisane u INEKP u okviru dimenzije Dekarbonizacija, šeme podrške u skladu sa Zakonom o korišćenju obnovljivih izvora energije, kako bi se podržala proizvodnja električne energije primenom savremenih i efikasnih tehnologija. Šeme podrške realizovaće se u vidu tržišne premije koja se stiče u postupku aukcije i strateških partnerstava u skladu sa Zakonom o korišćenju obnovljivih izvora energije. Sprovođenje aukcija treba da obezbedi da se operativna pomoć dodeljuje na otvoren, transparentan, konkurentan, nediskriminatoran i ekonomičan način, kako bi se izbegli nepotrebni poremećaji na tržištu električne energije, uz uzimanje u obzir mogućih troškova integracije u sistem i potrebnu stabilnost mreže.

Za tehnologije obnovljivih izvora energije koje neće učestvovati na aukcijama (mali, decentralizovanim sistemi OIE) šeme podrške će biti različite za svaki obnovljivi izvor energije posebno, u skladu sa njihovim operativnim karakteristikama, kako bi se obezbedili pravedni i transparentni uslovi u pogledu isplativosti za investitore.

Ova mera treba da obezbedi povećanje korišćenja obnovljivih izvora energije u proizvodnji toplotne energije primenom odgovarajućih podsticaja. U okviru ove mere predviđena je priprema programa podsticaja, uzimajući u obzir raspoloživi tehnički i ekonomski potencijal. Za primenu mera podsticaja biće omogućena aktivna uloga jedinica lokalne samouprave, koje su takođe nadležne za njihovu primenu.

Ova mera je u skladu sa merom 2, posebnog cilja 1. Strategije niskougljeničnog razvoja Republike Srbije za period od 2023. do 2030. godine sa projekcijama do 2050. i bazirana je na merama MP_D19 i MP_D21 Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana Republike Srbije za period do 2030. sa vizijom do 2050. godine. Ova mera je, takođe, u vezi sa merom 3, posebnog cilja 1. i merom 8. posebnog cilja 2. Strategije niskougljeničnog razvoja Republike Srbije za period od 2023. do 2030. godine sa projekcijama do 2050.; mera je bazirana na MP_D30 Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana Republike Srbije za period do 2030. sa vizijom do 2050. godine.

Nadležna institucija: Ministarstvo rudarstva i energetike.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo zaštite životne sredine, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Agencija za energetiku Republike Srbije.

Vrsta mere: podsticajna.

Mera 1.1.7. Podsticanje unapređenja energetske efikasnosti i povećanje korišćenja OIE u industriji

U sektoru industrije, ova mera treba da podstakne modernizaciju tehnologija u industrijskim procesima i povećanje efikasnosti materijala u proizvodnom procesu u industriji cementa, gvožđa i čelika, proizvodnji azotne kiseline, petrohemijske kiseline i čađi. Industrijski sektor će morati da promoviše i primenjuje projekte energetske efikasnosti i koristi najbolje dostupne tehnike (BAT) da bi ostao konkurentan. Za industriju koja je u EU obuhvaćena ETS-om i druge industrije, adekvatno visoke cene emisija SO2 biće važan pokretač za prelazak sa fosilnih goriva na OIE, kao i podsticanje razvoja i primene tehnologija za sakupljanje i skladištenje ugljenika. Ipak, pri određivanju troškova potrebno je voditi računa o očuvanju konkurentnosti privrede na trećim tržištima. Pri prelasku sa fosilnih goriva na OIE treba uzeti u obzir i potencijale komunalnog otpada i drugog obnovljivog otpada iz poljoprivrede i industrijske proizvodnje koji pored energetskog značaja, imaju veliki značaj i sa aspekta rešavanja problema zaštite životne sredine. Za industrije koja ne podleže ETS-u, ovu ulogu će igrati uvođenje cene na ugljenik (oporezivanje ugljenika). Međutim, potrebne su dodatne mere u vidu subvencija za nove kotlove na biomasu, upotrebu otpadne toplotne energije, toplotne pumpe itd.

U okviru ove mere biće izrađeni i usvojeni podzakonski akti koji će omogućiti primenu zahteva eko-dizajna, čime će se osigurati primena energetski efikasnih tehnologija i opreme u sektoru industrije.

Modernizacija tehnologija u industrijskim procesima i povećanje efikasnosti materijala u proizvodnom procesu obezbediće unapređenje energetske efikasnosti i primenu eko-dizajn principa (veza sa merama 5. i 6. posebnog cilja 2. Strategije niskougljeničnog razvoja Republike Srbije za period od 2023. do 2030. godine sa projekcijama do 2050. godine; mera je bazirana na merama MP_EE21-23 i MP_D42 Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana Republike Srbije za period do 2030. sa vizijom do 2050. godine, a koje se odnose na unapređenje energetske efikasnosti i povećanja korišćenja OIE u industriji.

Potrebno je razmotriti i mogućnost primene tehnologija prikupljanja i skladištenja ugljendioksida iz procesa sagorevanja, imajući u vidu proces razvoja ovih tehnologija i njihov doprinos održivosti rada energetski intenzivne industrije.

Nadležna institucija: Ministarstvo rudarstva i energetike.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo privrede, Ministarstvo zaštite životne sredine, Privredna komora Srbije.

Vrsta mere: podsticajna.

Mera 1.1.8. Podsticanje unapređenja energetske efikasnosti i korišćenja OIE kroz program renoviranja privatnih i javnih zgrada

Ova mera je u skladu Dugoročnom strategijom za podsticanje ulaganja u obnovu nacionalnog fonda zgrada Republike Srbije do 2050. godine. Strategijom je predviđeno sprovođenje finansijskih, fiskalnih i regulatornih mera koje će se primenjivati na stambene i nestambene zgrade, kako javnim tako i privatnim.

Predviđena je izmena Pravilnika o uslovima, sadržini i načinu izdavanja sertifikata o energetskim svojstvima zgrada u skladu sa odredbama Direktive 2018/844/EU o izmeni Direktive 2010/31/EU o energetskim svojstvima zgrada i Direktive 2012/27/EU o energetskoj efikasnosti.

U okviru ove mere biće razrađeni modeli za obezbeđivanje finansijske podrške za energetsku sanaciju postojećih privatnih i javnih zgrada. Izrada i dodela namenskih finansijskih podsticaja će omogućiti obimnu energetsku sanaciju privatnih i javnih zgrada kroz unapređenje energetskog omotača zgrada i tehničkih sistema pri čemu će se postići optimalni odnos troškova i koristi. Uspešno sprovođenje ove mere biće upotpunjeno i kroz različite vidove stručnog usavršavanja inženjera, arhitekata, urbanista i prostornih planera u oblasti energetske efikasnosti zgrada u skladu sa savremenim metodama koje se primenjuju u svetu.

Ova mera je u vezi sa merom 10. posebnog cilja 2. Strategije niskougljeničnog razvoja Republike Srbije za period od 2023. do 2030. godine sa projekcijama do 2050. godine; mera je bazirana na MP_EE1 i MP_EE2 Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana Republike Srbije za period do 2030. sa vizijom do 2050. godine.

Nadležna institucija: Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture (pravni okvir), Ministarstvo rudarstva i energetike (finansijski podsticaji).

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Vrsta mere: podsticajna.

Mera 1.1.9. Podsticanje upotrebe alternativnih goriva i energetske efikasnosti i promocija održivog drumskog saobraćaja

Ova mera treba da omogući veću upotrebu alternativnih goriva (pre svega biogoriva i električne energije) u sektoru saobraćaja, kroz podsticanje proizvodnje domaćih biogoriva (uglavnom naprednih) pružanjem subvencija i fiskalnih podsticaja, podsticanje dodatne potrošnje biogoriva uvođenjem obaveznih kvota za snabdevače i pragova namešavanja u slučaju biodizela i biobenzina, uzimajući u obzir minimalna tehnička ograničenja koja se mogu smatrati prihvatljivim za trenutni broj vozila, kao i donošenje zakonodavnog okvira za promovisanje elektromobilnosti (veza sa merom 13, posebnog cilja 2. Strategije niskougljeničnog razvoja Republike Srbije za period od 2023. do 2030. godine sa projekcijama do 2050.; mera je bazirana na meri MP_EE10-13 Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana Republike Srbije za period do 2030. sa vizijom do 2050. godine, koji propisuje cilj korišćenja OIE u sektoru saobraćaja).

Pored toga, ova mera treba da obezbedi ekonomsku podršku za dizajn i instalaciju potrebne infrastrukture za punjenje električnih vozila. i subvencija za dodatnu upotrebu električnih vozila fokusirajući se na energetski intenzivne kategorije, kao što su taksi vozila, teretna vozila najveće dozvoljene mase do 3,5 t itd. Postojeće subvencije će biti unapređene tako da efikasno doprinose postizanju ciljeva (mera je bazirana na meri MP_D35 Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana Republike Srbije za period do 2030. sa vizijom do 2050. godine). Takođe, ova mera podrazumeva i uvođenje naknade, koja će se utvrditi propisima iz oblasti zaštite životne sredine, na putnička vozila za sva vozila koji su prvi put registrovani u Republici Srbiji na osnovu performansi u pogledu emisije SO2 (mera je bazirana na meri MP_EE10 Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana Republike Srbije za period do 2030. sa vizijom do 2050. godine).

U cilju uspostavljanja održivog drumskog saobraćaja mera podrazumeva i primenu mehanizma za podršku projektima pametne saobraćajne infrastrukture.

Nadležna institucija: Ministarstvo rudarstva i energetike.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Ministarstvo finansija.

Vrsta mere: podsticajna.

Mera 1.1.10. Povećanje ponora ugljenika radi ublažavanja klimatskih promena

Ova mera podrazumeva izradu analize potencijala za povećanje ponora ugljenika radi ublažavanja klimatskih promena u skladu sa LULUCF regulativom EU, koja podrazumeva unapređene metodologije i detaljniji monitoring. U skladu sa politikama EU potrebno je na ponore ugljenika gledati u širem ekološkom i ekonomskom kontekstu.

Pošumljavanje je jedna od osnovnih aktivnosti kako bi se povećao ponor ugljenika radi ublažavanja klimatskih promena. Ova mera propisuje pošumljavanje od 3.770 ha do 2026. godine, u skladu sa Akcionim planom za sprovođenje Programa Vlade za period 2023 – 2026. godine kao i nastavak pošumljavanja u periodu od 2026. do 2030. godine (nastaviće se do 2050. godine), u skladu sa dokumentima u oblasti šumarstva i Prostornim planom Republike Srbije.

Mera takođe podrazumeva konverziju podobnih izdanačkih u visoke šume, odnosno prevođenje šuma iz nižeg u viši uzgojni oblik gajenja. Konverzija mora da se dešava planski, odnosno potrebno je odrediti konverziono razdoblje za koje će se izvršiti konverzija svih očuvanih i razređenih izdaničkih sastojina svake gazdinske jedinice u visoki uzgojni oblik. Konerziono razdoblje za izdanačke sastojine koje se oplodnim sečama mogu prevesti u visoki uzgojni oblik iznosi 20 – 70 godina. Izdanačke sastojine se prorednim sečama u smislu konverzije mogu prevoditi u visoki uzgojni oblik, odnosno selektivnim proredima bi se vršila pozitivna selekcija kako bi se sastojina na vreme pripremila za konverziju. Osim indirektne, postoji i direktna konverzija.

Za sprovođenje ove mere treba koristiti čitav paket instrumenata, gde su najvažniji finansijski, regulatorni i informativno/obrazovni.

Nadležna institucija: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo zaštite životne sredine, NIO, JP, JLS, ZZPS, PZZP, Uprava za poljoprivredno zemljište, organizacije odgovorne za upravljanje šumama, vlasnici privatnih šuma.

Vrsta mere: podsticajna.

Mera 1.1.11. Podrška i promocija primene koncepta rešenja zasnovanih na prirodi radi ublažavanja klimatskih promena

Ova mera podrazumeva podršku i promociju primene koncepta rešenja zasnovanih na prirodi kao isplativog, efikasnog i održivog rešenja za klimatske promene, imajući u vidu da istovremeno doprinosi ublažavanju klimatskih promena i prilagođavanju na izmenjene klimatske uslove.

U skladu sa strateškim i planskim dokumentima potrebno je primeniti rešenja zasnovana na prirodi kojima će se smanjiti emisija GHG i istovremeno obezbediti višestruka korist u oblasti prilagođavanja u različitim sektorima kao što su šumarstvo, upravljanje vodama odnosno poplavama, upravljanje močvarnim područjima i poljoprivreda, kao i infrastrukture.

U cilju što bolje implementacije rešenja zasnovanih na prirodi, potrebno je razmotriti potencijal na različitim razmerama, odnosno prilagoditi mere u skladu sa Rešenjima zasnovanim na prirodi velikih razmera/ „Large scale NBS” i Rešenja zasnovanih na prirodi malih razmera „Small scale NBS”, a u skladu sa ekološkim, društvenim i ekonomskim koristima za društvo i zajednicu.

Rešenja zasnovana na prirodi su akcije za zaštitu, održivo upravljanje i obnavljanje prirodnih ili modifikovanih ekosistema koje odgovaraju na delotvoran i adaptivan način na društvene izazove, a istovremeno obezbeđuju koristi za dobrobit ljudi i biodiverziteta. Ova mera podrazumeva edukaciju i pružanje smernica kako bi intervencije koje su zasnovane na prirodi doprinele ublažavanju klimatskih promena. Takođe, treba imati u vidu da rešenja zasnovana na prirodi treba da budu ekonomski izvodljiva, odnosno ekonomski isplativa i privlačna kao najbolji izbor za postizanje klimatske neutralnosti kojim bidoverzitet neće biti ugrožena a od kojih lokalne zajednice imaju korist.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, naučno-istraživačke organizacije, javna preduzeća za upravljanje šumama, javna preduzeća za upravljanje vodama, privatni vlasnici šuma, jedinice lokalne samouprave, ZZPS, PZZP.

Vrsta mere: informativno-edukativna.

Mera 1.1.12. Ograničavanje potrošnje fluorovanih gasova sa efektom staklene bašte

Ova mera se odnosi na usklađivanje postojeće Uredbe o postupanju sa fluorovanim gasovima sa efektom staklene bašte, kao i dozvolama za uvoz i izvoz tih gasova („Službeni glasnik RS”, br. 120/13 i 44/18 – dr. zakon), kao i uslovima za izdavanje dozvola za uvoz i izvoz tih gasova sa Kigali amandmanom (V Amandman na Montrealski protokol o supstancama koje oštećuju ozonski omotač) kojim je Republika Srbija je preuzela obaveze po pitanju smanjenja potrošnje fluorovanih gasova sa efektom staklene bašte (HFC) i to po jasno utvrđenoj dinamici. Prva kontrolna mera je utvrđivanje baznog nivoa i zamrzavanje potrošnje HFC supstanci 2024. godine, a zatim postupno smanjivanje (mera je bazirana na meri MP_D5.1 Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana Republike Srbije za period do 2030. godine sa vizijom do 2050. godine).

U skladu sa Uredbom o sertifikaciji lica koja obavljaju određene delatnosti u vezi sa supstancama koje oštećuju ozonski omotač i određenim fluorovanim gasovima sa efektom staklene bašte, ova mera se odnosi na nastavak obuka za sertifikovana lica.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Agencija za zaštitu životne sredine.

Vrsta mere: informativno-edukativna.

Poseban cilj 1.2: Povećanje otpornosti na klimatske promene

Sprovođenje ovog cilja u skladu je sa međunarodnim i EU smernicama koje se zasnivaju na uspostavljanju efikasnog sistema monitoringa, izveštavanja i evaluacije, prioritizujući monitoring i izveštavanje u cilju povećanja otpornosti na izmenjene klimatske uslove i prirodne katastrofe kako bi se prilagođavanje učinilo pametnijim, bržim i sistemskim.

Ovaj cilj doprinosi realizaciji COR 13, koji nalaže da se preduzme hitna akcija u borbi protiv klimatskih promena i njihovih posledica.

Mera 1.2.1. Unapređenje regulatornog okvira prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove

Mera podrazumeva reviziju Zakona o klimatskim promenama i donošenje podzakonskih akata, izmene i dopune politika i strateških dokumenata u pogledu klimatskih promena, u skladu sa smernicama iz Zakona o klimi EU u delu prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove, ali i kako bi se sprovele mere iz Akcionog plana za implementaciju Sofijske deklaracije o Zelenoj agendi za Zapadni Balkan, i međunarodne obaveze, čime bi se osigurala spremnost države i izgradili kapaciteti za efikasan odgovor institucija na promenu klime uz zaštitu građana, njihove imovine i života.

U okviru ove mere pripremiće se i usvojiti izmene i dopune Zakona o klimatskim promenama, ali i izraditi podzakonski akti u skladu sa izmenama i dopunama Zakona o klimatskim promenama koji će omogućiti operacionalizaciju Zakona u delu koji se odnosi na prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo finansija, Ministarstvo privrede, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Ministarstvo za javna ulaganja, Ministarstvo za evropske integracije, Ministarstvo nauke, tehnološkog razvoja i inovacija.

Vrsta mere: regulatorna.

Mera 1.2.2. Unapređenje procesa izveštavanja u oblasti prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove

Mera podrazumeva usvajanje podzakonskog akta o izveštavanju o realizaciji programa prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove u skladu sa članom 15. Zakona o klimatskim promenama.

Ova mera podrazumeva i obuke JLS za pripremu akta o izveštavanju o realizaciji Programa prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo finansija, Ministarstvo privrede, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Ministarstvo za javna ulaganja.

Vrsta mere: regulatorna.

Mera 1.2.3. Obezbeđivanje i jačanje postojećih kapaciteta za prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove

Ova mera podrazumeva jačanje administrativnih i stručnih kapaciteta Ministarstva zaštite životne sredine, ostalih ministarstava nadležnih za sektorske politike, Republičkog hidrometeorološkog zavoda i lokalnih organa vlasti, pre svega kroz povećanje broja kadrova i stručno usavršavanje i unapređenje sistema izveštavanja, prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove i smanjenje rizika od katastrofa.

Povećanje ljudskih resursa, obuke i unapređenje kapaciteta neophodni su u svim sektorima koji treba da uključe zelene aspekte u dokumenta javnih politika i sprovode prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove. Neophodne obuke treba povezati sa Programom obuka koje sprovodi Nacionalna akademija za javnu upravu. Ove obuke će biti prilagođene svim nivoima a uključivaće i primenu Digitalnog atlasa klime posebno za potrebe planiranja i izrade strateških dokumenata.

Povećanje ljudskih resursa, obuka i unapređenje kapaciteta neophodno je kako za potrebe Republičkog hidrometeorološkog zavoda tako i u svim sektorima koji treba da prikupljaju i dostavljaju relevantne podatke uključujući lokalne samouprave.

Sredstva neophodna za realizaciju novog zapošljavanja obezbediće se u okviru planiranih budžetskih sredstava za predmetnu godinu, te po tom osnovu neće biti potrebe za obezbeđivanjem dodatnih finansijskih sredstava.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Republički hidrometeorološki zavod, ministarstva odgovorna za praćenje i izveštavanje o politikama relevantnim za prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove, jedinice lokalne samouprave, Nacionalna akademija za javnu upravu.

Vrsta mere: informativno-edukativna.

Mera 1.2.4. Povećanje otpornosti gradova na klimatske promene

Kao multifunkcionalno i održivo rešenje sa koristima u povećanju otpornosti na klimatske promene i prilagođavanju na izmenjene klimatske uslove u urbanim sredinama prepoznato je kroz implementaciju zelene infrastrukture, a prema konceptu Rešenja zasnovanih na prirodi. Implementacija zelene infrastrukture pruža višestruke koristi, kako u ublažavanju klimatskih opasnosti, tako i u unapređenju životne sredine i zdravlja i kvaliteta života ljudi u urbanim sredinama.

Mera ima za cilj da potpomogne implementaciju zelene infrastrukture u urbanim sredinama Republike Srbije izmenom kako regulatornog okvira, tako i uspostavljanjem i primenom standarda, normativa i urbanističkih parametara na nacionalnom i lokalnom nivou (mera je u skladu i sa merama MP_EE41, MP_ES Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana Republike Srbije za period do 2030. godine sa vizijom do 2050. godine, koji ima za cilj povećanje otpornosti infrastrukture u urbanim sredinama i gradovima na klimatske promene).

Ova mera uključuje izmenu regulatornog okvira u cilju implementacije koncepta zelene infrastrukture, uspostavljanje i primenu standarda, normativa i urbanističkih parametara (ekološki indeks) prilikom planiranja i projektovanja zelene infrastrukture i izradu smernica za unapređeno planiranje, upravljanje i izgradnju urbanih zelenih površina uzimajući u obzir izmenjene klimatske uslove.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, jedinice lokalne samouprave, ZZPS, PZZP.

Vrsta mere: regulatorna.

Mera 1.2.5. Unapređenje sistema za praćenje uticaja klimatskih promena i smanjenje rizika

Ova mera treba da obezbedi praćenje uticaja klimatskih promena, uključujući praćenje gubitaka i šteta prema metodologiji koja treba da bude izrađena (veza sa merom 3, posebnog cilja 1. Programa prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove za period od 2023 do 2030. godine).

Ova mera takođe treba da obezbedi izmenu i dopunu Uputstva o metodologiji izrade i sadržaju procene rizika od katastrofa i plana zaštite i spasavanja („Službeni glasnik RS”, broj 80/19) radi uključivanja informacija o klimatskim promenama koje utiču na procenu rizika od klimatskih opasnosti i njihovih uzroka (veza sa merom 5. posebnog cilja 2. Programa prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove za period od 2023. do 2030. godine).

Takođe, potrebno je uraditi analizu i predložiti metodologiju za praćenje suše kao multidimenzionalne klimatske opasnosti.

Mera podrazumeva i izradu procena ranjivosti na klimatske promene u sektoru turizma, koje će se vršiti uz ekspertizu kroz međuresornu saradnju sa nadležnim institucijama i organizacijama. Imajući u vidu da udeo sektora turizma beleži konstantni rast u BDP-u potrebno je izvršiti analizu na koji način će klimatske promene uticati na sektor turizma u Republici Srbiji kako i predložiti mere kojima bi se obezbedio dalji rast sektora turizma u novim klimatskim uslovima.

Takođe, ova mera podrazumeva i procenu ranjivosti na klimatske promene u sektoru infrastrukture. Naime, infrastruktura se i projektuje na način koji pretpostavlja buduću klimu koja je približno ista današnjoj. Međutim, klimatski ekstremi koji su se desili u proteklih 10 godina pokazali su da postojeća infrastruktura mora da se prilagodi klimatskim promenama u dizajnu, izgradnji i održavanju infrastrukturnih dobara (mera je u skladu i sa merama MP_EE39 i MP_ES6 Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana Republike Srbije za period do 2030. godine sa vizijom do 2050. godine).

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo za javna ulaganja, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Ministarstvo privrede, Ministarstvo omladine i turizma.

Vrsta mere: regulatorna.

Mera 1.2.6. Unapređenje alata (produkata) RHMZ radi poboljšanja spremnosti građana i privrede Republike Srbije na vremenske i klimatske ekstreme

Ova mera treba da obezbedi javnu vidljivost sistema informisanja građana i privrede o ekstremnim klimatskim uslovima i diseminaciju unapređenih operativnih produkata, informacija, prognoza i upozorenja.

Ova mera se odnosi na unapređenje produkata Republičkog hidrometeorološkog zavoda i načina širenja informacija, što omogućava da građani, privreda, uključujući privatni sektor, budu pravovremeno obavešteni o nastupajućim vremenskim uslovima i potencijalnim posledicama, različitih vremenskih razmera (od dugoročnih do kratkoročnih prognoza), i sa potrebnim prostornim razlaganjem (prognoze visoke rezolucije), kako bi ublažili ili sprečili negativne uticaje i iskoristili potencijalne koristi.

Ova mera podrazumeva unapređenje izrada prognoza i njenih produkata sa visokim prostornim razlaganjem, i unapređenje alata za pravovremeno širenje informacija.

Diseminacija unapređenih operativnih produkata, informacija, prognoza i upozorenja treba da se obezbedi izradom nove internet prezentacije Republičkog hidrometeorološkog zavoda, korišćenjem novih alata i drugih metoda savremenih informacionih tehnologija što će obezbediti stabilno i pouzdano funkcionisanje nove internet prezentacije (veza sa merom 8. posebnog cilja 1. Programa prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove za period od 2023. do 2030. godine).

Takođe je potrebno jačanje javne svesti o uticaju klimatskih promena na zdravlje i priprema protokola o reagovanju u slučaju toplotnih talasa i drugih situacija kao posledica izmenjenih klimatskih uslova. U skladu sa tim potrebno je pripremiti i sprovesti obuke za medije radi pravovremenog i redovnog izveštavanja o klimatskim opasnostima ali i sprovesti aktivnosti na jačanju javne svesti o uticaju klimatskih promena na zdravlje.

Nadležna institucija: Republičkog hidrometeorološkog zavoda.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo zaštite životne sredine, fakulteti, naučno-istraživačke organizacije, Ministarstvo zdravlja, zavodi za javno zdravlje.

Vrsta mere: informativno-edukativna.

7.1.2. Cirkularna ekonomija

Poseban cilj 2.1: Unapređenje održivog sistema upravljanja otpadom kroz efikasnije korišćenje otpada u skladu sa EU propisima

Sprovođenje ovog cilja bazirano je na odredbama iz EU direktiva o upravljanju otpadom (Paketom EU za cirkularnu ekonomiju): Direktive 2018/851 EU o izmenama direktive 2008/98/ES o otpadu; Direktive 2018/852 EU o izmenama direktive 94/62/ES o ambalaži i ambalažnom otpadu; Direktive EU 2018/850 o izmenama direktive 1993/31/ES o deponijama; Direktive EU 2018/849 o izmenama direktiva 2000/53/ES o otpadnim vozilima, 2006/66/ES o baterijama i akumulatorima i otpadnim baterijama i akumulatorima i Direktive 2012/19/EU o otpadnoj električnoj i elektronskoj opremi.

Pregledom stanja u privrednom sektoru, sistemu upravljanja otpadom, primeni zelenih javnih nabavki i dobrovoljnih instrumenata, obrazovanju i nauci, lokalnim samoupravama i stepenu javne svesti o temama kao što su održivi razvoj, cirkularna ekonomija i zaštita životne sredine, dolazi se do zaključka da je potrebno dodatno raditi na unapređenju navedenih oblasti.

Ovaj poseban cilj doprinosi realizaciji COR 12 koji predviđa uspostavljanje održivih obrazaca potrošnje i proizvodnje, naročito realizaciji potcilja 12.5. kojim se predviđa značajno smanjenje proizvodnje otpada kroz prevenciju, redukciju, recikliranje i ponovno korišćenje.

Mera 2.1.1. Razvoj sistema upravljanja komunalnim otpadom kroz efikasnije iskorišćenje otpada

Ova mera podrazumeva unapređenje sistema za ponovno iskorišćenje komunalnog otpada u skladu sa principima cirkularne ekonomije kroz: odvojeno sakupljanje i reciklažu komunalnog otpada koji podrazumeva razvoj sistema odvojenog sakupljanja papira, metala, plastike, stakla i tekstila u vezi sa jednim od ključnih zahteva Direktiva 2018/851 EU o izmenama Okvirne direktive 2008/98/ES o otpadu kao i kućno kompostiranje u svim jedinicama lokalne samouprave. Merom se uspostavlja adekvatan sistem primarne separacije komunalnog otpada, ali dodatno ova mera obuhvata i unapređenje sekundarnog odvajanja reciklabilnih materijala kroz izgradnju odgovarajućih linija za sekundarnu separaciju, kako bi se izdvojene frakcije reciklabilnog otpada uputile na dalju preradu, odnosno reciklažu. Nakon pripreme reciklabilne frakcije iz komunalnog otpada, a u cilju povećanja stepena ponovnog iskorišćenja komunalnog otpada planirana je izgradnja adekvatnog broja postrojenja za iskorišćenje otpada kao goriva (RDF) i/ili biološkog tretmana otpada (MBT).

Pored kućnog kompostiranja, potrebno je do kraja uspostaviti efikasan sistem u pogledu iskorišćenja biorazgradive frakcije komunalnog otpada, tako da je ovom merom takođe planirano uvođenje sistema tretmana ove vrste otpada u svim jedinicama lokalne samouprave kao i izgradnja i puštanje u rad postrojenja za biološki tretman u okviru određenih regionalnih centara za upravljanje otpadom. Na ovaj način se doprinosi smanjenju količine biorazgradivog otpada koji se odlaže na deponije ali i ispunjenju zahteva, odnosno propisanih ciljeva iz Okvirne direktive o otpadu, jer se komunalni biootpad koji ulazi u aerobni ili anaerobni tretman od 1. januara 2027. godine može računati kao recikliran samo ako je odvojeno sakupljen ili odvojen na mestu nastanka (veza sa merama 1.2, 1.3. i 1.5. posebnog cilja 1. iz Programa upravljanja otpadom u Republici Srbiji za period od 2022. do 2031. godine i sa merama MP_D14-18 Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana Republike Srbije za period do 2030. godine sa vizijom do 2050. godine).

Za uspostavljanje efikasnog sistema upravljanja komunalnim otpadom potrebno je realizovati reformu tarifnog sistema i uvesti principe plati koliko baciš i povraćaja troškova, uzimajući u obzir cenovnu pristupačnost. Znatan deo ukupne naknade će biti usmeren na količinu nastalog otpada kako bi se podstakla prevencija i ponovno iskorišćenje otpada. Naknade za uslugu upravljanja otpadom moraju se restrukturirati tako da se zasnivaju na broju kontejnera i pražnjenja, umesto paušala (broj osoba ili kvadratnih metara stambenog prostora). Niže tarife treba uvesti za odvojeno prikupljene reciklabilnih komponenti kako bi obezbedio podsticaj građanima da odvajaju otpad na mestu nastanka (veza sa merom 6.4.1. ove Strategije).

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: AP Vojvodina, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Ministarstvo za evropske integracije, jedinice lokalne samouprave, javna komunalna preduzeća, regionalna komunalna preduzeća, privatna preduzeća, organizacije civilnog društva.

Vrsta mere: Obezbeđivanje dobara i pružanje usluga.

Mera 2.1.2. Izgradnja kapaciteta za ponovno iskorišćenje opasnog otpada

Principi cirkularne ekonomije se fokusiraju na ponovno iskorišćenje otpada u domaćim postrojenjima. U oblasti upravljanja otpadom postoji značajan potencijal generisanog opasnog otpada za koji je potrebno obezbediti odgovarajući tretman odnosno uspostaviti adekvatnu infrastrukturu u kojoj se pojedini tokovi otpadnih materijala mogu efikasno iskoristiti u različitim proizvodnim procesima ili za dobijanje energije. Ova mera je planirana na osnovu analize o procenjenim količinama otpada za period 2021–2031. godine i trenutno dostupne infrastrukture, po kojoj su najveće potrebe u pogledu ponovnog iskorišćenja opasnog otpada u vezi sa fizičko-hemijskim tretmanom neorganskog i organskog opasnog otpada i mulja kao i insineracijom opasnog i medicinskog otpada.

Ovom merom se planira izgradnja potrebne infrastrukture za upravljanje opasnim otpadom kako bi se rešili višedecenijski problemi u vezi sa adekvatnim sistemom u upravljanju opasnim otpadom u našoj zemlji, kroz povećanje investicionih ulaganja u ovoj oblasti uglavnom od strane privatnog sektora. Sva postrojenja za tretman opasnog otpada moraju biti izgrađena u skladu sa najboljim dostupnim tehnikama (BAT) i međunarodnim standardima. Ove investicije će biti izvršene u skladu sa principom „zagađivač plaća” (veza sa merom 2.2. posebnog cilja 2. i merom 3.3., posebnog cilja 3. iz Programa upravljanja otpadom u Republici Srbiji za period od 2022. do 2031. godine).

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: jedinice lokalne samouprave, Privredna komora Srbije, privatni partneri, operateri u upravljanju opasnim otpadom.

Vrsta mere: obezbeđivanje dobara i pružanje usluga.

Poseban cilj 2.2: Razvijanje cirkularne ekonomije na bazi industrijske simbioze i povećanja resursne efikasnosti

Sprovođenje ovog cilja bazirano je na odredbama Direktive EU 2018/851 o izmenama direktive 2008/98/ES o otpadu.

Inovacije su veoma značajne za razvoj cirkularne ekonomije. Istraživački potencijali naučne zajednice u Republici Srbiji se ne koriste u dovoljnoj meri za doprinos razvoja industrije i privrede. Iako je privreda prepoznala značaj ulaganja u istraživanje i razvoj kao i inovativnost, to je još uvek daleko ispod evropskog proseka. U tom smislu, unapređenje saradnje naučno-istraživačkog sektora i privrede predstavlja osnov za razvoj cirkularnosti.

Pojedine vrste otpada imaju veliki potencijal za cirkularnu ekonomiju i stoga je neophodno da se urade analize i daju smernice kako da se što bolje upravlja ovim vrstama otpada. Otpad od hrane, otpad od građenja i rušenja su veliki potencijal za dalji razvoj cirkularne ekonomije (veza sa merama MP_D3 i MP_IIK20 Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana Republike Srbije za period do 2030. godine sa vizijom do 2050. godine).

Republika Srbija se u okviru usklađivanja sa pravnim tekovinama EU, obavezala da u okviru Poglavlja 5 koje se tiče javnih nabavki promoviše i zelene javne nabavke. Zelene javne nabavke imaju svoju značajnu ulogu u postizanju ciljeva održivog razvoja. Takođe, zelene javne nabavke su prepoznate kao jedna od prioritetnih oblasti i u strateškim dokumentima EU za cirkularnu ekonomiju. U okviru EU Zelenog dogovora ukazuje se na plan Evropske komisije da u narednom periodu predloži minimum obaveznih kriterijuma za zelene javne nabavke i ciljeve u sektorskom zakonodavstvu, kao i postepeno obavezno izveštavanje u vezi sa zelenim javnim nabavkama. Kroz ovaj program podržaće se razvoj zelenih javnih nabavki i primena dobrovoljnih instrumenata u oblasti zaštite životne sredine (EMAS, Eko-znak i ISO i EN standardi).

Dodatno, Republika Srbija čini sve da maksimizuje korist od digitalizacije uključujući i ulogu digitalizacije u tranziciji ka cirkularnoj ekonomiji. U tom cilju treba pažljivo pratiti dešavanja u Evropskoj uniji i nastojati da se primenjuju pravila EU u skladu sa domaćim potrebama i specifičnostima. To je važno, kako zbog celokupnog procesa pristupanja EU, tako i zbog uspešne trgovinske razmene i povećanja učinka domaćih preduzeća prilikom poslovanja na jedinstvenom evropskom tržištu.

Ovaj poseban cilj doprinosi realizaciji COR 12 koji predviđa uspostavljanje održivih obrazaca potrošnje i proizvodnje, naročito realizaciji potcilja 12.2. kojim se predviđa održivo upravljanje i efikasno korišćenje prirodnih resursa.

Mera 2.2.1. Podrška privrednom sektoru u optimizaciji korišćenja cirkularnih resursa

Ova mera obuhvata set planiranih aktivnosti kojima se pruža podrška privredi za transformaciju na cirkularni model poslovanja.

Imajući u vidu da tranzicija ka cirkularnoj ekonomiji zahteva korenite promene, ne samo u privredi već i u potrošačkim navikama, razvoj cirkularne svesti u javnosti mogao bi podstaći ovaj proces. Prepoznat je i značaj uključivanja obrazovnog sektora u primenu koncepta cirkularne ekonomije, zato što bi se institucionalizacijom koncepta i njegovim uvođenjem u aktivnosti predviđene nastavnim planovima pomoglo definisanju novih obrazovnih profila sa neophodnim znanjima, veštinama i kvalifikacijama.

Merom je predviđeno uspostavljanje digitalnih baza/digitalnih interaktivnih platformi privrednih subjekata koja će doprineti boljem međusobnom povezivanju i razmeni informacija, kako u pogledu raspoloživih ostataka iz proizvodnih procesa, tako i u pogledu potražnje ostataka koji se mogu koristiti kod istih ili drugih privrednih subjekata kao resurs u proizvodnim ciklusima. Ovaj potencijal se može u još većoj meri unaprediti ukoliko se omogući i bolja razmena podataka između privrednih subjekata o raspoloživim proizvodnim ostacima koji se mogu potencijalno plasirati na tržište kao nusproizvod ili kao materijal kojem je prestao status otpada. S tim u vezi, neophodno je preduzeti određene izmene podzakonskih akata – pravilnika koji se odnose na nusproizvode i prestanak statusa otpada da bi se čitav postupak upisivanja u registre učinio efikasnijim. Takođe je od velikog značaja da se unaprede propisi koji se odnose na primenu dobrovoljnih instrumenata iz oblasti zaštite životne sredine, a posebno međunarodnih standarda za cirkularnu ekonomiju, kao i da se kroz nacionalni propis o EMAS-u pruži dodatna pomoć organizacijama iz Republike Srbije da ostvare registraciju u EMAS registar u okviru EU. Izmenom Pravilnika o Eko znaku doprineće se daljem usaglašavanju kriterijuma za nacionalni Eko znak sa važećim kriterijumima za EU Eko znak, kao i da se pokriju dodatne grupe proizvoda i usluga za zelene javne nabavke. Takođe je potrebno organizovati obuke za primenu ESG standarda u cilju promocije i unapređenja izveštavanja u oblastima životne sredine, društvene odgovornosti i korporativnog upravljanja. U okviru ove mere, otpad od građenja i rušenja je izdvojen kao poseban jer ima najveći potencijal za razvoj cirkularne ekonomije, a planirano uspostavljanje mreže mobilnih postrojenja i izgradnje postrojenja za tretman ove vrste otpada unaprediće upravljanje ovom vrstom otpada, koje je praktično tek u začetku. Realizacija ove aktivnosti u direktnoj je vezi sa ciljem od 70% za stepen pripreme za ponovnu upotrebu, reciklažu i drugu ponovnu upotrebu materijala, uključujući i postupke nasipanja neopasnog građevinskog otpada koje treba dostići do kraja 2034. godine.

Realizacijom edukativno-promotivnih aktivnosti o održivom upravljanju viškovima hrane i smanjenju otpada od hrane (HORECA sektor, trgovački lanci i potrošači) obezbediće se da se viškovi hrane na odgovarajući način iskoriste i smanji količina otpada koji se odlaže na deponije, a poveća iskorišćenje otpada od hrane u pogledu proizvodnje komposta ili energije.

Inovacije su sastavni deo tranzicije ka cirkularnoj ekonomiji. Inovativna rešenja predstavljaju značajan izazov za privredne subjekte u Republici Srbiji, koje većinom čine mikro, mala i srednja preduzeća sa ograničenim kapacitetima za istraživanje i razvoj (veza sa merom 1.4., posebnog cilja 1., merama 3.3. i 3.5. posebnog cilja 3, kao i merom 4.4. posebnog cilja 4. iz Programa razvoja cirkularne ekonomije u Republici Srbiji za period 2026 – 2030. godine).

Postojeći istraživački kapaciteti u naučno-istraživačkim organizacijama biće efikasnije i potpunije iskorišćeni kroz realizaciju programa za dodelu inovativnih vaučera u cilju primene modela cirkularne ekonomije, čime se istovremeno podstiče saradnja između privrede i naučno-istraživačkih organizacija (veza sa merama 3.2. i 3.3. posebnog cilja 3. i merom 4.1. posebnog cilja 4. iz Programa upravljanja otpadom u Republici Srbiji za period od 2022. do 2031. godine).

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Autonomna pokrajina Vojvodina, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Ministarstvo finansija, Ministarstvo privrede, naučno-istraživačke organizacije i fakulteti, Privredna komora Srbije, donatorski partneri, privatna preduzeća, organizacije civilnog društva.

Vrsta mere: podsticajna.

Mera 2.2.2. Integrisanje bezbednog upravljanja hemikalijama u koncept razvoja cirkularne ekonomije

U cirkularnom toku materijala neophodno je bezbedno upravljanje hemikalijama u skladu sa propisima koji regulišu ovu oblast. Bezbedno upravljanje hemikalijama u cirkularnom toku materijala je podrška politici razvoja za postizanje netoksične životne sredine sa aspekta cirkularne ekonomije. U okviru ove mere biće izrađena Mapa puta o upravljanju hemikalijama u konceptu razvoja cirkularne ekonomije, kao i realizacija obuka industrije i reciklera. Planirana mapa puta obuhvatiće: pregled trenutne situacije i nacionalne politike za upravljanje rizikom od hemikalija u cirkularnom toku materijala, kao i nusproizvodi i status prestanka otpada kao hemikalije u cilju ponovne upotrebne vrednosti i povećanje robnih resursa; identifikaciju prioriteta i izvora ponovne upotrebne vrednosti; pregled regulatornog, institucionalnog i strateškog okvira u skladu sa politikom upravljanja hemikalijama i otpadom na UN, EU i nacionalnom nivou; definisanje opšteg i specifičnih ciljeva mape puta i izrada plana implementacije i monitoring implementacije mape puta; primenu principa hemijskog lizinga, zelene hemije i zelenih javnih nabavki; podizanje svesti i edukacija hemijske i reciklažne industrije o primeni cirkularne ekonomije sa aspekta upravljanja rizikom od hemikalija i ponovna upotrebna vrednost identifikovanih resursa, kao i svih zainteresovanih strana; identifikaciju nacionalnih kapaciteta za analizu opasnih hemikalija i endokrinih distruptora u recikliranom materijalu sa aspekta hemijske bezbednosti; izradu edukativnog i promotivnog materijala namenjenog svim ciljnim grupama; izradu rodne analize i uključivanje rodno osetljivih grupa sa posebnim aspektom na mlade i decu (veza sa merom 6.1.6.. ove strategije) (veza sa merom 3.4. posebnog cilja 3. iz Programa razvoja cirkularne ekonomije u Republici Srbiji za period 2026–2030. godine).

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Privredna komora Srbije, hemijska industrija, reciklažna industrija, organizacije civilnog društva.

Vrsta mere: informativno edukativna.

Mera 2.2.3. Podrška izgradnji kapaciteta za iskorišćenje otpadnog mulja iz postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda

Prilikom planiranja dugoročnih ulaganja u infrastrukturu za upravljanje muljem od prečišćavanja komunalnih otpadnih voda, treba imati u vidu da EU daje prednost iskorišćenju materijala koji se nalazi u mulju. Našu zemlju, u narednom periodu očekuju veliki izazovi u oblasti upravljanja muljem i veoma je važno uskladiti dinamiku investiranja u izgradnju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda sa dinamikom izgradnje potrebnih kapaciteta za optimalno iskorišćenje mulja. Naročito iz razloga što procene ukazuju da će očekivane količine generisanog mulja sračunate na suvu materiju biti, gotovo deset puta veće na godišnjem nivou do kraja 2041. godine. Ova mera se realizuje sa ciljem povećanja stepena iskorišćenog mulja u odnosu na generisani.

Prioritetna aktivnost u vezi sa merom odnosi se, pre svega, na izradu i donošenje podzakonskih propisa kojima se definišu standardi kvaliteta mulja i kriterijumi za donošenje odluke o načinu korišćenja mulja iz postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Pravni osnov za donošenje navedenih propisa biće obezbeđen izmenama i dopunama Zakona o upravljanju otpadom, u koji je potrebno uneti odredbe o upravljanju muljem iz postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda.

Kako je u fokusu ove mere ponovno iskorišćenje mulja potrebno je izvršiti nadogradnju postojećih postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda radi termičkog sušenja mulja – pripreme za koinsineraciju u cementarama kojom operateri postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda treba da obezbede odgovarajuću pripremu, odnosno intenzivno sušenje mulja da bi se postigla zahtevana toplotna vrednost za njegov termički tretman.

Za uspostavljanje dugoročnog sistema upravljanja muljem iz postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda potrebna je i izgradnja posebne infrastrukture za upravljanje muljem. Izgradnja postrojenja za monoinsineraciju mulja koja je planirana ovom merom (bez mešanja sa drugim otpadom) je jedno od mogućih rešenja za ponovno iskorišćenje ove vrste otpada u energetske svrhe.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, jedinice lokalne samouprave, javna komunalna preduzeća.

Vrsta mere: obezbeđivanje dobara i pružanje usluga.

7.1.3. Smanjenje zagađenja životne sredine sa fokusom na kvalitet vazduha

Poseban cilj 3.1: Poboljšanje kvaliteta vazduha

U cilju smanjenja štetnih uticaja na zdravlje usled izlaganja vazduhu lošeg kvaliteta, smanjenjem izlaganja zagađenju vazduha, usklađivanjem sa regulatornim ograničenjima propisanim u EU za zagađenje vazduha, i ograničavanjem štetnih uticaja na ekosisteme, Republika Srbija treba značajno da smanji emisije SO2, NOx, PM10 i PM2.519.

Sprovođenje ovog cilja bazirano je na odredbama Direktive o eko-dizajnu i dve srodne Uredbe: Uredbe (EU) 2015/1185 kojom se implementira Direktiva 2009/125/ES o zahtevima eko-dizajna za lokalne grejače prostora na čvrsto gorivo i Uredbe (EU) 2015/1189 kojom se implementira Direktiva 2009/125/ES o zahtevima eko-dizajna za kotlove na čvrsto gorivo, kao i Direktive 2010/75/EU o industrijskim emisijama, odnosno Poglavlja II za velika industrijska postrojenja.

Ovaj poseban cilj doprinosi realizaciji COR 11 koji definiše potrebne korake kako bi se gradovi i ljudska naselja učinili inkluzivnim, bezbednim, otpornim i održivim, naročito realizaciji potcilja 11.6. kojim se nalaže smanjivanje negativnog uticaja gradova na životnu sredinu.

Obzirom da je smanjenje zagađenja bazirano i na poboljšanju energetske efikasnosti kroz poboljšanje izolacije objekata u privatnom i javnom sektoru, i da su odgovarajuće mere već propisane politikom energetske efikasnosti Ministarstva zaštite životne sredine i Ministarstva rudarstva i energetike, potrebno je ove mere dodatno promovisati, a posebno u gradovima koji imaju treću kategoriju kvaliteta vazduha.

Dalje, u cilju smanjenja emisija zagađujućih materija iz drumskog saobraćaja (najviše NOx i PM) kroz poboljšanje karakteristika voznog parka, sprovođenje posebnog cilja podrazumeva usaglašavanje sa Direktivom EU 2284/2016.

Ovim posebnim ciljem obuhvaćene su i aktivnosti usklađivanja nacionalnog zakonodavstva sa Direktivom (EU) 2015/2193 o ograničavanju emisija određenih zagađujućih materija iz srednjih postrojenja za sagorevanje, toplotnog kapaciteta 1 do 50 MW, i sprovođenja odgovarajućih mera u cilju uvođenja tehnika smanjenja emisija SO2, NOh i PM kako bi se ova postrojenja dovela u granične vrednosti emisije iz Direktive.

Mera 3.1.1. Brža zamena postojećih uređaja za grejanje u domaćinstvima novim uređajima koji ispunjavaju zahteve Direktive o eko-dizajnu uz finansijske podsticaje

Novi uređaji koji se stavljaju na tržište moraju da ispunjavaju zahteve Uredbe (EU) 2015/1185 i Uredbe (EU) 2015/1189 kojima se implementiraju granične vrednosti emisije za nekoliko zagađujućih materija (PM, NOx, VOC) i parametre energetske efikasnosti za nove uređaje. Dakle, novi uređaji koji se proizvedu ili uvezu u Republiku Srbiju moraju, najmanje, biti u skladu sa novim graničnim vrednostima emisije. Ove granične vrednosti kontrolišu se na nivou proizvodnog procesa, ne na lokacijama na kojima se koriste (mera je bazirana na merama MP_D29-31, MP_EE3 Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana Republike Srbije za period do 2030. godine sa vizijom do 2050. godine, koji definiše mere politike u oblasti grejanja i hlađenja.

Javna finansijska podrška je razvijena radi obezbeđivanja brže zamene starih uređaja u Republici Srbiji. U poređenju sa prirodnom stopom zamene od 5% godišnje, ova stopa se najmanje udvostručava finansijskim podsticajima od 2026. godine. Prioritet je stavljen na pet gradova u kojima je potrebno brže

–––––––––––––––

19 Do 2030. godine smanjenje emisije SO2 za 92%, NOx za 60,6%, PM10 za 50,9, PM2.5 za 58,3%, u poređenju sa 2015. godinom, Program zaštite vazduha u Republici Srbiji za period od 2022. do 2030. godine

izvršiti zamenu u poređenju sa ostalim lokalnim samoupravama, a s ciljem obezbeđivanja usaglašenosti sa graničnim vrednostima emisija PM10 i PM2.5 i postizanja odgovarajućeg kvaliteta vazduha 2030. godine. Stepen smanjenja emisija suspendovanih čestica u ovim gradovima mora biti veći nego u ostalim delovima Republike Srbije. Smanjenja emisija suspendovanih čestica potrebna za osiguranje usaglašenosti sa graničnim vrednostima emisije za kvalitet vazduha su, u poređenju sa 2015. godinom, sledeća: Beograd: -56%; Kragujevac: -54%; Niš: -73%; Valjevo: -73%; Užice: -81%; ostali deo Republike Srbije: -46%.

Radi praćenja uticaja zagađenog vazduha na zdravlje, u okviru ove mere potrebno je uspostavljanje sistema za praćenje respiratornih i drugih bolesti uzrokovanih aerozagađenjem kod dece i odraslih i formiranje baze podataka. Takođe je značajna i edukacija o zaštiti i kvalitetu vazduha, informisanja za podizanje svesti javnosti o značaju kvaliteta vazduha otvorenog i zatvorenog prostora i priprema brošura o uticajima zagađenog vazduha na zdravlje i preporuka za postupanje.

Nadležna institucija: Ministarstvo rudarstva i energetike/Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo finansija, Ministarstvo zdravlja, zavodi za javno zdravlje, Agencija za zaštitu životne sredine, jedinice lokalne samouprave, i Tela za procenu usaglašenosti.

Vrsta mere: podsticajna.

Mera 3.1.2. Sprovođenje najmanje EURO standarda za polovna uvezena vozila: EURO 5/V od 1. januara 2024. i EURO 6/VI od 1. januara 2025. godine

Ova mera podrazumeva izmenu Uredbe o uvozu motornih vozila („Službeni glasnik RS”, br. 23/10 i 5/18) u cilju smanjenja emisija zagađujućih materija iz drumskog saobraćaja (najviše NOx i PM) kroz poboljšanje karakteristika voznog parka. Kao minimalni standardi za uvoz polovnih vozila, primenjuju se sledeći standardi:

− EURO 5 za putnička vozila i teretna vozila (izuzev N3), odnosno EURO V od 1. januara 2024. godine,

− EURO 6 za putnička vozila i teretna vozila (izuzev N3), odnosno EURO VI od 1. januara 2025. godine.

Mera, takođe, podrazumeva da će se finansijskim podsticajima omogućiti deregistracija/otpremanje najstarijih vozila iz voznog parka u reciklažne centre (veza sa merama 4. i 5. posebnog cilja 1. iz Programa zaštite vazduha u Republici Srbiji za period od 2022. do 2030. godine sa akcionim planom).

Nadležna institucija: Ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo finansija, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Agencija za bezbednost saobraćaja, Ministarstvo zaštite životne sredine.

Vrsta mere: regulatorna.

Mera 3.1.3. Primena graničnih vrednosti emisija određenih zagađujućih materija u vazduh iz srednjih postrojenja za sagorevanje u skladu sa Direktivom EU 2015/2193

Ova mera podrazumeva sprovođenje Direktive EU 2015/2193 o ograničenju emisija određenih zagađujućih materija u vazduh iz srednjih postrojenja za sagorevanje kroz donošenje Uredbe o graničnim vrednostima emisija zagađujućih materija u vazduh iz srednjih postrojenja za sagorevanje. Ova uredba će morati da objedini zahteve Direktive i domaće Uredbe o graničnim vrednostima emisije zagađujućih materija u vazduhu iz postrojenja za sagorevanje („Službeni glasnik RS”, br. 6/16 i 67/21). Strože granične vrednosti iz Direktive moraju biti transponovane, kao i svi ostali stroži zahtevi.

Kako bi se osiguralo sprovođenje zahteva iz Direktive o srednjim postrojenjima za sagorevanje, treba obezbediti:

– nastavak analize trenutno dostupnih podataka o srednjim postrojenjima za sagorevanje;

– dopunjavanje baze podataka tako da sadrži ukupan broj srednjih postrojenja za sagorevanje.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Pokrajinski sekretarijat za energetiku, građevinarstvo i saobraćaj, jedinice lokalne samouprave, Agencija za zaštitu životne sredine.

Vrsta mere: regulatorna.

Poseban cilj 3.2: Unapređenje kvaliteta voda kroz integralno upravljanje vodama uz efektivnu kontrolu zagađenja

Sprovođenje ovog cilja bazirano je na odredbama Okvirne direktive EU 2000/60/ES o vodama, koja uključuje i povezuje druge značajne direktive koje se neposredno ili posredno odnose na oblast voda, od kojih su najznačajnije:

− Direktiva EU 91/271/EEC o prečišćavanju komunalnih otpadnih voda;

− Direktiva EU 75/440/ECC o zahvatanju vode za piće;

− Direktiva EU 2020/2184/EC o kvalitetu vode namenjene za ljudsku upotrebu;

− Direktiva EU 2006/7/EC o upravljanju kvalitetom vode za kupanje;

− Direktiva EU 2006/11/EC o zagađenju uzrokovanom određenim opasnim supstancama koje se ispuštaju u akvatičnu životnu sredinu;

− Direktiva EU 2006/118/EC o zaštiti podzemne vode od zagađenja i pogoršavanja kvaliteta;

− Direktiva EU 2010/75/EU o industrijskim emisijama;

− Direktiva EU 2008/105/EC o standardima kvaliteta životne sredine u oblasti politike voda, kao i Direktiva EU 2013/39/ES koja se odnosi na prioritetne supstance u oblasti politike voda;

− Direktiva EU 2009/90/EC koja utvrđuje tehničke specifikacije za hemijske analize i monitoring statusa vode;

− Direktive EU 2007/60/EC o proceni i upravljanju rizicima od poplava.

Ovaj poseban cilj doprinosi realizaciji COR 6 koji nalaže da se obezbedi dostupnost i održivo upravljanje vodama i sanitacijama za celokupno stanovništvo, naročito realizaciji sledećih potciljeva: 6.1. kojim se predviđa univerzalan i jednak pristup bezbednoj i priuštivoj pijaćoj vodi za sve; 6.2. kojim se predviđa postizanje adekvatnog i jednakog pristupa sanitarnim i higijenskim uslovima za sve; 6.3. kojim se predviđa unapređenje kvaliteta vode smanjenjem zagađenja.

Mera 3.2.1. Izgradnja objekata za obezbeđenje dovoljnih količina vode odgovarajućeg kvaliteta za različite kategorije korisnika, pre svega za snabdevanje vodom stanovništva

Ova mera podrazumeva izgradnju objekata u cilju kompletiranja postojeće mreže za javno vodosnabdevanje u naseljima, uz njeno proširenje i na prigradska područja, izgradnju vodovodne mreže i ostale potrebne infrastrukture u naseljima bez javnog vodosnabdevanja i obezbeđivanje kvaliteta vode namenjene za ljudsku potrošnju do propisanih nacionalnih standarda (veza sa merom 1.1.3. iz Akcionog plana za sprovođenje Strategije upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije za period od 2021. do 2023. godine).

Nadležna institucija: Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo rudarstva i energetike, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstvo zdravlja, jedinice lokalne samouprave, javna preduzeća koja obavljaju poslove snabdevanja vodom za piće, zavodi za javno zdravlje, Privredna komora Srbije.

Vrsta mere: obezbeđenje dobara i pružanje usluga od strane učesnika u planskom sistem.

Mera 3.2.2. Razvoj sistema za prikupljanje i prečišćavanje otpadnih voda

Mera podrazumeva rekonstrukciju i izgradnju kanalizacionih sistema odgovarajućeg kapaciteta, kao i postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, u skladu sa standardima kvaliteta životne sredine. Potrebno je razvijati separatni sistem prikupljanja otpadnih voda.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede – Republička direkcija za vode, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, jedinice lokalne samouprave, javna preduzeća koja obavljaju poslove sakupljanja, odvođenja i prečišćavanja komunalnih otpadnih voda.

Vrsta mere: obezbeđenje dobara i pružanje usluga od strane učesnika u planskom sistemu.

Poseban cilj 3.3: Unapređenje produktivnosti, stanja i kvaliteta zemljišta, sprečavanje degradacije i kontaminacije zemljišta

Sprovođenje ovog cilja bazirano je na odredbama Strategije Evropske unije o zemljištu do 2030. godine.

Ovaj poseban cilj doprinosi realizaciji COR 15 koji predviđa zaštitu kopnenih ekosistema, posebno realizaciji potcilja 15.3. kojim nalaže borbu protiv dezertifikacije, obnavljanje degradiranog zemljišta i tla, uključujući zemljište pod uticajem dezertifikacije, suša i poplava, i težnju da se u svetu neutralizuje degradacija zemljišta.

Mera 3.3.1. Uspostavljanje planskog okvira za zaštitu zemljišta na svim nivoima

Mera predviđa izradu, usvajanje i sprovođenje programa zaštite zemljišta, u skladu sa članom 15. Zakona o zaštiti zemljišta („Službeni glasnik RS”, broj 112/15) i Zakonom o planskom sistemu Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 30/18). Program zaštite zemljišta, za period od sedam godina, sadrži: ocenu postojećeg stanja; ciljeve za ostvarivanje zaštite zemljišta; smernice za zaštitu zemljišta od zagađivanja i degradacije; mere zaštite zemljišta; mere za poboljšanje kvaliteta zemljišta; aktivnosti za ostvarivanje mera zaštite i mera poboljšanja kvaliteta zemljišta; subjekte odgovorne za sprovođenje mera i aktivnosti; sredstva potrebna za realizaciju plana i način njihovog obezbeđivanja i korišćenja. Program zaštite zemljišta sprovodi se Godišnjim programom zaštite zemljišta koji donosi jedinica lokalne samouprave. Ovaj program obuhvata mere zaštite i mere za poboljšanje kvaliteta zemljišta, aktivnosti i rokove za njihovo sprovođenje, sredstva potrebna za sprovođenje programa i način njihovog obezbeđivanja i korišćenja i druge podatke i dokumentaciju.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo finansija, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Ministarstvo rudarstva i energetike, Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine, jedinice lokalne samouprave.

Vrsta mere: regulatorna.

Mera 3.3.2. Uspostavljanje i sprovođenje sistematskog praćenja stanja i kvaliteta zemljišta

Trenutno, sistematsko praćenje stanja i kvaliteta zemljišta u RS se još uvek ne sprovodi na državnom nivou, dok jedinice lokalne samouprave i nadležni organ AP Vojvodine vrše monitoring zemljišta, koji još uvek nije u potpunosti usklađen sa Zakonom. Ova mera obuhvata sprovođenje sistematskog praćenja stanja i kvaliteta zemljišta na državnom i lokalnom nivou, kao što je propisano čl. 28. i 29. Zakona o zaštiti zemljišta i Uredbom o sistematskom praćenju stanja i kvaliteta zemljišta („Službeni glasnik RS”, broj 88/20), u skladu sa Programom monitoringa zemljišta na nivou državne mreže koji donosi Vlada, na predlog Ministarstva, za period od dve godine, odnosno Programom monitoringa zemljišta na nivou lokalne mreže, koji mora biti usklađen sa Programom monitoringa zemljišta na nivou državne mreže, koji donosi nadležni organ autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave (veza sa merama 6.3.1. i 6.3.2. ove strategije).

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo finansija, Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine, Agencija za zaštitu životne sredine, jedinice lokalne samouprave i pravna lica ovlašćena za monitoring zemljišta.

Vrsta mere: obezbeđivanje dobara i pružanje usluga u od strane učesnika u planskom sistemu.

Mera 3.3.3. Sprovođenje posebnih programa ispitivanja stanja i kvaliteta zemljišta

Ova mera podrazumeva sprovođenje posebnih programa ispitivanja stanja i kvaliteta zemljišta na lokacijama od posebnog interesa za Republiku Srbiju.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine – Agencija za zaštitu životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo finansija, Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine, jedinice lokalne samouprave, naučno-istraživačke organizacije i akreditovane laboratorije

Vrsta mere: obezbeđivanje dobara i pružanje usluga od strane učesnika u planskom sistemu.

Mera 3.3.4. Unapređenje upravljanja kontaminiranim lokacijama

Ova mera ima za cilj poboljšanje procesa identifikacije, procene, sanacije i praćenja kontaminiranih lokacija radi zaštite zdravlja ljudi i životne sredine. Zakon o zaštiti zemljišta („Službeni glasnik RS", broj 112/15) i Pravilnik o sadržini i načinu vođenja katastra kontaminiranih lokacija, vrsti, sadržini, obrascima, načinu i rokovima dostavljanja podataka („Službeni glasnik RS", broj 58/19) su bliže definisali načine identifikacije, granične vrednosti zagađujućih materija u zemljištu, utvrđivanje potencijalno kontaminiranih lokacija, hitne mere, načine sanacije i rekultivacije, kao i načine izveštavanja.

Potrebno je uspostavljanje jedinstvene baze podataka rudarskog otpada i jalovišta.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine, Agencija za zaštitu životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo finansija, Ministarstvo rudarstva i energetike, Republički zavod za statistiku, jedinice lokalne samouprave i akreditovane laboratorije.

Vrsta mere: obezbeđivanje dobara i pružanje usluga od strane učesnika u planskom sistemu.

Poseban cilj 3.4: Prevencija i kontrola zagađenja iz industrije, integrisano upravljanje hemikalijama i upravljanje rizikom od velikih udesa koji uključuju opasne supstance

Sprovođenje ovog cilja bazirano je na odredbama:

− Direktive o industrijskim emisijama 2010/75/EU;

− Seveso III Direktive – Direktive 2012/18/EU o kontroli opasnosti od velikog udesa koji uključuje opasne supstance.

Ovaj poseban cilj doprinosi realizaciji COR 12 koji predviđa uspostavljanje održivih obrazaca potrošnje i proizvodnje, posebno realizaciji potcilja 12.4. kojim se nalaže ekološki ispravno upravljanje hemikalijama i svim vrstama otpada tokom čitavog njihovog upotrebnog ciklusa, u skladu sa dogovorenim međunarodnim okvirima, i značajno smanjenje njihovog ispuštanja u vazduh, vodu i zemljište kako bi se što više umanjili njihovi negativni uticaji na zdravlje ljudi i životnu sredinu.

Mera 3.4.1. Usaglašavanje instalacija sa najboljim dostupnim tehnikama

Ova mera podrazumeva sprovođenje Poglavlja II Direktive 2010/75/EU o industrijskim emisijama, koje zahteva integrisani pristup u uređivanju određenih industrijskih aktivnosti u odnosu na zaštitu životne sredine. To znači da se emisije u vazduh, vodu (uključujući ispuštanje u kanalizaciju) i zemljište, kao i opseg njihovog uticaja na životnu sredinu, moraju razmatrati zajedno. Kako bi se postigao visok stepen zaštite životne sredine u celosti, utvrđuju se uslovi u dozvoli koji se zasnivaju na najboljim dostupnim tehnikama. Mera se sastoji iz niza aktivnosti za usaglašavanje rada postrojenja sa propisanim uslovima u dozvolama, kao i vršenja odgovarajućeg monitoringa (veza sa merama 6.3.1. i 6.3.2. ove Strategije).

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: operateri postrojenja, Agencija za zaštitu životne sredine.

Vrsta mere: regulatorna.

Mera 3.4.2. Jačanje regulatornog i planskog okvira i međuresorne koordinacije za bezbedno upravljanje hemikalijama tokom čitavog njihovog upotrebnog ciklusa, u skladu sa dogovorenim međunarodnim strateškim okvirima

U analizi stanja funkcionisanja sistema upravljanja hemikalijama u Republici Srbiji konstatovano je da određeni planski dokumenti nisu ažurirani, kao što su Nacionalni implementacioni plan za sprovođenje Stokholmske konvencije iz 2015. godine i Nacionalni profil upravljanja hemikalijama iz 2008. godine, pa će se kroz ovu meru izvršiti njihovo ažuriranje, a strateški ciljevi iz oblasti upravljanja hemikalijama i biocidnim proizvodima uskladiti sa novim planskim dokumentima održivog upravljanja hemikalijama EU, kao i sa relevantnim odlukama i ciljevima iz globalnih strategija iz oblasti integrisanog upravljanja hemikalijama, kao i sa odlukama izvršnih tela međunarodnih konvencija i multilateralnih sporazuma iz ove oblasti, a posebno sa novom Strategijom održivog upravljanja hemikalijama EU – u susret životnoj sredini bez zagađenja, iz 2020. godine. Takođe, kao dodatni doprinos ostvarenju ove mere, planirana je i izrada posebnog planskog dokumenta iz oblasti upravljanja hemikalija, naročito u pogledu priprema nadležnih državnih organa, industrije i naučno-istraživačkog sektora, kao i drugih zainteresovanih strana za punu primenu kompleksnog zakonodavstva EU iz oblasti upravljanja hemikalijama i biocidnim proizvodima u pretpristupnom periodu, kao i formiranje Zajedničkog tela za integrisano upravljanje hemikalijama.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstvo nauke, tehnološkog razvoja i inovacija, Ministarstvo privrede, Ministarstvo rudarstva i energetike, Privredna komora Srbije, Institut za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut”, naučno-istraživačke organizacije, organizacije civilnog društva.

Vrsta mere: regulatorna.

Mera 3.4.3. Podizanje kapaciteta državnih organa i industrije za izbacivanje iz upotrebe opasnih hemikalija (supstanci koje izazivaju zabrinutost uključujući i POPs hemikalije) i zamenu bezbednijim alternativama

U okviru analize stanja tržišta hemikalija koju je sprovelo Ministarstvo zaštite životne sredine, najzastupljenija grupa supstanci koje izazivaju zabrinutost na domaćem tržištu su ftalati koji se koriste kao omekšivači krutih plastičnih masa, pre svega na bazi PVC. S tim u vezi, aktivnosti u okviru ove mere usmerene su na podizanje kapaciteta nadležnih organa i industrije (posebno proizvođača i uvoznika PVC proizvoda) o dostupnim bezbednijim alternativama, uključujući i reciklere plastičnog otpada kod kojih je potrebna i edukacija o separaciji plastičnog otpada koji pored ftalata sadrži i druge zagađujuće supstance (kao što su poliboromovani difeniletri, teški metali i dr.) (veza sa merom 6.1.1. ove strategije).

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Privredna komora Srbije, naučno-istraživačke organizacije, industrija.

Vrsta mere: informativno-edukativna.

Mera 3.4.4. Kontrola opasnosti od velikih udesa

Mera podrazumeva sprovođenje Seveso III Direktive, odnosno Zakona o kontroli opasnosti od velikih udesa koji uključuju opasne supstance i propisa iz oblasti zaštite od hemijskog udesa, uključujući ažuriranje registra Seveso kompleksa nižeg i višeg reda i, prevenciju velikih udesa pri planiranju prostora.

Takođe je potrebno donošenje podzakonskih propisa u skladu sa Zakonom o kontroli opasnosti od velikih udesa koji uključuju opasne supstance.

Potrebna je priprema i usvajanje Programa za industrijsku bezbednost.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo unutrašnjih poslova – Sektor za vanredne situacije, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Ministarstvo rudarstva i energetike, Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo privrede, jedinice lokalne samouprave, Privredna komora Srbije.

Vrsta mere: regulatorna.

Poseban cilj 3.5: Smanjenje nivoa buke i zaštita od nejonizujućeg i jonizujućeg zračenja

Sprovođenje ovog cilja bazirano je na odredbama:

− Direktiva 2002/49/ES o proceni i upravljanjem bukom u životnoj sredini;

− Direktiva 2013/59/EU o utvrđivanju osnovnih bezbednosnih standarda za zaštitu od opasnosti koje proizilaze iz izlaganja jonizujućem zračenju;

− Preporuka 1999/519/ES o ograničavanju izloženosti opšte populacije elektromagnetskim poljima (od 0 Hz do 300 GHz).

Ovaj poseban cilj doprinosi realizaciji COR 11 koji definiše potrebne korake kako bi se gradovi i ljudska naselja učinili inkluzivnim, bezbednim, otpornim i održivim.

Mera 3.5.1. Izrada strateških karata buke i akcionih planova

Mera podrazumeva izradu strateških karata buke koje zahtevaju: definisanje granica naselja za koje se izrađuju karte buke, sekcija puteva za koje se rade karte, sekcija železničkih pruga za koje se rade karte; sakupljanje neophodnih ulaznih podataka za izradu strateških karata buke, uključujući i potrebna merenja; izradu modela koji se koriste za izradu strateških karata buke i obradu podataka. Izrada akcionih planova uključuje: donošenje odluke o izradi plana u zavisnosti od rezultata strateške karte buke; identifikaciju mera koje se uključuju u plan; procenu troškova predloženih mera; utvrđivanje institucionalnih odgovornosti za sprovođenje mera; izradu nacrta akcionih planova i usvajanje nakon javne rasprave. Oba dokumenta uključuju i obuku relevantnih zainteresovanih strana o izradi strateških karata buke i izradi akcionih planova.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Agencija za zaštitu životne sredine.

Vrsta mere: regulatorna.

Mera 3.5.2. Usklađivanje regulative iz oblasti zaštite od nejonizujućih zračenja u skladu sa preporukama Saveta Evrope i Međunarodne komisije za zaštitu od nejonizujućeg zračenja

Okvir EU u oblasti zaštite od nejonizujućeg zračenja uspostavljen je Preporukom 1999/519/ES o ograničavanju izloženosti opšte populacije elektromagnetskim poljima (od 0 Hz do 300 GHz), u skladu sa kojim su nacionalne regulative članica EU samostalno regulisale ovu oblast. Takođe, Međunarodna komisija za zaštitu od nejonizujućeg zračenja je u 2020. godini objavila novu Preporuku za ograničavanje izlaganja elektromagnetskim poljima (100 kHz do 300 GHz), čije će smernice kao i smernice iz 1998. godine biti obuhvaćene prilikom izrade novog Zakona o zaštiti od nejonizujućih zračenja i pratećih podzakonskih akata.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo informisanja i telekomunikacija.

Vrsta mere: regulatorna.

Mera 3.5.3. Unapređenje sistematskog praćenja radioaktivnosti u životnoj sredini i sistema pravovremene najave akcidenta

Ova mera podrazumeva unapređenje sistematskog praćenja radioaktivnosti kako bi se procenila ugroženost životne sredine i omogućio pravovremeni odgovor u slučaju povećanja radioaktivnosti, kao i sprovođenje mera radijacione sigurnosti i bezbednosti. Monitoring se vrši prema Zakonu o radijacionoj i nuklearnoj sigurnosti i bezbednosti („Službeni glasnik RS”, br. 95/18 i 10/19), radi utvrđivanja prisustva radionuklida u životnoj sredini i procene nivoa izlaganja stanovništva jonizujućim zračenjima i to u redovnim uslovima, u slučaju sumnje na akcident i u toku akcidenta. Imajući u vidu da zemlje u susedstvu poseduju aktivne nuklearne elektrane, instalacijom novog sistema biće unapređen i sistem obaveštavanja o nuklearnom ili radiološkom akcidentu. Ovo će poboljšati mehanizam za pravovremeno donošenje odgovarajućih mera za zaštitu stanovništva i životne sredine od štetnog uticaja jonizujućeg zračenja (veza sa merom 6.3.1. ove Strategije).

Takođe je potrebno definisati i planove u oblasti radijacione i nuklearne sigurnosti i bezbednosti i politike upravljanja istrošenim gorivom i radioaktivnim otpadom u Republici Srbiji. To će dugoročno odrediti i usmeriti pravce delovanja u oblasti radijacione i nuklearne sigurnosti i bezbednosti, u skladu sa međunarodnim standardima i principima u ovoj oblasti kao i preuzetim međunarodnim obavezama.

Nadležna institucija: Direktorat za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije.

Partneri u sprovođenju: ministarstva nadležna za poslove zaštite životne sredine, zdravlja, nauke, odbrane, vanredne situacije i drugi zainteresovani organi i organizacije.

Vrsta mere: obezbeđivanje dobara i pružanje usluga od strane učesnika u planskom sistemu.

7.1.4. Zaštita i investiranje u biodiverzitet i ekosisteme

Poseban cilj 4.1: Razvijanje efikasnog sistema zaštite i upravljanja vrstama, tipovima staništa, zaštićenim područjima i ekološkom mrežom uključujući i NATURA 2000 i praćenje stanja ključnih ekosistemskih usluga

Utvrđivanje ovog cilja je bazirano na odredbama UN Konvencije o biodiverzitetu, drugih globalnih i regionalnih ugovora u ovoj oblasti, dokumentima Međuvladine naučno-političke platforme o biodiverzitetu i uslugama ekosistema (Intergovernmental Sciense-Rolisu Platform on Biodiversity and Ecosystem Services – IPBES), kao i Strategije EU o biodiverzitetu sa Akcionim planom (iz 2020.), koja je sa svoje četiri prioritetne aktivnosti predstavljala osnovnu poziciju zemalja EU u pregovorima o globalnom okviru biološke raznovrsnosti. Cilj je, takođe, u skladu sa Ciljevima održivog razvoja UN (SDGs - Sustainable Development Goals) i ciljevima Kunming Montreal globalnog okvira za biodiverzitet UN Konvencije o biološkoj raznovrsnosti.

Dodatno, dostizanje ovog cilja je i u vezi sa primenom Direktive 92/43/EES o očuvanju prirodnih staništa i divlje flore i faune, kao i Direktive 79/409/EES o očuvanju divljih ptica, što predstavlja i osnovu za uspostavljanje Evropske ekološke mreže NATURA 2000, kao i sa Ramsarskom konvencijom, tj. Konvencijom o močvarama od međunarodnog značaja naročito kao staništa ptica močvarica, Konvencijom o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama divlje flore i faune – CITES i Konvencijom o očuvanju migratorniih vrsta divljih životinja – Bonska konvencija.

Ovaj poseban cilj doprinosi realizaciji COR 15 koji predviđa zaštitu kopnenih ekosistema, naročito realizaciji potcilja 15.5. koji nalaže preduzimanje hitnih i značajnih aktivnosti za smanjivanje degradacije prirodnih staništa, zaustavljanje gubitka biodiverziteta i zaštitu ugroženih vrsta i sprečavanje njihovog istrebljenja, potcilja 15.8. koji nalaže mere kako bi se sprečio ulazak i značajno umanjio uticaj invanzivnih stranih vrsta na kopnene i vodne ekosisteme, i kontrolisati ili iskoreniti prioritetne vrste, kao i i potcilja 15.9.

Očuvanje biodiverziteta je u vezi i sa merom 5.1.6. koja je namenjena zaštiti i očuvanju prirodnih staništa biljaka i životinja, odnosno biodiverziteta, i odnosi se na dodelu podrške za Agro-ekološko-klimatsku meru i organsku proizvodnju u okviru IPARD III programa. Za ovu namenu, u periodu 2021–2027. planirano je gotovo 17 miliona evra. Uzimajući u obzir da Evropska unija obezbeđuje oko 65% sredstava za očuvanje biodiverziteta iz Evropskog poljoprivrednog fonda za ruralni razvoj (EAFRD), buduća ulaganja će u velikoj meri zavisiti od dostupnosti sredstava za poljoprivredu i ruralni razvoj Evropske unije.

Takođe, očuvanju biodiverziteta doprinosi i mera 1.1.11. koja podrazumeva podršku i promociju primene koncepta rešenja zasnovanih na prirodi kao isplativog, efikasnog i održivog rešenja za klimatske promene koja istovremeno obezbeđuju koristi za dobrobit ljudi i biodiverziteta.

Mera 4.1.1. Smanjenje broja ugroženih divljih vrsta čiji opstanak zavisi od posebnih mera zaštite

Ova mera je deo kontinuiranih aktivnosti u oblasti zaštite prirode i očuvanja biodiverziteta koji se zasniva na naučnim podacima i analizi primene mera in situ zaštite. Mera omogućava kontinuirani proces revizija statusa pojedinih vrsta i drugih taksona, reviziji areala, uključujući identifikovane nove taksone za Republiku Srbiju, promeni statusa staništa pojedinih taksona. Rezultati ovih analiza omogućavaju da se kroz sistem monitoringa uredno evidentira napredak u sistemu zaštite taksona i da se nakon poboljšanja stanja u prirodi, oni uklanjaju sa lista strogo zaštićenih i zaštićenih taksona Na osnovu potvrđenih međunarodnih ugovora i propisa Evropske unije i naučnih istraživanja biće ustanovljene odgovarajuće kategorije zaštite divljih vrsta i staništa, u odnosu na stepen ugroženosti i rasprostranjenosti i revidirana potreba za njihovom zaštitom odnosno očuvanjem.

Takođe, mera predstavlja osnovu za uspostavljanje Crvenih lista ugroženih vrsta na osnovu izvršenih naučnih istraživanja i analize rezultata projekata finansiranih iz budžeta Republike Srbije, a u skladu sa IUCN standardom.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Uprava za šume, Zavod za zaštitu prirode Srbije, Pokrajinski zavod za zaštitu prirode, naučno-istraživačke organizacije, Agencija za zaštitu životne sredine.

Vrsta mere: regulatorna.

Mera 4.1.2. Povećanje površine zaštićenih područja i unapređenje upravljanja

Mera podrazumeva kontinuirano unapređivanje sistema upravljanja postojećim zaštićenim prirodnim dobrima u nekoliko segmenata: jačanjem kapaciteta, efikasnijim modelima finansiranja, razvojem monitoringa unutar prirodnih dobara i boljim sprovođenjem adekvatnih mera zaštite, njihovim inoviranjem, uvođenjem savremenijih metoda i postupaka. Neophodno je izvršiti izmene zakonodavnog okvira za upravljanje zaštićenim područjima i unaprediti standarde za izradu dokumenata upravljanja zaštićenim područjima, uključujući uvođenje kategorizacije zaštićenih područja i načina upravljanja u skladu sa IUCN Standardom za kategorizaciju zaštićenih područja. Planira se dalje proširenje površina pod zaštitom i izrada studija za nova područja i revizija postojećih.

Takođe, neophodno je uvesti restauraciju blisko prirodnih staništa primenom rešenja zasnovanih na prirodi, uz obavezno jačanje kapaciteta u zaštićenim prirodnim dobrima.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Zavod za zaštitu prirode Srbije, Pokrajinski zavod za zaštitu prirode, upravljači zaštićenih prirodnih dobara, PSUZŽS, JLS.

Vrsta mere: regulatorna.

Mera 4.1.3. Unapređenje funkcionalne ekološke mreže u Republici Srbiji

Mera je usmerena na aktivnosti za unapređenje funkcionisanja Ekološke mreže. Potrebna je primena postupka ocene prihvatljivosti za Ekološku mrežu, koji je propisan Zakonom o zaštiti prirode.

Potrebna je izrada novih i revizija postojećih referentnih lista za vrste i staništa ekološke mreže, a potom i povećanje teritorije Ekološke mreže. Naredne aktivnosti podrazumevaju donošenje nove Uredbe o Ekološkoj mreži Republike Srbije uključujući potencijalna NATURA 2000 područja, kao i razvoj planova za upravljanje ekološki značajnim područjima i njihovo integrisanje u evropsku ekološku mrežu. Potrebno je izraditi standardne obrasce za ekološki značajna područja (SDF obrasci).

Mera predviđa i kontinuirano uspostavljanje i prostornu identifikaciju ekoloških koridora. Za povećanje funkcionalnosti Ekološke mreže od posebnog značaja je promena namene iz građevinskog u vangrađevinsko zemljište, kao i promena kulture iz obradivog u neobradivo zemljište u cilju povećanja teritorije pod zaštitom u Republici Srbiji, a prvenstveno za potrebe Ekološke mreže.

Neophodno je formiranje novih i jačanje postojećih kapaciteta za upravljanje područjima ekološke mreže i sprovođenje obuka za upravljanje.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Zavod za zaštitu prirode Srbije, Pokrajinski zavod za zaštitu prirode, upravljači zaštićenih prirodnih dobara, Republički geodetski zavod.

Vrsta mere: regulatorna.

Mera 4.1.4. Integracija zaštite prirode i očuvanja biodiverziteta u druge sektore

Mera obuhvata integrisanje zaštite priode i očuvanja biodiverziteta u druge sektore na nekoliko načina. Pre svega, to je izrada smernica za integrisanje zaštite prirode i biodiverziteta u nacionalno zakonodavstvo. Aktivnosti obuhvataju i izradu preporuka za uključivanje obaveza zaštite prirode u svim sektorima koji su u direktnoj korelaciji sa zaštitom prirode i očuvanjem biodiverziteta (prostorno planiranje, poljoprivreda, šumarstvo, vodoprivreda, građevinarstvo, energetika i rudarstvo, saobraćaj, turizam i dr.). Planira se i uspostavljanje Saveta za korisnike zaštićenih područja.

U cilju jačanja kapaciteta, neophodno je izvršiti i reviziju postojećih nastavnih planova i programa na sva tri nivoa obrazovanja u oblasti zaštite prirode i biodiverziteta. Direktna sprega nauke i prakse u zaštiti, očuvanju i unapređivanje stanja biodiverziteta i zaštite prirode ogledaće se u naučno-istraživačkim projektima iz oblasti biodiverziteta i zaštite prirode (veza sa merom 6.1.5. ove Strategije).

Takođe, kao ekonomski momenat, izdvaja se i integrisanje koncepta ekosistemskih usluga u zakonski okvir za zaštitu prirode i drugih relevantnih sektora.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: resorna ministarstva nadležna za prostorno planiranje, poljoprivredu, šumarstvo, vodoprivredu, rudarstvo i energetiku, građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu, turizam, prosvetu i nadležne državne uprave, Republički sekretarijat za javne politike, ZZPS, PZZP.

Vrsta mere: informativno edukativna.

Mera 4.1.5. Uspostavljanje održivog korišćenja ekosistemskih usluga i praćenje održivog korišćenja izabranih usluga

Mera podrazumeva, pre svega, povećanje saznanja o vrednostima zaštite prirode. Ekosistemske usluge se koriste za merenje vrednosti i značaja prirodnih resursa, tako da je u narednom periodu neophodno je povećati broj realizovanih projekata vezanih za procenu i praćenje stanja ekosistemskih usluga. Osim toga, s obzirom na važnost ekosistemskih usluga za različite oblasti, predložena mera podrazumeva i uključivanje ekosistemskih usluga u relevantne propise, uključujući Zakon o zaštiti prirode i druge propise kojima se uređuje upotreba prirodnih resursa. Takođe, neophodno je i definisanje metodologije za procenu i praćenje stanja ekosistemskih usluga.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Uprava za šume, Zavod za zaštitu prirode Srbije, Pokrajinski zavod za zaštitu prirode.

Vrsta mere: informativno edukativna.

Mera 4.1.6. Uspostavljanje praćenja uticaja klimatskih promena na biodiverzitet i uticaj biodiverziteta na ublažavanje efekata klimatskih promena

Klimatske promene i biodiverzitet su uzajamno povezani. Očuvanje prirodnih ekosistema i obnavljanje degradiranih ekosistema (uključujući i njihovu genetičku raznovrsnost i raznovrsnost vrsta) je od suštinskog značaja za ciljeve UN Konvencije o biološkoj raznovrsnosti kao i Okvirne Konvencije UN o promeni klime, jer ekosistemi imaju ključnu ulogu u globalnom ciklusu ugljenika i prilagođavanju na klimatske promene, dok istovremeno obezbeđuju širok niz usluga ekosistema koje su od suštinskog značaja za dobrobit i razvoj čoveka. Očuvanje biodiverziteta može u velikoj meri da doprinese ublažavanju negativnih efekata klimatskih promena.

Potrebno je definisanje metodologija i indikatora na kojima se vrši praćenje uticaja klimatskih promena. Potrebno je uspostavljanje novih indikatora za osetljive/otporne vrste flore i faune na klimatske promene.

Potrebno je razvijanje specifičnih mera zaštita vrsta i staništa osetljivih na klimatske promene i sprovođenje mera prilagođavanja i ublažavanja efekata klimatskih promena na prirodne ekosisteme i divlje vrste flore i faune. Potrebna je primena rešenja bliskih prirodi (Nature based solutions).

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo rudarstva i energetike, Agencija za zaštitu životne sredine, Zavod za zaštitu prirode Srbije, Pokrajinski zavod za zaštitu prirode, upravljači zaštićenih prirodnih dobara.

Vrsta mere: regulatorna.

Mera 4.1.7. Unapređenje pravnog okvira usklađivanjem sa međunarodnim ugovorima i zakonodavstvom Evropske unije u oblasti zaštite prirode

Ovom merom potrebno je usklađivanje nacionalnih propisa i implementacije globalnih međunarodnih ugovora o zaštiti životne sredine u oblasti biodiverziteta. Mera takođe podrazumeva usklađivanje sektorskih propisa sa EU o zaštiti životne sredine u oblasti zaštite prirode. Važno je praćenje implementacije međunarodnih ugovora Saveta Evrope i učešće u radu Regionalne radne grupe za biodiverzitet za Jugoistočnu Evropu koja je nosilac implementacije stuba za biodiverzitet u okviru Zelena agenda.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo spoljnih poslova, Ministarstvo za evropske integracije, Agencija za zaštitu životne sredine, Zavod za zaštitu prirode Srbije, Pokrajinski zavod za zaštitu prirode.

Vrsta mere: regulatorna.

Poseban cilj 4.2: Održivo upravljanje šumama, divljači i ribljim fondom

Sprovođenje ovog cilja bazirano je na velikom broju međunarodnih dokumenata. To su: Konvencija UN o biodiverzitetu, Konvencija o zaštiti svetske prirodne i kulturne baštine, Konvencija o močvarnim područjima, Konvencija o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa, Konvencija o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama divlje flore i faune, Konvencija o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja i dr. Takođe, elementi ovog posebnog cilja usaglašeni su i sa Rezolucijom Ministarske konferencije o zaštiti šuma u Evropi iz 2021. godine, te sa Direktivom 92/43/EES o očuvanju prirodnih staništa i divlje flore i faune i Direktivom 79/409/EES o očuvanju divljih ptica. U oblasti zaštite ribljeg fonda, ovaj cilj je zasnovan i na bilateralnim i multilateralnim sporazumima i strateškim dokumentima, kao što su: Sporazum o ribarstvu u vodama Dunava (Bukurešt, 1958. godine) potpisan između Vlade FNR Jugoslavije, NR Bugarske, NR Rumunije i SSSR; Sporazum o ribarstvu u graničnim vodama (Temišvar, 1961.), potpisan između Jugoslavije i Rumunije; Regionalna strategija za zaštitu i održivo upravljanje jesetarskih populacija u severozapadnom delu Crnog mora i donjem Dunavu, u saglasnosti sa CITES (Tulća, Rumunija, 2003.) i Panevropski akcioni plan za jesetarske vrste (PANEUAP) koji je usvojen u okviru Bernske konvencije 2018. godine. Republika Srbija je 2023. godine pristupila Evropskoj savetodavnoj komisiji za ribolov u kopnenim vodama (EIFAC - European Inland Fisheries Advisory Commission), kao 36. država članica.

Ovaj poseban cilj doprinosi ostvarivanju cilja 15. Ciljeva održivog razvoja (COR) Agende 2030 koji predviđa zaštitu, uspostavljanje i promociju održivog korišćenja kopnenih ekosistema, održivo upravljanje šumama, suzbijanje dezertifikacije, zaustavljanje degradacije tla i sprečavanje uništavanja biološke raznovrsnosti, naročito realizaciji potcilja 15.2. koji promoviše implementaciju održivog upravljanja svim vrstama šuma, zaustavljanje krčenja šuma, obnavljanje uništene šume i povećanje pošumljavanja na globalnom nivou i potcilja 15.1. koji treba da osigura očuvanje, obnovu i održivo korišćenje kopnenih i unutrašnjih slatkovodnih ekosistema i njihovih usluga, posebno šuma, močvarnog zemljišta, planina i isušenog zemljišta, u skladu sa obavezama prema međunarodnim sporazumima.

Poseban cilj 4.2. takođe doprinosi ostvarivanju cilja 14. Ciljeva održivog razvoja (COR) Agende 2030 koji se odnosi na očuvanje i održivo korišćenje okeana, mora i morskih resursa za održivi razvoj, realizaciji potcilja 14.4. koji promoviše delotvorno regulisanje eksploatacije ribe i okončanje prekomernog ribolova, kao i nezakonitog, neprijavljenog i neregulisanog ribolova, odnosno destruktivne ribarske prakse, i primenu naučno zasnovanih planova upravljanja kako bi se obnovile zalihe riba u najkraćem mogućem roku.

Mera 4.2.1. Implementacija koncepta prirodi bliskog gazdovanja šumama u sektoru šumarstva

Pored direktnog povećanja površine pod šumom, ova mera ima za cilj i unapređivanje stanja šuma u Republici Srbiji. Pre svega to se odnosi na potrebu identifikacije površina pogodnih za pošumljavanje, a koje nisu pogodne za poljoprivrednu proizvodnju, kao i na odabir vrsta za pošumljavanje u skladu sa tipovima staništa i klimatskim promenama. Takođe, u sklopu unapređenja odnosa prema šumama, neophodna je i kontinuirana javna edukacija sopstvenika privatnih šuma kako bi se svi postupci koji se sprovode u cilju unapređivanja stanja šuma ili u institucionalnom gazdovanju šumama sprovodile i u privatnim (veza sa merom 20, posebnog cilja 3. Strategije niskougljeničnog razvoja Republike Srbije za period od 2023. do 2030. godine sa projekcijama do 2050.).

Kao opšte društveno korisna aktivnost u okviru predložene mere neophodno je sprovođenje medijskih kampanji jačanja javne svesti o značaju šuma za društvo.

Nadležna institucija: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo zaštite životne sredine, Uprava za šume, Uprava za poljoprivredno zemljište, Agencija za prostorno planiranje, udruženja privatnih šumovlasnika, Zavod za zaštitu prirode Srbije, Pokrajinski zavod za zaštitu prirode.

Vrsta mere: informativno edukativna.

Mera 4.2.2. Razvoj najbolje prakse održivog upravljanja populacijama divljači u lovištima i ostalim resursima u lovstvu

Predložena mera ima za cilj održivo upravljanje lovnim vrstama divljači, jačanje svesti o potrebi regulisanja i poštovanja zakonskih odredbi, kao i smanjenje nezakonitog lova (saradnja sa Ministarstvom unutrašnjih poslova i nadležnom inspekcijom). U tom cilju, pre svega, neophodno je izvršiti izmene zakonskog okvira koji reguliše ovu oblast i horizontalnim principom uvezivanja povezati je sa oblašću zaštite biodiverziteta i zaštite prirode. Izmene, osim regulativnog karaktera, treba da podrazumevaju i donošenje podzakonskog akta koji bi bliže definisao monitoring lovnih vrsta divljači.

Mera je orijentisana na jačanje regulative u sektoru lovstva. Samim tim ima utemeljenje u mnogobrojnim međunarodnim konvencijama, pre svega u Konvenciji o biološkoj raznovrsnosti, Konvenciji o zaštiti vrsta divlje flore i faune i njihovih staništa (Bernska konvencija), Konvenciji o međunarodnoj trgovini zaštićenim vrstama (CITES), Direktivi 92/43/EES o očuvanju prirodnih staništa i divlje flore i faune, kao i Direktivi 79/409/EES o očuvanju divljih ptica.

Nadležna institucija: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede –Uprava za šume.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo zaštite životne sredine, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Zavod za zaštitu prirode Srbije, Pokrajinski zavod za zaštitu prirode, Lovački savez Srbije, Agencija za zaštitu životne sredine.

Vrsta mere: regulatorna.

Mera 4.2.3. Zaštita i održivo korišćenje ribljeg fonda

Mera se odnosi na održivo korišćenje ribljeg fonda i njegovu zaštitu posmatranu kroz kontrolu izlova ribe iz privrednog i rekreativnog ribolova, kao i kroz broj izdatih dozvola za privredni i rekreativni ribolov. Potrebna je izmena Naredbe o marama za očuvanje i zaštitu ribljeg fonda („Službeni glasnik RS”, br. 56/15 i 94/18) i njeno usaglašavanje sa propisima iz oblasti zaštite prirode. Neophodno je dopuniti već ustanovljenu edukaciju ribolovaca oblašću zaštite biodiverziteta. Na takav način osigurava se da se veliki broj građana, koji su u direktnom kontaktu sa prirodom, može uključiti u aktivnosti očuvanja ribljeg fonda, kao i zaštiti staništa (veza sa merom 6.1.6. ove strategije). U okviru realizacije ove mere podrazumeva se i intenzivna saradnja sa Ministarstvom unutrašnjih poslova i nadležnom inspekcijom Ministarstva zaštite životne sredine i Autonomne pokrajine Vojvodine, te je neophodna redovna procena ilegalnog ribolova i njegov uticaj na stanje ribljeg fonda.

Mera je u skladu sa većim brojem bilateralnih i multilateralnih sporazuma i strateških dokumenata, kao što su: Konvencija o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa, Konvencija o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama divlje flore i faune , Konvencija o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja, Sporazum o ribarstvu u vodama Dunava (Bukurešt, 1958. godine), Sporazum o ribarstvu u graničnim vodama (Temišvar, 1961), Regionalna strategija za zaštitu i održivo upravljanje jesetarskih populacija u severozapadnom delu Crnog mora i donjem Dunavu, u saglasnosti sa CITES (Rumunija, 2003.) i Panevropski akcioni plan za jesetarske vrste (PANEUAP) koji je usvojen u okviru Bernske konvencije 2018 godine. Republika Srbija je 2023. godine pristupila Evropskoj savetodavnoj komisiji za ribolov u kopnenim vodama (EIFAC - European Inland Fisheries Advisory Commission), kao 36. država članica.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo unutrašnjih poslova, Agencija za zaštitu životne sredine, Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine, Zavod za zaštitu prirode Srbije, Pokrajinski zavod za zaštitu prirode.

Vrsta mere: regulatorna.

7.1.5. Održiva poljoprivreda i ruralni razvoj

Poseban cilj 5.1: Održiva primarna proizvodnja i bezbednost hrane primenom tehnologija i praksi pogodnih za životnu sredinu

Sprovođenje ovog cilja bazirano je na strateškim opredeljenjima definisanim u stubu pet Zelene agende za Zapadni Balkan, u kojima su integrisani ekološki i klimatski ciljevi tri evropske strategije koje se tiču životne sredine i klime u oblasti proizvodnje hrane, i to: „Strategije od njive do trpeze”, „Strategije EU o biodiverzitetu za 2030. – Vraćanje prirode u naše živote” i Zajedničkoj poljoprivrednoj politici: 2023-2027”. U formulisanju ovog cilja uzeti su u obzir srednjoročni razvojni prioriteti sektora koji su definisani IPARD III programom Republike Srbije za period 2021-2027. godine i Srednjoročnim programom razvoja savetodavnih poslova u poljoprivredi za period od 2021. do 2025. godine.

Pored toga, u obzir su uzeti i ciljevi postavljeni u strategijama i programima drugih sektora, a koji se tiču održivog poljoprivredno-prehrambenog sistema, uključujući Strategiju pametne specijalizacije u Republici Srbiji za period 2020. do 2027. godine.

Ovaj poseban cilj doprinosi realizaciji COR 2 koji predviđa okončanje gladi i obezbeđivanje bezbednosti hrane, poboljšanu ishranu i promovisanje održive poljoprivrede koja je ključna za takvu ishranu, odnosno ostvarivanju potcilja 2.4. kojim se predviđa obezbeđivanje održivih sistema za proizvodnju hrane i primenu otporne poljoprivredne prakse za povećanje produktivnosti i proizvodnje, koje pomažu u održavanju ekosistema, jačaju kapacitet za prilagođavanje klimatskim promenama, i koje progresivno poboljšavaju kvalitet zemljišta i tla.

Mera 5.1.1. Unapređenje pravnog okvira u oblasti poljoprivrede vezanih za zaštitu životne sredine i klimatske promene

Mera treba da obezbedi usklađivanje propisa i politika u oblasti poljoprivrede vezanih za zaštitu životne sredine sa obavezama koje proističu iz pravne tekovine Evropske unije, što će se postići transponovanjem onih evropskih direktiva koje nisu u potpunosti transponovane (u skladu sa Nacionalnim programom za usvajanje pravnih tekovina EU u oblasti poljoprivrede), kao i i izradom novih zakonskih i podzakonskih propisa u skladu sa propisima Evropske unije i ratifikovanim konvencijama.

Nadležna institucija: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Partneri u sprovođenju: nadležna ministarstva, AP Vojvodina, jedinice lokalne samouprave, udruženja poljoprivrednika.

Vrsta mere: regulatorna.

Mera 5.1.2. Jačanje kapaciteta institucija za sprovođenje propisa u oblasti zaštite životne sredine u poljoprivredno-prehrambenom sektoru

Mera podrazumeva unapređenje kapaciteta inspekcijskih službi i institucionalnih kapaciteta za sprovođenje inspekcijskog nadzora. Mera predviđa kadrovsko jačanje i tehničko-tehnološko opremanje inspekcijskih službi, ali i podršku definisanju instrukcija za postupanje u slučajevima ekološkog kriminala, kako bi se povećala efikasnost i povećali efekti njihovog rada.

Sredstva neophodna za realizaciju novog zapošljavanja obezbediće se u okviru planiranih budžetskih sredstava za predmetnu godinu, te po tom osnovu neće biti potrebe za obezbeđivanjem dodatnih finansijskih sredstava.

Nadležna institucija: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Partneri u sprovođenju: Agencija za zaštitu životne sredine.

Vrsta mere: institucionalno-upravljačko-organizaciona.

Mera 5.1.3. Jačanje kapaciteta za informisano odlučivanje i upravljanje u oblasti zaštite životne sredine u poljoprivredno-prehrambenom sektoru

Mera podrazumeva unapređenje institucionalnih kapaciteta za kreiranje efikasnih politika zasnovanih na dokazima i pouzdanim podacima, za odgovorno upravljanje, praćenje i evaluaciju politika, a u cilju stvaranja sistemskog okvira spremnog da efikasno i transparentno sprovodi zacrtane razvojne ciljeve i upravlja javnim sredstvima (veza sa merama 6.1.1, 6.1.2, 6.3.1. i 6.3.3. ove strategije).

Mera podrazumeva izradu studija za identifikaciju (mapiranje) poljoprivrednih površina pod rizikom od zagađenja zemljišta i podzemnih voda prekomernom upotrebom sredstava za ishranu bilja i sredstava za zaštitu bilja, područja pod rizikom od erozije, smanjenja organske materije, zaslanjivanja, klizišta i nabijanja zemljišta i uspostavljanje sistematske kontrole sredstava za zaštitu bilja i sredstava za ishranu bilja u zemljištu i vodi za navodnjavanje i pokazatelja za praćenje.

Nadležna institucija: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Partneri u sprovođenju: Agencija za zaštitu životne sredine, naučno-istraživačke organizacije.

Vrsta mere: institucionalno-upravljačko-organizaciona.

Mera 5.1.4. Podrška primeni inovativnih tehnologija povoljnih za životnu sredinu i novih metoda poljoprivredne proizvodnje

Mera se odnosi na investicije u fizičku imovinu poljoprivrednih gazdinstava, kako bi se umanjile negativne posledice upotrebe inputa i primene agrotehničkih mera sa nepovoljnim uticajem na životnu sredinu i klimu, povećala energetska efikasnost i smanjili rizici od uticaja klimatskih promena na prinose, prihode i imovinu poljoprivrednih gazdinstava.

Nadležna institucija: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Partneri u sprovođenju: Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo, Ministarstvo nauke, tehnološkog razvoja i inovacija, jedinice lokalne samouprave.

Vrsta mere: podsticajna.

Mera 5.1.5. Podsticanje i promocija organske proizvodnje

Mera predviđa podsticanje i promociju organske proizvodnje kao sistema proizvodnje hrane koji se bazira na ekološkoj praksi, visokom stepenu biološke raznovrsnosti, očuvanju prirodnih resursa i primeni visokih standarda o dobrobiti životinja i načina proizvodnje korišćenjem prirodnih supstanci i postupaka, doprinoseći tako održavanju i poboljšanju plodnosti i kvaliteta zemljišta, kvalitetu vode i vazduha.

Nadležna institucija: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Partneri u sprovođenju: Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo, jedinice lokalne samouprave, donatori, asocijacije proizvođača.

Vrsta mere: podsticajna.

Mera 5.1.6. Podrška očuvanju agrobiodiverziteta

Mera je namenjena zaštiti i očuvanju prirodnih staništa biljaka i životinja, obogaćivanju biodiverziteta, poboljšanju kvaliteta zemljišta primenom metoda održive poljoprivrede i alternativnih metoda za suzbijanje korova, kao i sprečavanju gubitka zemljišta erozijom. Osim toga, ona treba da doprinese očuvanju genetske raznolikosti semena, kultivisanih biljaka i uzgajanih i domaćih životinja, odnosno njihovih srodnih divljih vrsta, preko pravilno vođenih i raznovrsnih banaka semena i biljaka (SDG 2.5), što će se primenjivati kroz podršku očuvanju biljnih i životinjskih genetičkih resursa u banci gena i na poljoprivrednim gazdinstvima.

Nadležna institucija: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Partneri u sprovođenju: Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo, jedinice lokalne samouprave, Direkcija za nacionalne referentne laboratorije (DNRL).

Vrsta mere: podsticajna.

Mera 5.1.7. Unapređenje kapaciteta za kreiranje i transfer znanja i informacija u oblasti zaštite životne sredine i klimatskih promena

Merom se podstiče unapređenje znanja, edukacija i informativne kampanje u oblasti dobre poljoprivredne prakse, dobrobiti životinja, zaštiti životne sredine, očuvanja zdravlja ljudi, životinja i biljaka i proizvodnje bezbedne hrane, kako bi se smanjio negativan uticaj poljoprivrednih praksi na životnu sredinu i doprinelo očuvanju prirodnih resursa, biodiverziteta. Merom će biti obuhvaćeni svi učesnici u lancu proizvodnje i prometa hrane, uključujući i učesnike u sektorima logističke podrške, potrošače i njihove asocijacije, obrazovne ustanove i širu javnost (veza sa merama 6.1.4. i 6.1.6. ove strategije).

Nadležna institucija: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Partneri u sprovođenju: Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo, jedinice lokalne samouprave, donatori, asocijacije proizvođača i potrošača, poljoprivredne savetodavne stručne službe, naučno-istraživačke organizacije, organizacije civilnog društva.

Vrsta mere: informativno-edukativna.

Poseban cilj 5.2: Unapređenje održivosti ruralnih sredina kroz diversifikaciju ruralne ekonomije, izgradnju ruralne infrastrukture i zaštite životne sredine i očuvanje ruralnih predela

Sprovođenje ovog cilja bazirano je na strateškim opredeljenjima definisanim u stubu pet Zelene agende za Zapadni Balkan, kojima je predviđeno dostizanje održivog razvoja ruralnih oblasti primenom programa LEADER, podrške diversifikaciji ekonomskih aktivnosti, unapređenju stanja ruralne infrastrukture i investicijama u proizvodnju obnovljive energije. U formulisanju ovog cilja uzeti su u obzir srednjoročni razvojni prioriteti sektora, koji su definisani IPARD III programom Republike Srbije za period 2021-2027. godine.

Ovaj poseban cilj doprinosi realizaciji COR 2 koji predviđa okončanje gladi i obezbeđivanje bezbednosti hrane, poboljšanu ishranu i promovisanje održive poljoprivrede koja je ključna za takvu ishranu, odnosno ostvarivanju potcilja 2.a, kojim se predviđa povećanje investiranja u ruralnu infrastrukturu, održivi razvoj ruralnog, seoskog i agro-turizma, poljoprivredna istraživanja, razvoj tehnologije i banaka biljnog i stočnog genetskog materijala.

Mera 5.2.1. Podrška investicijama u proizvodnju energije iz obnovljivih izvora

Mera treba da doprinese većem korišćenju potencijala za proizvodnju energije iz poljoprivrede, kako korištenjem žetvenih i rezidbenih ostataka, tako i iz stočarske proizvodnje. Osim toga, proizvodnja energetskih kultura je sama po sebi potencijal sa dvostrukim koristima, jer osim proizvodnje energije iz obnovljivih izvora, doprinosi i boljoj iskorišćenosti neobradivog poljoprivrednog zemljišta. Potencijal biomase je dostupan na celoj teritoriji Republike Srbije. Drvna biomasa najviše je zastupljena u centralnoj Srbiji, a poljoprivredna biomasa na području AP Vojvodine. Ipak, dok je stepen korišćenja potencijala drvne (šumske) biomase relativno visok (66,7%), potencijal poljoprivredne biomase se ne koristi dovoljno (oko 2%), dok se potencijal biorazgradivog komunalnog otpada uopšte ne koristi.

Nadležna institucija: Ministarstvo rudarstva i energetike.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstvo turizma i omladine, Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo, jedinice lokalane samouprave, Privredna komora Srbije, Agencija za energetiku Republike Srbije, poslovni sektor.

Vrsta mere: podsticajna.

Mera 5.2.2. Unapređenje održivosti ruralnih sredina kroz izgradnju ruralne infrastrukture, zaštitu životne sredine i očuvanje ruralnih predela

Održivi razvoj ruralnih područja zavisi od pokrivenosti, dostupnosti i opšteg stanja lokalne infrastrukture. Komunalna infrastruktura u ruralnim područjima je nedovoljno razvijena, nefunkcionalna i slabo održavana, te kao takva predstavlja ograničavajući faktor za kvalitet života u ruralnim sredinama i razvoj ruralne ekonomije.

Mera podrazumeva pružanje podrške za osnaživanje kapaciteta jedinica lokalne samouprave za povlačenje sredstava za podsticaje razvoju ruralne infrastrukture, kao i podsticaje investicijama u ruralnu infrastrukturu, održivi razvoj ruralnog, seoskog i agro-turizma, što će rezultirati održivom ekonomskom, društvenom i teritorijalnom razvoju ruralnih područja, kroz poboljšanje životnog standarda stanovništva i očuvanje ruralnih predela (veza sa merom 6.1.1. ove Strategije). Podsticaji investicijama za razvoj ruralne infrastrukture uključuju odnosiće se na investicije u izgradnju seoskih vodovoda i kanalizacionih sistema, unapređenje sistema upravljanja otpadom u ruralnim sredinama, izgradnju seoskih i atarskih puteva i pratećih sadržaja i izgradnja postrojenja za dobijanje energije iz obnovljivih izvora i njeno korišćenje).

Nadležna institucija: Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo turizma i omladine, Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo, jedinice lokalne samouprave, Stalna konferencija gradova i opština.

Vrsta mere: podsticajna.

7.1.6. Horizontalna pitanja

Poseban cilj 6.1: Podizanje kapaciteta i nivoa znanja za primenu EU standarda i Zelene agende na svim nivoima

Sprovođenje ovog cilja bazirano je na odredbama nacionalnih propisa i direktiva EU iz oblasti horizontalnog zakonodavstva: Direktive EU 2011/92/EC o proceni uticaja na životnu sredinu određenih javnih i privatnih projekata dopunjene Direktivom EU 2014/52/EC, Direktive EU 2003/35/EC o učešću javnosti u izradi određenih planova i programa koji se odnose na životnu sredinu, Direktive EU 2024/1203 o zaštiti životne sredine putem krivičnog prava koja zamenjuje Direktivu 2008/99/EZ i 2009/123/EZ i Direktive EU 2004/35/ES o odgovornosti za štetu prema životnoj sredini.

Institucionalni okvir za vođenje politika životne sredine u Republici Srbiji je decentralizovan. Deo svojih nadležnosti (zajedno sa pravom odlučivanja) Republika je poverila AP Vojvodina i lokalnim samoupravama u skladu s principima njihovih autonomija. Konkretno, zakonodavno-strateški poslovi, kao i poslovi monitoringa i kontrole dobrim delom ostali su na nivou Republike i AP Vojvodine.

Ovaj poseban cilj doprinosi realizaciji COR 16 koji promoviše miroljubiva i inkluzivna društva za održivi razvoj, nalaže da se obezbedi pristup pravdi za sve i predviđa da se izgrade delotvorne, odgovorne i inkluzivne institucije na svim nivoima. Takođe, doprinosi realizaciji COR 4 koji je posvećen je unapređivanju obrazovanja stanovništva i COR 5 koji je posvećen unapređivanju rodne ravnopravnosti i osnaživanju žena i devojčica.

Mera 6.1.1. Jačanje kapaciteta institucija na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou

Potrebno je jačanje institucija na republičkom i pokrajinskom nivou kroz izradu u realizaciju programa za stručno usavršavanje državnih službenika koji će doprineti podizanju nivoa znanja i veština neophodnih za ostvarivanje ciljeva Zelene agende.

Značajno je razvijanje stalnog mehanizma za unapređenje procesa razmene informacija i konsultacija između organa državne uprave koji postupaju po pitanjima zaštite životne sredine. Neophodna je jasna i funkcionalna koordinacija između različitih ministarstava, javnih i državnih preduzeća i lokalnih samouprava.

Takođe, potrebno je popunjavanje kapaciteta organa državne uprave nadležnih za zaštitu životne sredine, uključujući kapacitete za utvrđivanje prioriteta, strateško planiranje i programiranje, deljenje informacija i monitoring, merenje učinka i izvršenje i poštovanje propisa, prema broju utvrđenom u Nacionalnom programu za usvajanje pravnih tekovina Evropske unije 2022 – 2025. godine. Potrebno je zaposliti kadrove sa kompetencijama u određenim stručnim oblastima (pogotovo inspekcijski i inženjerski) kako bi se institucionalni kapaciteti države doveli na nivo koji će omogućiti efikasnu realizaciju projekata. Periodično treba vršiti analizu potrebnih kapaciteta i njihove popunjenosti za primenu zakonodavstva usklađenog sa EU. Takođe je potrebno sa Nacionalnom akademijom za javnu upravu izraditi odgovarajuće programe za stručno usavršavanje službenika koji će doprineti podizanju nivoa znanja i veština neophodnih za ostvarivanje ciljeva Zelene agende i organizovati akreditovane obuke na svim nivoima.

Ova mera obuhvata i sprovođenje programa obuka relevantnih aktera za jačanje kapaciteta u kontekstu migracija i zaštite životne sredine i klimatskih promena, uključujući i relevantne analize i studije o uticaju klimatskih promena na migracione tokove u Srbiji. Takođe uključuje i obuke za državne službenike o pravima dece u oblasti životne sredine i obavezama države prema Konvenciji o pravima deteta.

Jedinice lokalne samouprave imaju operativne nadležnosti, a često nemaju dovoljno kapaciteta da se na adekvatan način nose sa poverenim nadležnostima.

Potrebno je jačanje kapaciteta jedinica lokalne samouprave, opština i gradova, kako bi se postiglo puno sprovođenje lokalnih usluga. Neophodna je analiza potreba i razvoj i sprovođenje programa obuke i tehničke i finansijske pomoći opštinama. Pored toga, potrebno je jačanje administrativnih kapaciteta zapošljavanjem osoblja i pružanjem dopunske obuke kroz edukativne radionice za unapređenje znanja, veština i kompetencija iz oblasti Zelene agende. Potrebno je pripremiti radne materijale za sve programe obuka. Sredstva neophodna za realizaciju novog zapošljavanja obezbediće se u okviru planiranih budžetskih sredstava za predmetnu godinu, te po tom osnovu neće biti potrebe za obezbeđivanjem dodatnih finansijskih sredstava.

Postoji potreba za unapređivanjem sistema informisanja jedinica lokalne samouprave o donetim propisima u oblasti zaštite životne sredine i njihovoj primeni. Potrebno je pripremiti vodiče za sprovođenje propisa.

Značajno je i uspostavljanje saradnje sa institucijama i organizacijama regionalnog i međunarodnog karaktera.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo finansija, Ministarstvo za evropske integracije, Nacionalna akademija za javnu upravu, druga relevantna ministarstva, AP Vojvodina, jedinice lokalne samouprave, Stalna konferencija gradova i opština, IOM, UNICEF.

Vrsta mere: institucionalno-upravljačko-organizaciona.

Mera 6.1.2. Unapređenje inspekcijskog nadzora

Mera predviđa analizu kapaciteta inspekcijskih službi i jačanje kapaciteta za sprovođenje inspekcijskog nadzora u oblasti zaštite životne sredine na svim nivoima, kroz njihovo opremanje, obuku i podsticanje preventivnog rada i obuku za primenu propisa u oblasti zaštite životne sredine.

Takođe, potrebno je jačanje kapaciteta i unapređenje rada inspekcijskih službi u ingerenciji lokalne samouprave kroz njihovo opremanje, obuku i podsticanje preventivnog rada, kao i poboljšanje koordinacije sa centralnim nivoom i međusektorske koordinacije na nivou opština, u skladu sa Preporukama 2001/331/ES o minimalnim kriterijumima za inspekciju u oblasti zaštite životne sredine. Sredstva neophodna za realizaciju novog zapošljavanja obezbediće se u okviru planiranih budžetskih sredstava za predmetnu godinu, te po tom osnovu neće biti potrebe za obezbeđivanjem dodatnih finansijskih sredstava.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Ministarstvo rudarstva i energetike, Nacionalna akademija za javnu upravu, AP Vojvodina, jedinice lokalne samouprave, Stalna konferencija gradova i opština.

Vrsta mere: informativno-edukativna.

Mera 6.1.3. Unapređenje kapaciteta za stratešku procenu, procenu uticaja na životnu sredinu i ocenu prihvatljivosti

Mera se odnosi na dalje unapređenje kapaciteta za stratešku procenu i procenu uticaja na životnu sredinu kao instrumenata predostrožnosti prema važećim zakonima. Potrebna je izrada centralne baze podataka i centralnog veb portala za obaveštavanje javnosti i elektronski pristup dokumentima u oblasti procene uticaja na životnu sredinu i strateške procene uticaja na životnu sredinu i o ishodima postupaka. Centralna baza podataka doprineće boljoj kontroli Ministarstva nad poverenim poslovima na primeni Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu u jedinicama lokalne samouprave i pokrajinskom sekretarijatu za urbanizam i zaštitu životne sredine.

Primenom različitih digitalnih opcija (platformi) unaprediće se proces razmene informacija i konsultacija između Ministarstva i pokrajinskog i lokalnog nivoa u oblasti procene uticaja na životnu sredinu i strateške procene uticaja na životnu sredinu.

Obzirom na nedostatak kapaciteta na lokalnom nivou, neophodna je organizacija konsultativnih radionica za jedinice lokalne samouprave uz podršku Ministarstva radi unapređenja koordinacije u oblasti procene uticaja na životnu sredinu i strateške procene uticaja na životnu sredinu. Planira se povećanje broja zaposlenih koji rade na poslovima strateške procene i procene uticaja na životnu sredinu na svim nivoima. Sredstva neophodna za realizaciju novog zapošljavanja obezbediće se u okviru planiranih budžetskih sredstava za predmetnu godinu, te po tom osnovu neće biti potrebe za obezbeđivanjem dodatnih finansijskih sredstava.

Merom se planiraju aktivnosti na izradi uputstava i priručnika za sve faze procesa strateške procene i procene uticaja na životnu sredinu i za pojedinačne sektore, uključujući i ocenu prihvatljivosti za ekološku mrežu.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo finansija, jedinice lokalne samouprave, ZZPS, PZZP.

Vrsta mere: informativno-edukativna.

Mera 6.1.4. Podrška razvoju i primeni naučnih i inovativnih projekata za zelenu tranziciju

Veoma značajna mera za sprovođenje Zelene agende je podrška razvoju i primeni naučnih i inovativnih projekata.

Ova mera podrazumeva kreiranje promotivne platforme za organizaciju i sprovođenje obuka za učešće u pozivima za podršku projekata za zelenu tranziciju, zatim pripremu i sprovođenje godišnjih programa za podršku eksperimentalnih i inovativnih projekata za zelenu tranziciju i sprovođenje programa podrške privrednim subjektima koji razvijaju inovativna rešenja.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Fond za nauku, Ministarstvo nauke, tehnološkog razvoja i inovacija, univerziteti i druge naučno-istraživačke organizacije.

Vrsta mere: podsticajna.

Mera 6.1.5. Podrška daljem razvoju formalnog obrazovanja za životnu sredinu i održivi razvoj

Obrazovanje za održivi razvoj usmereno je na omogućavanje značajnih obrazovnih iskustava koja podržavaju održivo ponašanje.

Ovom merom planira se uspostavljanje redovnih konsultacija o formalnom obrazovanju za održivi razvoj sa ciljnim grupama: univerzitetima, privredom i drugim zainteresovanim stranama.

Potrebno je pokrenuti inicijative za pripremu studijskih programa o klimatskim promenama, sa fokusom na prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove, o zaštiti životne sredine i održivom razvoju. Promovisanje studijskih programa u oblasti zaštite životne sredine i otvaranje novih radnih mesta za mlade stručnjake u ovoj oblasti je od krucijalnog značaja za napredovanje sektora zaštite životne sredine.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo nauke, tehnološkog razvoja i inovacija, Ministarstvo prosvete, Privredna komora Srbije, univerziteti i druge zainteresovane strane, Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, organizacije civilnog društva.

Vrsta mere: informativno-edukativna.

Mera 6.1.6. Podizanje svesti i nivoa znanja zainteresovanih strana i javnosti o značaju životne sredine, održivog razvoja i klimatskih promena

Ova mera se odnosi na sistematsko unapređivanje neformalnog obrazovanja o životnoj sredini i značaju sprovođenja Zelene agende, kroz organizovanje kampanja za podizanje nivoa svesti i razvijanja ekološke kulture, pomoć građanima u procesu razvoja veština i stavova, kao i u sticanju znanja za donošenje odluka od značaja za životnu sredinu, time obuhvatajući podizanje svesti javnosti. Potrebna je saradnja institucija sa organizacijama civilnog društva na razvoju i sprovođenju neformalnog obrazovanja za životnu sredinu i održivi razvoj

Planira se izrada programa i sprovođenje obuka u oblasti Zelene agende za različite zainteresovane strane i osetljive društvene grupe i promocija i podrška aktivnostima usmerenim ka podizanju svesti o značaju zaštite životne sredine i klimatskim promenama (kampanje, istraživanje stavova javnog mnjenja i dr.) (veza sa merom MP_D4 Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana Republike Srbije za period do 2030. sa vizijom do 2050. godine).

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, Ministarstvo turizma i omladine, jedinice lokalne samouprave, organizacije civilnog društva, mediji.

Vrsta mere: informativno-edukativna.

Mera 6.1.7. Uključivanje rodne i antidiskriminacione perspektive u javne politike, planove i projekte u oblasti zaštite životne sredine

Rodna ravnopravnost i osnaživanje žena jedan je od ciljeva održivog razvoja. Merom se obezbeđuje da prilikom kreiranja javnih politika, planova i projekata, budu uzete u obzir rodne razlike, razlike po polu i različiti interesi, potrebe i prioriteti žena i muškaraca i njihovo uključivanje u sve faze planiranja, pripreme, donošenja i sprovođenja javnih politika. Takođe, merom se obezbeđuje i da se da prilikom kreiranja javnih politika, planova i projekata, budu uzete u obzir prava i interesi pripadnika grupa koje su u riziku od diskriminacije i da se prate efekti javnih politika, planova i projekata. Integrisanje rodne ravnopravnosti i obezbeđivanje ravnopravnog uključivanja žena i muškaraca u razvojne pravce za zelenu i cirkularnu ekonomiju, jednak pristup znanjima, informacijama i resursima kako bi imali i jednake šanse usled promena u ekonomiji, načinu funkcionisanja privrede, kao i šanse za nova radna mesta, preduzetništvo i socijalno preduzetništvo predstavljaju izazove su koji su predviđeni i Strategijom za rodnu ravnopravnost za period 2021-2030. godine. Takođe, sistemsko uvođenje antidiskriminacione perspektive u kreiranje, sprovođenje i praćenje javnih politika je obaveza koja proizlazi iz Strategije prevencije i zaštite od diskriminacije za period od 2022. do 2030. godine, čime će se doprineti prevenciji diskriminacije, kao i otklanjanju strukturalne diskriminacije kojoj su izloženi pripadnici pojedinih grupa. U tom smislu potrebno je pripremiti smernice za rodno odgovorno planiranje i sprovođenje dokumenata javnih politika, planova i projekata u oblasti zaštite životne sredine, kao i za izradu rodno odgovornog budžeta.

Mera obuhvata i prikupljanje i analizu rodno osetljivih podataka (razvrstanih po polu, starosnom dobu i drugim ličnim svojstvima) u vezi sa pitanjima životne sredine i u oblastima koja su relevantna za praćenje napretka u ostvarivanju rodne ravnopravnosti i otklanjanja diskriminacije u domenu zaštite životne sredine.

Potrebno je izraditi programe i kontinuirano sprovoditi obuke za rodno odgovorno planiranje i sprovođenje planskih dokumenata i projekata u oblasti zaštite životne sredine za predstavnike i predstavnice organa javne uprave (državnih organa, organa Autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave), kao i za predstavnike i predstavnice organizacija civilnog društva. Takođe, potrebno je kontinuirano sprovođenje edukativnih, informativnih i promotivnih programa i kampanja za podsticanje ravnopravnog učešća žena i muškarca i ohrabrivanja predstavnika i predstavnica osetljivih društvenih grupa da se aktivno uključe u procese donošenja odluka o pitanjima upravljanja životnom sredinom i održivog razvoja.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, Ministarstvo za brigu o porodici i demografiji, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, organizacije civilnog društva.

Vrsta mere: informativno-edukativna.

Mera 6.1.8. Usklađivanje sa horizontalnim zakonodavstvom EU

Ova mera ima za cilj usklađivanje i dodatno prilagođavanje zakonodavstva Republike Srbije sa horizontalnim zakonodavstvom EU.

Ključne aktivnosti odnose se na usklađivanje zakonodavstva i krivičnog prava u oblasti zaštite životne sredine (izmene Krivičnog zakonika) i sprovođenje Direktive EU 2024/1203/EZ o zaštiti životne sredine putem krivičnog prava, kao i usklađivanje sa zahtevima Direktive EU 2004/35/ES o odgovornosti za štetu prema životnoj sredini kroz izradu i usvajanje Zakona o odgovornosti za štetu prema životnoj sredini i odgovarajućih podzakonskih akata.

U cilju veće integracije klimatskih promena u sektorske politike, ali i postupke javnog uvida, prezentacije i javne rasprave, usvojeni su novi Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu i Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, potrebno je doneti, odgovarajuća podzakonska akta. Svi relevantni propisi moraju biti usaglašeni sa članom 6. Direktive EU o staništima.

Većina odredbi INSPIRE Direktive 2007/2/ES transponovana je u Zakon o NIGP-u 2018. godine, koji utvrđuje uspostavljanje i održavanje Nacionalne infrastrukture (geo)prostornih podataka, uključujući podzakonske akte i smernice. Osim zvaničnog geoportala NIGP-a kojim upravlja Republički geodetski zavod, i geoportala AP Vojvodine kojim upravlja Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine, mnogobrojni subjekti INSPIRE osnovali su i upravljaju sopstvenim geoportalima kako bi omogućili vizualizaciju i pristup svojim skupovima podataka. Mera obuhvata sprovođenje zahteva INSPIRE Direktive ključnih za neometani uvid i razmenu podataka koja podrazumeva nadogradnju i funkcionalno unapređenje nacionalnog geoportala NIGP-a (GeoSrbija 2.0), unapređenje distributivnog sistema prostornih i neprostornih podataka i servisa, funkcionalnu i operativnu koordinaciju subjekata za implementaciju i izveštavanje o sprovođenju INSPIRE direktive, odnosno aktivnosti NIGP-a, kao i edukaciju i pružanje podrške subjektima za implementaciju INSPIRE direktive u svoje delokruge rada u skladu sa aktivnostima i pravilima NIGP-a.

U skladu sa mogućim izmenama regulative EU, biće vršeno dalje usklađivanje propisa Republike Srbije.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo pravde, Ministarstvo za evropske integracije, Republički geodetski zavod, odgovorni subjekti NIGP-a, organizacije civilnog društva.

Vrsta mere: regulatorna.

Poseban cilj 6.2: Obezbeđivanje zaštite prava na zdravu i očuvanu životnu sredinu, pristupa informacijama, učešća javnosti u donošenju odluka i pravne zaštite u pitanjima u vezi sa životnom sredinom

Sprovođenje ovog cilja bazirano je na odredbama iz Direktive (EU) 1367/2006 o primeni odredaba Arhuske konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine, kao i direktivama EU 2003/4/ES, 2003/35/ES, 2019/1024/EU i 2007/2/ES.

I ovaj poseban cilj doprinosi realizaciji COR 16 koji promoviše miroljubiva i inkluzivna društva za održivi razvoj, nalaže da se obezbedi pravna zaštita za sve i predviđa da se izgrade delotvorne, odgovorne i inkluzivne institucije na svim nivoima. Takođe doprinosi realizaciji COR 17 koji predviđa jačanje globalnog partnerstava za održivi razvoj, COR 4 koji je posvećen je unapređivanju obrazovanja stanovništva i COR 5 koji je posvećen je unapređivanju rodne ravnopravnosti i osnaživanju žena i devojčica.

Mera 6.2.1. Jačanje kapaciteta za primenu Arhuske konvencije i podizanje znanja i svesti zainteresovanih strana o značaju njene primene

Ova mera se odnosi na jačanje kapaciteta i podizanje znanja i svesti zainteresovanih strana o značaju primene Arhuske konvencije. U tu svrhu planira se dugoročna analiza institucionalnog okvira (naročito sa stanovišta organa i organizacija koje neposredno primenjuju propise od značaja za Arhusku konvenciju; u oblasti obrazovanja i vaspitanja, usavršavanja u procesu rada, javnog informisanja i popularizacije zaštite životne sredine i Arhuske konvencije) i dugoročna analiza uloga regionalnih i lokalnih zajednica i udruženja u sprovođenju Arhuske konvencije, kao i dugoročna procena kapaciteta za primenu Arhuske konvencije.

Potrebna je izrada programa obuke sa radnim materijalom i kontinuirano sprovođenje obuka za državne službenike, službenike jedinica lokalne samouprave i zainteresovane strane.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: organizacije civilnog društva.

Vrsta mere: informativno-edukativna.

Mera 6.2.2. Obezbeđivanje objavljivanja podataka i informacija o životnoj sredini

U okviru ove mere planira se unapređenje nacionalnog registra metapodataka proširenjem skupa informacija o tipovima i obimu dokumentacije, informacija i prikupljenih i vođenih podataka, institucijama u čijem posedu se nalaze podaci ili koje su nadležne za njihovo čuvanje, linkovima ka dokumentima i podacima dostupnim na Internetu, kao i o osobama za kontakt i procedurama za podnošenje zahteva za pristup podacima koji nisu dostupni na Internetu.

U okviru unapređenja sistema za izveštavanje o stanju životne sredine, komunikacije i prosleđivanja podataka uskladiće se sa Strategijom Evropske agencije za životnu sredinu (EEA) - Evropske mreže za informacije i posmatranje životne sredine (Eionet) 2021-2030, čiji su glavni ciljevi:

1. Podrška sprovođenju politike i tranzicijama ka održivosti – stvaranje znanja zasnovano na dokazima kako bi se podstaklo sprovođenje politike i razvoj novih inicijativa za ubrzanu i jaču tranziciju ka održivosti;

2. Obezbeđivanje pravovremenih ulaznih podataka za rešavanje izazova održivosti – izrada ciljnih ulaznih podataka za informisanje i javne rasprave, kroz organizovanje i prenošenje znanja o odgovorima, uključujući inovativna rešenja za društvene izazove;

3. Izgradnja jačih mreža i partnerstava – jačanje mreže kroz aktivnije angažovanje na nivou zemlje kako bi se olakšalo deljenje znanja i stručnosti;

4. Maksimalno iskorišćavanje potencijala podataka, tehnologije i digitalizacije – širenje digitalizacije, uključujući nove tehnologije, veštačku inteligenciju i osmatranja Zemlje koji će dopuniti i potencijalno zameniti uspostavljene izvore informacija kako bi se pružila bolja podrška procesu odlučivanja;

5. Stvaranje resursa za zajedničke ambicije – razvoj stručnosti i kapaciteta kako bi se zadovoljile rastuće potrebe za znanjem, obezbeđivanje i stvaranje raznovrsnih resursa koji su potrebni da bi se ostvarila zajednička vizija.

Potrebna je dalja podrška jedinicama lokalne samouprave za unapređivanje vođenja podataka, izveštavanja i distribucije i objavljivanja informacija i podataka.

Nadležna institucija: Agencija za zaštitu životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo zaštite životne sredine, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, jedinice lokalne samouprave.

Vrsta mere: informativno-edukativna.

Mera 6.2.3. Podizanje kapaciteta zainteresovanih strana za učešće u procesima donošenja odluka o pitanjima u vezi sa životnom sredinom

U svrhu podizanja kapaciteta za ostvarivanje prava na učešće u procesu donošenja odluka potrebna je izrada smernica za identifikovanje i rano uključivanje zainteresovane javnosti (posebno organizacija civilnog društva i osetljivih društvenih grupa) za organe nadležne za zaštitu životne sredine i privredu u procesima donošenja odluka o pitanjima u vezi sa životnom sredinom.

Planirana je izrada registra zainteresovane javnosti na nacionalnom nivou i na nivou jedinica lokalne samouprave.

Radi praćenja delotvornosti učešća javnosti i uključivanja doprinosa javnosti u ishode donetih odluka, vršiće se periodična procena efekata učešća javnosti i kvaliteta procedura u primeni.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, organizacije civilnog društva, jedinice lokalne samouprave, Stalna konferencija gradova i opština.

Vrsta mere: informativno-edukativna.

Mera 6.2.4. Usklađivanje terminologije, zakona i procedura

sa Arhuskom konvencijom i relevantnim odredbama

zakonodavstva EU

Ova mera je prvenstveno regulatornog karaktera, tiče se unapređenja pravnog okvira, procedura u praksi u radu organa javnih vlasti i drugih zainteresovanih aktera. U okviru ove mere potrebno je obezbediti usklađivanje sa svim relevantnim direktivama Evropske unije koje se tiču pristupa informacijama i ostalim koje su delom povezane sa Arhuskom konvencijom, kao i usklađivanje nacionalnog zakonodavstva sa odredbama Arhuske konvencije i svih relevantnih nacionalnih pravnih akata. Planira se pokretanje inicijative za usklađivanje Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja sa principima koji se tiču slobodnog pristupa informacijama sadržanim u Arhuskoj konvenciji i sačuvati dostignuti nivo ostvarivanja prava na pristup informacijama. Potrebno je usvajanje izmena i dopuna Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa kako bi se osiguralo učešće zainteresovane javnosti kao stranke u građanskom postupku; i izmene i pooštravanje kaznene politike u odgovarajućim propisima po pitanju kršenja prava iz oblasti životne sredine i ostvarivanju prava na pravnu zaštitu.

Takođe je potrebna izmena propisa kojima bi bili uspostavljeni odgovarajući mehanizmi koji bi doprineli uklanjanju ili smanjenju finansijskih i drugih barijera.

Osim toga, potrebno je uspostavljanje sistema za praćenje usaglašenosti sa Arhuskom konvencijom.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo pravde, Ministarstvo za evropske integracije, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, u saradnji sa drugim relevantnim ministarstvima i organima javne vlasti, udruženja, regionalni Arhus centri.

Vrsta mere: regulatorna.

Mera 6.2.5. Jačanje kapaciteta institucija za ostvarivanje pravne zaštite po pitanjima životne sredine

U okviru ove mere važno je uspostavljanje praćenja primene Arhuske konvencije sa stanovišta zabrane diskriminacije (po osnovu državljanstva, nacionalnosti ili mesta prebivališta).

Potrebno je uspostavljanje institucionalnih mehanizama pomoći i izrada priručnika o primerima dobre prakse ostvarivanja pravne zaštite u oblasti životne sredine i izrada uputstava javnim tužilaštvima za suzbijanje krivičnih dela protiv životne sredine

U sudovima nisu uspostavljena odeljenja specijalizovanih za predmete iz oblasti zaštite životne sredine a i nedovoljna je obuka sudija i tužilaca za postupanje u predmetima zaštite životne sredine.

Obezbeđivanje prava na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine zahteva uspostavljanje specijalizovanih odeljenja u sudovima i u javnim tužilaštvima za predmete iz oblasti životne sredine. Ova mera realizovaće se kroz sprovođenje odgovarajućih obuka i programa za sudije, stručne saradnike i tužioce usmerenih na sticanje znanja vezanih za ekološke slučajeve. Za realizaciju uspostavljanja specijalizovanih odeljenja u sudovima za predmete iz oblasti životne sredine je potrebno izvršiti reorganizaciju sistema uređenja sudova, kao i javnim tužilaštvima. Sredstva neophodna za realizaciju novog zapošljavanja obezbediće se u okviru planiranih budžetskih sredstava za predmetnu godinu, te po tom osnovu neće biti potrebe za obezbeđivanjem dodatnih finansijskih sredstava.

Nadležna institucija: Pravosudna akademija.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo zaštite životne sredine, VSS, VST.

Vrsta mere: institucionalno-upravljačko-organizaciona.

Poseban cilj 6.3: Dalji razvoj sistema za praćenje kvaliteta činilaca životne sredine i uticaja klimatskih promena

Sprovođenje ovog cilja bazirano je na članu 74. Zakona o zaštiti životne sredine i odredbama iz sektorskih direktiva EU u vezi monitoringa kvaliteta činilaca životne sredine.

Ovaj poseban cilj doprinosi realizaciji COR 13 koji nalaže da se preduzme hitna akcija u borbi protiv klimatskih promena i njihovih posledica. Takođe doprinosi realizaciji COR 17 koji predviđa jačanje partnerstava za održivi razvoj.

Mera 6.3.1. Unapređenje nacionalne mreže za monitoring kvaliteta životne sredine i uticaja klimatskih promena

Potrebno je dalje unaprediti sistem monitoringa u oblasti zaštite životne sredine. Potrebno je dalje proširenje mreže za monitoring kvaliteta činilaca životne sredine i uticaja klimatskih promena, kao i povećanje broja parametara za praćenje.

Potrebno je uspostaviti efikasan i stalan sistem finansiranja aktivnosti implementacije programa praćenje stanja voda u skladu sa Okvirnom direktivom o vodama i povećanje kapaciteta Agencije za zaštitu životne sredine u pogledu kadrovske i laboratorijske opreme, što će povećati obim ispitivanja elemenata kvaliteta vode (biološki, hemijski i fizičko-hemijski parametri, specifične zagađujuće materije, prioritetne i prioritetne opasne materije). Neophodno je i kadrovsko jačanje potencijala za operativno sprovođenje monitoringa u skladu sa zahtevima Okvirnom direktivom o vodama. Potrebno je izraditi programe monitoringa. Razvoj monitoringa kvaliteta površinskih i podzemnih voda, koji sprovodi Agencija za zaštitu životne sredine, bazirati na urađenom „Višegodišnjem programu monitoringa površinskih i podzemnih voda u Republici Srbiji do 2027. godine” koji se zasniva na Strategiji upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2034. godine i Planu upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2027. godine. Višegodišnji program monitoringa površinskih i podzemnih voda obuhvata potrebna finansijska sredstva, kadrove i opremu za šestogodišnji period sprovođenja kako predviđa Okvirna direktiva o vodama. Odgovorna institucija za realizaciju je Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede – Republička direkcija za vode.

Potrebno je povećanje kapaciteta za monitoring meteoroloških parametara, parametara vezanih za zemljište i vode, naročito obezbeđivanje praćenja uticaja klimatskih promena, uključujući praćenje gubitaka i šteta. Potrebno je unapređenje monitoringa uticaja klimatskih promena, odnosno unapređenje sistema Republičkog hidrometeorološkog zavoda za agrometeorološki monitoring povećanjem broja meteoroloških, agrometeoroloških stanica za merenje vlažnosti zemljišta, hidroloških stanica površinskih i podzemnih voda, čime bi se poboljšao monitoring i najava vremenskih uslova na različitim vremenskim razmerama prognoza, prilagođenih potrebama poljoprivrednih proizvođača, kao i unapređenje komunikacije između pružaoca pravovremenih informacija i korisnika.

Potrebno je nabaviti dodatnu mernu opremu za monitoring voda, vazduha, zemljišta, biodiverziteta i dr. i uspostaviti nove merne stanice.

Podizanje kapaciteta organizacijom obuka i povećanjem broja zaposlenih u institucijama koje se bave monitoringom je neophodno. Sredstva neophodna za realizaciju novog zapošljavanja obezbediće se u okviru planiranih budžetskih sredstava za predmetnu godinu, te po tom osnovu neće biti potrebe za obezbeđivanjem dodatnih finansijskih sredstava

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine, Agencija za zaštitu životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Republički hidrometeorološki zavod, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede – Republička direkcija za vode, Zavod za zaštitu prirode Srbije, Institut za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut”.

Vrsta mere: obezbeđivanje dobara i usluga od strane učesnika u planskom sistemu.

Mera 6.3.2. Podrška razvoju lokalnih mreža za monitoring kvaliteta životne sredine

Ova mera odnosi se na podršku razvoju lokalnih mreža za monitoring kvaliteta životne sredine, analizom postojećeg stanja i potreba monitoringa u jedinicama lokalne samouprave, izradom plana optimizacije, kako bi monitoring bio u potpunosti usklađen sa potrebama koje proizilaze iz zakonske regulative. U planu je i sprovođenje obuka za zaposlene u jedinicama lokalne samouprave koji su zaduženi za poslove monitoringa kvaliteta životne sredine.

Nadležna institucija: Ministarstvo zaštite životne sredine, Agencija za zaštitu životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine, jedinice lokalne samouprave.

Vrsta mere: informativno-edukativna.

Mera 6.3.3. Unapređivanje informacionog sistema zaštite životne sredine Republike Srbije

U okviru ove mere potrebno je unapređenje informacionog sistema zaštite životne sredine.

Agencija za zaštitu životne sredine od svog osnivanja 2004. godine sarađuje sa Evropskom agencijom za životnu sredinu (EEA) i Evropskom mrežom za informacije i posmatranje životne sredine (Eionet). Ocenjivanje dostavljanja podataka o životnoj sredini i klimi u okviru Eionet „ključnih tokova podataka” se objavljuje od 2005. godine u EEA godišnjim izveštajima. Ovo ocenjivanje učinka izveštavanja zemalja na osnovu ključnih tokova podataka smatra se važnim podsticajem koji doprinosi poboljšanju izveštavanja članica EEA i pridruženih zemalja, među kojima je i Republika Srbija. Agencija je deo EEA mreže koja povezuje institucija iz 38 zemalja članica i zemalja saradnica, pružajući podatke i informacije o životnoj sredini i klimi. Prema takvom uzornom modelu, Agencija je proširila bazu znanja o životnoj sredini na nacionalnom nivou stvorivši Zajednički informacioni sistem životne sredine Republike Srbije.

Potrebno je dalje uspostavljanje i unapređivanje sistema za ispunjavanje obaveza izveštavanja prema EU, kao i izrada indikatora prema metodologiji EU i prilagođavanje odgovarajuće nacionalne metodologije. Ovo uključuje prilagođavanje zakonskih zahteva, institucionalne odgovornosti i kapacitete, kao i metodološke osnove.

Informacioni sistem životne sredine Republike Srbije (SSEIS) je decentralizovan, ali integrisan sistem koji poboljšava kvalitet, pristupačnost, dostupnost i razumevanje informacija o životnoj sredini. Stvorena je osnova informacionog sistema o životnoj sredini kao ključnog pokretača rasta nacionalne baze znanja koja integriše mnoštvo informacija iz nacionalnih mreža – od državnih organa, lokalne samouprave, privrede, nauke, civilnog sektora, medija i javnosti – objedinjujući zajedničku inicijativu prema različitim korisnicima sa ciljem prikupljanja i deljenja zajedničkih informacija o životnoj sredini. Potrebno je dalje prilagođavanje informacionog sistema kako bi se zadovoljili svi zahtevi za kvalitetnim informacijama obezbeđujući nacionalne potrebe i potrebe izveštavanja prema EU.

Potrebno je ojačati administrativni kapacitet Agencije za zaštitu životne sredine obezbeđivanjem dovoljnog broja zaposlenih i pružanjem dopunske obuke za kreiranje i razvoj indikatora i podršku u ažuriranju portala „Nacionalna lista indikatora zaštite životne sredine”. Sredstva neophodna za realizaciju novog zapošljavanja obezbediće se u okviru planiranih budžetskih sredstava za predmetnu godinu, te po tom osnovu neće biti potrebe za obezbeđivanjem dodatnih finansijskih sredstava.

Neophodna je podrška uspostavljanju lokalnih registara izvora zagađivanja životne sredine, koristeći već postojeći informacioni sistem na kome je zasnovan Nacionalni registar izvora zagađivanja. To će omogućiti bolje sagledavanje zagađenja u Republici Srbiji i jednostavnije analize podataka kako bi se kreirale efikasne politike za zaštitu životne sredine na nacionalnom i na lokalnom nivou.

Nadležna institucija: Agencija za zaštitu životne sredine.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo zaštite životne sredine, jedinice lokalane samouprave.

Vrsta mere: obezbeđivanje dobara i pružanje usluga od strane učesnika u planskom sistemu.

Poseban cilj 6.4: Unapređenje sistema finansiranja zaštite životne sredine

Ovaj poseban cilj doprinosi realizaciji COR 17 koji predviđa jačanje partnerstava za održivi razvoj, kao i realizaciji COR 15, naročito 15.a i 15.b.

Mera 6.4.1. Reformisanje instrumenata finansiranja zaštite životne sredine

Postavljanje zaštite životne sredine u fokus javnih politika pretpostavlja promenu sistemskog okvira za planiranje i realizaciju investicija.

Potrebna je analiza instrumenata za održivo finansiranje, uključujući naknade, u cilju efikasne realizacije programa i projekata u oblasti zaštite životne sredine i obezbeđivanja dugoročnog stabilnog i održivog finansiranja sistema zaštite životne sredine. Mera podrazumeva definisanje i uspostavljanje institucionalnog, pravnog i organizacionog okvira za održivi sistem finansiranja i namensko korišćenje sredstava prikupljenih od taksi i naknada u oblasti zaštite životne sredine. Planira se uspostavljanje punog funkcionisanja sistema za održivo finansiranje u oblasti zaštite životne sredine uvođenjem „zelenog” budžetiranja, odnosno izradom i primenom obavezujuće metodologije za obeležavanje zelenih rashoda.

Nadležna institucija: Ministarstvo finansija.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo zaštite životne sredine, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstvo rudarstva i energetike, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukutre, Ministarstvo privrede, jedinice lokalne samouprave, organizacije civilnog društva.

Vrsta mere: regulatorna.

Mera 6.4.2. Uspostavljanje mehanizma za finansijsku podršku klimatski neutralnoj i zelenoj transformaciji privrede i društva

Mera podrazumeva identifikaciju modela i mehanizama za finansijsku podršku klimatski neutralnoj i zelenoj transformaciji privrede i društva (subvencije, finansijske instrumente, modele javno-privatnog partnerstva), i izvora finansiranja (nacionalni, bilateralni, regionalni, EU, međunarodni) kako bi se podržala zelena transformacija srpske privrede koja će doprineti ublažavanju klimatskih promena, a u skladu sa mogućim promenama klime. Ovi modeli i potencijalni finansijski izvori treba da budu u skladu sa dokumentima javnih politika. Takođe treba imati u vidu da zelena tranzicija donosi mnoge socio-ekonomske i druge izazove koje treba uzeti u obzir, kao i da je potrebno razmotriti inovativnu finansijsku pomoć, kao što su zelene obveznice.

Predviđeno smanjenje emisija GHG podrazumeva značajno smanjenje broja radnih mesta u energetskom sektoru i značajan porast radnih mesta u građevinarstvu i šumarstvu i šumarskom sektoru. Zato treba stvoriti finansijske i mehanizme jačanja kapaciteta i edukacije koji će olakšati prelazak radnika iz sektora za smanjenjem ekonomskih aktivnosti u one kod kojih se očekuje rast.

Nadležna institucija: Ministarstvo finansija.

Partneri u sprovođenju: Ministarstvo zaštite životne sredine, Ministarstvo rudarstva i energetike, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Vrsta mere: podsticajna.

Tabela 7.1. Pregled doprinosa ciljeva Strategije ciljevima održivog razvoja Agende 2030

7.2. Troškovi i finansiranje Strategije do 2033. godine i analiza finansijskih efekata

7.2.1. Projekcije troškova za sprovođenje Strategije

Procenjeni okvirni troškovi za ostvarivanje ciljeva Strategije za period do 2033. godine su dati na osnovu već utvrđenih troškova dokumenata javnih politika čijim sprovođenjem se ostvaruju ciljevi Strategije i troškova za sprovođenje ključnih mera dokumenata javnih politika koje nisu već utvrđene u tim dokumentima javnih politika. Za procenu troškova su korišćeni i podaci dati u Specifičnim planovima implementacije odgovarajućih direktiva EU koje su relevantne za Strategiju.

Sve novčane vrednosti koje su preuzete iz postojećih dokumenata su ukoliko je postojala potreba korigovane u skladu sa promenom cena (zvaničnom stopom inflacije), tako da su iznosi navedeni u ovoj strategiji dati u stalnim cenama iz 2024. godine.

Troškovi koji se odnose na dekarbonizaciju i klimatske promene su izračunati na osnovu podataka navedenih u Strategiji niskougljeničnog razvoja Republike Srbije, Integrisanom nacionalnom energetskom i klimatskom planu Republike Srbije za period do 2030. godine sa vizijom do 2050. godine i Programu prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove za period od 2023. do 2030. godine.

Ukupni procenjeni okvirni troškovi u okviru oblasti dekarbonizacije, klime, energetike i mobilnosti iznose 19,092 milijardi EUR za period do 2033. godine20. Od navedenog iznosa 13,398 milijardi EUR je predviđeno postojećim planskim dokumentima do 2030. godine, dok je preostalih 5,695 milijardi EUR za period 2031–2033. procenjeno na osnovu finansijskih projekcija datih u Strategiji niskougljeničnog razvoja Republike Srbije (1,891 milijardi EUR godišnje). Predviđeno je da će većinu troškova snositi domaćinstva i privredni subjekti kao potrošači i/ili investitori (potrošači 63% i investitori 33% do 2030. godine, a 68% i 26% u periodu posle 2030. godine, respektivno). Preostalih 4%, odnosno 6% troškova ulaganja u periodu do i posle 2030. godine, predviđeno je da se finansira iz budžetskih sredstava. Najveći dodatni investicioni troškovi povezani su sa energetskim sektorom. Procesom dekarbonizacije pokrenuće se niz dodatnih investicija, ali poseban fokus će biti na dodatnim ulaganjima u elektroenergetsku mrežu usled povećanja udela OIE.

Investicioni troškovi iznose 19,089 milijardi EUR. Administrativni troškovi (plate i obuke zaposlenih) iznose ukupno 3 miliona EUR tokom sprovođenja Strategije.21

–––––––––––––––

20 Troškovi obuhvataju sprovođenje Strategije niskougljeničnog razvoja Republike Srbije, Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana Republike Srbije za period do 2030. godine sa vizijom do 2050. godine, Programa prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove za period od 2023. do 2030. godine i nacrta Specifičnog plana implementacije za direktivu EU o sistemu trgovine emisionim jedinicama GHG (EU ETS).

21 Administrativni troškovi su dati na osnovu podataka iz Strategije niskougljeničnog razvoja Republike Srbije.

Ovde nisu uračunati troškovi primene mehanizma za usklađivanje sa EU sistemom trgovine GHG emisijama (EU ETS).

Procena ukupnih troškova koji se odnose na oblast cirkularne ekonomije je data na osnovu Programa upravljanja otpadom u Republici Srbija za period 2022–2031. godina, Programa razvoja cirkularne ekonomije u Republici Srbiji za period 2026–2030. godine i Programa upravljanja muljem u Republici Srbiji za period 2022–2031.

Ukupni procenjeni okvirni troškovi u okviru oblasti cirkularne ekonomije iznose 1,299 milijardi EUR za period do 2033. godine.22 Ukupni investicioni troškovi za razvoj sistema upravljanja komunalnim otpadom kroz efikasnije iskorišćenje otpada u periodu sprovođenja Strategije su procenjeni na 823,84 miliona EUR. Investicioni troškovi izgradnje kapaciteta za sakupljanje i tretman opasnog i ostalih vrsta otpada u periodu do 2033. godine su procenjeni na 115,75 miliona EUR. Troškovi podrške izgradnji kapaciteta za iskorišćenje otpadnog mulja iz postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda za navedeni period su procenjeni su na 357,08 miliona EUR.

Pored investicionih, procenjeni su i administrativni i ostali troškovi u iznosu od 2,155 miliona EUR. Ovi troškovi obuhvataju administrativne troškove (plate i obuke zaposlenih), kao i ostale troškove (edukaciju privrednih subjekata, razvoj dodatnih mehanizama finansijskih podsticaja za privredu i pružanje direktne tehničke pomoći odabranom broju preduzeća u izradi poslovnih akcionih planova za usvajanje principa cirkularne ekonomije, kao i podsticanje saradnje između naučno-istraživačkih organizacija i privrednih subjekata u oblasti inovacija i optimizacije proizvodnje, kao i integrisanje bezbednog upravljanja hemikalijama u koncept razvoja cirkularne ekonomije).

Tabela 7.2. Ukupni procenjeni okvirni troškovi u oblasti cirkularne ekonomije (u hiljadama EUR, konstantne cene iz 2024.)

Oblast

do 2033.

Razvoj sistema upravljanja komunalnim otpadom kroz efikasnije iskorišćenje otpada

823.856

Izgradnja kapaciteta za sakupljanje i tretman opasnog otpada

115.750

Izgradnja kapaciteta za iskorišćenje otpadnog mulja iz postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda

357.080

Investicioni troškovi

1.296.686

Integrisanje bezbednog upravljanja hemikalijama u koncept razvoja cirkularne ekonomije

47

Ostali troškovi podrške razvoju cirkularne ekonomije

2.061

Administrativni i ostali troškovi

2.155

Ukupni troškovi

1.298.841

Procena ukupnih troškova u oblasti smanjenja zagađenja je data na osnovu Programa zaštite vazduha u Republici Srbiji za period od 2022. do 2030. godine sa Akcionim planom, Strategije upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2034. godine, Plana upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2027. godine i Specifičnih planova implementacije za svaku od odgovarajućih direktiva EU u oblasti upravljanja vodama i industrijskim emisijama.

Ukupni procenjeni okvirni troškovi u okviru oblasti smanjenja zagađenja u periodu do 2033. godine iznose oko 5,675 milijardi EUR.23 Ukupan iznos investicionih troškova neophodnih za smanjenje zagađenja u Republici Srbiji do 2033. godine iznosi 5,599 milijardi EUR, uključujući i finansijske podsticaje. Administrativni (plate i obuke zaposlenih) i ostali troškovi (koji se odnose na uvođenje određenih procedura, izradu strateških dokumenata – planova i studija, izradu tehničke dokumentacije, sprovođenje monitoringa i slično) iznose 0,075 milijardi EUR.

–––––––––––––––

22 Uključuje troškove Programa upravljanja otpadom u Republici Srbija za period 2022–2031. godina, Programa razvoja cirkularne ekonomije u Republici Srbiji za period 2026–2030. godine i Programa upravljanja muljem u Republici Srbiji za period 2022–2031.

23 Troškovi obuhvataju sprovođenje mera i aktivnosti iz Programa zaštite vazduha u Republici Srbiji za period od 2022. do 2030. godine sa Akcionim planom, Strategije upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2034. godine, Plana upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2027. godine, kao i Specifičnih planova implementacije za svaku od odgovarajućih direktiva EU u oblasti upravljanja vodama i industrijskih emisija

Od ukupnog iznosa troškova neophodnih za prevenciju i kontrolu zagađenja iz industrije (1.311.427 hiljada EUR) iznos od 0,421 milion EUR predstavlja trošak preduzeća u periodu do 2033. godine.

Tabela 7.3. Ukupni procenjeni okvirni troškovi u oblasti smanjenja zagađenja za period do 2033. godine (u hiljadama EUR, konstantne cene iz 2024.)

Oblast

do 2033.

Poboljšanje kvaliteta vazduha

2.594.610

Unapređenje kvaliteta voda kroz integralno upravljanje vodama uz efektivnu kontrolu zagađenja

1.693.107

Prevencija i kontrola zagađenja iz industrije, integrisano upravljanje hemikalijama i upravljanje rizikom od velikih udesa koji uključuju opasne supstance

1.311.427

Investicioni troškovi

5.599.144

Poboljšanje kvaliteta vazduha

5.900

Unapređenje kvaliteta voda kroz integralno upravljanje vodama uz efektivnu kontrolu zagađenja

54.307

Unapređenje stanja i kvaliteta zemljišta sprečavanjem zagađenja i degradacije

10.000

Prevencija i kontrola zagađenja iz industrije, integrisano upravljanje hemikalijama i upravljanje rizikom od velikih udesa koji uključuju opasne supstance

4.845

Smanjenje nivoa buke i nejonizujućeg zračenja i zaštita od jonizujućeg zračenja

811

Administrativni i ostali troškovi

75.863

Ukupni troškovi

5.675.007

Procena ukupnih troškova u oblasti biodiverziteta je data na osnovu projekcija koje su za prethodni trogodišnji period prikazane u Programu zaštite prirode Republike Srbije za period od 2021. do 2023. godine.

Ukupan iznos neophodnih troškova za unapređenje zaštite prirode i biodiverziteta i njihovo održivo korišćenje u periodu do 2033. godine iznosi 406 miliona EUR.24 Ukupni procenjeni okvirni troškovi potrebni u oblasti biodiverziteta obuhvataju praćenje i smanjenje pritisaka na biodiverzitet i razvijanje efikasnog sistema upravljanja vrstama, tipovima staništa, zaštićenim područjima i ekološkom mrežom uključujući i NATURA 2000, kao i troškove za finansiranje zaštićenih područja. Od navedenog iznosa 396 miliona EUR se odnosi na investicione troškove, a deset miliona EUR na administrativne troškove (plate i obuke zaposlenih) i ostale troškove (izrada planskih dokumenata, planova upravljanja i dr.).

Procena ukupnih troškova u oblasti održive poljoprivrede je data na osnovu podataka koji su prikupljeni za potrebe izrade „IPARD Program Republike Srbije za period 2021-2027.” i informacija Uprave za poljoprivredno zemljište.

Ukupan iznos troškova koji se odnose na smanjenje negativnog uticaja poljoprivredno-prehrambenog sektora na životnu sredinu i povećanje otpornosti na izmenjene klimatske uslove je 664 miliona EUR.25 Od tog iznosa 580 miliona evra je predviđeno u postojećem dokumentu „IPARD Program Republike Srbije za period 2021–2027.”26

Od navedenog iznosa 655 miliona EUR čine investicioni troškovi, dok se 9 miliona EUR odnosi na administrativne troškove (plate i obuke zaposlenih) i ostale troškove (izrada strateških dokumenata i dr.).

Ukupan iznos troškova za ostvarivanje mera podizanja kapaciteta i nivoa znanja za primenu Zelene agende na svim nivoima, obezbeđivanje zaštite prava na zdravu i očuvanu

–––––––––––––––

24 Troškovi izračunati na osnovu projekcija koje su za prethodni trogodišnji period prikazane u Programu zaštite prirode Republike Srbije za period od 2021. do 2023. godine i projekcija troškova za finansiranje zaštićenih područja

25 Troškovi dati na osnovu podataka koji su prikupljeni za potrebe izrade nacrta Nacionalnog programa za poljoprivredu za period 2022–2024. godina, nacrta Nacionalnog programa ruralnog razvoja za period 2022–2024. godine, dokumenta „IPARD Program Republike Srbije za period 2021–2027” i informacija Uprave za poljoprivredno zemljište.

26 https://uap.gov.rs/ipard-iii-podrska-ruralnom-razvoju/ Odlukom EK broj S(2022)1537 od 9. marta 2022. godine usvojen je IPARD III program Republike Srbije za period 2021–2027. godine. Finansijski doprinos EU za IPARD III program povećan je u odnosu na prethodni programski period i iznosi 288 miliona evra. Očekuje se da će ova podrška EU, zajedno sa nacionalnim i privatnim doprinosom korisnika, rezultirati invetsicijama u srpski agrar od preko 580 miliona evra.

životnu sredinu, pristupa informacijama, učešća javnosti u donošenju odluka i pravne zaštite u pitanjima u vezi sa životnom sredinom, dalji razvoj sistema za praćenje kvaliteta činilaca životne sredine i uticaja klimatskih promena, kao i unapređenje sistema finansiranja zaštite životne sredine je procenjen za period do 2033. u iznosu od 98 miliona EUR.27 Navedeni iznos se odnosi na administrativne (plate i obuke zaposlenih) i ostale troškove (izrada strateških dokumenata, uvođenje procedura, troškovi nabavke opreme za monitoring, opreme za inspekcijski nadzor i dr.).

Ukupni troškovi po oblastima Strategije

U tabeli 7.4. su predstavljeni ukupni troškovi za ostvarivanje ciljeva predviđenih Strategijom. Ukupni troškovi su podeljeni po prethodno navedenim oblastima koje pokriva Strategija, kao i prema tipu na investicione i administrativne i ostale troškove.

Ukupni procenjeni okvirni troškovi za ostvarivanje ciljeva Strategije u periodu do 2033. godina iznose 27,23 milijarde EUR. Od toga investicioni troškovi iznose 27,04 milijardi EUR, dok 197 miliona EUR predstavljaju administrativni i ostali troškovi. Ovde nisu uračunati troškovi primene mehanizma za usklađivanje sa EU sistemom trgovine GHG emisijama (EU ETS).

Tabela 7.4. Ukupni procenjeni okvirni troškovi po oblastima Strategije u periodu do 2033. (milioni EUR, konstantne cene iz 2024.)

Oblast

Ukupno do 2033.

%

%

1

Dekarbonizacija i klimatske promene*

19.092

70,10

Investicije

19.089

99,98

Administrativni i ostali troškovi

3

0,02

2

Cirkularna ekonomija

1.299

4,77

Investicije

1.297

99,85

Administrativni i ostali troškovi

2

0,15

3

Smanjenje zagađenja

5.675

20,84

Investicije

5.599

98,67

Administrativni i ostali troškovi

76

1,34

4

Biodiverzitet

406

1,49

Investicije

396

97,54

Administrativni i ostali troškovi

10

2,46

5

Održiva poljoprivreda

664

2,44

Investicije

655

98,64

Administrativni i ostali troškovi

9

1,36

6

Horizontalna pitanja

98

0,36

Investicije

0

0

Administrativni i ostali troškovi

98

100,00

UKUPNO

27.234

100,00

Investicije

27.037

99,28

Administrativni i ostali troškovi

197

0,72

* Nisu uračunati troškovi primene mehanizma za usklađivanje sa EU sistemom trgovine GHG emisijama (EU ETS)

Na slici 7.8. je predstavljeno učešće troškova svih stubova Zelene agende u BDP-u Republike Srbije tokom perioda sprovođenja Strategije. Pod pretpostavkom da će se prosečna godišnja stopa ekonomskog rasta u Republici Srbiji kretati oko 3,0% u periodu do 2033. godine, učešće troškova svih stubova Zelene agende bi u pojedinim godinama dostizalo 5,0% BDP-a.

Slika 7.8. Učešće troškova za ostvarivanje ciljeva Strategije u BDP-u (%)

Vrednosti izračunatih troškova za ostvarivanje ciljeva Strategije u periodu do 2033. godine su date u konstantnim (stalnim) cenama iz 2024. godine (inflacija nije uključena). U narednom periodu, prilikom realizacije svake od navedenih mera, date procenjene vrednosti troškova bi trebalo korigovati na osnovu aktuelne stope inflacije.

U tabeli 7.5. su predstavljeni ukupni troškovi za ostvarivanje ciljeva Strategije, zatim deo tih troškova koji su već predviđeni u drugim postojećim planskim dokumentima (strategije, programi i akcioni planovi) i dodatni troškovi koji nastaju primenom ove Strategije, a koji nisu utvrđeni u već usvojenim drugim planskim dokumentima relevantnim za sprovođenje ove Strategije.

–––––––––––––––

27 Troškovi na osnovu Priručnika za utvrđivanje troškova javnih politika i propisa (RSJP) i Nacrta akcionog plana za razvoj administrativnih kapaciteta i na osnovu liste standardnih cena/troškova za izradu planskih dokumenata i propisa

Tabela 7.5. Pregled okvirnih predviđenih i dodatnih troškova za ostvarivanje ciljeva Strategije u periodu do 2033. (milioni EUR, konstantne cene iz 2024. godine)

Oblast

Ukupni troškovi za ostvarivanje ciljeva Strategije

Troškovi predviđeni postojećim planskim dokumentima

Dodatni troškovi predviđeni Strategijom

Dekarbonizacija i klimatske promene*

19.092

13.398

5.694

Cirkularna ekonomija

1.299

817

482

Smanjenje zagađenja

5.675

4.351

1.324

Biodiverzitet

406

-

406

Poljoprivreda

664

580

84

Horizontalna pitanja

98

-

98

UKUPNO

27.234

19.146

8.088

* Nisu uračunati troškovi primene mehanizma za usklađivanje sa EU sistemom trgovine GHG emisijama (EU ETS).

Za ostvarivanje ciljeva Strategije u periodu do 2033. godine neophodno je obezbediti 27,23 milijarde EUR. Do sada je kroz postojeća planska dokumenta koja pokrivaju date oblasti i sektore prepoznato i planirano 19,15 milijardi EUR. Ova Strategija predviđa još dodatnih 8,09 milijardi EUR za troškove koji nisu obuhvaćeni postojećim planskim dokumentima. Ovde nisu uračunati troškovi primene mehanizma za usklađivanje sa EU sistemom trgovine GHG emisijama (EU ETS).

Sredstva koja su već alocirana, pored prihoda iz budžeta Republike Srbije, kroz kreditne linije (oko 4,7 milijarde EUR) predstavljaju značajan deo ukupnih ulaganja u životnu sredinu u svim sektorima, a posebno za prečišćavanje otpadnih voda i upravljanje otpadom. Procena pokazuje da je oko 381 milion EUR u implementaciji ili programirano iz fondova EU (ne uključujući nacionalno sufinansiranje i operativni program za 2024-2027.). Različiti bilateralni grantovi doprinose investiciji sa oko 90,8 miliona EUR.

7.2.2. Izvori finansiranja i finansijski instrumenti

Implementacija mera i aktivnosti i ispunjavanje ciljeva Strategije zaštite životne sredine – Zelena agenda za Srbiju, zahtevaće značajna ulaganja kako iz javnog sektora tako i iz privatnog sektora i podršku međunarodnih organizacija. Za ovu svrhu Republika Srbija ima na raspolaganju više finansijskih instrumenata koji se mogu koristiti za finansiranje održivih projekata. Izbor i podobnost finansijskih instrumenata zavisiće od tipa projekta koji se finansira, podobnosti regulatornog okvira, ekonomskih pretpostavki i uslova za njegovu primenu, kao i interesa donora i investitora. Prethodno je potrebno uspostaviti adekvatnu saradnju između lokalnih zainteresovanih strana i finansijskih i međunarodnih institucija kako bi se opseg i sadržina finansijskih instrumenata prilagodila specifičnim potrebama i ciljevima Strategije.

Za finansiranje mera i aktivnosti i ispunjavanje ciljeva Strategije mogu se koristiti sledeći izvori finansiranja:

Sredstva budžeta

1) Sredstva budžeta (republički, pokrajinski i budžeti lokalnih samouprava)

Glavni domaći izvor finansiranja zaštite životne sredine je budžet Republike Srbije, a raspodela sredstava zavisi od mogućnosti bilansa budžeta. Ostali izvori uključuju budžete jedinica lokalnih samouprava, prihode od naknada i taksi, kao i fondove komercijalnog sektora. Prema Zakonu o budžetu za svaku godinu, izdvajaju se finansijska sredstva za zaštitu životne sredine.

Fondovi EU

1) Nacionalni IPA programi (regionalni, prekogranična saradnja, godišnji i višegodišnji/sektorski operativni programi):

− Instrument za pretpristupnu pomoć, IPA III, predviđa poseban deo programske šeme za sprovođenje Zelene agende i održive povezanosti (Annex 5 – EU Support to Speed up the Implementation of the Green Agenda in Serbia). Korisnici IPA fondova su ohrabreni da razvijaju energetsku efikasnost i obnovljive izvore energije, te da pređu na resursno efikasne, bezbedne i održive niskougljenične ekonomije u skladu sa širim ciljevima EU za borbu protiv klimatskih promena i zaštitu životne sredine;

− Programi prekogranične i transnacionalne saradnje se jednim imenom nazivaju programima teritorijalne saradnje ili INTERREG programima. Programi predstavljaju finansijsku podršku saradnji pograničnih teritorija susednih država (prekogranična saradnja) ili saradnji delova ili celih država (transnacionalna saradnja) na rešavanju pitanja od zajedničkog interesa kao što su upravljanje otpadom, pružanje usluga u različitim sektorima - kulturna i ekonomska saradnja, turizam, saobraćaj itd;

− Instrument za pretpristupnu pomoć, IPARD. Instrument za pretpristupnu pomoć (IPA) uključuje podršku za IPA programe ruralnog razvoja (IPARD). IPARD se posebno fokusira na ruralna područja i sektore poljoprivrede i prehrambene industrije zemalja u procesu pristupanja Evropskoj uniji. IPARD III programi obuhvataju period od 2021. do 2027. godine. IPARD III ima za cilj povećanje konkurentnosti srpske prehrambene industrije, unapređenje digitalizacije i smanjenje uticaja klimatskih promena putem mera prilagođavanja. Takođe, program ima za cilj povećanje nivoa veština poljoprivrednika, olakšavanje prenosa tehnologije i investicija u istraživanje i razvoj, kao i održivi razvoj turizma. Program podržava investicije koje se odnose na nabavku opreme i mašina, izgradnju i rekonstrukciju objekata, s ciljem dostizanja standarda EU u oblasti prečišćavanja otpadnih voda, bezbednosti hrane, zaštite životinja i zaštite životne sredine;

2) WBIF mehanizam za kombinovano finansiranje (IPA fondovi), podrška bilateralnih donatora i krediti međunarodnih finansijskih institucija:

– Instrumenti kombinovanog finansiranja (Blended finance instruments) predstavljaju inovativan pristup za mobilizaciju sredstava za projekte održivog razvoja kombinovanjem resursa iz javnog i privatnog sektora. U pristupu korišćenja instrumenata kombinovanog finansiranja, fondovi se spajaju da podrže projekte koji pružaju finansijske dobitke i pozitivne društvene ili ekološke uticaje;

− Zapadnobalkanski investicioni okvir (The Western Balkans Investment Framework, WBIF). WBIF podržava socio-ekonomski razvoj i pristupanje EU u zemljama Zapadnog Balkana putem pružanja finansiranja i tehničke pomoći za strateške investicije. To je zajednička inicijativa EU, finansijskih institucija, bilateralnih donatora i vlada zemalja Zapadnog Balkana. Prioriteti utvrđeni u Ekonomskom i investicionom planu za Zapadni Balkan 2021–2027. takođe su prioriteti WVIF-a, koji između ostalog uključuje i Zelenu agendu;

3) Ostali EU programi

− Okvirni program Horizont Evropa (Horizon Europe). Ovaj program finansiranja istraživanja i inovacija podržava projekte koji ciljaju na rešavanje izazova klimatskih promena i zaštite životne sredine kroz inovativna rešenja i tehnologije. Horizont Evropa je okvirni program EU za istraživanje i inovacije koji traje od 2021. do 2027. godine za borbu protiv klimatskih promena, pomaže u ostvarivanju ciljeva održivog razvoja UN i podstiče konkurentnost i rast EU;

− Connecting Europe Facility (CEF) je instrument finansiranja Evropske unije koji promoviše rast, stvaranje radnih mesta i konkurentnost kroz ciljane investicije u infrastrukturu na evropskom nivou. Podržava razvoj visokoproduktivnih, održivih i efikasno povezanih transevropskih mreža u oblastima transporta, energetike i digitalnih usluga. CEF je podeljen na tri sektora: energetika, telekomunikacije i transport. Jedan od ključnih prioriteta CEF je omogućavanje i jačanje sinergije između ova tri sektora. Republika Srbija se pridružila SEF-u 2017. godini započinjanjem rekonstrukcije brodskih prevodnica na Đerdapu I i Đerdapu II;

− Program LIFE (LIFE Programme). Program LIFE 2021-2027. je jedini program finansiranja Evropske unije koji je u potpunosti posvećen ciljevima zaštite životne sredine, klime i energetike. Doprinosi prelasku ka čistoj, cirkularnoj, energetski efikasnoj, klimatski neutralnoj ekonomiji i ekonomiji otpornoj na klimatske promene, uključujući tranziciju ka čistoj energiji, kako bi se zaštitio i poboljšao kvalitet životne sredine. Program LIFE 2021-2027. podeljen je na četiri potprograma: 1) Priroda i biodiverzitet, 2) Cirkularna ekonomija i kvalitet života, 3) Ublažavanje klimatskih promena i prilagođavanje, i 4) Tranzicija ka čistoj energiji. Republika Srbija još uvek nije korisnik ovog programa.

Grantovi bilateralnih donatora

1) Švedska je vodeći bilateralni donator u oblasti zaštite životne sredine i klimatskih promena u Republici Srbiji, u oblasti otpada, otpadnih voda, hemikalija, industrijskih emisija itd;

2) Nemačka. Sredstva nemačke razvojne pomoći u Republici Srbiji usmeravana su na realizaciju projekata i programa u oblasti: javne infrastrukture (energija i voda): snabdevanje strujom i toplotnom energijom, vodosnabdevanje, kanalizaciona infrastruktura (upravljanje otpadnim vodama); održivi ekonomski razvoj i zapošljavanje;

3) Japan. Prioritetne oblasti bilateralne razvojne pomoći Japana Republici Srbiji su: zaštita životne sredine, zdravstvena i socijalna zaštita i obrazovanje i preduzetništvo i podrška malim i srednjim preduzećima. Neki od primera pomoći koju Japan pruža Republici Srbiji su neprojektne donacije, ali i koncesionalni zajmovi;

4) mnoge druge zemlje: Švajcarska, Austrija, Francuska, SAD, Holandija, Danska, Norveška, Slovačka, Češka itd.

Krediti međunarodnih finansijskih institucija i bilateralni krediti

Krediti predstavljaju tip finansijskog instrumenta koji obezbeđuje dugoročno finansiranje projekata. Ovi krediti često nude međunarodne finansijske institucije i banke za razvoj, sa ciljem da podrže ekološki prihvatljive i društveno odgovorne inicijative. Krediti za održivi razvoj mogu igrati ključnu ulogu u finansiranju zelenih projekata u Republici Srbiji, obezbeđujući prihvatljivo i dugoročno finansiranje za podršku održivom razvoju Republike Srbije i zaštiti životne sredine. Ovi krediti obično nude povoljnije uslove kreditiranja, uključujući niske kamatne stope i duže rokove za plaćanje, što ih čini privlačnim opcijama za finansiranje zelenih projekata.

Neke od ključnih međunarodnih finansijskih institucija koje mogu nuditi kredite za održivi razvoj za zelene projekte u Republici Srbiji uključuju:

1) Evropska investiciona banka (EIB). EIB obezbeđuje finansiranje i podršku projektima održive infrastrukture u Zapadnom Balkanu, uključujući projekte usmerene na obnovljivu energiju, energetsku efikasnost i zaštitu životne sredine.

− EIB je aktivan u Republici Srbiji od 1977. godine. Od 2001. godine, EIB obezbeđuje finansije za podršku ključnim infrastrukturnim projektima, kao i malim i srednjim preduzećima, industriji, uslugama i lokalnim vlastima;

2) Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD). EBRD investira u različite sektore u Zapadnom Balkanu, uključujući i zelene projekte, kao što su obnovljiva energija, energetska efikasnost i održiva infrastruktura.

− U Republici Srbiji, EBRD je fokusiran na unapređenje uloge i konkurentnosti privatnog sektora, posebno u agrobiznisu, jačanje bankarskog sektora, podršku procesima privatizacije i povećanje efikasnosti komunalnih usluga – sektor upravljanja otpadom i energije;

3) Francuska razvojna agencija (AFD). Učešće u programu LIID je najveća investicija AFD u Republici Srbiji, za povećanje otpornosti saobraćajne infrastrukture na klimatske promene, ozelenjavanje javnih površina, razvoj sistema pametnih gradova i održive urbane mobilnosti; pored toga AFD investira u sektor upravljanja otpadom.

4) Svetska banka, trenutno investira u LIID program i druge zelene projekte u Republici Srbiji;

5) Nemačka državna razvojna banka (KfW) plasira sredstva putem banaka. Ove kreditne linije omogućavaju ulaganje u sektor upravljanja otpadom i otpadnim vodama, energetska efikasnost, sistemi daljinskog grejanja itd;

6) Banka za razvoj Saveta Evrope (CEB) ulaže u projekte vodosnabdevanja, sakupljanja i prečišćavanja otpadnih voda, energetske efikasnosti itd;

7) China – CRBC investira u sektor upravljanja otpadom i otpadnim vodama;

8) China Export & Credit Insurance Corporation, CECIC investira u sektor upravljanja otpadnim vodama;

9) Mađarska kreditna linija investira u sakupljanje i prečišćavanje otpadnih voda;

10) druge finansijske institucije.

Zelene obveznice

Zelene obveznice su uvedene kao odgovor na rastuću potrebu za ublažavanjem klimatskih promena i prelazak na niskougljeničnu ekonomiju. Osnovni cilj zelenih obveznica je privlačenje investicija koje podržavaju projekte sa pozitivnim uticajem na životnu sredinu, kao što su kapaciteti za proizvodnju obnovljive energije, poboljšanje energetske efikasnosti, održivo upravljanje vodom i inicijative za zeleni saobraćaj.

Mehanizam primene zelenih obveznica uključuje nekoliko ključnih koraka. Prvo, izdavaoci, obično vlade, lokalne samouprave, korporacije ili finansijske institucije, identifikuju zelene projekte koji se slažu sa unapred definisanim ekološkim kriterijumima. Ti kriterijumi se uspostavljaju kako bi se osiguralo da projekti finansirani zelenim obveznicama zaista doprinose održivom razvoju. Nakon izbora odgovarajućih projekata, izdavalac određuje ukupan iznos potrebnih sredstava i uslove obveznice, kao što su rok dospeća i kamatna stopa. Nakon što se zelene obveznice izdaju, investitori ih mogu kupiti na otvorenom tržištu. Zelene obveznice su interesantne investitorima ne samo zbog finansijskih povraćaja, već i zbog društvenih i ekoloških koristi koje pružaju. Vlasnici obveznica primaju redovne kamatne isplate tokom trajanja obveznice. Po dospeću, izdavalac vraća vrednost obveznice vlasnicima.

Zelene obveznice pružaju nekoliko prednosti za finansiranje zelenih projekata. Prvo, one obezbeđuju transparentnost i odgovornost, jer se sredstva koriste isključivo za finansiranje zelenih projekata i u ekološki korisne svrhe, što omogućava investitorima da prate upotrebu svog novca. Drugo, dostupnost zelenih obveznica podstiče kompanije i vlade da preduzmu više održivih inicijativa i usklade svoje aktivnosti sa ciljevima zaštite životne sredine, dekarbonizacije, mitigacije i adaptacije na klimatske promene. S obzirom na nastavak rasta potražnje za održivim investicijama, očekuje se da će zelene obveznice ostati ključan instrument za finansiranje zelenih projekata širom sveta.

U septembru 2021. godine, prvi put u svojoj istoriji, Vlada Republike Srbije emitovala je zelenu obveznicu na međunarodnim tržištima. Sedmogodišnje hartije od vrednosti od milijardu EUR imaju stopu kupona od 1% godišnje i ostvaruju prinos od 1,26%. Izdavanje zelene obveznice je značajna prekretnica, omogućavajući Republici Srbiji da poveća javne i privatne investicije kako bi se otvorile mogućnosti za održivi rast i olakšalo finansiranje nacionalnih i lokalnih prioriteta za mitigaciju i adaptaciju na klimatske promene.

U skladu sa postupkom selekcije projekata u okviru Serbian Green Bond Framework (GBF), neto prihod od zelenih obveznica je raspodeljen za troškove u budžetu Vlade Republike Srbije koji doprinose klimatskim i ekološkim ciljevima Srbije, ciljevima UN održivog razvoja (SDG) i Sporazumu iz Pariza. Opšti ciljevi i obaveze Vlade utvrđeni su u Serbian Green Bond Framework (GBF). U okviru GVF-a naznačeno je šest kategorija koje se mogu koristiti za raspodelu prihoda od zelenih obveznica, i to:

1) Obnovljiva energija;

2) Energetska efikasnost;

3) Transport;

4) Održivo upravljanje vodama i otpadnim vodama;

5) Zaštita životne sredine, prevencija i kontrola zagađenja;

6) Zaštita životne sredine, biodiverziteta i održiva poljoprivreda.

Zelena obveznica izdata od strane Vlade ima nameru isključivo da finansira ili refinansira, u celini ili delimično, troškove koji su deo budžeta Vlade, a usmereni su ka promovisanju prelaska Republike Srbije ka niskougljeničnoj, klimatski otpornoj i ekološkoj ekonomiji, kao i doprinosu ciljevima UN održivog razvoja. Drugim rečima, GBF je omogućio retroaktivnu alokaciju prihoda od emisije zelene obveznice. Vlada je odlučila da iskoristi ovu mogućnost i, u skladu sa kriterijumima utvrđenim u okviru GBF, kao prihvatljivi zeleni rashodi („Eligible Green Expenditure”) prikaže ostvarene rashode budžeta po osnovu relevantnih projekata iz perioda od 2018. do 2020. godine. Projekti su birani i analizirani u bliskoj saradnji sa relevantnim ministarstvima i agencijama, i potpuno su se pridržavali zahteva GVF-a.

Do kraja 2023. godine, celokupni prihodi od emisija zelene obveznice bilo je raspodeljeno i investirano u ciljane prioritete vezane za klimu i životnu sredinu u ukupno 91 projekat u šest ključnih ekonomskih sektora.

Tabela 7.6. Raspodela prihoda od emisije zelene obveznice (2018-2023, u hiljadama EUR)28

Sektor

2018.

2019.

2020.

2021.

2022.

2023.

Ukupno

% od emisije

Obnovljiva energija

0,0

-

-

832,8

-

-

832,8

0,1

Energetska efikasnost

181,2

914,3

2.610,2

2.855,9

8.884,4

-

15.446,0

1,6

Transport

43.353,4

19.832,2

17.124,0

154.795,7

109.323,7

18.693,2

363.122,2

36,7

Održivo upravljanje vodom i otpadnim vodama

23.783,8

31.074,1

33.512,0

137.076,4

50.835,5

13.434,7

289.716,6

29,3

Prevencija i kontrola zagađenja i cirkularna ekonomija

21.572,6

31.611,2

24.710,4

56.309,3

61.778,5

17.291,9

213.273,8

21,6

Zaštita životne sredine, biodiverziteta i održiva poljoprivreda

19.579,8

22.316,0

23.389,3

28.301,3

13.649,4

-

107.235,8

10,8

Ukupno

108.470,7

105.747,9

101.345,8

380.171,3

244.471,4

49.419,9

989.627,1

100,0

–––––––––––––––

28 Izvor: Uprava za javni dug, Serbia Green Bond Report January 2024, https://javnidug.gov.rs/static/uploads/Green%20Bond%20Report%20-%20Jan%202024.pdf

Privatni sektor kroz javno-privatno partnerstvo

Javno-privatno partnerstvo (JPP) predstavlja kolaborativni pristup finansiranju i realizaciji infrastrukturnih i razvojnih projekata. U JPP, vlada sarađuje sa privatnim sektorskim entitetima da zajedno finansiraju, izgrade, opslužuju i održavaju projekte koji služe javnom interesu. Ovaj model omogućava deljenje rizika i odgovornosti između javnog i privatnog sektora, stvarajući podsticajno okruženje za implementaciju inovativnih i održivih projekata.

Uključivanjem privatnog sektora, JPP mogu olakšati realizaciju ekološki prihvatljivih inicijativa koje bi inače mogle biti ograničene finansijskim izazovima ili ograničenim resursima ako bi bile samo finansirane od strane javnog sektora. Zbog sve suženijeg fiskalnog prostora za finansiranje svih, pa i zelenih projekata i usled velikih investicionih potreba za podršku zelene agende, JPP dobijaju sve više na značaju jer smanjuju investiciona opterećenja državnog budžeta. Takvi projekti, između ostalih, mogu obuhvatati razvoj obnovljivih izvora energije, energetski efikasne infrastrukture, upravljanje otpadom i održive saobraćajne mreže. Primeri javno-privatnih partnerstava u sektoru upravljanja otpadom su: JPP za tretman i odlaganje komunalnog otpada u Beogradu–Vinča, regionalne deponije u Kikindi, Jagodini, Lapovu i Leskovcu).

Jedna od najvećih prednosti JPP jeste njihova sposobnost da privuku privatni kapital i usaglase finansijske interese sa ekološkim ciljevima. Učešće privatnog sektora često dovodi do efikasnijeg i inovativnijeg planiranja i realizacije projekata, što dovodi do unapređenih rezultata projekata i smanjenog ekološkog uticaja. Osim toga, JPP pružaju mogućnosti za prenos znanja i usvajanje tehnologija, jer privatni partneri mogu uneti najnovije tehnologije i najbolje prakse koje doprinose održivom razvoju. Iskustvo privatnog sektora u upravljanju projektima i proceni rizika može unaprediti isplativost i skalabilnost zelenih projekata, promovišući dugoročnu ekološku održivost u zemlji.

Drugi raspoloživi fondovi

1) Zeleni klimatski fond (Green Climate Fund, GCF). GCF je jedan od glavnih globalnih fondova posvećenih finansiranju projekata za borbu protiv klimatskih promena u zemljama u razvoju. Cilj fonda je da promoviše projekte usmerenih ka dekarbonizaciji i klimatski-otpornom razvoju. Republika Srbija ima pravo pristupa sredstvima iz GSF-a za odgovarajuće projekte vezane za klimu;

2) Globalni fond za životnu sredinu (Global Environment Facility, GEF). GEF pruža grantove i koncesiono finansiranje projekata koji se bave globalnim ekološkim pitanjima, uključujući klimatske promene, zaštitu biodiverziteta, održivo upravljanje zemljištem i zaštitu međunarodnih voda. Republika Srbija može učestvovati u projektima koji se slažu s ciljevima GEF-a;

3) Fond za zeleni rast (The Green for Growth Fund, GGF). GGF je fond za ulaganje u projekte sa pozitivnim uticajem na životnu sredinu koji ublažavaju efekte klimatskih promena i promovišu održivi ekonomski rast. Fond je pretežno orijentisan na projekte smanjenja potrošnje energije, upotrebe resursa i emisije CO2. Fond svoje resurse usmerava preko lokalnih finansijskih institucija, kao i putem direktnih investicija u odgovarajuće projekte i kompanije.

4) Fond za prilagođavanje (Adaptation Fund). Fond za prilagođavanje pruža grantove i koncesiono finansiranje za podršku projektima prilagođavanja klimatskim promenama u ranjivim zemljama u razvoju. Republika Srbija može imati pristup ovom fondu za odgovarajuće inicijative prilagođavanja na klimatske promene.

Ekonomski instrumenti

Naknade i takse su ekonomski instrumenti zaštite životne sredine, čiji je cilj promovisanje smanjenja opterećenja životne sredine korišćenjem principa „zagađivač plaća” i „korisnik plaća”. Ekonomski instrumenti koji se primenjuju u Republici Srbiji obuhvataju naknade, kao i podsticaje i subvencije. Naknade su jedan od ekoloških ekonomskih instrumenata, čiji je cilj da promoviše smanjenje pritisaka na životnu sredinu primenom principa „zagađivač plaća” i „korisnik plaća”. Ekonomski instrumenti imaju za cilj da utiču na ponašanje društva u celini, naročito zagađivača ili korisnika, kako bi ga podstakli na preventivno delovanje, odnosno da troškove zaštite životne sredine plaćaju oni koji su uzročnici zagađenja. Dakle, zagađivači bi trebalo da kvantifikuju eksterne troškove koje nameću drugim članovima društva time što zagađuju životnu sredinu i da ih inkorporiraju u planove (na primer, preduzeća u poslovne planove). Osnovni zadatak ekonomskih instrumenata je da obezbede adekvatno vrednovanje ekoloških resursa. Adekvatna cena osigurava optimalno „korišćenje” životne sredine, jer se marginalni troškovi smanjenja zagađivanja izjednačavaju sa marginalnim troškovima ekoloških šteta. Ekonomski instrumenti imaju za cilj da društvo deluje preventivno i učini da zagađivanje životne sredine postane ekonomski neisplativo.

Zeleni poreski podsticaji i zelene takse i naknade su ekonomski instrumenti koji se koriste da se podstaknu i promovišu ekološki prihvatljive prakse i investicije.

Zeleni poreski podsticaji uključuju podsticaje u vidu poreskih olakšica sa ciljem primene održivijih i društveno odgovornijih praksi, a nakon izvršene analize opredeliće se optimalne mere koje se odnose na poreske olakšice.

Poreski podsticaji i zelene takse i naknade pružaju perspektivan pristup za mobilizaciju privatnih i javnih sredstava za finansiranje zelenih projekata u Republici Srbiji. Usaglašavanjem ekonomskih podsticaja sa ekološkim ciljevima, ovi ekonomski instrumenti mogu igrati ključnu ulogu u napredovanju tranzicije zemlje ka niskougljeničnoj, otpornoj na izmenjene klimatske uslove i ekološki održivijoj budućnosti.

7.3. Analiza efekata mera

Finansijski efekti

Sprovođenje mera utvrđenih Strategijom će imati značajne efekte na javne rashode u srednjoročnom i dugoročnom periodu. Na osnovu utvrđenih mera i definisane strukture finansiranja svakog pojedinačnog infrastrukturnog projekta u oblasti Zelene agende potrebno je u budžetu Republike Srbije planirati određena finansijska sredstva. Sredstva iz budžeta Republike Srbije će biti obezbeđena kroz odgovarajuće programske aktivnosti u skladu sa bilansnim mogućnostima budžeta, u okviru limita na razdelima organa nadležnih za finansiranje aktivnosti/projekta, koji se utvrđuju u Zakonu o budžetu Republike Srbije za svaku kalendarsku godinu.

Takođe, pored sredstava koje je potrebno obezbediti iz budžeta Republike Srbije, potrebno je planirati i sredstva iz drugih izvora finansiranja, pre svega fondova EU u vidu grantova, a zatim i zajmove međunarodnih finansijskih institucija, u skladu sa mogućnostima prikazanim u poglavlju 7.2. ove Strategije. Izabrana struktura finansiranja će uticati i na međunarodne finansijske obaveze Republike Srbije, koje će se povećati za iznos pozajmljenih sredstava.

Kada su u pitanju administrativni i ostali troškovi i jačanje administrativnih kapaciteta koji će na državnom nivou obezbediti sprovođenje Strategije u periodu do 2033. godine je neophodno obezbediti 145.391.798 EUR za plate državnih službenika (budžet), 50.748.444 EUR za obuke osoblja (budžet i EU fondovi), kao i 14.132.986 EUR za opremu (računari, softver i dr.) (budžet, EU fondovi).

Rashode koji nastaju zbog sprovođenja ove Strategije potencijalno je moguće ostvariti kroz redistribuciju postojećih sredstava, ali u okviru utvrđenih limita u Zakonu o budžetu Republike Srbije za svaku kalendarsku godinu na razdelu organa nadležnih za investiranje u projekte iz oblasti zaštite životne sredine i drugih oblasti.

Ekonomski efekti

Na makroekonomskom nivou, investicije predviđene Strategijom će imati multiplikativni efekat na porast BDP-a Republike Srbije. U narednoj tabeli je prikazan potencijalni godišnji rast BDP-a na osnovu multiplikativnog efekta investicija u oblasti Zelene agende.

Tabela 7.7. Doprinos investicija po oblastima u okviru Zelene agende rastu BDP-a u periodu do 2033. (%)

2025.

2026.

2027.

2028.

2029.

2030.

2031.

2032.

2033.

Dekarbonizacija

0,634

0,592

-0,085

0,450

0,335

0,229

0,213

0,195

0,181

Cirkularna ekonomija

0,016

0,020

0,024

0,022

0,021

0,010

0,009

0,009

0,008

Smanjenje zagađenja

0,265

0,243

0,199

0,150

0,096

0,062

0,001

-0,008

-0,012

Biodiverzitet

0,009

0,010

0,010

0,011

0,010

0,009

0,009

0,005

0,004

Održiva poljoprivreda

0,028

0,027

0,024

0,020

0,015

0,010

0,009

0,008

0,008

Ukupno promena BDP-a

0,976

0,941

0,850

0,724

0,568

0,427

0,359

0,334

0,319

Na slici 7.9. je prikazan komparativni pregled rasta BDP-a bez investicija u okviru Zelene agende (pretpostavka godišnje stope ekonomskog rasta od 3%) i u slučaju sprovođenja investicija predviđenih Strategijom.

Slika 7.9. Projekcija BDP-a do 2033. (konstantne cene iz 2024. godine)

Iako je većina sektora privrede izložena tranziciji u skladu sa Zelenom agendom i merama predviđenim ovom strategijom, neki sektori su izloženiji od drugih. Sektori na koje će predložene mere imati najviše uticaja direktno emituju značajne količine gasova sa efektima staklene bašte (energetski sektor uglja i gasa, prerađivačka industrija, rudarstvo, poljoprivreda) ili prodaju proizvode koji emituju takve gasove (kao što je sektor fosilnih goriva). Oko 25% BDP-a u Republici Srbiji se odnosi na ove sektore. Narednih 10% BDP-a je u sektorima sa visokim emisijama u lancima snabdevanja, kao što su građevinarstvo i saobraćaj (transport). Ostali sektori koji čine oko 65% BDP-a imaju manje izraženu direktnu izloženost predloženim merama. Ipak, i oni zavise od prethodno navedenih sektora na koji će mere imati najveći uticaj, pre svega kroz međusobno povezane ekonomske i finansijske sisteme.

Kada je u pitanju poljoprivreda i njena tranzicija u skladu sa Zelenom agendom, neophodno je da poljoprivrednici implementiraju tehnologije i procese sa nižim emisijama SO2. To zahteva investiranje u noviju opremu (uključujući traktore, kombajne, sušare, itd.) što predstavlja značajne početne finansijske izdatke, ali je to ključni faktor koji će dugoročno dovesti do uštede u troškovima u okviru poljoprivredne proizvodnje. Poljoprivredni proizvođači će se tokom primene mera Zelene agende susresti sa nekoliko izazova. Najznačajniji će biti obezbeđivanje finansijskih sredstava za investicije i obrtni kapital, a zatim i suženi pristup novim tehnologijama. Poseban izazov će biti dostizanje ekonomije obima za male poljoprivredne proizvođače. Zbog toga je neophodno obezbediti poljoprivrednim proizvođačima podršku i pristup određenim finansijskim fondovima (subvencije, IPARD, itd.), što će imati određene efekte i na državni budžet. Za ove potrebe je prema predloženim merama do 2027. godine neophodno oko 17 miliona EUR, od čega će 14,4 miliona EUR biti finansirano kroz IPARD, dok će ostatak biti kofinansiran iz državnog budžeta. S obzirom da će promene tehnologije u proizvodnji poljoprivrednih proizvoda biti najznačajnije i najskuplje (u odnosu na ostale mere u ovoj oblasti), doći će do pomeranja tražnje potrošača u strukturi poljoprivrednih proizvoda zbog njihovog očekivanog poskupljenja. Zbog toga se očekuje smanjenje broja radnika u proizvodnji poljoprivrednih proizvoda, dok se sa druge strane očekuje porast broja radnika koji će zbog porasta tražnje za biomasom raditi na poslovima obezbeđivanja biogoriva.

Koristi koje preduzeća imaju od predloženih mera (najviše u oblasti cirkularne ekonomije) nastaju po nekoliko osnova. Preduzeća mogu ostvariti značajne ekonomske uštede po osnovu upotrebe manjih količina resursa i energije, što dovodi do smanjenja troškova nabavke sirovina/materijala i energije. Drugo, poboljšava se interakcija sa kupcima i povećava njihova lojalnost. Treće, smanjuje se kompleksnost finalnih proizvoda zahvaljujući čemu se lakše upravlja njihovim životnim ciklusom. Kao rezultat saradnje proizvođača sa naučnim i obrazovnim institucijama i inovatorima, ali i kao rezultat angažovanja svojih internih resursa, proizvođači su u stanju da projektuju svoje proizvode tako da se smanji potrošnja prirodnih resursa, redukuje generisanje otpada i emisija i minimizira (do eliminacije) upotreba štetnih supstanci u svim fazama.

Na narednoj slici su predstavljene koristi (ekonomske uštede) za preduzeća iz energetike, hemijske, papirne, metalne, mineralne i prehrambene industrije, poljoprivrede, industrije pića i rudarstva po pitanju uštede u troškovima resursa (materijala i energije) do kojih će doći primenom navedenih mera u periodu do 2033. godine. Diskontovana vrednost ekonomskih ušteda po osnovu manjih troškova materijala i energije za navedene sektore za period do 2033. godine iznosi 17.271 miliona EUR.

Slika 7.10. Projekcija ekonomskih ušteda preduzeća po osnovu manjih troškova materijala i energije (konstantne cene iz 2024. godine)

Kada je reč o malim i srednjim preduzećima, predložene mere će dovesti do smanjenja njihovih troškova proizvodnje. Prvo, mala i srednja preduzeća će izbegavati nepotrebne troškove uzrokovane degradacijom životne sredine (plaćanje kazni) uvođenjem savremenijih tehnologija i proizvodnih procesa. Drugo, troškovi proizvodnje će se smanjiti zbog efikasnije proizvodnje u smislu zamene opasnih sirovina, korišćenjem povratnih pakovanja i recikliranih materijala, separacijom otpada i stvaranjem tržišta za otpad (otpad kao sirovina). Empirijska istraživanja su pokazala da ekološke prakse zaista poboljšavaju efikasnost malih i srednjih preduzeća smanjenjem nepotrebnih troškova proizvodnje i da, iako ona mogu imati velike investicione troškove uvođenja zelenih tehnologija zajedno sa određenim poteškoćama tokom početnog perioda, njihova fleksibilnost im omogućava da se brzo upoznaju sa novim tehnologijama i procesima i da imaju pozitivnu korist od takvog investiranja. Ovo je povezano sa konceptom efekta učenja gde se troškovna prednost javlja kako zelena proizvodnja postaje sve poznatija.

Privredni subjekti koji budu uključeni u sistem tretmana otpada, reciklažu, upravljanje muljem (skladištenje, transport, spaljivanje) će imati administrativne troškove u vidu taksi za dobijanje dozvola za tretman otpada i spaljivanje mulja u insineratorima ili cementarama, transport, prekrivanje deponija i slično.

Posle uvođenja nove komunalne usluge u vidu prečišćavanja otpadnih voda i mulja i sakupljanja, separacije i tretmana otpada, privredni subjekti će plaćati više cene za usluge u oblasti voda i otpada, što može nepovoljno uticati na njihovu rentabilnost i konkurentnost na domaćem i inostranom tržištu, ali samo pod pretpostavkom da povećanje ovih troškova ne budu mogli u velikoj meri da uračunaju u cenu usluga, koji se na taj način prebacuju na krajnje korisnike. Sa druge strane, postrojenja u kojima se bude spaljivao otpad i mulj mogu da ostvare uštede po osnovu manjeg korišćenja električne energije, tako da će se u tom slučaju smanjiti njihovi troškovi proizvodnje i poboljšati njihova konkurentnost.

Sprovođenje ove strategije neće imati efekte na uslove konkurencije na tržištima Republike Srbije.

Primena mera koje su predstavljene u Strategiji će uticati na transfer tehnologija i primenu tehničko-tehnoloških, organizacionih i poslovnih inovacija u Republici Srbiji. Naime, funkcionisanje postrojenja za tretman otpadnih voda, postrojenja za reciklažu i tretman otpada, monoinsineratora i slično, kao promena koncepcije proizvodnje proizvoda u skladu sa zahtevima cirkularne ekonomije zahteva nove organizacione i poslovne veštine u sektoru zaštite životne sredine.

Sprovođenje Strategije neće uticati na društveno bogatstvo i njegovu raspodelu, ali će uticati na kvalitet radne snage kako u administraciji, tako i na operativnom nivou. Da bi se sprovele mere koje su naznačene u ovoj strategiji radna snaga mora imati dodatne treninge i obuke.

Sprovođenje navedenih mera u vezi sa Zelenom agendom stvara značajne društveno-ekonomske koristi, ali i troškove.

Ekonomske koristi se ogledaju u sledećem:

− Poboljšanje javnog zdravlja jer je izloženost zagađivanju smanjena. Zbog toga se smanjuje broj bolesti i preranih smrti, a samim tim i troškovi zdravstva;

− Manje štete u šumama i zgradama, kroz smanjenje zagađivanja vode i vazduha;

− Promocija održivog razvoja turizma kao rezultat čistije životne sredine (šume, vode za kupanje, reke, prirodni rezervati, niži nivo buke) i na taj način povećavanja bruto dodate vrednosti ove delatnosti u bruto domaćem proizvodu;

− Niži rizik od (nepopravljive) štete u vezi sa prirodnim resursima kao što su podzemne vode;

− Bolja zaštita prirodnih ekosistema i (ugroženih) vrsta;

− Čistija voda i vazduh, poboljšana vrednost životne sredine i prostora i održivi razvoj turizma podstiču veće zapošljavanje čime se dodatno ubrzava lokalni i regionalni razvoj, kao i razvoj ostalih sektora;

− Koristi po pitanju resursa – povećanje kvaliteta resursa koji se komercijalno koriste u šumarstvu, poljoprivredi i ribarstvu povećava bruto dodatu vrednost ovih delatnosti.

S druge strane, pored pozitivnih efekata na životnu sredinu i zdravlje ljudi, prilikom uspostavljanja i funkconisanja različitih sistema i postrojenja može doći i do izvesnih negativnih efekata na životnu sredinu ukoliko se ne primene mere za smanjenje tih negativnih uticaja. Na primer, prilikom izgradnje neophodne infrastrukture može doći do negativnih uticaja na životnu sredinu (uticaj na pejzaž, uticaj na prirodu, gubitak površina lokalnog zemljišta i smanjenje vrednosti nekretnina usled nedostatka udobnosti, kao što je buka i neprijatni mirisi), negativnih uticaja usled otvaranja lokacije za građenje (privremeni efekat) ili povećanja emisija SO2 usled izgradnje i funkcionisanja postrojenja. Takođe, može doći do povećanja emisije CO2 zbog transporta otpada i mulja do lokacija za odlaganje ili tretman.

Efekti na društvo

Primena ove strategije će građanima doneti koristi, ali i prouzrokovati dodatne troškove. Koristi se ogledaju pre svega u određenim uštedama po osnovu čistije životne sredine (manji zdravstveni troškovi, itd.), kao i povećavanja vrednosti njihove imovine (zemljišta, nekretnina, itd.).

Sa druge strane, građani će se suočiti sa povećanjem cena za usluge sakupljanja i tretmana otpadnih voda, otpada i energije. S obzirom da će se prosečna priuštivost ovih usluga za domaćinstva smanjiti, to znači da će u lošijem položaju potencijalno biti najsiromašnija domaćinstva (prva tri decila, odnosno 30% najsiromašnijih domaćinstava) za koje će koeficijent priuštivosti prelaziti referentne vrednosti. U tom smislu sprovođenje Strategije može da utiče na životni standard stanovništva, te je zbog toga neophodno planirati i određena sredstva za subvencionisanje ove grupe stanovništva u skladu sa mogućnostima budžeta jedinica lokalne samouprave.

Kada je reč o oblasti cirkularne ekonomije, potrošači i korisnici proizvoda takođe ostvaruju koristi u cirkularnoj u odnosu na linearnu ekonomiju, pri čemu se one ne ogledaju samo u pretpostavljenoj promeni cene finalnih proizvoda. Prvo, potrošači imaju koristi od manjih troškova zbog produženog veka trajanja proizvoda. Takođe, potrošači imaju koristi od povećane mogućnosti izbora i prilagođavanja proizvoda kupcima. Potrošači u cirkularnoj ekonomiji imaju i tzv. sekundarne koristi kada proizvodi imaju više funkcija od svoje osnovne i na taj način zadovoljavaju potrebe za koje prvobitno nisu namenjeni.

Sprovođenje Strategije, pored obrazloženog uticaja na siromašne i socijalno ugrožene pojedince i grupe, u koje najčešće spadaju i pojedinci iz osetljivih grupa, neće posebno negativno uticati na neku specifičnu grupu populacije.

S druge strane, sprovođenje mera Strategije može uticati na ublažavanje većih negativnih uticaja na žene, decu, starija lica, mlade i druge osetljive društvene grupe, a koji su prouzrokovani klimatskim promenama, nestašicama vode, degradacijom zemljišta, neadekvatnim sanitarnim uslovima, zagađenjem vode, vazduha i hrane i dr. Dodatno, očekuje se bolji položaj i veći uticaj žena, mladih i osetljivih društvenih grupa na donošenje odluka po pitanjima zaštite životne sredine i u svim drugim oblastima u vezi sa održivim razvojem, kao što su energetika, upravljanje vodama, saobraćaj, urbanizam, poljoprivreda i dr.

Sprovođenje predloženih mera Strategije će dovesti do fundamentalnog restrukturiranja sektora snabdevanja energijom, udaljavajući se od sistema zasnovanog na fosilnim gorivima na sistem koji se oslanja na čiste, obnovljive izvore, i povećanja energetske efikasnosti. Tranzicija ka niskougljeničnoj i održivoj ekonomiji ima i pozitivne i negativne uticaje na zapošljavanje. Generalno, proizvodnja i zaposlenost u niskougljeničnim industrijama i uslugama će rasti, dok će energetski i resursno intenzivni sektori verovatno stagnirati ili se smanjiti. Zbog toga je neophodno da javne politike ublaže negativne efekte ove transformacije razvojem politika pravedne tranzicije (Just transition policies) za radnike pogođene ovim promenama, u suprotnom, ukoliko se ne donesu mere pravedne energetske tranzicije, može doći do negativnih efekata, naročito u regionima u kojima se proizvodi ugalj.

Ovim uticajem se posebno bavi oblast pravedne energetske tranzicije koja je predmet posebnog dokumenta Plana pravedne energetske tranzicije Republike Srbije do 2030. godine, saglasno obavezama koje proističu iz Ugovora o Energetskoj zajednici, a imajući u vidu Reformsku agendu usvojenu od strane Vlade 3. oktobra 2024. godine, Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan Republike Srbije do 2030. godine sa vizijom do 2050. godine („Službeni glasnik RS”, broj 70/24), kao i Strategiju razvoja energetike Republike Srbije do 2040. godine sa projekcijama do 2050. godine („Službeni glasnik RS”, broj 94/24).

Uticaj mera na tržištu rada će imati četiri osnovna pravca delovanja:

1) Stvaraju se potpuno nova radna mesta;

2) Supstituišu se postojeća radna mesta;

3) Određena radna mesta se gase;

4) Jedan broj poslova se redefiniše i potrebne su prekvalifikacije;

5) Mogući uticaj na ekonomsku strukturu;

6) Mogući uticaj na obrazovanje;

7) Mogući uticaj na regione pogođene energetskom tranzicijom.

Nova radna mesta. Ekspanzija proizvoda, usluga i infrastrukture sa niskim nivoom ugljenika dovešće do veće potražnje za radnom snagom u mnogim sektorima privrede. Pored direktnih poslova, postoje poslovi u lancu snabdevanja (indirektni poslovi). Kako se ostvareni prihodi troše u celoj privredi, oni stvaraju dalje zapošljavanje (indukovana radna mesta). Takođe, sprovođenje mera iz Strategije dovešće do otvaranje novih radnih mesta za stručnjake iz oblasti zaštite životne sredine, koji imaju znanja i veštine da se bave prevencijom i sanacijom zagađenja. Zbog važnosti poslova i zadataka iz ovog domena neophodno je obezbediti obavezno postojanje radnog mesta lica zaduženog za poslove zaštite životne sredine, sa odgovarajućom stručnom spremom vezanom za zaštitu životne sredine.

Zamena radnih mesta. Neka postojeća radna mesta biće zamenjena kao rezultat promena u privredi sa manje na efikasnije, sa visokougljeničnih na niskougljenične i sa više na manje zagađujuće tehnologije, procese i proizvode. Ove promene mogu biti postepene ili iznenadne, i verovatno će se desiti i unutar i između industrija. One imaju implikacije na profile zanimanja i potrebe za veštinama.

Ukidanje radnih mesta. Određeni poslovi mogu biti postepeno ukinuti bez direktne zamene. Ovo se može desiti u onim sektorima u kojima se zagađujuće i energetski i materijalno intenzivne ekonomske aktivnosti smanjuju ili u potpunosti ukidaju. Veća efikasnost u upotrebi energije, materijala i vode (zajedno sa povećanjem reciklaže materijala i ponovne upotrebe proizvoda) mogla bi dovesti do značajnog gubitka radnih mesta u primarnim sektorima. Kao što je slučaj sa otvaranjem radnih mesta, postoje indirektni i indukovani efekti eliminacije radnih mesta zbog ekspanzije proizvoda, usluga i infrastrukture sa niskim nivoom ugljenika.

Transformacija i redefinisanje radnih mesta. Mnogi, a možda i većina postojećih radnika (kao što su vodoinstalateri, električari, građevinski radnici i radnici iz metalskog kompleksa) će se suočiti sa transformacijom i redefinisanjem svojih poslova kako se svakodnevne prakse na radnom mestu, skupovi veština, metode rada i profili posla budu „ozelenjavali”.

Određene delatnosti su više izložene direktnom uticaju predloženih mera Zelene agende. Ovaj uticaj je najočigledniji u delatnostima kao što su: energetske delatnosti, sakupljanje, tretman i odlaganje otpada; ponovno iskorišćavanje otpadnih materija; sanacija, rekultivacija i druge usluge u oblasti upravljanja otpadom.

Promenama su izloženi i drugi sektori, pre svega poljoprivreda, šumarstvo i ribarstvo, rudarstvo, građevinarstvo, delovi prerađivačke industrije (posebno proizvodnja prehrambenih proizvoda i proizvodnja pića, te proizvodnja motornih vozila, proizvodnja računara, elektronskih i optičkih proizvoda, proizvodnja električne opreme), trgovina na veliko i malo i popravka motornih vozila.

Tokom izgradnje infrastrukture (npr. postrojenja za otpadne vode, monoinsineratora, monodeponija i ostalih fizičkih elemenata sistema za upravljanje otpadom, izgradnje vetroparkova, postavljanja solarnih panela i slično) povećaće se tražnja za građevinskim radnicima. Po otpočinjanju funkcionisanja ovih postrojenja i deponija povećaće se tražnja kako za kadrovima sa visokim stepenom obrazovanja (pre svega inženjerima), kao i za kadrovima nižih stepena obrazovanja (radnici na održavanju, vozači, čuvari, itd.).

Proizvodnja i snabdevanje električnom energijom je sektor koji je značajno podložan uticaju predloženih mera, usled procesa dekarbonizacije i intenzivnijeg korišćenja obnovljivih izvora energije u proizvodnim procesima, ali i usled povećanja upotrebe električne energije u saobraćaju. Kada je reč o uslužnim delatnostima, dominantni su indirektni efekti, s obzirom na činjenicu da bi se deo dohotka potrošača mogao više preusmeriti na ovaj sektor. Pored toga, na uslužni sektor može uticati i povećan značaj određenih aktivnosti koje su potrebne kao podrška zelenoj ekonomiji.

Bez obzira na konačni neto efekat na zaposlenost, mere predviđene Strategijom će dovesti do značajne redistribucije zaposlenosti među sektorima. Međutim, čak i ako ne dođe do značajnije promene broja zaposlenih u određenom sektoru, moguće je da će izmene proizvodnih procesa u skladu sa predviđenim merama izazvati modifikacije u znanjima i veštinama radnika koji su potrebni za obavljanje određenog posla. Pored toga, kreirana i zatvorena radna mesta ne podrazumevaju ista znanja, veštine i vrste zadataka koje treba obaviti. Takođe, izmenjena struktura zaposlenosti po delatnostima pojačava potrebu za prekvalifikacijama koje bi olakšale prelazak zaposlenih iz jednog sektora u drugi. Svi ovi faktori ukazuju na potrebu za značajnom prilagodljivosti ponude radne snage.

U praksi se često javlja inertnost u reagovanju i prilagođavanju ponude rada na promene u tražnji za određenim znanjima i veštinama, što može izazvati neravnotežu i neusklađenost ponude i tražnje na tržištu rada. Dostupnost dobro obučene i kvalifikovane radne snage nije samo potencijalni akcelerator tranzicije u skladu sa Zelenom agendom, već́ može i da je uspori u slučaju postojanja velikog jaza između potrebnih i dostupnih znanja i veština.

Važno je naglasiti da tranzicija u skladu sa Zelenom agendom nije nezavisan fenomen – ona se odvija u uslovima digitalizacije i automatizacije, uz demografske promene koje su usmerene ka starenju stanovništva. Te međusobno povezane procese, a posebno njihov uticaj na tržište rada je ponekad teško posmatrati izolovano. Očekuje se da će njihov zajednički uticaj dovesti do rasta u jazu između potrebnih i dostupnih znanja i veština na tržištu rada, ukoliko ne dođe do odgovarajućih prilagođavanja u sistemu obrazovanja i obuka. Brzo usvajanje novih tehnologija od strane privrede, kako u procesu digitalizacije tako i u okviru tranzicije u skladu sa Zelenom agendom, čini osnovne digitalne veštine, uz prihvatanje koncepta celoživotnog učenja i kontinuiran pristup obukama izuzetno važnim. Pored toga, duži životni i radni vek može dodatno da podstakne nove modele obrazovanja orijentisane ka celoživotnom učenju, koji omogućavaju radnicima da menjaju, dopunjuju i usavršavaju veštine tokom svog čitavog radnog veka.

Opšti nalazi ukazuju na to da većina zelenih radnih mesta zahteva samo nadogradnju postojećih skupova veština, a ne razvoj potpuno novih. Na primer, građevinska preduzeća koja se bave renoviranjem zgrada i stanova zahtevaće radnike s tradicionalnim građevinskim veštinama i savremenim znanjima o energetskoj efikasnosti.

Veštine koje su neophodne za razvoj digitalne ekonomije mogu biti potrebne i za tranziciju u skladu sa Zelenom agendom i obrnuto. Posmatrano u tom međusobno povezanom kontekstu, doći će do opšteg porasta tražnje za međusektorskim kompetencijama, kao što su, na primer, komunikacijske veštine i veštine povezane sa STEM znanjem (Science, Technology, Engineering, Mathematics), koje su posebno značajne u kontekstu razvoja u skladu sa Zelenom agendom.

Realizacija Strategije uz sprovođenje mera pravedne energetske tranzicije definisanih posebnim dokumentom bi mogla da utiče na poboljšanje socijalne situacije u svim onim regionima u kojima bi se izvršilo investiranje u različita postrojenja zbog zapošljavanja nove radne snage tokom i posle izgradnje infrastrukture, povećanja tražnje za radnom snagom usled razvoja turizma i preduzetništva, kao i zbog povećanja vrednosti imovine stanovništva.

Realizacija ove strategije nema uticaja na promene u finansiranju, kvalitetu ili dostupnosti sistema socijalne zaštite, zdravstvenog sistema ili sistema obrazovanja, posebno u smislu jednakog pristupa uslugama i pravima za osetljive društvene grupe.

Troškovi koje će efekti mera realizacije ove strategije prouzrokovati nisu uključeni u ukupne troškove realizacije ove strategije, naročito sa aspekta pravedne energetske tranzicije, već će biti definisani drugim strateškim dokumentima.

Efekti na životnu sredinu

Sprovođenje Strategije doprineće smanjenju zagađenja i emisija gasova sa efektom staklene bašte, kao i manju zavisnost od fosilnih goriva, veće korišćenje obnovljive energije i bolje upravljanje otpadom, kao i smanjenju požara na deponijama. Takođe će doprineti čistijem vazduhu i smanjenju zdravstvenih problema izazvanih zagađenjem vazduha. Moglo bi se očekivati smanjenje količine zagađujućih materija (npr. NOX, SOX, ispuštanja opasnih materija u vodu, otpad koji nastaje) povezanih sa jedinicom BDP-a ili dodatom vrednošću privrede u celini i pojedinim sektorima posebno. Kao i kod intenziteta upotrebe resursa, intenziteti zagađenja po jedinici proizvoda su veći u Republici Srbiji nego u većini država članica EU.

Efekti na životnu sredinu će biti predstavljeni kroz Izveštaj o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, koji se izrađuje za ovu strategiju.

8. MEHANIZAM ZA SPROVOĐENJE, PRAĆENJE SPROVOĐENJA STRATEGIJE I NAČIN IZVEŠTAVANJA

Za sprovođenje Strategije zaduženi su organi državne uprave, u skladu sa svojim nadležnostima propisanim Zakonom o ministarstvima. Svaki organ državne uprave je u obavezi da u saradnji sa drugim relevantnim organima, u predviđenim rokovima, obezbedi potrebne resurse i sprovede aktivnosti utvrđene akcionim planom Strategije, za koji je nadležan. U tu svrhu, mere i aktivnosti utvrđene Strategijom i Akcionim planom, planiraju u svojim srednjoročnim planovima, kao prioritetne.

Organi državne uprave i drugi državni organi, koji su označeni kao partneri i/ili koji imaju u svojoj nadležnosti pitanja od značaja za efikasno sprovođenje mera/aktivnosti u Akcionom planu Strategije, dužni su da blagovremeno odgovore na zahteve nadležnog organa kako bi se umanjili rizici i osiguralo efikasno sprovođenje tih mera/aktivnosti.

Sprovođenje Strategije, odnosno dostizanje utvrđenih ciljeva, podrazumeva i angažovanje organa autonomne pokrajine, jedinica lokalne samouprave, privrednih subjekata, organizacija civilnog društva, akademske zajednice, kao i samih građana. S tim u vezi, nadležni organi mere/aktivnosti za koje su nadležni treba da sprovode na transparentan i inkluzivan način, kao i da obezbede blagovremene informacije radi učešća zainteresovanih strana i javnosti, što je od značaja za efikasno sprovođenje planiranih mera/aktivnosti.

Nadležni organ za sprovođenje određene mere/aktivnosti, kao i organ odgovoran za koordinaciju sprovođenja Strategije, mogu da predlože osnivanje posebnih radnih grupa radi efikasnije koorodinacije međuresorne saradnje i saradnje sa zainteresovanim stranama radi sprovođenja određenih mera/aktivnosti, kao i efikasnog praćenja njihovog sprovođenja.

Praćenje sprovođenja Strategije podrazumeva prikupljanje podataka i informacija u toku sprovođenja Strategije, odnosno njenog Akcionog plana, radi identifikovanja eventualnih izazova, teškoća i potencijalnih rizika u sprovođenju, kako bi se blagovremeno otklonile sve eventualne prepreke i preduzeli potrebni koraci za dostizanje utvrđenih ciljeva u planiranim rokovima. Svi nadležni organi, kao i partneri u sprovođenju Strategije i akcionog plana su u obavezi da organu nadležnom za koordinaciju sprovođenja i praćenje napretka u sprovođenju Strategije dostave potrebne podatke i informacije, u rokovima predviđenim ovom strategijom u skladu sa Zakonom o planskom sistemu Republike Srbije ili i češće na zahtev nadležnog organa.

Za koordinaciju sprovođenja, praćenja sprovođenja i izveštavanje o napretku u dostizanju ciljeva Strategije zaduženo je ministarstvo nadležno za poslove zaštite životne sredine, dok su za pojedine stubove, odnosno opšte i posebne ciljeve Strategije zadužena i druga ministarstva u skladu sa svojim nadležnostima. U tabeli su prikazana zaduženja organa državne uprave u odnosu na opšte i posebne ciljeve Strategije.

Tabela 8.1. Pregled ministarstava zaduženih za koordinaciju sprovođenja i praćenje napretka u sprovođenju Strategije i Akcionog plana

Šifra cilja

Naziv opštih i posebnih ciljeva

Ministarstvo zaduženo za praćenje, sprovođenja i izveštavanje

Opšti cilj 1.

Doprinos ugljeničnoj neutralnosti i povećanje otpornosti na klimatske promene u skladu sa Zelenom agendom.

MZŽS

Poseban cilj 1.1.

Smanjenje emisija GHG

MZŽS

Poseban cilj 1.2.

Povećanje otpornosti na klimatske promene

MZŽS

Opšti cilj 2.

Primena principa cirkularne ekonomije radi unapređenja zaštite životne sredine i resursne efikasnosti

MZŽS

Poseban cilj 2.1.

Unapređenje održivog sistema upravljanja otpadom kroz efikasnije korišćenje otpada u skladu sa EU propisima

MZŽS

Poseban cilj 2.2.

Razvijanje cirkularne ekonomije na bazi industrijske simbioze i povećanja resursne efikasnosti

MZŽS

Opšti cilj 3.

Unapređenje kvaliteta životne sredine smanjenjem zagađenja

MZŽS

Poseban cilj 3.1.

Poboljšanje kvaliteta vazduha

MZŽS

Poseban cilj 3.2.

Unapređenje kvaliteta voda kroz integralno upravljanje vodama uz efektivnu kontrolu zagađenja

MPŠV – RDV

Poseban cilj 3.3.

Unapređenje produktivnosti, stanja i kvaliteta zemljišta, sprečavanje degradacije i kontaminacije zemljišta

MZŽS

Poseban cilj 3.4.

Prevencija i kontrola zagađenja iz industrije, integrisano upravljanje hemikalijama i upravljanje rizikom od velikih udesa koji uključuju opasne supstance

MZŽS

Poseban cilj 3.5.

Smanjenje nivoa buke i zaštita od nejonizujućeg i jonizujućeg zračenja

MZŽS

Opšti cilj 4.

Unapređenje zaštite prirode, očuvanja biodiverziteta i održivo korišćenje prirodnih resursa

MZŽS

Poseban cilj 4.1.

Razvijanje efikasnog sistema upravljanja vrstama, tipovima staništa, zaštićenim područjima i ekološkom mrežom uključujući i NATURA 2000 i praćenje stanja ključnih ekosistemskih usluga

MZŽS

Poseban cilj 4.2.

Održivo upravljanje šumama, divljači i ribljim fondom

MPŠV

Opšti cilj 5.

Rast doprinosa poljoprivredno - prehrambenog sektora očuvanju životne sredine i povećanju otpornosti na izmenjene klimatske uslove

MPŠV

Poseban cilj 5.1.

Održiva primarna proizvodnja i bezbednost hrane primenom tehnologija i praksi pogodnih za životnu sredinu

MPŠV

Poseban cilj 5.2.

Unapređenje održivosti ruralnih sredina kroz diversifikaciju ruralne ekonomije, izgradnju ruralne infrastrukture i zaštite životne sredine i očuvanje ruralnih predela

MPŠV

Opšti cilj 6.

Unapređenje integrisanog pristupa zaštiti i upravljanju životnom sredinom u skladu sa međunarodnim i EU standardima

MZŽS

Poseban cilj 6.1.

Podizanje kapaciteta i nivoa znanja za primenu EU standarda i Zelene agende na svim nivoima

MZŽS

Poseban cilj 6.2.

Obezbeđivanje zaštite prava na zdravu i očuvanu životnu sredinu, pristupa informacijama, učešća javnosti u donošenju odluka i pravne zaštite u pitanjima u vezi sa zaštitom životne sredine

MZŽS

Poseban cilj 6.3.

Razvoj zajedničkog sistema za praćenje kvaliteta činilaca životne sredine i uticaja klimatskih promena

MZŽS

Poseban cilj 6.4.

Unapređenje sistema finansiranja zaštite životne sredine

MF, MZŽS

U svrhu efikasnog praćenja sprovođenja Strategije, ministarstvo nadležno za poslove zaštite životne sredine obrazuje međuresornu radnu grupu koju čine predstavnici svih relevantnih sektora organa državne uprave, koji su nadležni za sprovođenje mera i aktivnosti i prikupljanje podataka o pokazateljima učinka, predstavnici autonomne pokrajine, jedinica lokalne samouprave i organizacija civilnog društva. Zadaci te radne grupe su da periodično razmatra napredak u sprovođenju Strategije i akcionog plana i daje preporuke, predlaže rešenja i pruža podršku nadležnim organima za otklanjanje prepreka za efikasno sprovođenje mera/aktivnosti.

Nadležni organi određuju i lice za operativnu komunikaciju sa ministarstvom nadležnim za zaštitu životne sredine o svim pitanjima u vezi sa sprovođenjem Strategije.

Praćenje sprovođenja i izveštavanje o postignutim učincima u dostizanju utvrđenih ciljeva se vrši na osnovu pokazatelja učinka utvrđenih u tabeli 7.1.

Pored tih pokazatelja, za praćenje napretka za pojedine stubove Strategije su određeni i dodatni pokazatelji za koje nisu utvrđene ciljane vrednosti, već se prati njihov trend tokom perioda trajanja Strategije. Ti pokazatelji su dati u sledećoj tabeli.

Tabela 8.2. Dodatni pokazatelji za praćenje napretka u dostizanju ciljeva Strategije za koje se prati trend njihovih vrednosti u toku perioda trajanja Strategije

Cilj

Naziv pokazatelja i jedinica mere

Zaduženje za podatke

Poseban cilj 1.2.

Broj smrtnih slučajeva usled elementarnih nepogoda i katastrofa (broj)

MUP

Poseban cilj 1.2.

Štete u šumama (ha, m3)

MPŠV - Uprava za šume

Poseban cilj 6.2.

Udeo okončanih upravnih sporova i podignutih optužnih zahteva u postupcima vezanim za zaštitu životne sredine u odnosu na broj pokrenutih postupaka, ukupno (%)

Vrhovni sud, VJT

U akcionim planovima za sprovođenje Strategije se mogu utvrditi i dodatni pokazatelji, koji omogućavaju praćenje učinka na godišnjem nivou i/ili do kraja perioda važenja određenog akcionog plana.

Za sprovođenje Strategije, pored već usvojenih dokumenata javnih politika, Programa zaštite vazduha u Republici Srbiji za period od 2022. do 2030. godine, Programa upravljanja otpadom u Republici Srbiji za period 2022–2031. godine, Programa upravljanja muljem u Republici Srbiji za period 2023–2032. godine i Programa prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove za period od 2023. do 2030. godine, mogu biti izrađeni i drugi programi za podoblast: zaštite prirode, industrijsku bezbednost, zaštitu zemljišta, razvoj šumarstva, životnu sredinu i zdravlje, primenu Arhuske konvencije. Takođe, mogu biti izrađeni i drugi operativni planski dokumenti za oblasti: upravljanja hemikalijama i radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost i dr. Nakon isteka važećih programa biće izrađeni novi programi za te podoblasti Zelene agende. Dodatno, nakon usvajanja Strategije, potrebno je razmotriti potrebu za eventualnim izmenama i dopunama relevantnih važećih dokumenata javnih politika, u prvom redu Strategije niskougljeničnog razvoja za period od 2023. do 2030. godine sa projekcijama do 2050. godine.

U vezi sa sprovođenjem Strategije potrebno je pratiti i sprovođenje sledećih relevantnih dokumenata javnih politika: Strategiju niskougljeničnog razvoja za period od 2023. do 2030. godine sa projekcijama do 2050. godine, Strategiju upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2034. godine, IPARD program Republike Srbije za period 2021–2027. godine, i dokumente u oblasti planiranja poljoprivrede i ruralnog razvoja u vezi sa stubom održive poljoprivrede i ruralnog razvoja, kao i sve dokumente javnih politika u oblasti energetike u vezi sa stubom dekarbonizacije, uključujući Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan Republike Srbije za period do 2030. godine sa vizijom do 2050. godine, i Nacionalni plan za smanjenje emisija glavnih zagađujućih materija koje potiču iz starih velikih postrojenja za sagorevanje.

Izveštaje o napretku u sprovođenju Strategije i akcionog plana priprema ministarstvo nadležno za poslove zaštite životne sredine, na osnovu podataka koje dostavljaju druga ministarstva nadležna za praćenje sprovođenja pojedinih opštih i posebnih ciljeva Strategije i organi nadležni za sprovođenje mera i aktivnosti i/ili za obezbeđivanje podataka o ostvarenim vrednostima pokazatelja učinka.

U toku trajanja Strategije pripremaju se sledeći izveštaji:

1) Godišnji izveštaji o sprovođenju akcionog plana Strategije;

2) Izveštaji o sprovođenju Strategije, koji se izrađuju nakon isteka svake treće kalendarske godine od dana usvajanja;

3) Finalni izveštaj o sprovođenju Strategije nakon isteka perioda njenog važenja, u skladu sa propisima kojima se uređuje planski sistem.

Godišnji izveštaj o sprovođenju akcionog plana (u daljem tekstu: godišnji izveštaj) priprema ministarstvo nadležno za zaštitu životne sredine i upućuje Vladi na usvajanje. Godišnji izveštaj se priprema na osnovu podataka koje, u skladu sa Zakonom o planskom sistemu Republike Srbije, unose svi nadležni organi u Jedinstveni informacioni sistem za planiranje, praćenje sprovođenja, koordinaciju javnih politika i izveštavanje (u daljem testu: JIS). Nakon usvajanja, strukturu Strategije i akcionog plana u JIS unosi lice iz ministarstva nadležnog za zaštitu životne sredine određeno kao koordinator Strategije, uz podršku administratora JIS-a za to ministarstvo i Republičkog sekretarijata za javne politike, kao nadležnog za upravljanje JIS-om i pružanje podrške za njegovo korišćenje. Takođe, svaki organ nadležan za koordinaciju i praćenje sprovođenja određenih ciljeva i/ili sprovođenje mera/aktivnosti u akcionom planu određuje svog koorodinatora za praćenje sprovođenja i izveštavanje o ostvarenim vrednostima pokazatelja i napretku u sprovođenju mera i aktivnosti iz svoje nadležnosti, kao i druge podatke predviđene za unošenje u JIS.

U slučaju kada postoje programi koji proističu iz posebnih ciljeva Strategije, podaci u JIS-u o napretku u sprovođenju aktivnosti, i ostvarenih vrednosti pokazatelja se prenose iz izveštaja o napretku u sprovođenju akcionih planova programa u izveštaj o sprovođenju akcionog plana Strategije. Rok za objavljivanje godišnjeg izveštaja o sprovođenju Akcionog plana Strategije je 30. april tekuće godine za učinak u prethodnoj godini i s tim u vezi, podaci o učincima u prethodnoj godini o sprovođenju akcionih planova programa treba da budu blagovremeno uneti u JIS, najkasnije do kraja februara tekuće godine.

S obzirom da nadležni organi planiraju sprovođenje mera/aktivnosti za koje su zaduženi u svom srednjoročnom planu, podaci o napretku i učincima o sprovođenju akcionog plana povezanih programa, odnosno akcionog plana Strategije se preuzimaju u okviru JIS-a iz izveštaja o sprovođenju srednjoročnih planova nadležnih organa za mere, aktivnosti i pokazatelje koji su planirani u srednjoročnim planovima (Slika 8.1.).

Slika 8.1. Prikaz preuzimanja podataka za izveštaje u JIS-u

Nakon isteka svake treće kalendarske godine u periodu važenja Strategije, ministarstvo nadležno za zaštitu životne sredine priprema izveštaj o napretku u sprovođenju Strategije. Izveštaj se priprema u skladu s propisima kojima se uređuje planski sistem i, između ostalog, treba da sadrži podatke o stepenu ostvarenosti ciljeva i mera u odnosu na ciljane vrednosti pokazatelja, podatke o utrošenim finansijskim sredstvima u odnosu na sredstva koja su obezbeđena za sprovođenje mera/aktivnosti i procenu efikasnosti ulaganja u vezi sa ostvarenim vrednostima pokazatelja, kao i preporuke za dalje sprovođenje Strategije, uključujući i eventualnu potrebu za izmenama i dopunama. Prilikom pripreme preporuka za eventualne izmene Strategije, treba uzeti u obzir i izmenjene okolnosti u odnosu na vreme usvajanja Strategije, uključujući i promene u međunarodnim okolnostima i okolnostima vezanim za proces EU integracija. Revizija se sprovodi u istom postupku, koji je propisan za njeno usvajanje.

Finalni izveštaj se priprema nakon isteka važenja Strategije, odnosno izrada izveštaja započinje pre isteka Strategije, radi započinjanja izrade novog dokumenta javne politike, u skladu sa načelom kontinuiteta planiranja. Usvajanje i objavljivanje finalnog izveštaja se vrši u skladu sa propisima kojima se uređuje planski sistem.

9. SPROVEDENE KONSULTACIJE SA ZAINTERESOVANIM STRANAMA

Za izradu Strategije, ministar zaštite životne sredine je, januara 2023. godine, Rešenjem broj: 353-01-3250/2022-05, formirao Radnu grupu koja je obuhvatila predstavnike organa i organizacija državne uprave, privrednog sektora, akademske zajednice i organizacija civilnog društva, i to: Ministarstvo zaštite životne sredine, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstvo privrede, Ministarstvo za evropske integracije, Ministarstvo finansija, Ministarstvo rudarstva i energetike, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine, Ministarstvo turizma i omladine, Ministarstvo informisanja i telekomunikacija, Ministarstvo za javnu upravu, Ministarstvo unutrašnjih poslova – Sektor za vanredne situacije, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Ministarstvo nauke, tehnološkog razvoja i inovacija, Ministarstvo prosvete, Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, Ministarstvo za javna ulaganja, Kancelarija za informacione tehnologije i elektronsku upravu, Republički sekretarijat za javne politike, Direktorat za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije, Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine, Republički hidrometeorološki zavod, Republički zavod za statistiku, Agencija za zaštitu životne sredine, Zavod za zaštitu prirode Srbije, Društvo s ograničenom odgovornošću „Srbijavode” Beograd, Javno vodoprivredno preduzeće „Vode Vojvodine”, Privredno društvo za gazdovanjem šumama „Srbijašume” d.o.o. Beograd, Javno preduzeće „Vojvodinašume”, Privredna komora Srbije, Unija poslodavaca Srbije, Stalna konferencija gradova i opština, Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj (NALED), Univerzitet u Beogradu, Univerzitet u Novom Sadu, Univerzitet u Nišu, Univerzitet u Kragujevcu, Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI), Mladi istraživači Srbije, Udruženje građana Nimbus, Beogradska otvorena škola.

U toku izrade Strategije, održano je pet radionica radne grupe, veliki broj dodatnih sastanaka sa predstavnicima nadležnih institucija. Sprovedene su široke konsultacije sa zainteresovanim stranama i građanima.

Ministarstvo zaštite životne sredine je, u periodu od 3. septembra do 3. oktobra 2024. godine, sprovelo konsultativni proces sa zainteresovanim stranama. Tekst Nacrta strategije sa akcionim planom objavljen je na zvaničnoj veb stranici Ministarstva zaštite životne sredine i Portalu „e-Konsultacije”, radi prikupljanja pisanih sugestija i komentara elektronskim putem.

Takođe, predstavljanje Nacrta strategije za predstavnike gradova i opština (SKGO) održano je 11. septembra 2024. godine, putem video konferencije, a predstavljanje Nacrta strategije za donatorsku zajednicu održano je 30. septembra 2024. godine.

U konsultacijama je učestvovalo više od 170 predstavnika različitih organa i organizacija, predstavnici privrednih subjekata, organizacije civilnog društva. U toku konsultativnog procesa, prispeo je značajan broj sugestija i komentara, a Izveštaj o sprovedenim konsultacijama je objavljen na zvaničnoj veb stranici Ministarstva zaštite životne sredine i Portalu „e-Konsultacije”.

Javna rasprava je održana od 4. do 24. decembra 2024. godine, a javno predstavljanje Nacrta strategije sa akcionim planom održano je 4. decembra 2024. godine. U toku Javne rasprave dobijene su sugestije i komentari zainteresovanih strana, a Izveštaj o sprovedenoj Javnoj raspravi je objavljen na zvaničnoj veb stranici Ministarstva zaštite životne sredine i Portalu „e-Konsultacije”.

10. ANALIZA RIZIKA

Analiza rizika obuhvata samo one relevantne aktivnosti ili pravce delovanja politika čije kašnjenje ili nesprovođenje može imati negativne posledice po efekte reforme. Rizici se mogu ublažiti redovnim praćenjem sprovođenja Strategije i pravovremenim reagovanjem i preduzimanjem mera kako bi se na vreme otkrili zastoji i koordinisanim aktivnostima otklonili.

Rizik za sprovođenje Strategije predstavljaju izmene vremenskog okvira za sprovođenje Strategije kao rezultat pregovora sa EU o poglavlju 27. U okviru procesa pregovora i razmatranja ispunjenosti uslova iz Poglavlja 27, Republika Srbija, odnosno Ministarstvo zaštite životne sredine mora biti spremno na prilagođavanje i mora razviti fleksibilan pristup koji omogućava brzu reakciju na promene u vremenskom okviru i usklađivanje planova sa novim rokovima. Uporedo sa tim (domaćim) izazovima, dodatnu pažnju Srbija će morati da posveti oblasti životne sredine i zbog činjenice da je proces pristupanja Evropskoj uniji naročito zahtevan u ovoj oblasti. Evropsko zakonodavstvo u oblasti životne sredine sadržano je velikom broju direktiva koje svaka zemlja članica mora da ispuni. Takođe je potrebno sprovesti detaljnu analizu potencijalnih posledica izmena vremenskog okvira na sprovođenje Strategije i identifikovati ključne oblasti koje bi mogle biti pogođene.

Jedan od rizika je i kašnjenje u usklađivanju i implementaciji propisa sa EU direktivama. Republika Srbija treba na vreme da se uskladi sa evropskim regulativama i predstavljaju još jedan razlog u prilog tezi da zaštita životne sredine postane jedan od prioriteta. Svojim opredeljenjem da se pridruži Evropskoj uniji, Republika Srbija je u obavezi da prihvati celokupna pravila EU u ovoj oblasti i da ispunjava svoje međunarodne obaveze, a ono oko čega se pregovara jesu krajnji rokovi (kao i prelazni ciljevi) za usklađivanje. U slučaju da dođe do probijanja ugovorenih rokova za usklađivanje sa propisima EU, EK može, kada Republika Srbija postane članica, da pokrene kazneni postupak, i plaćanje finansijskih penala, što se drugim zemljama članicama dešavalo.

Značajno kašnjenje u pripremi tehničke dokumentacije za izgradnju potrebne infrastrukture za implementaciju Strategije može predstavljati značajan rizik za sprovođenje određenih mera, te postizanje zacrtanih posebnih ciljeva. Ključni preduslov za realizaciju infrastrukturnih projekata je izrada nedostajuće projektno-tehničke dokumentacije. Koliko je to zahtevan zadatak ilustruje činjenica da je potrebno potpuno izgraditi više od deset regionalnih deponija sa postrojenjima za tretman otpada, više od 300 postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda i proširiti kanalizacionu mrežu za preko 10.000 km. Za ublažavanje rizika od kašnjenja, potrebno je uspostaviti efikasne mehanizme i procedure u svim nadležnim institucijama koje izdaju uslove i odobravaju tehničku dokumentaciju.

Konačno, rizik je da se finansijska sredstva ne obezbede na vreme i da se administrativni kapaciteti, kako je predviđeno Strategijom, ne uspostave zbog i daljeg ograničenja u zapošljavanju u javnom sektoru u izvesnom stepenu.

Jedan od glavnih rizika je nedostatak finansijskih sredstava, problemi sa dobijanjem pomoći iz EU IPA fondova ili problemi sa dobijanjem kredita međunarodnih finansijskih institucija. Potrebne finansijske resurse moguće je na vreme obezbediti samo ako su aktivnosti i troškovi iz dosledno preneti u srednjoročne planove nosilaca aktivnosti uz neposrednu saradnju sa Ministarstvom finansija i blagovremeno planiranje prioritetnih oblasti finansiranja. Srbija će morati znatno više da izdvaja za životnu sredinu i usled obaveza u procesu pristupanja EU. Potrebno je obezbediti podršku političkog nivoa upravljanja i uključivanje planiranih aktivnosti u srednjoročne planove i traženje alternativnih izvora finansiranja u odnosu na republički budžet. Organizovanje konsultacija/sastanka administrativnog i, po potrebi, političkog nivoa koordinacije kako bi se mobilisali neophodni resursi za sprovođenje aktivnosti je neophodno.

Jedan od glavnih izazova su nedovoljni administrativni kapaciteti ministarstava, Autonomne pokrajine i lokalnih samouprava za sprovođenje mera, nedovoljni kapaciteti za kontrolu sprovođenja mera i nedovoljna funkcionalna povezanost institucija i organizacija. Uočava se manjak zaposlenih na poslovima zaštite životne sredine u Republici Srbiji; od administrativnih i inspekcijskih poslova, do stručnjaka za izradu projekata, inženjera i zaposlenih za prenošenje evropskih direktiva u domaće zakonodavstvo. Reč je o važnim radnim mestima, nosiocima poslova bez kojih nije moguće realizovati infrastrukturne projekte za usklađivanje sa evropskom regulativom u oblasti životne sredine. Broj zaposlenih na inspekcijskim poslovima u oblasti zaštite životne sredine treba da se značajno poveća u sledećih nekoliko godina. Konačno, kroz stručnu obuku trebalo bi nastaviti sa povećanjem kapaciteta lokalnih i pokrajinskih inspekcija da obavljaju poslove kontrole. Od presudne važnosti je uspostavljanje dobrog mehanizma koordinacije i kontrole. Da bi razuđen i do razumne granice decentralizovan sistem upravljanja (kakav je sistem zaštite životne sredine) dobro funkcionisao neophodno je uspostaviti efikasnu koordinaciju i kontrolu institucija. Neophodna je stalna koordinacija centralnog i lokalnog nivoa vlasti u vezi sa prevazilaženjem ograničenja.

11. AKCIONI PLAN

Prvi Akcioni plan za sprovođenje Strategije zaštite životne sredine Republike Srbije do 2033. godine – Zelena agenda za Srbiju donosi se za period od 2026. do 2028. godine i sastavni je deo ove strategije. Na osnovu rezultata sprovedenih aktivnosti, a pre isteka navedenog akcionog plana, započeće se sa procesom izrade narednog akcionog plana za nastavak realizaciju opštih i posebnih ciljeva na nivou Strategije.

Akcionim planom za period od 2026. do 2028. godine su utvrđene aktivnosti za sprovođenje mera za ostvarivanje ciljeva Strategije, određeni su rokovi, nosioci i partneri, kao i finansijska sredstva i izvori finansiranja za sprovođenje utvrđenih aktivnosti.

Sredstva neophodna za jačanje institucionalnih kapaciteta i realizaciju planiranih kadrovskih aktivnosti obezbeđena su u okviru odobrenih budžetskih sredstava za tekuću i naredne dve budžetske godine, bez potrebe za dodatnim finansijskim opterećenjem budžeta.

Na osnovu rezultata sprovedenih aktivnosti, a pre isteka ovog akcionog plana za period od 2026. do 2028. godine, započeće se sa procesom izrade narednog akcionog plana koji će nastaviti dalje aktivnosti za realizaciju opštih i posebnih ciljeva na nivou Strategije.

Naredni akcioni plan za sprovođenje Strategije zaštite životne sredine Republike Srbije do 2033. godine – Zelena agenda za Srbiju, za period od 2029. do 2033. godine biće donet kao zaseban dokument.

Legenda:

ABS

Agencija za bezbednost saobraćaja

AFD

Francuska razvojna agencija

APSPV

Akcioni plan za sprovođenje programa Vlade

ATS

Akreditaciono telo Srbije

AZŽS

Agencija za zaštitu životne sredine

AERS

Agencija za energetiku Republike Srbije

AP

Asocijacije proizvođača

APV

Autonomna pokrajina Vojvodina

VSS

Visoki savet sudstva

VST

Visoki savet tužilaštva

GHG

Gasovi sa efektom staklene bašte

EB

Energetski bilans

EBRD

Evropska banka za obnovu i razvoj

EU

Evropska unija

ZZJZ

Zavodi za javno zdravlje

ZZPS

Zavod za zaštitu prirode Srbije

IZJZS

Institut za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut”

IOM

Međunarodna organizacija za migracije u Srbiji – IOM

IPA

Instrument za pretpristupnu pomoć Evropske unije

IPARD

Instrument pretpristupne pomoći za ruralni razvoj

JLS

Jedinice lokalne samouprave

JKP

Javna komunalna preduzeća

JP

Javna preduzeća

KfW

Nemačka razvojna banka

MBPD

Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju

MGSI

Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture

MEI

Ministarstvo za evropske integracije

MO

Međunarodne organizacije

MZ

Ministarstvo zdravlja

MZŽS

Ministarstvo zaštite životne sredine

MJU

Ministarstvo za javna ulaganja

MLJMPDD

Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog

MNTRI

Ministarstvo nauke, tehnološkog razvoja i inovacija

MPravde

Ministarstvo pravde

MPrivrede

Ministarstvo privrede

MProsvete

Ministarstvo prosvete

MPŠV

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede

MRE

Ministarstvo rudarstva i energetike

MRZBSP

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja

MTO

Ministarstvo turizma i omladine

MUP

Ministarstvo unutrašnjih poslova

MUST

Ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine

MF

Ministarstvo finansija

NAJU

Nacionalna akademija za javnu upravu

NIO

Naučno-istraživačke organizacije

VŠU

Visokoškolske ustanove

OCD

Organizacije civilnog društva

PA

Pravosudna akademija

PD

Privredno društvo

PZZP

Pokrajinski zavod za zaštitu prirode

PZR

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti

PIJZZPL

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti

PKS

Privredna komora Srbije

PSEGS

Pokrajinski sekretarijat za energetiku, građevinarstvo i saobraćaj

PSPVŠ

Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo

PSUZŽS

Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine

RAC

Regionalni Arhus centri

RGZ

Republički geodetski zavod

RDV

Republička direkcija za vode

RZS

Republički zavod za statistiku

RHMZ

Republički hidrometeorološki zavod

RS

Republika Srbija

SIDA

Švedska razvojna agencija

SKGO

Stalna konferencija gradova i opština

SRBATOM

Direktorat za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije

UAP

Uprava za agrarna plaćanja

UN

Ujedinjene nacije

UNDP

Program Ujedinjenih nacija za razvoj

UNEP

Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu

UNICEF

Dečji fond Ujedinjenih nacija

UPZ

Uprava za poljoprivredno zemljište

COR

Ciljevi održivog razvoja

12. LISTA PROPISA KOJE TREBA IZMENITI ILI USVOJITI RADI SPROVOĐENJA STRATEGIJE

Određene razlike između zakonodavstva u okviru Klastera 4 – Zelena agenda i održiva povezanost u Republici Srbiji i pravnih tekovina EU zahtevaju dodatno prilagođavanje zakonodavstva Republike Srbije o zaštiti životne sredine u procesu približavanja EU.

Ključni propisi koje je potrebno izmeniti ili usvojiti radi sprovođenja Strategije su naročito:

− Zakon o klimatskim promenama;

− Zakon o planiranju i izgradnji;

− Zakon o zaštiti životne sredine;

− Zakon o vodama;

− Zakon o zemljištu;

− Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine;

− Zakon o upravljanju otpadom;

− Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu;

− Zakon o naknadama za korišćenje javnih dobara;

− Uredba o uvozu motornih vozila;

− Zakon o odgovornosti za štetu prema životnoj sredini;

− Zakon o vodi za piće;

− Zakon o zaštiti prirode;

− Uredba o ekološkoj mreži;

− Uredba o oceni prihvatljivosti.

13. ZAVRŠNE ODREDBE

Prilog – Lista skraćenica, odštampan je uz ovu strategiju i čini njen sastavni deo.

Ovu strategiju objaviti na internet stranici Vlade, internet stranici Ministarstva zaštite životne sredine i na portalu e-Uprava, najkasnije u roku od sedam radnih dana od dana usvajanja.

Ovu strategiju objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije”.

05 broj 353-7395/2026-1

U Beogradu, 30. jula 2026. godine

Vlada

Predsednik,

prof. dr Đuro Macut, s.r.

PRILOG

Lista skraćenica

AZŽS

Agencija za zaštitu životne sredine

AFOLU

Poljoprivreda, šumarstvo i drugo korišćenje zemljišta (Agrisulture, Forestry and Other Land Use)

AP

Autonomna pokrajina

BAT

najbolje dostupne tehnike (Best Available Techniques)

BAT AELs

Nivoi emisija u vezi sa najboljim dostupnim tehnikama (Best Available Techniques associated emission levels)

BDP

bruto domaći proizvod

BPK

biološka potrošnja kiseonika

VOC

isparljiva organska jedinjenja (Volatile Organic Compounds)

VSS

Visoki savet sudstva

VST

Visoki savet tužilaštva

GAEC

Dobri poljoprivredni i ekološki uslovi (Good Agricultural and Environmental Conditions)

GEF

Globalni fond za životnu okolinu (Global Environment Facility)

GMO

genetski modifikovani organizmi

GHG

gasovi sa efektom staklene bašte (Greenhouse Gases)

GHS

Globalno harmonizovan sistem

GCF

Zeleni klimatski fond (Green Climate Fund)

DNRL

Direkcija za nacionalne referentne laboratorije

DZPPS

Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije

DTD

Dunav-Tisa-Dunav

EEA

Evropska agencija za zaštitu životne sredine

EIONET

Evropska mreža za informacije i posmatranje

EBRD

Evropska banka za obnovu i razvoj (European Bank for Reconstruction and Development)

EIB

Evropska investiciona banka (European Investment Bank)

EMAS

Sistem menadžmenta i kontrole životne sredine (Eco Management and Audit Scheme)

EMEP

Kooperativni program za praćenje i procenu prenosa zagađujućih materija u Evropi (Co-operative programme for monitoring and evaluation of the long-range transmission of air pollutants in Europe)

ESG

Standardi u oblasti životne sredine, društvene odgovornosti i korporativnog upravljanja (Environmental, Social and Governance)

ETS

Sitema trgovanja emisijama (Emission Trading System)

EUR

evro

EMS AD

Akcionarsko društvo „Elektromreža Srbije” Beograd

EPS AD

Akcionarsko društvo „Elektroprivreda Srbije” Beograd

EU

Evropska unija

EUA

Dozvola za emisiju jedne tone ugljendioksida (EU Allowance)

EU IPA

EU Instrument za pretpristupnu pomoć EU

ZZP

Zavod za zaštitu prirode Srbije

IBA

Međunarodno značajna područja za ptice

IED

Direktiva o industrijskim emisijama (Industrial Emission Directive)

IKT

informaciono-komunikacione tehnologije

INEKP

Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan

IOM

Međunarodna organizacija za migracije u Srbiji

IPARD

Instrument za pretpristupnu pomoć za razvoj poljoprivrede

IPBES

Međuvladina naučno politička platforma o biodiverzitetu i uslugama ekosistema (Intergovernmental Science-Policy Platform on Biodiversity and Ecosystem Services)

IPPC

integrisano sprečavanje i kontrola zagađivanja (Integrated Prevention and Pollution Control)

ISO

Međunarodna organizacija za standardizaciju (International Standard Organisation)

IT

informacione tehnologije

JLS

Jedinica lokalne samouprave

JPP

javno-privatno partnerstvo

KfW

KFV razvojna banka (KfW Development Bank)

LEADER

LEADER pristup EU za razvoj ruralnih zajednica

LULUCF

Korišćenje zemljišta, promena u korišćenju zemljišta i šumarstvo (Land use, land use change and forestry)

MGSI

Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture

MZŽS

Ministarstvo zaštite životne sredine

MBPD

Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju

MRZBSP

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja

MJU

Ministarstvo za javna ulaganja

MLJMPDD

Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog

MPŠV

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede

MRE

Ministarstvo rudarstva i energetike

MTO

Ministarstvo turizma i omladine

MUP

Ministarstvo unutrašnjih poslova

MUST

Ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine

MF

Ministarstvo finansija

MNTRI

Ministarstvo nauke, tehnološkog razvoja i inovacija

NAJU

Nacionalna akademija za javnu upravu

NAPEE

Nacionalni akcioni plan za energetsku efikasnost

NIGP

Nacionalna infrastruktura geostrukturnih podataka

NPRR

Nacionalni program za ruralni razvoj

NDC

Nacionalno utvrđen doprinos (Nationallu Determined Contribution)

NERP

Nacionalni plan za smanjenje emisija glavnih zagađujućih materija koje potiču iz starih velikih postrojenja za sagorevanje (National Emission Reduction Plan)

NMVOC

nemetanska isparljiva organska jedinjenja (Non-methane volatile organic compounds)

ODV

Okvirna direktiva o vodama

OECD

Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (Organisation for Economic Co-operation and Development)

OIE

Obnovljivi izvori energije

PZZP

Pokrajinski zavod za zaštitu prirode

PBA

Odabrana područja za dnevne leptire (Prime Butterfly Area)

PCB

polihlorovani bifenili (Polychlorinated biphenyl)

POPs

dugotrajne organske zagađujuće supstance (Persistent organic pollutants)

PVC

polivinilhlorid (Polyvinyl chloride)

PET

polietilentereftalat

PKS

Privredna komora Srbije

RGZ

Republički geodetski zavod

RDV

Republička direkcija za vode

RZS

Republički zavod za statistiku

RSJP

Republički sekretarijat za javne politike

RS

Republika Srbija

RSD

dinar

RHMZ

Republički hidrometeorološki zavod

RDF

gorivo iz otpada (Residue Derived Fuel)

REACH

registracija, evaluacija, autorizacija i ograničavanje hemikalija

SDGs

ciljevi održivog razvoja (Sustainable Development Goals)

SKGO

Stalna konferencija gradova i opština

SMR

Obavezni uslovi upravljanja (Statutory Management Requirements)

SVHC

Supstance koje izazivaju zabrinutost (Substances of Very High Concern)

SPŽP

sporedni proizvodi životinjskog porekla

TE

termoelektrana

UAP

Uprava za agrarna plaćanja

UN

Ujedinjene nacije

UNDP

Program Ujedinjenih nacija za razvoj (United Nations Development Program)

UNEP

Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu

UNESKO

Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu

UNICEF

Dečji fond Ujedinjenih nacija

UNFCCC

Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o promeni klime (United Nations Framework Convention on Climate Change)

HCFC

hidrohlorofluorougljenici

HNVF

Poljoprivredna područja visoke prirodne vrednosti (High Nature Value Farmland)

HORECA

Hotelski, restoranski i kafe sektor

HPK

Hemijska potrošnja kiseonika

HCB

heksahlorobenzen

CBAM

Mehanizam za prekogranično prilagođavanje ugljenika (Carbon Border Adjustment Mechanism)

CITES

Konvencija o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama divlje flore i faune (Convention on International Trade in Endangered Species of Wild Fauna and Flora)

CLP

klasifikacija, obeležavanje i pakovanje

COR

Ciljevi održivog razvoja

WB

Svetska banka